Свет 2021.

22/12/2021

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Америчко повлачење из Авганистана најзначајнији је спољнополитички догађај у години која је на измаку. Мада су преговори о томе вођени у тајности неколико година, сцене хаотичног повлачења америчке војске, њихових НАТО савезника и локалних помагача запрепастиле су свет. На стотине хиљада људи се дало у бег пред незадрживим налетом талибанских трупа које су готово без икаквог отпора славодобитно умарширале у Кабул. Утисак о америчком поразу употпуњује и чињеница да се све дешавало уочи двадесетогодишњице од терористичких удара на САД од 11. 9. Тако је Америка и на једном дубљем симболичком плану доживела пораз сопственог система вредности, односно по ко зна који пут се испољила сва погубност концепције „ширења демократије и изградње нације“ у једном дубоко традиционалном друштву какво је оно у Авганистану.

Авганистански хаос додатно је продубио неповерење у ефикасност НАТО и заоштрио старе спорове између Вашингтона и европских политичких адреса око начина финансирања ове организације, која се у постхладноратовском периоду претворила у „акционарско друштво за вођење ратова“. После неуспеха у Авганистану поново су се појавили и ставови о стварању „европских безбедносних снага“ као најефикаснијег механизма заштите Старог континента од нарастајућег верског и идеолошког радикализма на његовом тлу. Из строго геополитичког угла подручје Авганистана, које је још 1900. године у својим делима адмирал Мехен описао као „спорну земљу“, сада добија сасвим другачије стратегијско значење. Наиме, први пут после 250 година овај важан простор Евроазије ослобођен је непосредног англоамеричког присуства, што закономерно повећава акције евроазијских џинова Кине и Русије које теже да попуне настали „геополитички вакум“. За Кину је сарадња са талибанском владом питање од егзистенцијалне важности у њеним врло компликованим односима са Индијом, док је Русија заинтересована за стабилизацију власти у овој земљи због изазова радикалног исламизма на средњоазијском постсовјетском пространству. Отуда су реакције Пекинга и Москве на догађаје у Авганистану биле веома прагматичне.

Америчким напуштањем Авганистана урушава се и једна важна територијална карика у реализацији „Римланд – стратегије“ обуздавања Русије и Кине. Подсетимо, реч је о геополитичкој доктрини коју је теоријски први артикулисао Николас Спајкман и чији је смисао у контроли „евроазијског обода“ који Америци омогућава да на ширем подручју Континента постане кључни играч (опширније у З. Бжежински, Велика шаховска табла). Показало се, међутим, да је реч о моделу који је изгледа прецењен, а на шта је упозоравао Колин Греј у свом раду Геополитика нуклеарне ере. Хартланд, римланди и технолошка ера, који је објављен сада већ давне 1977. године. Отуда, покушај Бајденове администрације да додатно заоштри кризу у Украјини и на тој основи мобилише европске савезнике, као и да савезом АУКУС у Индо-Пацифику сузбије кинеске амбиције у том делу света, представља више настојање да се некако санира штета у свом дворишту узрокована „авганистанском катастројком“.

Пред краје ове 2021. године догодила се и светска енергетска криза која је последица компликованих геополитичких односа у свету, односно производ је америчког притиска на европске савезнике да не купују гас из Русије. Ова ситуација довела је до астрономске цене гаса на берзама и свакако неизвесности без преседана са којом улазимо у нову календарску годину. Гасну кризу свакако продубљује и чињеница да Немачка у наредних шест месеци неће дати формалну дозволу за почетак рада Северног тока 2, што је ситуација коју је тешко објаснити с рационалног становишта. Уместо прагматичног договора с Русијом и Кином политички Запад и по овом питању радије користи арогантне методе, нудећи остатку света као некакву геополитичку алтернативну „Савез демократија“ који би био усмерен против наводно „ауторитарних режима“ у Москви и Пекингу. Реч је о модикифованој стратегији с којом је Буш Млађи својевремено кренуо у рат против тероризма а чији је слоган гласио: „Или сте са нама или сте против нас“.

Коначно, у атмосфери заоштрених међународних односа, Балкан се изнова описује као подручје потенцијалне нестабилности и недовршених сукоба. Политика еквидистанце коју води Србија веома је на удару оних чинилаца који још од ратова деведесетих доживљавају овај део Европе као зону својих ексклузивних геополитичких интереса. Отуда се свако присуство Кине и Русије на овом поднебљу означава као некакав малигни утицај, наспрам лековитог утицаја евроатлантизма који се најбоље осликава на примерима епских неуспеха „изградње нација“ у Босни и на тзв. Косову. Али уместо практичног сагледавања поменутих неуспеха савременици смо нових великих западних притисака који циљају укидање Републике Српске и наше признање тзв. Косова као некакве државе.

ЛИТЕРАТУРА:  Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, Војна штампарија, Подгорица 1999; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Инситут за политичке студије, Београд 2016;  Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања