Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Милорад Павић сматра се следбеником Борхеса, јер је у својим делима, уносећи у њих научно и фантастично, обликовао прозне форме и уметничке светове који не престају да збуњују и плене читаоце свуда у свету. У прилог томе могу се навести речи Јасмине Михајловић која његове приче пореди са компјутерским видео-играма и наставља: Код њих је простор привидно неограничен, тако да се симулира бескрајност. Преласком из нивоа у ниво, одозго – одоздо, лево – десно, решавају се загонетке и сакупљају сазнања да би се од мозаика добила целина, а то могу само мајстори игре (Михајловић: стр. 2108). Зато је битно нагласити да кад једном закорачите у књижевни свет Милорада Павића, тешко да ћете из њега више икада изаћи. Упознаћете свет препун тајни, закорачићете у лавиринт препун огледала и маски које како каже Пијановић представљају: метафоре људске судбине и пута који се рачва у мноштво стаза, чинећи неизвесним човеков пут ка циљу (Пијановић: 477). Тако Павић гради своје паралелне очуђене светове претварајући их у тајну пред којом се налазе и приповедач и читалац, али унутар тих светова готово да нема приче без познатог назива места, историјског догађаја, личности из наше прошлости или савременика, наших светиња, грађе из културне историје, чувених датума и свега другог што је евокација и документарна подлога његових прича.
Мотив „извнуте рукавице” у истоименој збирци прича симболизује преокретање устаљених приповедних структура и очекивања читалаца. Павић користи технику деконструкције и реконструкције наратива, при чему мења редослед догађаја, почетке и крајеве прича, стварајући ефекат „извнуте рукавице”. Ова метафора указује на унутрашњу страну приче, скривене слојеве значења и алтернативне перспективе које се отварају читаоцу. На тај начин захваљујући овом мотиву Павић у својим причама позива читаоца на активно учешће у тумачењу и састављању приче. У суштини, може се рећи, мотив „извнуте рукавице” код Павића симболизује преиспитивање стварности, идентитета и времена, позивајући читаоца да сагледа свет из другачије, унутрашње перспективе.
За боље разумевање овог мотива послужиће анализа приче Изврнута рукавица где Павић у свом необичном књижевном свету оживљава лик Доситеја Обрадовића и дочарава његову просветитељску улогу на само њему својствен начин. „Свијет се не да тако лако преточити у законе физике, особито оне Стојковићеве, коју – у причи Изврнута рукавица – чита Алекса, Карађорђев син и Доситејев ученик. Свака ствар има и своју сјенку, и неку тајну у тој сјенци; свака ствар увијек нуди нешто ново и дотад невиђено нашем опажању, крије неко мало фантастично чудо. Ствар има и своја „прикључења”, и своје преображаје, јер је „једна ствар само грех неке друге ствари”. Физика, дакако, има своју истину, али то није цијела истина; остало је нешто и „с оне друге стране”. Та друга страна је, међутим, код фантастичара, а нарочито код Павића, често само трик, досјетка, али досјетка чија се чар тешко оспорава чак и када је, као у причи Изврнута рукавица, тајна у томе да се прича исприча „с лица”, па да се изврне на „наличје”; да се и формом приче прати наслов и слика изврнуте рукавице” (Делић: 54). Однос између два лица рукавице налик је односу између оригинала и његове изврнуте копије. Међутим, Павић оставља читаоцу да од лица и наличја приче створи своју оригиналну причу, али и могућност да сваким новим читањем приче и разрешењем загонетки, откривањем скривених тајни које се крију у њој своју причу надограђује, јер како каже Доситеј у причи: човек, ако ће и по стотину пута ствар или вештество у руку имати, опет ће сваким посмотренијем ново и неопажено што наћи моћи (Павић: 310).
Мотив рукавице представља почетну тачку приповедања, али и тачку којом се завршава прича, те се тако увиђа да је у овој причи присутна кружна композиција приповедања. На почетку приче Доситеј не може да пронађе своју рукавицу „постављену зеленом свилом”, а на крају приче добијамо разрешење: она је све време била ту поред њега, „била је изврнута на зелено наличје и загубила у зеленој простирци”.
Доситеј је у овој причи књижевни лик, кроз који Павић указује да je свет пун тајни, а тајне су као ловачке замке разапете међу нама. (Павић: 305) Свет је, као и Павићева прича, препуна тајни, али да бисте уопште закорачили на пут откривања тих тајни морате знати: Твоја прошлост крије се у твом ћутању, твоја садашњица у твом говору, а твоја будућност у твојим погрешним корацима (Павић: 310). Један погрешан корак од стране Доситеја при чекању лађе на Дунаву – клобук окачи о једну грану – произвео је многа фантастична дешавања и пробудио разна сујеверја код народа, јер је Доситеј, отиснувши се лађом, на обали оставио „црни невиђени предмет окачен о дрво”. Када се Доситеј вратио са пута Алекса му рече: Учитељу, толико сујеверица изазива ваш вијенски клобук, онај шешир од псеће длаке, више но све виле и вукодлаци у три тома Стојковића Фисике (Павић: 307).
Доситејев одговор на ово сујеверје гласи: удар који се чује, никад није јак удар (Павић: 307), покушавајући да објасни да је једна ствар само грех друге ствари (Павић: 307). Алекса схвати да је крајње време да их учитељ разувери, да им отвори очи ума, да здрави разум зацари у њиховим главама, да покаже како тенџера не само да не може никог удавити, но да је обичан клобук, што се на главу тиче (Павић: 309). Када „учитељ сиђе” до места где је оставио клобук осећао је „неписмене погледе на себи”, а Павић метафориком изврнуте рукавице дефинише преображај ликова кроз следеће Доситејеве речи: Чудо, шта све човек у дугом веку дочекати неће; да се прометне у другог и да мора остати и даље оно што је био и што већ није, као посувраћена рукавица (Павић: 308).
У другом делу приче Доситеј наставља и делом нам открива значење ових својих речи: Но, пошао сам тим путем, ваља ми вући напред, или ми се хоће, или неће. Мудри се на свету не примећују, јер они знају да мудрост треба крити по сваку цену, као порок или паре (Павић: 309). Његова мудрост се огледа и у одговору на Алексино питање – када ћемо истребити сујеверја у народу: Погледај! Даљина ноћна изгледа сада као прошлост; није доступна нози, него успоменама (Павић: 310).
На основу кратког приказа приче може се уочити да клобук или шешир представља централни мотив целе приче – судар народних веровања са рационалистичким погледом на свет. Појава клобука у причи требала је да наговести долазак новог укуса, тј. нове моде у Европи, али оно што је он произвео у причи је мноштво сујеверја код народа, који је једном шеширу дао магијску, фаталну моћ и паганска својства, јер народ зазире од свега што је ново и страно. Иако је успео да просветли народ окупљен око шешира и разувери их у његову магичну моћ, Доситеј на крају првог дела приче страда од шешира баш онако како је народ и приповедао. На овај начин ауторитет разума се довео у питање, те није случајно што Доситеј проговара у другом делу приче и каже: човек, ако ће и по стотину пута ствар или вештество у руку имати, опет ће сваким посмотренијем ново и неопажено што наћи моћи (Павић: 310). Ова мисао нам указује на немогућност човека да у потпуности јасно сагледа стварност или да дође до коначне истине.
Поред шешира (клобука) и рукавице /„изврнуте рукавице” у причи су присутна и два не мање битна мотива: чизме без дна и прстен са огледалом уместо камена. Чизме без дна симболишу пут знања који нема краја, као бунар без дна, а мноштво је оних који остају ускраћени за знање и остају непросвећени. Затим, прстен са огледалом уместо камена, где прстен симболише моћ, статус, титулу, али и знање, огледало омогућава да се види лична истина, тј. истина коју сваки човек носи у себи. Сви наведени мотиви имају своје лице и наличје, односно имају своје две огледне стране, баш као и Павићева прича која се може читати из два правца, с почетка и са краја – двосмерност.
У првом делу приче читалац има утисак да је то једна обична прича са с једносмерним током. Међутим, Павић изненађује читаоца и од средине приче излагање тече унатраг ка почетку. Тако су у другом делу фрагменти, заменивши места, остали смисаоно повезани, али стварају сасвим нову целину са другачијим почетком и крајем, као и другачијим током догађаја. Дакле, блокови текста који су у првом делу приче изгледали сасвим узглобљени, као да су потом одлебдели у простор и затим се наново слегли, попут измешаних карата, направивши нове везе међу собом и променивши значење целини (Михајловић: Павић и хипербелетристика). На овај начин Павић започиње игру са читаоцем коме није дато само да сазна причу, него да у њој има активну улогу. Одабраним начином читања читалац не бира само свој пут кроз причу, већ јој посредно даје форму и ток, исход и смисао. Оваквим начином грађења приче Павић поставља питање: која страна приче је копија, а која оригинал? Павић ово питање оставља отворено чиме омогућава читаоцу ширину у тумачењу дела. И на крају долази се до закључка да је Павић Доситејев просветитељски дух покушао да оживи и прикаже кроз ову причу на један сасвим другачији, али себи својствен начин, уводећи фантастичне мотиве, као и нов начин читања приче – свака прича има своје лице и своје наличје, као што је има и рукавица, свака од њих задржава своју форму и намену, али не и изглед.
Литература:
- Делић, Ј. (1991). Хазарска призма, Просвета, Октоих, Дечје новине и Досије, Београд.
- Михајловић, Ј. Павић и хипербелетристика, khazars.com
- Михајловић, Ј. Слојеви и значења у „Гвозденој завеси” Милорада Павића, Књижевност, Год. 42, Св. 12, 1987, 2107–2113.
- Павић, М. (2008). Све приче, Завод за уџбенике, Београд.
- Пијановић, В. (2008). Приче Милорада Павића, поговор у књизи: Павић, М, Све приче, Завод за уџбенике, Београд.
Остави коментар