Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Емануел Макрон је почетком јануара 2026. године, у традиционалном говору француским амбасадорима у Паризу, који су се окупили како би се дефинисали изазови француске дипломатије у наредном периоду и договорило о будућим активностима, изнео једну од кључних порука своје спољне политике за ову годину. Порука у себи садржи идеолошки оквир, а не само начине на које ће француска дипломатија деловати. Он је јасно поручио да Француска и Европа „одбацују нови колонијализам и нови империјализам”, позива на суверенитет и противи се концептима „вазалства и дефетизма”. Овим терминима Макрон критикује савремене геополитичке праксе великих сила које се приближавају унилатеризму, а удаљавају се од мултилатерализма, а по његовом мишљењу, подривају међународне институције и правила створена да штите суверенитет држава. Иако је изјава настала након неколико догађаја, од којих су посебно значајни они у Венецуели, Трампове изјаве о међународном праву и интересима САД у контексту Гренланда, коришћења орешника у Украјини, али и настојања да се дође до мира и давања безбедносних гаранција, пропитивања и позиције Европске уније, не може се рећи да је изјава усмерена на само једног актера, већ на читав спектар глобалних пракси које су присутне у доба прекомпоновања међународних односа.
Макрон покушава да врати Европи политички субјективитет и његова порука није антиамеричка ни антируска, већ антихегемонијска – усмерена против логике да право произилази из силе. Француска штампа, пре свега Les Echos и Le Monde, речи француског председника тумаче као реакцију на неколико паралелних глобалних процеса: раст унилатералних потеза великих сила, слабљење система Уједињених нација, као и кризу мултилатералних економских институција, попут Светске трговинске организације. Макрон, дакле, настоји да Француску и Европску унију позиционира као браниоце правила, а не логике силе. Суштински покушава да врати легитимитет међународном поретку који је, према доминантном мишљењу и у Паризу, у фази дубоке ерозије. Француска и Европска унија овим не деле само морални став, већ прагматичан политички избор и потребу за више реалности јер се одлуке све чешће доносе законом силе и ван институционалних оквира. Ова позиција Макрона и Француске јесте и настојање позиционирања Европе која може и мора да понуди алтернативу прекомпоновању света законом јачег, а која је заснована у француској визији, на правилима, компромисима и међународној сарадњи.
Једно од значајних питања које се намеће јесте однос са САД, а оно се враћа на стару Макронову идеју европске стратешке аутономије. Са САД нема отворене конфронтације, али постоји француска и европска забринутост, као и потреба за одговором јер је дошло до удаљавања САД од европских савезника, што је посебно уочљиво кроз питања тарифа, Гренланда, сукоба и нестабилности Блиског Истока и мировних преговора око рата у Украјини. Долазак Доналда Трампа на власт означио је промене америчких приоритета и све израженију оријентацију Вашингтона ка сопственим унутрашњим и стратешким спољнополитичким интересима. Овим је за Европску унију отворено питање способности да самостално делује у областима одбране, безбедности, енергетике и технологије. Још у првој председничкој кампањи Макрон је започео развој идеје о европској стратешкој аутономији, и након низа догађаја и процеса који изазивају потресе у међународним односима, а којима сведочимо као савременици, Макрон разрађује и настоји да јасно наметне као приоритетну идеју европске стратешке аутономије. Прекид искључивог ослањања на НАТО и САД за Европску унију није само жеља, већ и реална потреба на коју су указала искуства, од украјинског сукоба до трговинских спорова и нестабилности на Блиском истоку.
Управо се питање Украјине позиционира као тест европске безбедносне политике у изјавама Емануела Макрона. У првим данима 2026. године Макрон је јасно подржао иницијативе које се тичу безбедносних гаранција за Кијев у случају постизања примирја или мировног споразума. Француска штампа истиче да Париз инсистира на томе да Европа не сме остати пасиван посматрач, већ активан актер у дефинисању будуће безбедносне архитектуре Источне Европе. Макронов став произилази из реалистичне процене да ће сукоб у Украјини и након евентуалног прекида ватре и доласка мира, остати дугорочан извор нестабилности. Због тога Француска подржава идеју европских безбедносних механизама који би допунили, али не и потпуно заменили НАТО, што је изазов у комуникацији и кординацији са САД и администрацијом Доналда Трампа и његовим приступом и настојањима да се дође до мира.
Једна од најконтроверзнијих Макронових позиција односи се на трговински споразум Европска унија – Меркосура. Најава је да ће Француска гласати против овог споразума, наводећи да он угрожава европске, а посебно француске пољопривреднике. Ово се може тумачити као политички компромис између европских амбиција и домаћих притисака услед протеста пољопривредника. Le Monde истиче да Макрон покушава да задржи подршку руралног становништва и пољопривредног лобија. Упоредо, овакав став Француске представља ризик да Француска буде перципирана као кочничар европске трговинске политике због овог раскорака између заштите националних интереса и потребе за заједничким глобалним наступом.
Изјаве Емануела Макрона на почетку 2026. године показују лидера који настоји да споји амбициозну визију Европе као сувереног глобалног актера са ограничењима реалне политике. Његово инсистирање на мултилатерализму, европској аутономији и одбрани међународних правила, представља покушај да се Француска и ЕУ позиционирају као стабилизујућа сила у свету све израженијих подела и супротности. Истовремено, француска спољна политика је и балансирање између идеала и конкретних интереса. Макронова „логика моћи” је одговор на међународне односе где правила важе само уз помоћ силе иза њих. Значајно је видети у којој мери ће се његови концепти и идеје прелити у политике Европске комисије, као и на француско-немачки консензус. Сигурно је да овим француска дипломатија поставља оквир расправа унутар Европске уније и омогућава институционализовање неких тема обликујући дугорочну стратешку културу у оквирима одбрамбене моћи (јачање европске војне индустрије), економске и индустријске заштите (субвенције, спречавање деиндустријализације Европе) и технолошког суверенитета (Закон о дигиталним услугама, Закон о дигиталним тржиштима, контрола технолошких платформи, улагање у вештачку интелигенцију, чипове и зелене технологије). Француска прихватањем геополитичког реализма, које видимо у оквирима редовног годишњег састанка француске дипломатије и председника, могу омогућити да и даље остане један од кључних актера у обликовању европске и глобалне политике.
Остави коментар