ТАБАКОВИЋИ, ГРАДИТЕЉИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

query_builder

ТАБАКОВИЋИ, ГРАДИТЕЉИ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

 

Аутор: Јованка Симић, новинар

Навршиле су се ових дана две значајне годишњице наше културе и уметности – 120 лета од рођења архитекте Ђорђа Табаковића (1897-1971) и 40 година од смрти његовог брата, сликара Ивана Табаковића (1898-1977).

     Неспорно је да је Ђорђе Табаковић највеће име модерне архитектуре Новог Сада. Био је у плејади првих српских архитеката који су прихватили модерни интернационални стил у чијим координатама је стварао лични архитектонски израз.

      Рођен је у Араду у цењеној српској породици која је генерацијама давала познате уметнике: стриц Александар (1856-1880), сликар и архитекта, отац Милан (1860-1946), цењени арадски архитекта, аутор низа велелепних грађевина у том румунском граду и широм Војводине, те брат Иван (1898-1977), сликар и професор на  Уметничкој академији у Београду.

     Ђорђе Табаковић је у Араду завршио основну школу и гимназију, у Будимпешти је започео студије архитектуре, а због избијања рата, студирање је окончао на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду 1922. године. Наредне две године провео је у Београду као архитекта – приправник.

      У периоду од 1923. до 1924.године, Табаковић је боравио  у Паризу, у атељеу архитеката Жака Мишела и Едуарда Андреа. Од 1925. до 1928. године радио је код оца у Араду учествујући у разради пројеката, а од 1928. године породица Табаковић преселила се у Нови Сад где ће Ђорђе провести читав свој радни век. За само десетак година, Табаковић је у Новом Саду пројектовао и изградио више од 50 грађевина различитих намена. То су –  приватне куће и виле, вишеспратне стамбене зграде, јавне и културне установе, фабрике…

      У својим раним делима Табаковић је примењивао приступ градњи заснован на локалној традицији. Већ од 1930. године окренуо се  модерној архитектури постајући тако њен главни поборник у новосадској средини. У великом и квалитетном архитектонском опусу, оствареном углавном у Новом Саду и на подручју Војводине, створио је нека од најлепших дела српске модерне међуратне архитектуре.

       У Новом Саду, Табаковић је пројектовао и извео читав низ познатих грађевина: хотел „Парк“ и зграду Црвеног крста (1930), кућу породице Вермеш у Футошкој улици и Дом новосадске трговачке омладине (1931), Клајнову палату и зграду др Јовановића у улици Илије Огњановића (1932), зграду дневног листа „Југословенски дневник“ у улици Јована  Ђорђевића и зграду друштва „Кора хлеба“ у улици Соње Маринковић (1933), велику Танурџићеву палату (1934), кућу Деђанских у Радничкој улици (1934), Соколски дом, данас Позориште младих (1935), Дечије склониште у Пионирској улици (1936), стамбену зграду Трговачке обртне банке надомак  Радничког дома (1938), хотел „Реx“ као доградњу Танурџићеве палате (1939) и  Шегртски дом (1940).

     У Зрењанину су по Табаковићевим пројектима подигнути Дечји дом (1935) и Берза рада (1939), у Суботици Берза рада (1935), у Кикинди Ђачки и Соколски дом. За Српску православну цркву пројектовао је неколико мањих храмова: у Стајићеву, Хоргошу, Руском Селу, Војводи Степи и Банатском Александровцу, а у Сремским Карловцима Патријаршијску библиотеку (1938).

     У периоду после Другог светског рата, Табаковић напушта активну пројектантску праксу. Посветио се образовно–педагошком раду, држао стручна предавања, био је дугогодишњи професор у уметничкој школи, бавио се фотографијом, дизајном, публицистиком, превођењем, а повремено и уређењем ентеријера (Позориште у Зрењанину, 1957. и уређење новосадске Поште, 1963. године). Насликао је и на десетине лирских акварела који су овековечили и прославили Нови Сад.

     Умро је 1. септембра 1971. године у Новом Саду, а урна са његовим пепелом положена је у розалијум на београдском Новом гробљу. Већ 24 године Друштво архитеката Новог Сада додељује угледну еснафску награду која носи његово име, објављена је монографија о њему, постављене су спомен табле на родној кући у Араду и у Новом Саду у којима је живео, једна новосадска улица названа је по њему, а прихваћена је и иницијатива за подизање споменика.

    Његов годину дана млађи брат Иван, студије сликарства започео је на Академији ликовних уметности у Будимпешти 1917. године, а наставио на Краљевској академији за умјетност и обрт у Загребу (1919−1924), најпре у класи професора Максимилијана Ванке, а доцније код професора Љубе Бабића. Привремено је прекинуо студије у Загребу и отишао у Минхен 1922. године где је похађао два семестра на Академији лепих уметности у класи професора Бекера Гундала и узимао приватне часове сликања у школи Ханса Хофмана 1923. године.

     Исте године вратио се у Загреб да заврши започете студије, где је наредне године дипломирао. У Паризу 1925. године борави краће време и учествује на Међународној изложби примењене уметности. По повратку у Загреб, заједно са Отоном Постружником основао је и водио приватну Слободну сликарску школу. Наредне, 1926. године, постављен је за хонорарног цртача на Институту за анатомију Медицинског факултета Свеучилишта Краљевине СХС у Загребу, где је радио до 1930. године.

   Исте године из Загреба се преселио у Нови Сад. Прву самосталну изложбу имао је 1934. године у Салону Улрих у Загребу, поново је боравио у Паризу од новембра 1934. године као стипендиста владе Републике Француске, све до пролећа 1935. године када се опет враћа у Нови Сад.

     У Београд је прешао 1938. године и постављен је за хонорарног наставника сликарства у Школи за примењену уметност, која ће касније прерасти у београдску Академију примењених уметности. После Другог светског рата, 1945. године, био је ванредни  професор на Академији ликовних уметности у Београду, а 1948. године прешао је на Академију примењених уметности где је водио Одсек за керамику. Био је један од оснивача и чланова уметничких група: „Земља“(1929), „Дванаесторица“ (1937) и „Шесторица“ (1954). Дописни члан САНУ постао је 1965., а редовни 1972. године. Са Недељком Гвозденовићем иницирао је оснивање Галерије САНУ 1968. године. Добитник је великог броја награда и признања.

     Његово сликарство било је надахнуто социјалним, импресионистичким и интимистичким мотивима у духу префињеног колористичког артизма. Изванредно је радио цртеже и аквареле,  као и у техникама темпере, гваша и колажа. Осим сликарства и графике, значајно место у његовој уметности заузимају радови у керамици.

    Живот Ивана Табаковића, „најмодернијег“ српског модернисте међуратне генерације, често је био везан за Зрењанин и Банат, јер су његови отац и брат, Милан и Ђорђе, архитекте, својим радом били везани за ово подручје. Иван Табаковић је тако стицајем околности постао један од активних учесника и организатора зрењанинског културног живота, а касније је био и чест учесник Уметничке колоније Ечка.

     Мада је био уметник оригиналног ликовног језика који је тешко сврстати у одређене актуелне правце тога времена, увек је био склон иницирању различитих уметничких организација, као и педагошких установа. Савремена галерија Зрењанин поседује девет радова Ивана Табаковића, насталих у периоду од 1956. до 1972. године кроз које се може сагледати његов разноврстан опус,  композиција у којима се уочава његов сликарски продор од асоцијативног знака до „чисте“ апстракције.

     Свеукупно уметничко, културолошко, педагошко и музеолошко деловање Ивана Табаковића сврстава овог уметника у српској модерној култури као једног од најпосвећенијих и најконтроверзнијих у дугом периоду почевши од двадесетих до краја седамдесетих година 20. века.

 

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language