Свети Сава изнад деснице и левице

29/01/2021

Аутор: Милован Балабан, историчар

 

Можда није најсрећнији наслов и одредница предавања, али упркос мањкавостима, која произилазе из превазиђености поделе на десницу у левицу, циљ овог есеја је приказати, макар у кратким и основним цртама, доживљај света Светог Саве, условно речено његову идеологију и поимање човека и његовог окружења. Ако се осврнемо на идеологије настале у Европи, пред француску револуцију, као покушај оповргавања божанске власти краљева, а у намери да се створи ново друштво у Европи, прво што можемо уочити је да Свети Сава није у том, европском смислу, идеолог, нити је његов доживљај света компатибилан са доживљајем стварности ових европских покрета.

У данашње време, код данашњих Срба, доживљај света утемељивача српске нације, државе, али и смисла, те циља кретања и бивствовања народа, оптерећен је многим наслагама туђинског утицаја, практикованог већ скоро два века у Србији међу Србима. Српска држава и српско друштво су од XIX века градили национални поглед на свет, под утицајем запада. Наравно, циљ овог и оваквог „напретка” није био урушавање светосавског погледа на свет, али је он временом, под утицајем једног другог модела и доживљаја света, постепено напуштан. Временом се у српском друштву, нарочито у елити, усталила одредница да је средњи век мрачан, а нови изазови и секуларизован поглед на свет су прихватани као мерило савремености и напретка.

Вестернизација елите је достигла кулминацију стварањем Југославије, а однос према светосавском духу све више је био формалан, елити већ тада неразумљив, са тенденцијом брзог преношења вестернизованог, секуларног и материјалистичког погледа на народ. Од доласка комуниста на власт и уништавања грађанске елите приметни су нови трендови. Тада почиње отворен сукоб и конфронтација са свим хришћанским вредностима, са хришћанско-светосавским доживљајем света српског народа, што доводи до готово умирања духовне стварности проповедане од стране Светог Саве. Манастири и један део народа су, практично кришом, испод радара што би рекли, одржавали лучу светосавске истине, чувајући је са циљем да се она опет једног дана разгори.

Период после комунизма задржао је моделе комунистичког поимања света. Тако да упркос ослобађању простора за оно унутрашње и упркос ослобађању дуго потискиване енергије, њено каналисање је било неадекватно. Често осмишљено од стране квазиелите да обесмисли дух предањски и светосавски, најчешће без намере да стварно искористи историјску прилику у циљу рехристијанизације народа. То је произилазило из обездуховљености елите, која није имала правилан став према светосавском, док је неретко било и грубих манипулација.

Са комунистичким моделом поимања света тешко се могло обновити светосавско, али је оно често од стране, нарочито наших непријатеља, учитавано у националистичке, најчешће партијске погледа не свет, који су више сличили комунистичком једноумљу него светосавској слободи и отворености. Са друге стране, мондијалистички доживљавај био је априори против традиционалног, како су они називали све што има везе са светосавским духом. Практично, директни потомци комуниста-титоиста су имали јак идеолошки отклон од свега предањског, традиционалног и истински националног.

Наслаге свега горе наведеног, које су резултат дугог одступања и напуштања идентитетског и онога што нас чини Србима и светосавцима, довеле су нас у ситуацију да тешко можемо схватити како је Свети Сава доживљавао свет, те сходно томе како је и са којим мотивима радио на устројству српске цркве и државе. Но, покушаћемо да кажемо у основним цртама перцепцију света тадашњег човека, али и данашњег који је у духу Светог Саве, апостола, као и свих хришћанских светитеља и уопште православних хришћана.

Баш у тој традицији и духу можемо тражити и покушати да осетимо доживљај света првог српског архиепископа. Он је био у традицији, или боље речено у живом предању Ћирило-Методијевском, које је духовно компатибилно са доживљајем света апостола. Дакле, иако постоји дистанца од 350 година од словенских апостола, или 1200 година од апостола, Свети Сава је свет видео као и они. Разлика је што су они сведочили Христа у амбијенту у ком су живели, поштујући све форме и законе које је ондашње друштво изградило. Тако и данас ми можемо схватити најмлађег Немањића у духу предања, али морамо сведочити у савременим околностима на којима је изграђено модерно друштво.

У складу са предањем, живим предањем, Свети Сава је ударио темеље и српској цркви и српској држави. Циљ му је био да и једна и друга буду у функцији спасења народа. Сагласје цркве и државе, као сагласје душе и тела, био је модел Светог Саве. Како би то створио, Немањин син није копирао византијско друштво, него је делујући у оквирима српског модела и уважавајући српску аутентичност, преко закона црквних и државних створио правни оквир, као и уопштено читав амбијент у коме су функционисали црква и држава.

Исто тако, први српски архиепископ је српско друштво више преобразио него што га је мењао у тоталу. Дакле, обичајима који су постојали он је давао други, хришћански смисао, показујући да разуме дух и културу свог народа, али је својим радом показао да му нису стране аутентичности других народа. Дакле, нека врста мултикултурализма, ослоњена на дух Фотијевско-Ћирило-Методијевски, онај креативни и аутентични дух Византије, који је упркос неоспорним имепријалним тежњама царевине, схватао потребе, као и посебност народа који су окруживали империју.

Црква и држава у хармонији, са смислом спасења човека и народа у времену, основни је циљ делатности Светог Саве, што прожима његов дух и његов поглед на свет. Стварање амбијента у ком ће читав народ практиковати врлине којима ће „купити“ царство непролазних вредности, оно које надилази овај свет. Вежбање у врлинама кроз отвореност, емпатију и саучествовање у животу другога, наравно на најпозитивнији начин. То су одреднице светосавског поимања света и оне се нису мењале од апостола, првих сведока васкрслога Христа, преко свих светитеља, нарочито нама битних словенских апостола, те Светог Саве, па до данашњег дана.

Држава је световни оквир који штити народ на остварењу пута спасење. Народ се укључује у енергију надвремену, помоћу које сваки појединац а и национ у целини, добија дар поимања смисла света, као и силу да твори и реализује заповести које га издижу изнад искључиво земаљског битисања. Држава такође реализује и световне неопходности народа, а њена функционалност и хомогеност омогућује рад свих њених служби, како за одбрану тако и за потребе читавог народа.

Црква, са друге стране, нарочито кроз литургију, даје контакт и отвореност једном другом свету као смислу сваког појединца али и читавог народа. Све остало је у функцији овога, јер све остало је пролазно, потребно, али не главно. Отуда је овај модел различит од западног (где је хоризонтална, овоземаљска реалност смисао постојања државе, нације и појединца), који Срби практикују, нарочито последња два века.

Отуда је тешко у данашње дане, после вековног пресађивања западних државних и друштвених модела, поимати светосавски модел. Но, иако га је тешко применити на државном нивоу такав начин живота је у великој мери, барем његов суштински и духовни смисао, могуће применити у животу појединаца и група, што би било услов и предходница његовог практиковања на народном нивоу.

Овај свет је кренуо у свом правцу на који ми тешко можемо да утичемо. Али можемо свој живот усмерити у провереном путу српског просветитеља. То је сигуран пут спасења у ком је живот надсветовни, онај који се не завршава са нашим погледом, који нема краја и границе, а који је у самом јединству са Христом, најбитнији и који даје смисао свему створеном, материјалном, додатом човеку да му олакша пут ка ономе главном што чини смисао човековог постојања.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања