ТАЈНИ ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915. ГОДИНЕ – ПРОПУШТЕНА ШАНСА ИЛИ НЕУТЕМЕЉЕНО НАДАЊЕ

13/12/2018

ТАЈНИ ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915. ГОДИНЕ – ПРОПУШТЕНА ШАНСА ИЛИ НЕУТЕМЕЉЕНО НАДАЊЕ

 

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Крах Лондонског уговора, пред крај Првог светског рата, онемогућио је Србију да изађе на море и заједно са Црном Гором добије више од три стотине километара јадранске обале између Сплита и Драча. Парадоксално, томе је у хаотичном распаду Хабзбуршке монархије, уз пројугословенске калкулације српске политичке елите, допринело и брзо напредовање српске војске. Да ли је оваква интерпретација судбине тајног Лондонског уговора из 1915. године само стогодишња легенда или реални синопсис испуштене прилике за решавање српског националног и државног питања? У наредном излагању покушаћемо да предочимо чињеницу и околности, према којима се о сада чувеном Лондонском уговору из 1915. године (чији садржај и сам текст, већина „позваних да о њему дискутују“, никада није ни прочитала), већ неколико деценија говори као о извесној „пропуштеној шанси“, коју српске политичке елите нису на време уочиле, те „искористиле прилику“ за стварање самосталне и „велике“ српске државе на Балкану, која би у просторном смислу обухватала Бачку, Славонију, Далмацију, Босну и Херцеговину, итд. Остаје велика непознаница шта је то Србији „нуђено“ 1915. године и да ли је уопште познат „идентитет понуђача“? На првом месту, „аргумент“ против тезе да је „Србија сулудо одбила, а затим се и жртвовала зарад оних који су били и остали њени непријатељи“, како то обично кажу познаваоци „праве историје“, једноставно није исправан, односно није аргумент и не заснива се на аутентичним и веродостојним историјским изворима. Српска влада и јавност нису имале увид у садржај споразума, који је постигнут између Краљевине Италије и Сила Антанте, јер је исти био тајан. Србија је, као и остали заинтересован свет, за појединости договора сазнала тек после револуције у Русији када је Лењин, противећи се тајној дипломатији, обелоданио његову садржину. Отуда Србија није могла да се одрекне нечега што није знала да има, а приде га није ни имала, већ се о „награди“ размишљало у прилично нејасним формулацијама. Друго, не мање важно, Србија је пре договора у британској престоници, 7. децембра 1914. године усвојила Нишку декларацију којом је одабрала уједињење са „неслободном браћом у Аустроугарској као свој главни ратни циљ“.

Тајни Лондонски уговор представљао је једно од могућих решења у Великом рату, које се само у одређеном погледу односило и на политичке, ратне, па и државно-националне интересе две српске државе, Црне Горе и Србије. Превасходно, Лондонски уговор се односио на интересе Краљевине Италије, која је уосталом и склопила поменути споразум са Силама Антанте 26. априла 1915. године у Лондону, на основу кога је у наредним месецима и ступила у рат против својих доскорашњих савезника из реда земаља, чланица Централних сила. У описаном контексту, морамо да разумемо да је Италија била једина велика европска сила која до 1915. године није ушла у рат, јер је једноставно и стрпљиво чекала на испуњење сопствених, пре свих, мегаломанских политичко-територијалних захтева, које је „испоставила“ свим зараћеним странама у оружаном сукобу. Силе Антанте имале су више могућности да датим захтевима изађу у сусрет, из разлога што је Италија захтевала доминацију у јадранском басену, конкретно у приморским областима Далмације, Боке, Црне Горе и Албаније, где је Аустроугарска имала пресудан политички утицај, а велики део датих територија је, ионако улазио у састав земаља хиљадугодишње Хабзбуршке монархије. Као што смо напоменули, у оквиру поменутог уговора из априла 1915. године помињу се Србија и Црна Гора, као и Хрватска, која тада свакако није постојала као суверена и независна држава. У научно-историјском и историографском смислу, наведене чињенице веома су важне, због тога што се у српској јавности, па чак и у деловима академске заједнице, непрестано указује на извесну околност, према којој је на основу поменутог уговора Србији понуђено „формирање“ некакве „Велике Србије“, што је апсолутно нетачно и то из више разлога. Сасвим је друго питање да ли се Лондонски уговор и његове одредбе тумаче на погрешан начин, због извесне необавештености о том историјском догађају или се разлози карактера тенденциозног тумачења налазе у одређеним политичко-интересним платформама креатора политичке збиље на Балкану. На првом месту, Србија уопште није представљала уговорну страну у том споразуму, нити је иста узела учешће у процесима који су условили усвајање овог фамозног договора. Поједини делови српске политичке елите, конкретно чланови Владе Краљевине Србије, коју је предводио Никола Пашић, за уговор и неке његове сегменте сазнали су у кулоарима „европске политичке сцене“. Поред политичке, научно-академске, методолошке, па и етичке коректности у истраживачким процесима који се односе на сагледавање овог историјског догађаја, разлог због којег бисмо требали да остваримо увид у конкретан део текста уговора, који се односи на Србију и српски народ, налази се и у основној потреби да, управо широки слојеви јавности стекну увид у факте који се у наведеном облигационом документу откривају. Из датих разлога, имамо намеру да у овом есеју представимо поменуте делове текста Уговора из Лондона 1915. године, а који су се односили на положај и будућност ондашње Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе:

САДРЖАЈ СПОРАЗУМА ПОТПИСАНОГ ИЗМЕЂУ ПРЕДСТАВНИКА ВЛАДА ЗЕМАЉА-ЧЛАНИЦА СИЛА АНТАНТЕ (УЈЕДИЊЕНОГ КРАЉЕВСТВА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ И ИРСКЕ, РЕПУБЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ И РУСКОГ ЦАРСТВА), СА ЈЕДНЕ СТРАНЕ И КРАЉЕВИНЕ ИТАЛИЈЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ, 26. АПРИЛА 1915. ГОДИНЕ У ЛОНДОНУ

(ДЕЛОВИ КОЈИ СЕ ОДНОСЕ НА СРБИЈУ)

Закључци Лондонске конференције:

По наређењу своје владе, маркиз Империали, амбасадор Његовог Величанства краља Италије, има част да саопшти веома поштованом Сир Е. Греy-у, главном државном секретару Његовог Британског Величанства за иностране послове, и њиховим екселенцијама г. Павлу Цамбон-у, амбасадору француске републике и г. грофу де Бенцкендорфф-у, амасадору Његовог Величанства цара свих Руса, следећи

МЕМОРАНДУМ

– – – – – – – – –

Члан 5.

Италија ће добити и провинцију Далмацију у њеним садашњим границама, обухватајући на северу Лисарицу и Трибањ, а на југу до једне линије, која почиње на обали рта Планка и која се протеже на исток пратећи врхове, које стварају разводе на начин, да ће на италијанској територији остати све долине и водене жиле, које силазе према Шибенику, као што су Чикола, Крка и Бутишњица и њихове притоке. Италија ће, такође, добити острва, која се налазе на северу и на западу Далмације почев од острва Премуде, Силбе, Олиба, Шкрде, Маун, Паг и Вир на северу, до Мљета на југу, обухватајући острва Св. Андрија, Бишево, Вис, Хвар, Торкул, Корчула, Кациол и Ластово, са суседним гребенима и острвцима, затим Палагруж, изузев острва Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта и Брач.

Неутрализовано ће бити:

л. – Цела обала од рта Планка на северу до јужне обале полуострва Пељешац на југу тако да се обухвати ћело полуострво;
2. – део обале, који почиње на северу на једној тачки удаљеној 10 километара јужно од Цавтата, па се затим простире према југу све до реке Војуше тако да обухвата залив и луке Котор, Бар, Улцињ, Св. Иван Медовански, Драч, не кршећи права које има Црна Гора на основу изјава које су велике Силе измениле априла и маја 1909; ова права се односе само на садашњу територију Црне Горе и неће важити за оне земље и луке које ће јој тек бити додељене; према томе, ниједан део обале, коју данас има Црна Гора, неће бити неутрализован; на снази ће остати ограничења која се односе на луку Бар на која је пристала Црна Гора 1909;
3. – и на крају сва острва која нису додељена Италији.

Примедба

Четири велике Силе савезнице доделиће Хрватској, Србији и Црној Гори следеће територије:

На горњем Јадрану читаву обалу од Волоског на граници Истре до северне обале Далмације, обухватајући садашњу угарску обалу и хрватско приморје, са луком Ријека и малим лукама Нови и Карлобаг, као и острва Крк, Првић, Гргур, Голи и Раб. На јужном Јадрану, у области за коју су заинтересоване Србија и Црна Гора, цела обала од рта Планка до реке Дрим, са важним лукама Сплит, Дубровник, Котор, Бар, Улцињ и Св. Иван Медовански, и са острвима Велики Дрвеник, Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Лука Драч остаће независној муслиманској држави Албанији.

– – – – – – – – –

Члан 7.

Ако Италија добије Триент и Истру по члану 4, Далмацију и Јадранска острва у границама одређеним у цл. 5. и залив Валона (члан 6), и ако се централни део Албаније сачува за стварање мале неутрализоване аутономне државе, она се неће противити да се северни и јужни део Албаније – уколико то желе Француска, Велика Британија и Русија – разделе између Црне Горе, Србије и Грчке. Обала од јужне границе италијанског имања Валона па до рта Стyлос биће неутрализована.
Италији ће бити наложено да заступа Албанију у њеним односима са иностранством. Италија се сагласила са тим да се у сваком случају на истоку Албаније остави довољно велика територија са циљем да се осигура заједничка граница Грчкој и Србији на западу Охридског језера.

– – – – – – – – –

Члан 16.

Овај договор држаће се у тајности. Једино ће пристајање Италије на декларацију од 5. септембра 1914. бити објављено одмах после објаве рата од стране Италије или против ње.

Упознавши се са овим Меморандумом представници Француске, Велике Британије и Русије, овлашћени за то, закључили су са представником Италије, који је такође овлашћен од своје владе, следећи Уговор.

Француска, Велика Британија и Русија изјављују своју сагласност с Меморандумом који је предложила италијанска влада.

Позивајући се на чланове 2 и 3 Меморандума, који предвиђају војну сарадњу четири велике Силе на копну и мору, Италија изјављује да ће ући у рат што пре је могуће и то у року који неће бити дужи од месец дана од потписа ове изјаве. У потврду чега су овлашћени представници ставили своје потписе и оверили га својим печатима.

Сачињено у Лондону, у четвероструком оригиналу, 26. априла 1915.

Sir Edward Grey
Cambon
Marchese Imperiali
Graf Benckendorff

Покушајмо да резимирамо наведени текст. Почетком Првог светског рата већина земаља Старог континента одабрала је стране. Антанта и Централне силе бориле су се за наклоност Бугарске, Румуније, Османлијског царства, а највише за – Италију. За земљу која је имала око 36 милиона људи, готово колико и Француска, Италија је имала невиђену стратешку важност: страна која ју је имала уз себе могла је директно да угрози „срце операција“ противничког савеза. Уједињена 1871. године, Италија је развила иредентизам, намеру да присвоји све територије у суседним земљама у којима, макар и у мањини или релативној већини, живе Италијани. Поменуте намере Италија је формулисала у складу са принципима тзв. „историјског права“. Руковођени наведеним сазнањима, Британија, Француска и Русија, 26. априла 1915. године у Лондону су у великој мери изашли у сусрет захтевима Италије, што је углавном имало реперкусије на геополитички положај Далмације и других крајева на „балканском Јадрану“. Основна тежња Италије било је остварење политичке доминације над областима које су у италијанској геодемографској и геополитичкој, стручно-терминолошкој култури детерминисане лексичким одредницама „Маре нострум“ (Наше море), што је заправо референца која се односи на простор источног Средоземља.

На основу споразума у Лондону, Италија је требало да од Аустрије добије Јужни Тирол (који и данас представља предмет својеврсног политичког спора између Аустрије и Италије), Трст и део Јулијских Алпа. У наведеним околностима „крију се“ разлози због којих је организована „Лондонска конференција“, када је усвојен поменути споразум. За Србију, Црну Гору и Хрватску (помен дате земље имплицира намеру да се Хрватима обезбеди стварање њихове државе) постоје помени о којима исти ентитети нису били обавештени. Тако у Члану 5. стоји да ће „Хрватској, Србији и Црној Гори у Горњем Јадрану бити додељен потез од залива Волоско, са лукама Ријека, Нови и Карлобаг до границе Далмације (поменути Трибањ)“. „У Доњем (јужном) Јадрану, у пределима који су од интереса Србије и Црне Горе, Србији и Црној Гори припашће потез од Рта Планке до реке Дрим, са лукама Сплит, Дубровник, Котор, Бар, Улцињ и Св. Јован Медовски (Љеш), и са острвима Велики Дрвеник, Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Лука Драч остаће независној муслиманској држави Албанији.“ Чланом 7. истиче се да ће „Италија дозволити Србији, Црној Гори и Грчкој да узму делове северне и јужне Албаније уколико буду испуњена обећања њој дата (Јужни Тирол, Јулијски Алпи, Далмација и Валона), те да неће спречити Србију и Грчку да имају заједничку границу на Охридском језеру“. Као што видимо Босна, Херцеговина, Славонија са Сремом и Бачка, у датом споразуму се ни не помињу. Иначе, за ове крајеве, размишљало се да њихов статус буде дефинисан на основу резултата референдума, где би глас народа одлучио „којим путем даље“, али ни то није била могућност коју је дефинисао Лондонски уговор.

Судбина, заправо непостојећег „пројекта Велике Србије“ зависила је од воље великих сила, а сер Едвард Греј је својом неформалном понудом Николи Пашићу у лето 1915. године само показао да су велике силе спремне много тога да понуде, уколико желе неку „противуслугу“ заузврат. Међутим, наведене понуде исте никада не обавезују. Као доказ понуђеној тези и фактицитету, може да послужи пример Италије којој су савезници из Сила Антанте обећали велике уступке, чак и формалне исте потврдили својим потписима у априлу 1915. године, а онда одбили дате понуде одбили да имплементирају на начин како је то било дефинисано у датом уговору. Искључиво, у описаном контексту морамо да посматрамо „постојеће“, па „непостојеће“, „пристојне“ и „непристојне“ понуде Србији, које су њени савезници истој нудили или нису нудили у 1915. години.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања