SVE IMA SVOJE LICE I NALIČJE – priča Izvrnuta rukavica Milorada Pavića

Autor: prof. Mirjana Grdinić

Milorad Pavić smatra se sled­­benikom Borhesa, jer je u svojim delima, unoseći u njih naučno i fantastično, oblikovao prozne forme i umet­ni­čke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svu­da u svetu. U prilog tome mogu se navesti reči Jasmine Mihajlović koja njegove priče poredi sa kompjuterskim video-igrama i nastavlja: Kod njih je prostor prividno neograničen, tako da se simulira beskrajnost. Prelaskom iz nivoa u nivo, odozgo – odozdo, levo – desno, rešavaju se zagonetke i sakupljaju saznanja da bi se od mozaika dobila celina, a to mogu samo majstori igre (Mihajlović: str. 2108). Zato je bitno naglasiti da kad jednom zakoračite u književni svet Milorada Pavića, teško da ćete iz njega više ikada izaći. Upoznaćete svet prepun tajni, zakoračićete u lavirint prepun ogledala i maski koje kako kaže Pijanović predstavljaju: metafore ljudske sudbine i puta koji se račva u mnoštvo staza, čineći neizvesnim čovekov put ka cilju (Pijanović: 477). Tako Pavić gradi svoje paralelne očuđene svetove pretvarajući ih u tajnu pred kojom se nalaze i pripovedač i čitalac, ali unutar tih svetova gotovo da nema priče bez poznatog naziva mesta, istorijskog događaja, ličnosti iz naše prošlosti ili savremenika, naših svetinja, građe iz kulturne istorije, čuvenih datuma i svega drugog što je evokacija i dokumentarna podloga njegovih priča.

Motiv „izvnute rukavice” u istoimenoj zbirci priča simbolizuje preokretanje ustaljenih pripovednih struktura i očekivanja čitalaca. Pavić koristi tehniku dekonstrukcije i rekonstrukcije narativa, pri čemu menja redosled događaja, početke i krajeve priča, stvarajući efekat „izvnute rukavice”. Ova metafora ukazuje na unutrašnju stranu priče, skrivene slojeve značenja i alternativne perspektive koje se otvaraju čitaocu. Na taj način zahvaljujući ovom motivu Pavić u svojim pričama poziva čitaoca na aktivno učešće u tumačenju i sastavljanju priče. U suštini, može se reći, motiv „izvnute rukavice” kod Pavića simbolizuje preispitivanje stvarnosti, identiteta i vremena, pozivajući čitaoca da sagleda svet iz drugačije, unutrašnje perspektive.

Za bolje razumevanje ovog motiva poslužiće analiza priče Izvrnuta rukavica gde Pavić u svom neobičnom književnom svetu oživljava lik Dositeja Obradovića i dočarava njegovu prosvetiteljsku ulogu na samo njemu svojstven način. „Svijet se ne da tako lako pretočiti u zakone fizike, osobito one Stojkovićeve, koju – u priči Izvrnuta rukavica – čita Aleksa, Karađorđev sin i Dositejev uče­nik. Svaka stvar ima i svoju sjenku, i neku tajnu u toj sjenci; svaka stvar uvijek nudi nešto novo i dotad neviđeno našem opažanju, krije neko malo fantastično čudo. Stvar ima i svoja „priključenja”, i svoje preobražaje, jer je „jedna stvar samo greh neke druge stvari”. Fizika, dakako, ima svoju istinu, ali to nije cijela istina; os­ta­lo je ne­što i „s one druge strane”. Ta druga strana je, međutim, kod fan­ta­sti­ča­ra, a na­ro­čito kod Pavića, često samo trik, dosjetka, ali dosjetka čija se čar te­ško os­po­ra­va čak i kada je, kao u priči Izvrnuta rukavica, tajna u tome da se pri­ča is­pri­ča „s lica”, pa da se izvrne na „naličje”; da se i formom priče prati na­slov i slika izvrnute rukavice” (Delić: 54). Odnos između dva lica rukavice nalik je odnosu između originala i njegove izvrnute kopije. Međutim, Pavić ostavlja čitaocu da od lica i naličja priče stvori svoju originalnu priču, ali i mogućnost da svakim novim čitanjem priče i razrešenjem zagonetki, otkrivanjem skrivenih tajni koje se kriju u njoj svoju priču nadograđuje, jer kako kaže Dositej u priči: čovek, ako će i po stotinu puta stvar ili veštestvo u ruku imati, opet će svakim posmotrenijem novo i neopaženo što naći moći (Pavić: 310).

Motiv rukavice predstavlja početnu tačku pripovedanja, ali i tačku kojom se završava priča, te se tako uviđa da je u ovoj priči prisutna kružna kompozicija pripovedanja. Na početku priče Dositej ne može da pronađe svoju rukavicu „postavljenu zelenom svilom”, a na kraju priče dobijamo razrešenje: ona je sve vreme bila tu pored njega, „bila je izvrnuta na zeleno naličje i zagubila u zelenoj prostirci”.

Dositej je u ovoj priči književni lik, kroz koji Pavić u­kazuje da je svet pun tajni, a tajne su kao lovačke zamke razapete me­đu nama. (Pavić: 305) Svet je, kao i Pa­vićeva priča, prepuna tajni, ali da biste uopšte zako­račili na put otkrivanja tih tajni morate znati: Tvoja prošlost krije se u tvom ćutanju, tvoja sadašnjica u tvom govoru, a tvoja budućnost u tvojim po­greš­nim koracima (Pavić: 310). Jedan pogrešan ko­rak od strane Dositeja pri čekanju lađe na Dunavu – klobuk okači o jednu granu – proizveo je mnoga fantastična dešavanja i pro­budio razna sujeverja kod na­ro­da, jer je Dositej, otisnuvši se lađom, na oba­li ostavio „crni neviđeni predmet oka­­čen o drvo”. Kada se Dositej vratio sa pu­ta Aleksa mu reče: Učitelju, toliko sujeverica izaziva vaš vijenski klobuk, onaj šešir od pse­će dlake, više no sve vile i vukodlaci u tri toma Stojkovića Fisike (Pavić: 307).

Dositejev odgovor na ovo sujeverje glasi: udar koji se čuje, nikad nije jak udar (Pavić: 307), pokušavajući da objasni da je jedna stvar samo greh druge stvari (Pavić: 307). Alek­sa shvati da je krajnje vreme da ih učitelj razuveri, da im otvori oči uma, da zdravi razum zacari u njihovim glavama, da pokaže kako tendžera ne samo da ne može nikog udaviti, no da je običan klobuk, što se na glavu tiče (Pavić: 309). Kada „učitelj siđe” do mesta gde je ostavio klobuk osećao je „nepismene poglede na sebi”, a Pa­vić metaforikom izvrnute rukavice definiše preobražaj likova kroz sledeće Dositejeve reči: Čudo, šta sve čovek u dugom veku dočekati neće; da se prometne u drugog i da mora ostati i dalje ono što je bio i što već nije, kao posuvraćena rukavica (Pavić: 308).

U drugom delu priče Dositej nastavlja i delom nam otkriva značenje ovih svojih reči: No, pošao sam tim putem, valja mi vući napred, ili mi se ho­će, ili neće. Mudri se na svetu ne primećuju, jer oni znaju da mudrost treba kri­ti po svaku cenu, kao porok ili pare (Pavić: 309). NJegova mudrost se ogleda i u odgovoru na Alek­sino pitanje – kada ćemo istrebiti sujeverja u narodu: Pogledaj! Daljina no­­ćna izgleda sada kao prošlost; nije dostupna nozi, nego uspomenama (Pavić: 310).

Na osnovu kratkog prikaza priče može se uočiti da klobuk ili šešir predstavlja centralni motiv cele priče – sudar narodnih verovanja sa racionalističkim pogledom na svet. Pojava klobuka u priči trebala je da nagovesti dolazak novog ukusa, tj. nove mode u Evropi, ali ono što je on proizveo u priči je mnoštvo sujeverja kod naroda, koji je jednom šeširu dao magijsku, fatalnu moć i paganska svojstva, jer narod zazire od svega što je novo i strano. Iako je uspeo da prosvetli narod okupljen oko šešira i razuveri ih u njegovu magičnu moć, Dositej na kraju prvog dela priče strada od šešira baš onako kako je narod i pripovedao. Na ovaj način autoritet razuma se doveo u pitanje, te nije slučajno što Dositej progovara u drugom delu priče i kaže:  čovek, ako će i po stotinu puta stvar ili veštestvo u ruku imati, opet će svakim posmotrenijem novo i neopaženo što naći moći (Pavić: 310). Ova misao nam ukazuje na nemogućnost čoveka da u potpunosti jasno sagleda stvarnost ili da dođe do konačne istine.

Pored šešira (klobuka) i rukavice /„izvrnute rukavice” u priči su prisutna i dva ne manje bitna motiva: čizme bez dna i prsten sa ogledalom umesto kamena. Čizme bez dna simbolišu put znanja koji nema kraja, kao bunar bez dna, a mnoštvo je onih koji ostaju uskraćeni za znanje i ostaju neprosvećeni. Zatim, prsten sa ogledalom umesto kamena, gde prsten simboliše moć, status, titulu, ali i znanje, ogledalo omogućava da se vidi lična istina, tj. istina koju svaki čovek nosi u sebi. Svi navedeni motivi imaju svoje lice i naličje, odnosno imaju svoje dve ogledne strane, baš kao i Pavićeva priča koja se može čitati iz dva pravca, s početka i sa kraja – dvosmernost.

U prvom delu priče čitalac ima utisak da je to jedna obična priča sa s jednosmernim tokom. Međutim, Pavić iznenađuje čitaoca i od sre­di­ne priče izlaganje teče unatrag ka početku. Tako su u drugom delu fragmenti, za­­menivši mesta, ostali smisaono povezani, ali stvaraju sasvim novu celinu sa dru­­gačijim početkom i krajem, kao i drugačijim tokom događaja. Dakle, blokovi teksta koji su u prvom delu priče izgledali sasvim uzglobljeni, kao da su potom odlebdeli u prostor i zatim se nanovo slegli, poput izmešanih karata, nap­ra­viv­ši nove veze među sobom i promenivši značenje celini (Mihajlović: Pavić i hiperbeletristika). Na ovaj način Pavić za­počinje igru sa čitaocem kome nije dato samo da sazna priču, nego da u njoj ima aktivnu ulogu. Odabranim načinom čitanja čitalac ne bira samo svoj put kroz priču, već joj posredno daje formu i tok, ishod i smisao. Ovakvim načinom građenja priče Pavić postavlja pitanje: koja strana priče je kopija, a koja original? Pavić ovo pitanje ostavlja otvoreno čime omogućava čitaocu širinu u tumačenju dela. I na kraju dolazi se do zaključka da je Pavić Dositejev prosvetiteljski duh pokušao da oživi i prikaže kroz ovu priču na jedan sasvim drugačiji, ali sebi svojstven način, uvodeći fantastične motive, kao i nov način čitanja priče – svaka priča ima svoje lice i svoje nali­čje, kao što je ima i rukavica, svaka od njih zadržava svoju formu i namenu, ali ne i izgled.

Literatura:

1. Delić, J. (1991). Hazarska prizma, Prosveta, Oktoih, Dečje novine i Dosije, Beograd.
2. Mihajlović, J. Pavić i hiperbeletristika, khazars.com
3. Mihajlović, J. Slojevi i značenja u „Gvozdenoj zavesi” Milorada Pavića, Književnost, God. 42, Sv. 12, 1987, 2107–2113.
4. Pavić, M. (2008). Sve priče, Zavod za udžbenike, Beograd.
5. Pijanović, V. (2008). Priče Milorada Pavića, pogovor u knjizi: Pavić, M, Sve priče, Zavod za udžbenike, Beograd.