Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
У тренутку када је рат у Украјини уздрмао свет и када смо суштински сведоци глобалног обрачуна Русије и Запада, један догађај успео је да пажњу јавности скрене са ове горуће теме. Била је то посета председнице Представничког дома САД Ненси Пелоси Тајвану. Кинеска страна је овај потез Пелоси доживела као крајње непријатељски чин. У једном тренутку деловало је да ће кинеска војска и оружаном силом покушати да спречи долазак Пелоси у њихову провинцију, што је свет довело на ивицу новог великог оружаног обрачуна. Срећом, кинеска страна се, ипак, уздржала од употребе силе, чиме је бар привремено дошло до деескалације ситуације око Тајвана. Међутим, проблем тиме није решен. Питање Тајвана остаје једно од најтежих у међународној геополитичкој арени, као и једно од оних које има изузетно висок потенцијал да постане жариште новог глобалног сукоба.
На питање зашто је то тако и у чему лежи толики потенцијал за ескалацију глобалног сукоба око Тајвана, одговор је веома једноставан. Кроз питање политичке судбине овог азијског острва преламају се односи тренутно две најмоћније силе света. Наиме, и НР Кина и САД Тајван сматрају стратешки важним за сопствене интересe. Управо зато сваки оружани сукоб око Тајвана готово неминовно увукао би ове две нуклеарне силе у отворен сукоб, док би се остатак света махом сврставао на једну или другу страну. Самим тим, када покушавамо да на један аналитичан и свеобухватан начин сагледамо ово питање, морамо се позабавити интересима сва три поменута актера у овом спору, а то су власти у Пекингу, Вашингтону и Тајпеју, као и међусобним преплитањем интереса све три поменуте стране.
Зато на самом почетку морамо нешто више рећи о самом Тајвану, о његовој историји, геополитичком положају, као и о економским и унутарполитичким односима који функционишу на том острву. Тајванци своју земљу називају Република Кина и влада у Тајпеју се сматра легалном владом целе Кине. Односно, полаже право не само на територију Тајвана и мањих острва и хридова под директном контролом Тајпеја, већ и на континенталну Кину, па и на све оне територије које су се након разграничења НР Кине са суседима нашле у другим државама. Самим тим, можемо закључити да власти непризнате Кине претендују на територију већу него што то чини влада у Пекингу, односно, влада међународно признате Кине. Управо ова помало парадоксална околност уводи нас у суштину проблематике Тајванског питања. Наиме, током и након Другог светског рата, тачније све до 1949. године, у тадашњој Кини беснео је крвави грађански рат између националиста Чанг Кајшека и комуниста Маа Цедунга. Победу су 1949. године однели комунисти, а Чанг Кајшек са све владом, војском, интелектуалном, политичком и културном елитом која га је подржавала, као и члановима њихових породица, преселио се на острво Тајван. Управо одатле он је наставио борбу против комуниста и све до 1971. године у међународним институцијама представљао је легалну Кину, па чак и у Уједињеним нацијама. Након приближавања Кине и САД у време Ричарда Никсона и његовог државног секретара Хенрија Кисинџера та реалност почиње да се мења. Власт у Пекингу преузима кључну улогу у међународним институцијама, док влада на Тајвану добија статус представника непризнате Републике Кине, са којим се носи и данас.
Више од седамдесет година живота две Кине у непријатељству, плус што је Тајван пре тога готово пола века (од 1895. до 1945. године) био под јапанском колонијалном влашћу, створили су дубок јаз између Пекинга и Тајпеја. Генерације Кинеза са обе стране Тајванског мореуза рађале су се и одрастале под различитим властима и у различитим, обично међусобно супротстављеним, политичким оквирима. Разградња кинеског националног идентитета на Тајвану тиме је узела маха. Данас, према различитим анкетама, све мање људи на том острву се изјашњава као Кинези, а све више као Тајванци или као они који имају дуални идентитет, и кинески и тајвански. Вођство једне од две најмоћније партије на Тајвану, Демократске прогресивне партије (ДПП) сада већ отворено говори да им циљ више није да под својом влашћу уједине Кину, за шта се и даље залаже тренутно друга најмоћнија странка на острву Куоминтанг, већ за пуну независност и међународно признање Тајвана.
Управо тај став тренутно владајуће ДПП на Тајвану неприхватљив је за званични Пекинг, који то острво сматра саставним делом једне, јединствене и недељиве Кине. Додуше, неприхватљиве су им и претензије Куоминтанга на власт у Пекингу, али мање него сепаратистичке тежње ДПП-а. У сваком случају, чињеница је да НР Кина нема намере да одустане од пуне интеграције Тајвана у државно правни поредак Кине и да то сматра најважнијим питањем у политичкој агенди. Уосталом, међународно право је потпуно на страни једне Кине. Када на све то додамо и нарастајућу економску, политичку и војну моћ те земље, онда нам постаје јасно да власти у Пекингу неће одустати од намере да успоставе пуну контролу над Тајваном. Време ради за НР Кину и свакако јој је од прворазредног интереса да се тај процес спроведе мирним путем. Очување мира и стабилности омогућава даљи економски и војни развој Кине, што је главни предуслов и гарант да се процес реинтеграције Тајвана спроведе у дело, али и да НР Кина настави свој поход на место најмоћније силе света. Циљ Кине је да на стогодишњицу победе комунистичке револуције, 2049. године, постане економски најјача земља света. Самим тим, нису јој потребни ратови и нестабилност који би то могла довести у питање или би евентуално тај велики циљ пролонгирали.
С друге стране, НР Кина не искључује ни повратак суверенитета над острвом оружаним путем, али то ипак ставља у други план. Званични Пекинг је послао јасну поруку у којим околностима би се евентуално могли определити за ратну опцију. На првом месту то је у случају да влада на Тајвану прогласи независност, што би неминовно натерало Пекинг на оружану интервенцију. Друга могућност је да се драматично промени однос снага у Тајвансаком мореузу. Можемо претпоставити да се то односи на евентуални покушај Тајвана да дође до нуклеарног оружја, што је за Пекинг апсолутно неприхватљиво и захтевало би војну акцију. И, на крају, кинески комунисти оставили су могућност да употребе војску уколико би се свака дипломатска могућност за мирну реинтеграцију исцрпела. Свакако да се такав став власти у Пекингу може доста широко тумачити, али се суштински своди на то да ће Пекинг војно реаговати ако Тајван одбије било какву комуникацију и преговоре између две стране. Управо због ових „црвених линија“ кинеских власти, треба нагласити да чак и ДПП, иако се залаже за независност Тајвана, у пракси није спремна да ишта конкретно предузме на том плану. Односно, нису за проглашење независности, које би неминовно изазвало рат, већ се као и Коумитанг залажу за очување „статуса кво“ на терену. Тачније, Тајванци себе сматрају сувереним и немају потребу да формално проглашавају независност, чиме избегавају отворени сукоб с Пекингом. Такође, постоји јасна воља да се с Пекингом разговара, што искључује трећи наведен разлог да Кина евентуално употреби силу. Што се тиче промене односа снага у Тајванском мореузу, он се ионако мења из године у годину. Иако Тајван улаже више од 10 милијарди долара годишње у војску, Кина инвестира у оружане снаге око 230 милијарди долара. Однос снага самим тим се мења, али не на штету Пекинга већ власти на Тајвану, тако да је и тај разлог за интервенцију Кине искључен. Из свега наведеног можемо закључити да на Тајвану постоји готово консензус свих релевантних партија, као и већине друштва, да треба избећи сукоб с Пекингом, као што и у Пекингу постоји сагласје око тога да реинтеграцију Тајвана треба извршити мирним путем.
Очигледно је да нам расположење с обе стране Тајванског мореуза говори да не постоји жеља за ескалацијом сукоба. Међутим, више од 300 упада авиона НР Кине у ваздушни простор Тајвана само претходне године, недавна посета Ненси Пелоси Тајвану, велике војне вежбе кинеске народне армије око Тајвана претходних недеља, све то нам говори супротно. Чак делује да су НР Кина и непризната Република Кина на ивици оружаног сукоба. Зашто је то тако и да ли постоји простор за ескалацију Тајванске кризе, питања су на која можемо одговорити тек када у целу причу укључимо и САД. Наиме, САД су подржавале власти на Тајвану практично од доласка националиста на то острво 1949. године. Нарочито је то постало изражено од 1950. године и рата на Корејском полуострву који је САД учврстио у ставу да се морају ангажовати на сузбијању комунистичке експанзије у том делу света. Тајван је, самим тим, постао важан савезник званичног Вашингтона у реализацији политике контроле НР Кине, њеног утицаја у Јужном кинеском мору и на Пацифику. САД су биле те које су снабдевале оружјем Тајван, које су обучавале тамошњу војску и које су своју Седму флоту, распоређену у азијско-пацифичком региону, између осталог, доживљавали као подршку Тајвану у случају инвазије комуниста. Ствари се мењају од седамдесетих година прошлог века и примене Кисинџерове стратегије приближавања САД НР Кини. Циљ стратега у Вашингтону био је разбијање комунистичког јединства, а посебно осовине Москва – Пекинг. Управо зато, од тог момента па све до краја прошлог столећа, долази до својеврсне деескалације на релацији Вашингтон – Пекинг, па чак и до успостављања блиских економских веза.
Међутим, у XXI веку однос САД према Кини почиње драматично да се мења. Најочигледније то постаје још у време власти Барака Обаме, који је на Минхенском безбедносном форуму означио управо Кину као главног ривала његове земље у борби за лидерство у свету. Није то било нимало случајно. Процене западних економских стручњака јасно су говориле да је Кина та која ће до краја двадесетих година XXI века економски надмашити САД. Суштински, био је то јасан сигнал да Вашингтон губи надмоћ и да је само питање тренутка када ће глобално лидерство препустити моћном „азијском змају“. Самим тим, у водећим политичким круговима у САД сазрело је мишљење да се томе морају одлучно супротставити, али није постигнуто сагласје око начина на који то учинити. Један део америчке елите сматра да обуздавање Кине треба извршити индиректно и то преко Русије. Наиме, кинеска моћ почива на енормној производњи и извозу, за шта су Кини неопходне огромне количине енергената. Директно или индиректно, добар део светских резерви енергената налазе под контролом Запада, нарочито у арапском свету. С друге стране, руски енергенти имају глобални значај, а Запад над њима нема контролу. Између осталог, управо зато смо данас сведоци рата у Украјини, који за циљ има сламање Русије и стављање под контролу њених непроцењивих енергетских потенцијала. Очигледно је тај део америчког естаблишмента заузео став да би успостављањем контроле над руским енергентима Запад добио могућност да контролише даљи развој Кине, ограничавајући јој доток драгоцене енергије. Други део америчке елите, пак, има другачије мишљење и то смо могли да видимо у време владавине Доналда Трампа. Наиме, Трамп и његови истомишљеници сматрају да не треба трошити енергију и време на Русију, већ директно ударити на Кину и то високим царинским баријерама које би имале задатак да смање извоз кинеске робе у САД и Европу. Тиме би се, ако не потпуно зауставио, онда бар успорио даљи развој те земље. Пошто око 40% укупног извоза Кине иде према земљама политичког Запада, ова стратегија „царинског рата“ би свакако дала значајне резултате у борби против нарастајуће моћи те земље.
Пошто постаје све очигледније да је политика сламања Русије доживела неуспех, све су прилике да ће пре или касније и садашња америчка администрација морати да се приклони мишљењу „јастребова“ који прижељкују директан обрачун са Кином. Свакако да је то за САД болнија опција, пошто у Кини послује готово свака иоле значајнија западна, па самим тим и америчка, компанија. Међутим, постаје све извесније да је то једини начин да се развој Кине успори. Управо у тој политици обуздавања Кине Тајван има стратешки значај. Наиме, Тајван није само то једно највеће и главно острво на којем се налази главни град непризнате Кине. У састав Тајвана улазе и мала острва и хридови како у стратешки важном Јужном кинеском мору, тако и у приобаљу континенталне Кине. На пример, тајванско острво Кинмен налази се са друге стране Тајванског мореуза, на само 9 километара од кинеске обале. Што значи да онај ко контролише Тајван контролише и обе стране Тајванског мореуза, али има утицај у Јужном кинеском мору. Узмемо ли у обзир да се око половина укупне тонаже светске трговине одвија кроз Јужно кинеско море и да се Јапан, Јужна Кореја и Аустралија снабдевају нафтом преко Тајванског мореуза, онда нам ствари постају јасније. Контролом над Тајваном САД чувају утицај над добрим делом светске трговине у којој у највећој мери учествују њихови савезници, али и сама Кина. Уколико би се САД одлучиле за рат санкцијама против Кине и блокаду њене обале, онда би Тајван представљао драгоцени део тог ланца азијско-пацифичких земаља, Јапан, Аустралија, Јужна Кореја, Филипини, Малезија, Вијетнам, Индонезија, Индија, а које би имале задатак да блокирају кинески извоз. Односно, можемо слободно закључити да Кина са Тајваном има директан приступ Пацифику, али без њега она је притиснута на сопственом приобаљу.
Самим тим, постаје нам јасно да уколико би дошло до економске блокаде Кине, ескалације кризе око Тајвана била би неминовна. Пекинг би природно тежио брзој успостави контроле над Тајваном како би се што лакше домогао Тихог океана и разбио ту америчку поморску блокаду. Управо је то и најопаснији сценарио за ескалацију сукоба у Тајванском мореузу. Јер, као што смо већ истакли, тренутно ни у признатој, а ни у непризнатој Кини не постоји воља за ратним решењем. Такође, мало је вероватно да би тајванско руководство под утицајем из Вашингтона могло поступити као украјинско и неким непромишљеним потезом изазвати НР Кину да реагује. Властодршци у Кијеву власт су преузели након државног удара 2014. године, тако да су били неутемељене и подложне спољњој манипулацији, нарочито оних западних центара моћи који су им помогли да преузму власт. На Тајвану је ситуација значајно другачија. Постоји развијен и стабилан политички систем у коме није лако наметати мишљење спољног фактора, без обзира долази ли оно из Пекинга или из Вашингтона. Самим тим, можемо закључити да Тајван неће својевољно бити оружје у рукама САД за обуздавање Кине, што не мења чињеницу да то веома лако може постати, уколико до сукоба на релацији Пекинг – Вашингтон дође.
Управо зато, одговор на питање хоћемо ли сведочити ратном заплету око Тајвана у највећој мери зависи од потеза које ће вући власти у САД. Нажалост, чини се да ће протоком времена политичка воља у Вашингтону за обрачун с Кином само расти. У то нас уверавају и процене угледних америчких официра попут Бена Хоџеса, бившег команданта америчких снага у Европи, који сматра да ће до краја ове деценије доћи до војног сукоба између САД и Кине. Такође, командант америчких азијско-пацифичких снага Филип Дејвидсон говорио је о неминовности инвазије Кине на Тајван и то до 2026. године. Управо мишљења ових угледних америчких војника говоре нам у ком правцу се развијају ставови стратега у америчким оружаним снагама. Када на то додамо и природну жељу политичке елите у САД да под сваку цену заштити примат на глобалном нивоу, онда нам ствари постају јасније. У Вашингтону јача наратив о неминовности обуздавања Кине, а Тајван у тој „опасној игри“ има стратешки значај за обе стране. Управо у тој чињеници можемо пронаћи клицу неминовности ескалације кризе око тог азијског острва и то у не тако далекој будућности. Моћ Кине је из дана у дан све већа, а САД не могу мирно посматрати како их неко потискује са позиције најмоћније силе света.
Остави коментар