TAJNA KONVENCIJA 1881. GODINE – SRBIJA U SENCI AUSTROUGARSKE

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

Tajna konvencija predstavlja dokument koji je 28. juna 1881. potpisan između Kneževine Srbije i Austrougarske. Tom konvencijom Srbija i knez Milan su napravili dramatičan politički zaokret. Napustili su do tada tradicionalno prorusku i zauzeli proaustrijsku spoljnopolitičku orijentaciju. Do danas u srpskoj javnosti taj dokument o savezništvu Srbije i Austrougarske izaziva brojne kontroverze i tumači se na različite načine. Neki Tajnu konvenciju smatraju izdajničkim aktom, ponižavajućim ugovorom kojim je Srbija samo nekoliko godina od sticanja pune nezavisnosti, odnosno međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu, potpala pod gotovo kolonijalnu zavisnost od svog severnog suseda. Drugi pak smatraju da je tim dokumentom Srbija napravila hrabar iskorak ka zapadnoevropskom kulturno-političkom krugu, gde joj je oduvek i bilo mesto. Interesantno je pomenuti da su se gotovo identične rasprave vodile i krajem XIX veka kada je taj tajni dokument ugledao svetlo dana. Nesumnjivo, to nam govori o dubokoj podeljenosti srpskog društva u odnosu na to kakav bi trebalo da bude spoljnopolitički kurs zemlje. Iako je prošlo skoro 140 godina od tog dokumenta dileme su ostale iste, treba li politički pravac zemlje usmeriti prema Zapadu ili Istoku. Samim tim, ta koncepcijska razmimoilaženja oko budućnosti Srbije uzrokuju i različita tumačenja karaktera ovog dokumenta, po pravilu uvek zavisno od toga kom od dva pomenuta pola srpske javnosti tumač pripada. Međutim, ukoliko želimo da bez unošenja ideološko-političke dimenzije, isključivo kroz istorijsku prizmu, sagledamo uzroke, značaj i posledice nastanka Tajne konvencije, moramo pažljivo analizirati okolnosti u kojima taj dokument nastaje.

Srbija je kroz celo XIX stoleće bila poprište borbe velikih sila u svojoj prirodnoj težnji za dominacijom. Ruska i Habzburška carevina su pokazale najviše entuzijazma u tome da mladu srpsku državu, tada još u stvaranju, stave pod svoje okrilje. Sve do polovine XIX veka Rusija je na tom planu imala znatno više uspeha. Razloge za to možemo pronaći ne samo u prirodnim vezama između dva bratska slovenska i pravoslavna naroda već i u činjenici da je Ruska carevina imala ekskluzivno pravo da štiti interese balkanskih hrišćana u Otomanskoj imperiji. Praktično, to znači da su ruski carevi pobedama svog oružja primorali Osmanlije da im dozvole mešanje u unutrašnje stvari njihove države. Inače, strateški cilj Rusije bio je jasan, uništiti Otomansku carevinu kako bi ovladali Bosforom i Dardanelima, jedinim prolazom za njihovu crnomorsku flotu u Sredozemno more. Politika izlaska na topla mora učinila je da Rusija postane prirodni saveznik svih balkanskih hrišćana koji su sanjali kraj ropstva i obnavljanje svojih država. Međutim, nakon poraza od koalicije zapadnoevropskih država u Krimskom ratu (1853–1856), Rusija je izgubila tu dominantnu ulogu u rešavanju Istočnog pitanja. Ruski protektorat nad balkanskim hrišćanima zamenjen je evropskim, a Habzburška monarhija je to obilato koristila ne bi li na uštrb ruskog ojačala svoj uticaj u Srbiji. Isto kao Rusija, i Habzburška monarhija je imala svoje geopolitičke planove na Balkanu. Nakon poraza od Pruske, u borbi oko toga ko će sprovesti ujedinjenje Nemačke, vrata za politički prodor ka zapadu i severu evrope za Austrougarsku bila su trajno zatvorena. Pošto se na istoku sudarala direktno sa moćnom Rusijom, jedini prostor za bilo kakvu ekspanziju Habzburške monarhije postao je Balkan. Zato je primarni cilj političkih krugova u Beču postao luka Solun, odnosno izlazak na Egejsko more. Jedan od dva puta ka ostvarenju tog cilja vodio je preko Srbije Moravsko-vardarskom dolinom, a drugi preko Bosne i Hercegovine i Novopazarskog sandžaka ka Vardarskoj dolini i dalje Solunu. Nakon Berlinskog kongresa 1878. Godine, Srbija je stekla punu nezavisnost i međunarodno priznanje, a Austrougarska pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak. Time je postalo jasno koji je primarni put dalje austrougarske ekspanzije ka Egejskom moru.

Berlinski kongres je održan kao posledica Velike istočne krize (1876–1878) tokom koje je Srbija u dva navrata ratovala sa Otomanskom imperijom. Prvi rat je za Srbiju prošao neslavno, ali u drugom, zahvaljujući savezništvu sa Rusijom, ostvarena je pobeda. Srpska vojska je tom prilikom oslobodila Niš, Pirot, Vranje, Leskovac i Toplicu, a srpska diplomatija je sa nestrpljenjem iščekivala rezultate rusko-turskih mirovnih pregovora. Rusija je San Stefanskim mirovnim ugovorom primorala Portu da se saglasi sa stvaranjem velike Bugarske, države pod ruskim protektoratom. Granice te Bugarske trebalo je da se prostiru od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu, od Crnog mora na istoku do albanskih planina na zapadu. Čak su i pojedini gradovi oslobođeni od srpske vojske poput Pirota i Vranja bili tim ugovorom uključeni u sastav takve Bugarske. Očigledno da je Rusija ovim potezom želela da stvori dominantnu državu na Balkanu, pod svojom kontrolom, koja bi predstavljala branu svakom pokušaju neke druge sile da se ustremi prema Bosforu. Bugari, zahvaljujući svom geografskom položaju, odnosno tome što su bliži Istanbulu i Rusiji, postali su ključni igrač ruske diplomatije na Balkanu. Naravno da je San Stefanski mir izazvao duboko razočarenje Srbije, jer knez Milan Obrenović se sve do tada nedvosmisleno oslanjao na Rusiju. Jedina iole povoljna okolnost za Srbiju u tom teškom političkom trenutku bila je to što su se i druge velike sile suprotstavile ostvarenju ruskoj dominaciji na Balkanu. Pod pritiskom Britanije, Francuske, Nemačke i Austrougarske, Rusija je prinuđena da se odrekne rešenja kreiranog u San Stefanu. Sazvan je kongres u Berlinu gde se kroz saglasnost sa drugim velikim silama tražilo kompromisno rešenje za Istočno pitanje.

Novonastale okolnosti zahtevale su dramatičnu promenu srpske spoljne politike. Srbija je rezignirano poslala poruku da će svoje ratom stečene terotorijalne dobitke braniti, ustreba li i oružjem. Knez Milan Obrenović, uvidevši da se ruski planovi na Balkanu neće menjati, odlučio se da pošalje, u tom trenutku svog najiskusnijeg diplomatu i državnika, Jovana Ristića u Beč. Cilj ove diplomatske misije bio je jasan, obezbediti podršku Austrougarske kako bi bar jedna velika sila zastupala srpske interese u Berlinu. Pošto je Habzburška monarhija ionako bila zainteresovana za političku prevlast u Srbiji dogovor o partnerstvu je postao i više nego izvesan. Zvanični Beč je pristao da brani srpske stavove na Kongresu, a za uzvrat je tražio da se između dve strane potpiše Trgovinski ugovor i Železnička konvencija. Opravdano se plašeći da će u protivnom ostati izolovana, Srbija je pristala na taj predlog. Prema rečima srpskog zastupnika na Berlinskom kongresu, Jovana Ristića, austrougarska diplomatija je ispunila obećanje i savesno zastupala srpske interese. Odlukama Kongresa Srbije je stekla međunarodno priznanje, a zalaganjem Austrougarske uspela da politički odbrani teritorijalne dobitke zadobijene ratom protiv Otomanske imperije. Velika Bugarska nije stvorena, već autonomna kneževina Bugarska sa širokom autonomijom u okviru Otomanske imperije, sa značajno užim granicama od onih koje su bile predviđene u San Stefanu. Formirana je i Istočna Rumelija, još jedna bugarska autonomna oblast u okviru turske imperije, čvršće vezana za državno – pravni poredak Otomanske imperije. Sticanje međunarodnog priznanja, i teritorijalno proširenje uz neutralisanje Velike Bugarske svakako su predstavljali pozitivna rešenje za srpsku državu. Međutim, odluka Kongresa da Austrougarskoj dodeli pravo na okupaciju Bosne i Hercegovine, kao i Novopazarskog sandžaka u Beogradu je doživljeno kao nacionalna katastrofa. Postalo je tada svima jasno da se taj veliki san srpskog naroda, sa jedne i druge strane Drine, o ujedinjenju neće ostvariti u bližoj budućnosti.

Nakon Berlinskog kongresa postavilo se pitanje realizacije dogovora o sklapanju Trgovinskog ugovora i Železničke konvencije između Srbije i Austrougarske. Već u startu javili su se problemi oko trgovinskog sporazuma. Predsednik srpske vlade Jovan Ristić je insistirao na reciprocitetu u ekonomskoj saradnji između dva suseda. Tačnije, insistirao je da ukoliko Austrougarska dobije status najpovlašćenije nacije u Srbiji onda to isto mora dobiti i Srbija u Austrougarskoj. Međutim, austrougarska strana nije pristajala na takav dogovor, tako da su odnosi između dve države došli na ivicu carinskog rata. Novonastalu krizu u odnosima dve države na kraju je razrešio srpski knez. Naime, Milan Obrenović je trgovinski ugovor posmatrao u kontekstu šire slike budućeg strateškog partnerstva između dve države. Nikako nije želeo da njegova zemlja ostane bez i jednog saveznika u međunarodnoj političkoj areni. Strah od aveti Velike Bugarske koja bi, ukoliko se ipak uspostavila, zatvorila svaku mogućnost dalje ekspanzije Srbije prema jugu terala ga je na savezništvo sa Austrougarskom. Milan je smatrao da samo Habzburška monarhija, sa Nemačkom u zaleđini, ima dovoljno snage da taj ruski geopolitički projekat osujeti. Srpski knez je zato oborio vladu beskompromisnog vođe srpskih liberala Jovana Ristića i mandat dao lideru naprednjaka Milanu Piroćancu. Kabinet novog srpskog premijera činili su mladi i sposobni ljudi. U svojim stavovima prema severnom susedu oni su bili znatno bliži knezu nego što je to bio Ristić. Ministar Čedomilj Mijatović je preuzeo pregovore oko Trgovinskog ugovora i već krajem aprila 1881. godine dogovor je postignut. Srbija je popustila. Nije dobila ravnopravan status sa Austrougarskom, ali sporazum svakako nije bio štetan po srpske ekonomske interese. Prilikom završne faze dogovora austrougarski ministar inostranih dela baron Hajnrih Hajmerle je Mijatoviću predočio mogućnost da se ekonomski sporazum nadogradi jednim sveobuhvatnim političkim dogovorom, čime bi bilo uspostavljeno čvrsto savezništvo između dve države.

Mijatović je, po povratku u Beograd, sa predlogom austrougarskog ministra informisao srpskog kneza. Milan je održao sastanak u vezi sa tim pitanjem na kome su pored njega i Mijtovića prisustvovali ministar Milutin Garašanin i premijer Milan Piroćanac. Predsednik srpske vlade kao i Garašanin bili su daleko skeptičniji prema ovakvom predlogu Austrougarske od kneza i Mijatovića. Naime, Piroćanac je potiskivanje ruskog uticaja iz Srbije smatrao pozitivnim podsticajem za jačanje državne samostalnosti. Nikako nije želeo da se dotadašnja ruska dominacija nad Srbijom samo zameni Austrougarskom. Međutim, uzevši u obzir informacije koje su govorile u prilog tome da je moguće zaoštravanje odnosa na Balkanu, pristizali su obaveštajni podaci da Bugarska sprema ujedinjenje sa Istočnom Rumelijom i potom pokret ka Makedoniji, odlučeno je da se u načelu prihvati predlog Austrougarske. Srbija je nakon dva rata bila i ekonomski i vojno iscrpljena. Svaki novi sličan zaplet iziskivao je potrebu pronalaska jakog političkog i ekonomskog oslonca, jer Srbija nije imala kapaciteta da sama iznese neki novi oružani sukob. Knez i ministri su se zato saglasili da se austougarskoj strani pošalje poruka da pregovori mogu otpočeti na ministarskom nivou kako bi se usaglasili svi segmenti budućeg dogovora. Nakon toga, Milan je krenuo na spoljnopolitičku turneju tokom koje je obišao Beč, Berlin i Sankt Peterburg. Prilikom povratka u Srbiju, Milan se ponovo zaustavio u Austrougarskoj prestonici i razgovarao sa tamošnjim ministrom inostranih dela, Hajmerleom.

Očigledno poseta kneza Milana Rusiji nije donela ništa novo. Ruska diplomatija je ostala pri svojim dotadašnjim planovima, što je srpskog kneza dodatno utvrdilo u stavu da je savez sa Austrougarskom za Srbiju pitanje golog opstanka. Zato je prethodni dogovor sa svojim ministrima, o postepenom pregovaranju sa austrougarskom stranom na ministarskom nivou, potpuno zanemario. Posle kratkotrajnog razmišljanja, Milan je, bez konsultaciija sa vladom, prihvatio predlog barona Hajmerlea. Naime, Hajmerle je predočio srpskom knezu dokument izrađen u austrougarskom ministarstvu inostranih dela o savezu između dve države. Pošto na taj predlog nije imao bitnijih primedbi, Milan je sa Benjaminom Kalajem utvrdio ugovor u pojedinostima i krenuo u Srbiju. U Beograd je stigao 25. juna, a austrougarska vlada je istovremeno u Beograd poslala barona Herberta sa tajnim ugovorom i punomoćjem da može da ga potpiše. Knez Milan je ovlastio Čedomilja Mijatovića da bude potpisnik sa srpske strane. Ostali članovi srpske vlade nisu bili upoznati sa ovim spoljnopolitičkim poduhvatom kneza i Mijatovića. Nesumljivo, to nam govori da je sam srpski knez bio svestan toga da neće dobiti podršku ključnih ministara za sklapanje Tajne konvencije. Ipak, Čedomilj Mijatović i baron Herbert su 28. juna 1881. godine u Beogradu potpisali su Tajnu konvenciju čijih deset tačaka glase:

1. Između Austrougarske i Srbije vladaće mir i prijateljstvo. Obe vlade obavezuju se da će uzajamno voditi prijateljsku politiku.
2. Srbija neće nikako trpeti politička, verska ili druga spletkarenja koja bi, polazeći sa njenog zemljišta, išla protiv Austrougarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Hercegovinu i Novopazarski Sandžak. Austrougarska prima na sebe istu obavezu prema Srbiji i njenoj dinastiji, čije će održanje i utvrđenje pomoći svim svojim uticajem.
3. Ako knez Srbije bude našao za potrebno da, u interesu svoje dinastije i svoje zemlje, uzme za sebe i svoje potomke kraljevsku titulu, Austrougarska će tu titulu priznati čim bude proglašena u zakonskoj formi i upotrebiće svoj uticaj da je i druge sile priznaju.
4. Austrougarska će se zauzeti da pomogne interese Srbije kod drugih evropskih vlada. Bez prethodnog sporazuma sa Austrougarskom Srbija neće pregovarati ili zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom i neće pustiti na svoje zemljište kakvu stranu vojsku, redovnu ili neredovnu, pa čak ni pod imenom dobrovoljaca.
5. Ako Austrougarskoj bude zapretio kakav rat ili se bude našla u ratu s jednom ili više sila, Srbija će prema Austrougarskoj monarhiji, računajući tu i Bosnu, Hercegovinu i Novopazarski Sandžak, zauzeti prijateljsku neutralnost i učiniće joj, prema njihovom tesnom prijateljstvu i duhu ovog ugovora, sve moguće olakšice. Austrougarska prima na sebe istu obavezu prema Srbiji u slučaju ako joj bude zapretio rat ili se bude nalazila u ratu.
6. U slučaju ako obe ugovaračke strane budu smatrale za potrebu jednu vojnu kooperaciju, pitanja koja se tiču te kooperacije, naročito pitanje vrhovne komande i eventualnog prelaska trupa preko zemljišta jedne ili druge države, biće uređena jednom vojnom konvencijom.
7. Ako sticajem događaja, čiji se razvoj ne može danas predvideti, Srbija bude u stanju da se proširi u pravcu svojih južnih granica (izuzimajući Novopazarski sandžak) Austrougarska se neće tome protiviti i zauzeće se da i druge sile skloni na držanje povoljno po Srbiju.
8. Ovaj ugovor ostaće na snazi deset godina računajući od dana izmene ratifikacije. Šest meseci pre njegova isteka ugovaračke strane sporazumeće se, ako bude potrebno, o njegovu produženju, ili o izmenama koje bi prilike mogle učiniti potrebnim.
9. Ugovaračke strane obavezuju se da će ovaj ugovor držati u tajnosti i da bez prethodnog sporazuma neće saopštiti drugoj kojoj vladi ni njegovu egzistenciju ni njegovu sadržinu.
10. Ratifikacije ovog ugovora biće izmenjene u Beogradu u roku od petnaest dana ili ranije, ako bude moguće.

Tek nakon što je tajni ugovor bio potpisan, knez Milan je obavestio Piroćanca i Garašanina o njegovoj sadržini, ali još uvek sakrivajući da je ugovor već potpisan. Piroćanac i Garašanin smatrali su da ugovor ne odgovara srpskim interesima, jer dovodi Srbiju u političku zavisnost od Austrougarske. Posebnu primedbu su imali na četvrti član Konvencije, koji je obavezivao Srbiju da nikakav ugovor ne može da zaključuje sa drugim državama bez pristanka Austrougarske. Smatrali su da to lišava zemlju suverenosti i nezavisnosti. Strahovali su da će taj ugovor kada postane javan upropastiti Naprednu stranku. Dali su i ostavke, ali je knez odbio da ih prihvati. Krizu vlade pokušao je da reši Čedomilj Mijatović lažnim obećanjem da neće potpisati ugovor bez njihova pristanka. Kolegama iza leđa, 4. jula 1881. godine, ratifikovao je ugovor. Kada je austrijska strana saznala za krizu srpske vlade zbog tajnog ugovora, Mijatović je u razgovoru sa Benjaminom Kalajem dobio tumačenje da sporni član 4. ima za cilj samo da spreči Srbiju da zaključi ugovor, koji bi bio neprijateljski prema Austrougarskoj. Iako je ministar Hajmerle imao interes da spreči pad srpske vlade, nije se složio sa Kalajevim popuštanjem oko člana 4, koji je smatrao najvećim uspehom svoje diplomatije. Popustio je tek toliko da protumači da se član 4. odnosi na političke ugovore, a ne na administrativne ili ekonomske. Piroćanac i Garašanin nisu bili zadovoljni ni takvom formulacijom. Tražili su od kneza da pokuša da zaključi dopunu ugovora ili da izmenom nota dobije povoljno tumačenje člana 4. Smatrali su da u tom članu treba da stoji da Srbija neće sklapati ugovore suprotne duhu Tajne konvencije ili štetne po Austrougarsku. Da bi privoleo Piroćanca i Garašanina da ne napuštaju vladu, knez Milan je sa austrijskom diplomatijom dogovorio da ih ponovo izigra. Milan Piroćanac je otišao na pregovore i uspeo je da izmeni član 4. tako da je naknadnom izjavom tom članu dano tumačenje da Srbija samo nema pravo da zaključi politički ugovor, koji bi bio protivan duhu Tajne konvencije. Knez Milan se međutim svojim pismom od 2. oktobra 1881. obavezao da neće ulaziti ni u kakve pregovore između Srbije i drugih država, a da za to ne dobije odobrenje Austrougarske. Knez je tako ponovo obmanuo Piroćanca i Garašanina, koji nisu znali da je vratio na snagu originalni ugovor. Još pre isteka desetogodišnje važnosti Tajne konvencije kralj Milan je započeo pregovore o produženju njene važnosti. Uoči svoje abdikacije februara 1889. Godine, Milan je sklopio sa Austrougarskom tajni dodatak ugovoru, kojim je produžio važnost Tajne konvencije do 13. januara 1895. godine.

Treba naglasiti da su i jedna i druga strana imale određene benefite proistekle iz Tajne konvencije, ali ni jedna strana nije ostvarila svoj primarni cilj zarad koga se i odlučila na sklapanje tog ugovora. Srbija se uz podršku Austrougarske uzdigla u rang kraljevine što je nesumnjivo značajan uspeh. Isto tako nakon poraza u Srpsko-bugarskom ratu iz 1885. na intervenciju Austrougarske zaustavljena je dalja bugarska ofanziva, tako da Srbija nije trpela veće vojničke ili materijalne posledice. Ipak, primarni cilj srpske politike bio je ekspanzija prema Vardarskoj dolini, što Tajna konvencija nije omogućila. Kralj Milan Obrenović je sa druge strane dosledno sprovodio politiku prijateljstva sa Austrougarskom. Suzbijao je svako antiaustrijsko delovanje i beskompromisno potiskivao svaki ruski uticaj u Srbiji. Išao je čak toliko daleko da je smenjivao episkope srpske crkve koji su bili proruski orjentisani. Strah Austrougarske da će Srbija eventualno od strane Rusije biti upotrebljena kao baza za antiaustrijsko delovanje time je potpuno neutralisan. Samim tim, Milan je stekao veliko poverenje zvaničnih političkih činilaca u Beču. Međutim, primarni cilj Austrougarske diplomatije bio je da Tajnom konvencijom toliko veže Srbiju za sebe, da se čak i svest srpskog naroda izmeni. Tačnije, da Srbi počnu verovati kako je opstanak njihove države bez podrške Austrougarske nemoguć. Jedino tako bi Austrougarska imala trajno zagarantovano uporište u Srbiji, nezavisno od promene vladara na prestolu ili partija u vladi. Tajna konvencija, po samom priznanju Austrougara, ipak to nije uspela da im obezbedi. Milan jeste dosledno sprovodio austrofilsku politiku, ali svest srpskog naroda nije uspeo da izmeni. Srbi su ogromnom većinom ostali proruski orjentisani, a austrougarski uticaj u Srbiji zavisio je isključivo od njihovog prijatestva sa kraljem Milanom, odnosno nije postao trajna kategorija nezavisan od toga ko sedi na srpskom prestolu.

Tajnu konvenciju nikako ne možemo smatrati izdajom nacionalnih interesa, već je možemo sagledavati kao proizvod istorijskog trenutka, iznuđenu realnim političkim okolnostima. Tvrdnje da se Srbija Tajnom konvencijom odrekla Bosne i Hercegovine su krajnje neutemeljene. Srbija je BiH izgubila na Berlinskom kongresu kada su velike sile Austrougarskoj dali pravo na okupaciju te teritorije, tako da je Tajnom konvencijom srpska strana samo prihvatila da neće narušavati faktičko stanje. Zato zasigurno možemo tvrditi da taj dokument nije imao teške negativne posledice po srpsku državu. Naprotiv, Srbija je tim ugovorom sebi obezbedila duži period stabilnih odnosa sa severnim susedom od koga je ekonomski dominantno zavisila. Odnosno, kupljeno je dragoceno vreme neophodno za političko i ekonomsko stabilizovanje srpske države neposredno nakon dva teška rata i sticanja međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu. U trenutku kada je Rusija Trojecarskim savezom sa Nemačkom i Austrougarskom Srbiju prepustila Austrougarskoj zoni uticaja, opredelivši se za oslonac na Bugarsku, svaka konfrontacija Srbije sa svojim severnim susedom mogla je dovesti u pitanje njen goli opstanak. Usamljena bez saveznika na međunarodnoj političkoj sceni Srbija je Tajnom konvencijom izabrala jedini mogući put.

IZVORI I LITERATURA

Grgur Jakšić, Iz novije srpske istorije, Abdikacija kralja Milana i druge rasprave, Prosveta, Beograd, 1953.

Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, broj knjiga 2, Beograd,1934.

Radoš LJušić, Istorija srpske državnosti. 2. Novi Sad: Ogranak SANU, 2001.