Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Свечани дочеци епископа, канонске визитације, као и богослужење у храмовима током визитација, древна су традиција Цркве. Још су апостоли мисионарили и путовали као пастири, поучавали, укрепљивали и духовно снажили хришћане. Њихов долазак подразумевао је свечани дочек, јер се није радило о свакодневном догађају. Помесни сабор у Картагини (419) у свом 52. канону наглашава епископима да свако место под својом јурисдикцијом удостоје обиласка бар једном годишње. На овај канон наслања се још неколико њих који говоре о потреби епископа да поучава, проповеда и све држи у канонском поретку. За Светог Василија Великог (329–379) постоје сведочанства да је вршећи своју епископску дужност често обилазио сва места Кесарије Кападокијске, богослужио, мисионарио, бавио се милосрђем и учвршћивао веру у народу. Такође, Блажени Августин (354–430) оставио је сведочанство о томе да му је једна црква била много далека од катедре, те није успевао да је редовно обилази. Стога је успео да издејствује да она добије свога архијереја само да не би остала без редовне посете епископа.
У вековима који су уследили, начини дочека епископа, богослужење и сваки церемонијал који претходи или следи након богослужења поприма облик спектакла. Развитак церемонијала посебно је уочљив у цркви Свете Софије у Цариграду, где присуство цара утиче чак и на облик богослужења, начин одевања епископа и богослужбене одежде. Византијски дворски церемонијал све до XII века и појаве династије Комнина мешавина је римско-персијске традиције. Он је подразумевао заслепљујуће и заглушујуће сценске ефекте, нарочито приликом приближавања царском престолу које је подразумевало уздизање престола и готово мађионичарско пресвлачење цара. Посебно је било важно пред страним поклисарима испоштовати протоколе, јер је то у ствари био и начин дипломатије, да странце засени спољним сјајем ради појачавања угледа државе.
Развитак обреда Великог входа (свечани литургијски чин у православном богослужењу током кога се припремљени часни дарови, хлеб и вино, преносе са жртвеника на Часни престо, М. Ј.) представља пример конкретног утицаја присуства цара на структуру богослужења. Према неким изворима, у току процесије на Литургији Велике Цркве патријарх би срео цара са Даровима и цар би га том приликом поздравио пожелевши му многа лета. Извесно је да му је патријарх одговарао истом мером. То је утицало да се приликом вршења Великог входа појаве гласна спомињања током саме процесије. У најстаријој записаној пракси коју имамо само је ђакон излазио на Вход и тихо говорио Све вас, не прекидајући Херувимску песму. У каснијем периоду народ је почео молити свештенство да их помиње, пошто се ближило евхаристијско приношење. Свакако се може закључити да је ова њихова молба условљена чињеницом да се у стара времена Проскомидија (први део Свете Литургије, М. Ј.) вршила пре Великог входа. Свештеници су очито услишили молбе народа, будући да су их почели помињати приликом вршења литије, додуше тихо. Такође, према неким сведочанствима, уколико су Литургији присуствовали император и патријарх, били су гласно споменути током Входа. То је утицало да се касније умножи број спомињања цара, патријарха, клира, народа итд.
Један од примера ефемерног спектакла (богослужбеног церемонијала) карактеристичног за цариградског патријарха јесте, рецимо, његов ход на ждребету на празник Цвети. Обред који је вршен на Цвети након Литургије подразумевао је оживотворавање сцене Христовог уласка на магарету у Јерусалим. Испред патријарха литијски иду клирици и носе у рукама палмове гране и врбове гранчице певајући тропар Свеопште васкрсење. Литија је подразумевала пут од Свете Софије до храма Светих четрдесет мученика. Након доласка у храм, патријарх би освећивао гранчице и делио их народу. Карактеристично је да цар никада није узимао учешћа у овом чину. Још једна занимљивост у вези са овим чином јесте да је прешао у праксу Руске цркве, где је задобио неке локалне особености, између осталих и посебност да је, насупрот византијском, руски цар учествовао у литији. Пример посебне врсте ефемерног спектакла који се тиче цара дешавао се када падне Кириопасха (ретки црквени празник када православни Васкрс и Благовести, 25. март по старом, односно 7. април по новом календару поклопе на исти дан, М. Ј.). Тада би цар помпезно одлазио на Литургију у Халкопратијску цркву, а након тога је приређиван ручак за дворјане и свештенство.
Примањем православља из Цариграда сигурно је да један од узора српске јерархије у организационом, богослужбеном и сваком другом смислу постаје Цариградска Патријаршија. Конституисање Српске аутокефалне цркве несумњиво је представљало процес дужег трајања. Јасно распознатљив профил архиепископије захтевао је деликатно и практично примерено деловање на преуређењу дотадашње српске сакралне мапе, што је подразумевало како њену појаву на новијим култним местима, тако и утискивање печата институције на старим. Архитектура, одевање епископа следствено узорима византијске јерархије, познавање дворских протокола, основа дипломатије и учешће у дипломатским процесима, као и присуство на дворским спектаклима, имало је пресудну улогу у постепеној афирмацији овог процеса. Нема никакве сумње да су крунисања владара, освећења њихових задужбина, сахране архиепископа, епископа или владaра, садржавала у себи одлике ефемерног спектакла који је своје узоре имао у пракси дворова Византије и Угарске. Присетимо се описа дочека моштију Светог Симеона Мироточивог 1206. године или крунисања Стефана Првовенчаног у Жичи.
Место архиепископа српског као друге најзначајније личности државе Немањића утврдио је Свети Сава. То је подразумевало одређену врсту спектакла коју је изазивала његова појава. То индиректно потврђује и Димитрије Хоматијан (1216–1236) у своме писму упућеном Светом Сави, где (претерујући) пише: „Потпуно се упустио у световне бриге, почео да учествује у гозбама, да јаше коње најплеменитије пасмине, лепе, окићене заставама, да води са собом многу послугу, да се размеће у свечаним поворкама раскошном и разноврсном пратњом.“
У периоду туркократије српски првојерарси нису били само патријарси; они су и те како били део отоманског политичког апарата, те су следствено томе имали и одређене повластице и права. Тако, пратећи историјска сведочанства, уочавамо записе да патријарси јашу на свечано окићеним коњима, понекад у пратњи јаничара, са топузом окаченим о коња који представља символ власти. У путопису ђакона Павла Алепског срећемо епизоде у којима се описује сусрет делегације антиохијског патријарха у којој је и сам био са делегацијом српског патријарха Гаврила Рајића (1648–1655). У његовом спису очит је ниподаштавајући тон према Гаврилу Рајићу, на граници у Путвиљу он истиче наводну бахатост и расипање српског патријарха, подмићивање граничара да би прешао границу итд. Уз то, као да се осећа нескривена завист када описује пратиоце нашег патријарха на којима су веома богата одећа и опрема за коње, посребрено оружје и велики товар.
Османлијски систем је, темељећи сe на шеријату, на неки начин толерисао црквено-правно устројство Православне Цркве. Тако се отворио простор за политичку сарадњу, без које владавина Османлија не би била могућа. Пећки патријарси били су у обавези да плаћају кесим (порез) од 100.000 аспри, што је у том периоду било еквивалентно суми од 2.000 дуката, док је свака промена на патријарашком трону султану доносила додатне приходе, јер би он ту промену потврђивао бератом. Као носиоци берата, чланови црквене јерархије формално су спадали у феудални слој друштва Османлијског царства. Бератом су до појединости била утврђена и набројана њихова права проистекла из уреднога испуњавања одређених новчаних и политичких обавеза. Православно свештенство вршило је, тако, судску власт, те су свештеници, на неки начин, посматрани и као државни службеници.
Након Велике Сеобе (1690) један део јерархије Српске цркве и народа нашао се у новом политичко-културолошком контексту. Карловачка митрополија као специфичан феномен веома је занимљива за проучавање црквеног ефемерног спектакла. Дочеци епископа и митрополита кретали су се између традиције, утицаја Русије и Духовног регуламента, као и непрекидног упоређивања са римокатоличком јерархијом. Није се случајно патријарх Арсеније Чарнојевић (1674–1706) у визитацији Марчанске епархије 1692. године појавио са три стотине лепо одевених и украшених, као и богато наоружаних коњаника. Римокатоличка црква и кардинал Леополд Колонић (1631–1707) са негодовањем су испратили овај визитациони спектакл и гледали да се не понавља, тако да му је у наредном периоду чак и забрањивано да иде у канонске визитације. У поменику манастира Шишатовца забележено је да му је 1702. године забрањена канонска посета Футогу. Томе су свакако кумовали и затегнути односи са двором.
Ефемерни спектакл у контексту дочека епископа Карловачке митрополије и њихових канонских визитација посматран је углавном као облик позоришне представе где су у главној улози архијереји Карловачке митрополије. Они су принчеви Цркве који су принуђени да глуме на позорници моћи. Око њих је постављена позоришна сцена. Барјаци, свеће, иконе, рипиде и кадионице представљају елементе у сценској поставци. Међутим, не ради се ту тек о хиру или израженој љубави према барокном спектаклу српских митрополита и епископа, већ пре свега о потреби коју је наметао животни контекст опстанка. Услови живота прекодунавских Срба били су далеко од идеалних. Привилегије цара Леополда I обећавале су, али само на папиру, доста верских и политичких слобода. Међутим, читава историја Карловачке митрополије у ствари је борба за признавање и потврђивање једном издатих привилегија. Несигурност постојања у католичкој Царевини допринела је да су Срби првих година били без јасног политичког одредишта, надајући се повратку у домовину.
Под влашћу моћнијег суверена српска етнија имала је потребу за доказивањем свог легитимитета. Све то утицало је на развитак спектакла (који је пратио митрополите) као неочекиване изражајности Карловачке митрополије. Угрожена милитантном унијатском пропагандом којој је српски народ непрекидно био изложен, Црква преко Дунава трудила се да парира римокатоличкој у сваком сегменту, па и у спољашњем сјају. У супротном могло би се десити нешто што би наликовало ситуацији пре појаве Петра Могиле у Малој Русији. Присетимо се: један од судбоносних догађаја на територији Украјине одиграо се 1596. године када је Брест-Литовска унија омогућила стварање унијатских цркава источног обреда. Вођени духом криптороманизма многе владике пришле су овоме покрету, али и већина позападњачених племића, као жељеном путу у сопствено укључење у западну цивилизацију. Богослужбено стање Малорусије тога времена било је веома лоше: сујеверје је избијало одасвуд, многи обреди сумњиве вредности постали су веома популарни (на пример, врло често било је причешће Светом водом на Богојављење; у овом периоду проширила се и пракса клечања на Великом входу, која је произашла из веровања да су хлеб и вино већ освећени на Предложењу; распрострањено је било и веровање у клетве и амајлије). Цркве су биле сиромашне и прљаве, одежде свештеника дроњаве, док су литургијске утвари често недостајале. Свештеници су били слабо образовани, нарочито у поређењу са латинским клиром. Стога не зачуђује зашто је римокатолицизам, као државна религија, постајао све привлачнији, нарочито за више класе.
Да не би дошло до овога морало се радити и на спољашњем изгледу целокупног живота Цркве, укључујући веома свечане литије приликом дочека епископа, посебно митрополита, архитектуру, одећу, унутрашњи изглед цркава и епископских дворова. Јован Рајић у свом делу Историја Катихизма Православних Србаља у Цесарским државама даје један опис који нам помаже да разумемо овај феномен: „Јоште тада из турштине изнешена грубост у оделу свештеничком, ради које су иноверни нашем клиру ругали се и презирали га побудила је архипастира (Мојсија Петровића) да и тај порок одврати од клира и одело му преустроји.“
У овом кратком опису осећа се моменат нелагодности, па чак и стида пред другачијом културном средином и бојазни од исмевања. Из истог разлога и патријарх Арсеније IV, на одређени начин, напада народске иконописце, самоуке замазиваче, чија дела под претњом анатеме забрањује куповати. И овде је присутан културолошки стид јер овакво сликарство, неуко и неформирано, представља саблазан за друге конфесије. Али не само саблазан, него, рекло би се, пре свега, опасност за опстанак вере. Као и у Украјини, постојала је опасност да римокатолицизам као државна вера постане привлачнија православним Србима, као нека врста улазнице у токове западне цивилизације. Све то је и те како утицало да се Карловачка митрополија претвори у једну праву барокну ecclesia militans и да искористи све што јој је било на располагању у борби за опстанак.
Феномен ефемерног спектакла у Карловачкој митрополији у пуном тону доживљава у периоду Мојсија Петровића (1718–1730) и Викентија Јовановића (1731–1737), а кулминацију доживљава током столовања Павла Ненадовића (1749–1768). Слeдећи примере својих претходника, Павле Ненадовић прихвата концепције барокне патронаже чије су основе поставили још на свом двору рани Медичи. Од Томе Аквинског, који je први класификовао величајност као врлину, посезало ce до Аристотелове „Никомахове етике“, где су тражене потврде за тумачење politica di magnificenza као кнежевске врлине. На основу магнифицезе дошло се до свеукупног схватања политике дворског живота која се темељила на идејном програму дворског самоприказивања. Карловачки и београдски митрополити упустили су се у такмичење са државним и верским достојанственицима усвајајући протоколе барокне репрезентације. Према тим схватањима започиње градња монументалних владичанских дворова и цркава. Такав приступ грађевини и архитектури сматран је врлином. Митрополити мењају навике одевања, појављују се у свиленој и пурпурној одећи угледајући се на римокатолички клир. Одећа се шила у Бечу и Карлсбаду, а сасвим ретко у Београду. По свему судећи, начин одевања испровоцирао је васељенског патријарха да укори београдске митрополите да не носе помодно и скупо одело, већ уредно и како пристаје канонима. Исто се очитавало и у унутрашњем уређењу епископских дворова.
Сахране митрополита и епископа обављају се у складу са фунералним спектаклом који је у оквиру Монархије био добро познат и општеприхваћен. Митрополити су у складу са тадашњим обичајима наручивали раскошне аутопортрете, као и портрете својих претходника. Портрети су одсликавали друштвену реалност указујући поштовање према хабзбуршким ауторитетима, те су формирали визуелну потку сарадње са монархијом. Описи церемонијалних дочека епископа вероватно су најважнији и најзанимљивији део феномена барокног ефемерног спектакла. Канонске визитације нису представљале сасвим нов елемент церемонијалне културе у Митрополији, за разлику од погребних процесија или тријумфалних улазака. Чин свечаног дочека почињао је пред манастирском капијом, пред којом митрополита дочекују одабрани представници. Најпре, ту је било мноштво народа, не само из тог места, већ и са других страна. Обавезно су били присутни болесници и просјаци које је митрополит обилно даривао, што је носило јасну символику Доброг Пастира. Након тога формира се процесиона поворка на чијем челу је митрополит и која, наравно, иде ка централној тачки литије, храму.
Митрополит је до цркве ишао споро и пут је трајао дуго, а успут је морало бити и неколико станица приликом којих је он благосиљао окупљени народ и поздрављао угледне представнике власти и војске, чије је присуство на визитацијама засведочено. Примера ради, записано је да Павле Ненадовић стиже у Шишатовац у предивним позлаћеним кочијама у које је упрегнуто шест веома лепих и свечано украшених коња. Формира се процесиона поворка ка храму на чијем је челу митрополит обучен у одежде. Наравно, у процесијама су присутни барјаци, иконе, рипиде, свеће… Посете Шишатовцу у неколико наврата подразумевале су говорење поучног слова, читање молитава за болеснике и читање акатиста Пресветој Богородици. Сутрадан би била служена архијерејска Литургија. Према сведочанствима, приликом једне од посета, након Литургије служен је парастос ктиторима манастира, затим су уприличени пренос моштију Стефана Штиљановића, освећење кивота и полагање моштију у нови кивот, а све је завршено литијом са моштима.
За Павла Ненадовића је забележено да је на Богојављењe 1754. године веома свечано одслужио Свету архијерејску литургију са два епископа, четири архимандрита, протосинђелима, синђелима и много ђакона. Потом су литијски изашли на Дунав, где је извршено Велико водоосвећење. Посебну врсту ефемерног спектакла у складу са барокним обрасцем свечаног представљања и обичајима живота на двору представља тријумфалан улазак у град приликом повратка, најчешће са Бечког двора. У контексту тог спектакла град је жижа церемонијала. Украјинац Мануило Козачински организовао је свечани дочек митрополиту Викентију Јовановићу у част повољног исхода митрополитове посете Бечу где је од Карла VI добио потврду српских привилегија. Током доласка звонила су звона, певани псалми, а ученици су стајали у шпалиру са цвећем. На челу процесије ишао је митрополитов шестопрег, свештенство је свог митрополита дочекивало у одеждама, народ са рипидама и барјацима. Кулминација овог дочека била је Света Литургија, као и проповед у склопу ње. Богослужење у контексту барокног ефемерног спектакла карловачких митрополита има и своју политичко-националну димензију. Сукоб са Турцима фигурира као омиљени мотив у овим приликама. Тако се након Евхаристије поје Тебе Бога хвалим у Петроварадину 1717. године као молитвена захвалност због победе над Турцима. У Земуну се 30. јула 1754. године служи бденије за деспотицу Ангелину и молитве да Бог Србима поврати оне делове њихове земље које су им Турци одузели, где се пре свега мисли на Београд. По свему судећи, ефемерни спектакли у Карловачкој митрополији били су прва форма овог феномена код Срба, и те како утичући на касније врсте ефемерног спектакла у време владавине кнезова Милоша и Михајла, а сасвим сигурно и каснијих српских владара.
Баш због тога што су се дочеци епископа и митрополита кретали између традиције, утицаја Русије и Духовног регуламента, као и непрекидног упоређивања са римокатоличком јерархијом, потребно је видети како је овај феномен изгледао у руској средини. Знамо да су српски архијереји често путовали у Русију ради сакупљања милостиње или тражења разних врста помоћи попут књига или учитеља и због тога утицај Русије је веома важан. Током таквих путовања сасвим сигурно су саслуживали и имали прилику да учествују у њиховим процесијама или неким другим формама ефемерног спектакла. Не би требало пренебрегнути закључак да је ту било одређених утицаја, поготово што је ефемерни спектакл у руском облику био још раскошнији и грандиознији. Не постоје поуздана сведочанства о дочецима кијевских и московских митрополита у периоду између XIV и XV века, али све указује на скромне и једноставне начине уласка у храм. Одређену помпезност и усложњавање овога обреда уочавамо у периоду између XVI и XVII века. То се свакако може посматрати као последица, са једне стране, литургијског развоја, а са друге, чињенице да је служби епископа у том периоду придаван веома велики значај. Тада можемо говорити о једној сакралној представи или церемонијалу.
Начин дочека постао је изузетно свечан. Гледало се да литија до цркве буде што дужа. Заправо, архијерејски двор је готово по правилу био знатно удаљен од катедралног храма, па се понекад морало проћи и кроз цео град. Карактер и поредак ове церемонијалне литије зависио је од величине празника, месних услова, као и од личне воље предстојатеља. Пре доласка епископа звонила би звона и окупљала народ. Ту је било ученика, представника месних власти, бојара, војвода у најсвечанијој одећи. Временом, током овако дугих литија, појављује се обичај читања молитава, псалама и тропара, у чему су учешће узимали и деца и ђаци. Сам обред би започињао звоњењем, које је означавало улазак чтечева (руски: читач, црквенослужитељ ниже јерархије) са свећама у архијерејски двор. У двору су се такође окупљали свештеници крстоносци, ђакони и понеко од државних чиновника. У врло ретким случајевима, када би новопостављени архијереј вршио прву службу, у двор би долазили и обласни господари, бојари и војводе, као и виђенија властела. Приликом изласка из келије архијереј би започињао са читањем молитава и читавог низа тропара, чији су број и садржина зависили од растојања и разних етапа пута. Непосредно пре самог почетка читања он би најпре застао и благосиљао окупљени народ, па би потом наставио литију.
Занимљив је извор из XVI века који говори о предвиђеном дочеку новопостављеног казањског архиепископа Светог Гурија (1555–1563). У њему се упућује на то да сам дочек треба да буде ванредно торжествен (свечан, раскошан) не само у Казању, него и у успутним градовима Коломњу и Свијажску. Према истоме извору, Гурије би требало да чита Јеванђеље пред градским вратима, затим да по јектенији (један од саставних делова богослужења, Светих тајни) и молитви народ осењује Крстом и кропи освећеном водом, након тога да се, идући до цркве, поју црквене песме, а да после Литургије оде на градске зидине, да обиђе цео град, да над вратима врши разна мољења ради очувања града и да градска врата покропи освећеном водом. Нарочито свечане литије и дочеци засведочени су у седишту руског патријарха. Тако се описује да у време патријарха Никона њему саслужују 54 до 84 архимандрита, игумана, свештеника и ђакона. Сав црквени мобилијар и начин облачења уклапан је према царским свечаним оделима. Постојале су, тако, три поставке: велика, средња и мања. Разлика је била у квалитету материјала, јачини боје, скупоћи бисера и драгог камења који их украшавају. Чак су се и појци приликом великих празника одевали у златне стихаре.
Остави коментар