Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава: ДОСИЈЕ ЈЕВРЕЈИ I

30/12/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.

ДОСИЈЕ ЈЕВРЕЈИ I

Прогањан  где год  да је живео, чешће и више од стране хришћана него од ма ког другог, јеврејски народ је носио трагична сећања на велика страдања и много пре Другог светског рата. И сваки пут, када би изгледало да му спаса нема, страдајући и бежећи и од католичке инквизиције, од руске царске империје и од немачке државе геноцида, јеврејски народ се дизао из пепела и ускрсавао на свом путу ка историјском циљу. Управо попут свог хебрејског (иврит) језика, који је до почетка 20 века готово у потпуности нестао. А потом, са наговештајем о стварању државе Израел, долази до његовог чудноватог оживљавања.

Први део приче o страдању Јевреја, посвећен је митовима и истини, о историји, о сеобама и о страдањима Јевреја до појаве нацизма. Потресну причу о Холокаусту и о нацистичкој држави геноцида остављамо за наредни пут.

ЈЕВРЕЈИ ДАНАС

Данас Јевреја у свету има  14−17 милиона што је приближно њиховом броју уочи Другог светског рата, када их је било  16,7 мил.  У Израелу  живи  око 6 милиона, колико их приближно живи и у САД. На тлу Европе их је око 1,3 милиона.

Држава Израел је дом свих Јевреја. Нарочито Јевреја у невољи. Израелски  Закон о повратку гарантује право држављанства сваком Јеврејину који га затражи.

Јеврејску заједницу чине три етничке групе: Сефарди, Ашкенази и Мизрахи. До доласка у Израел говорили су ладино, јидиш и јудеоарапски.  Постоје теорије које Ашкеназима одричу оригиналне израелске корене већ их доводе у историјску везу са несталим Хазарима.

Говорни језик у Израелу, данас је хебрејски (иврит) са сефардским изговором. До 1948. г. иврит  је био непостојећи – мртав језик.

Јеврејска етничка припадност, националност и религија су јако повезане, пошто је јудаизам традиционална вера јеврејског народа.

Јеврејско право и етика базирани су на Тори, светој књизи јудаизма, која је допуњена Талмудом, збиркама рабинских расправа о праву, етици, моралу, обичајима и историји.

Преобраћеници у јудаизам обично имају исти статус у оквиру јеврејског етноса као и они који су рођени у оквиру њега. Главна струја јудаизма не подстиче преобраћивање и оно се сматра тешким задатком који се углавном примењује за случајеве мешовитих бракова.

——————————————————————————————–

Ко су Јевреји?

Најпрогоњенији народ, народ нaд којим су почињени највећи злочини?

Која је њихова кривица за тако болну историју? То што је Јуда за њихов новац продао Христа или што су наводно стајали иза свих превратничих догађаја на тлу Европе: од Француске буржоаске револуције, преко Октобарске револуције, све до настанка Југославије?

Да ли су они заправо народ који упорно настоји и успева да гоподари светом из сенке?

  1. 1 г. у појмовнику Оксфордског речника, као једна од дефиниција речи „јевреј“, стајало је објашњење „варалица“.

———————————————————————————————-

Своју историју најрадије деле на источни и на западни период. И док се традиционална верзија повратка из Египта данас озбиљно доводи у питање, због најновијих археолошких резултата, западна историја је претежно  неупитна и нама посебно интересантна.

ИСТОЧНИ ПЕРИОД

Јевреји су били први народ који је прихватио монотеизам. Крајем другог миленијума пре нове ере основали су своју државу. Под влашћу великих држава, Јевреји су сачували своју веру и традицију, али су доживели страдање и расељавање по Римском царству.

Најстарија јеврејска историја описана је у књигама коју Јевреји називају Танах, а хришћани Стари завет. У њој су садржана народна предања, правне и моралне норме, које су извршиле велики утицај на друге монотеистичке религије, хришћанство и ислам.

Према јеврејској традицији, јеврејско порекло се прати до библијских патријарха као што су АврамИсак и Јаков, и библијских матријарха СареРебекеЛеје и Рахиле, који су живели у Ханану око 18. в. п. н. е.

Према званичном предању, Јаков и његова породица су мигрирали у Стари Египат, где су претворени у робље, све до Егзодуса који је водио Мојсије, што се обично датира у 13. в. п. н. е.

Децу Израиљову су чинила дванаест племена, свако названо по једном од Јаковових дванаест синова.

Јевреји су имали политичку независност два пута у антици. Први од ова два периода је трајао од 1350. п. н. е. до 586. п. н. е., и обухватао је периоде судија, уједињене монархије (Саул, Давид и Соломон) и подељених монархија Израела (Самарије) и Јудеје.

У време цара Давида, јеврејска држава је достигла врхунац моћи и пространства. Под царем Соломоном, током 10 в. пре н. е. у Јерусалиму је подигнут велелепни храм. Након његове смрти 928 п.н.е., Израелско краљевство се поделило на Јудеју и Израел.  Долази до освајања од стране, најпре Асирског, а потом Халдејско-Вавилонског царства, које је разорило храм у Јерусалиму и одвело становништво у ропство.

Други период независности је био период Хесмонејског краљества који је трајао од 140. п. н. е. до 37. п. н. е. и период делимичне незавиности под Иродовцима од 37. п. н. е. до 6. н. е. Од уништења Другог Иродовог храма 70. године, већина Јевреја је живела у дијаспори.

Средином 1. века Јевреји су дигли две побуне. Прву је угушио цар Тит срушивши храм а другу Хадријан (130—135), који је опустошивши земљу, на месту Јахвеовог храма, подигао Јупитеров, забранивши приступ у Јерусалим Јеврејима, који су онда расељени по свим римским провинцијама.

Овакво традиционално предање се данас све више доводи у питање јер постоји значајан скуп научника и научних извора, који говоре да Јевреји заправо никад нису живели у Египту на начин како то колективна историја памти, те да никад није дошло до масовног протеривања од стране Римског царства. Доста су гласни они који тврде да је велика раширеност јеврејске заједнице у медитеранском басену, заправо последица агресивног ширења јудеизма у једном периоду.

ЗAПАДНИ ПЕРИОД

Током периода средњег века у Шпанији, под Арабљанима, Јевреји су дали велики допринос науци и култури и тај период су назвали „златни век” своје историје. 1492. г. инквизиција у Шпанији а затим и у Португалији, протерује све Јевреје који нису прешли у католичанство. Раширених руку, пославши флоту да их евакуише, сефардске јевреје дочекује Бајазит Други,  наводно говорећи: „Можда шпански краљ не зна шта је изгубио али ја знам шта сам добио”. Солун постаје највећи јеврејски град а значајан број их се насељава и у самом Истамбулу. Током наредног периода, сефардски Јевреји населиће и многе наше градове.

  1. г. краљ Едвард Први протерао их је све из Енглеске, одузимајући им сву имовину. Крсташки ратови су били повод за обрачун са Јеврејима на територији данашње Немачке, Чешке, Мађарске… Током епидемије куге у 14 в. уништено је око 60 јеврејских заједница до чега је дошло након ширења гласина о наводној јеврејској кривици за ширење епидемије.

Из Француске су протеривани 1182, 1306, 1394. Године, да би напокон 1789. након револуције, Француска као прва усвојила Декларацију о правима човека и грађанина, која им је гарантовала грађанска и религијска права у оквирима зацртаног лаицитета.

За време царске Русије, већини Јевреја омогућен је сталан боравак само у одређеним областима које су биле на територији данашње Литваније, Белорусије, Пољске, Молдавије, Украјине и у западној Русији. Те области су биле познате као „Бледа насеља”. Над њима су вршени чести погроми. Са прогоном Јевреја се престало у доба Лењина, али је то кратко трајало јер је Стаљин већ почетком тридесетих година прошлога века отпочео са реализацијом плана који је имао за циљ да све Совјетске Јевреје протера на границу са Кином.

Готово сви погроми и прогони су се завршавали одузимањем имовине а свакодневан живот је протицао у низу економских ограничења за припаднике јеврејске заједнице. То се посебно односило на поседовање земље као и могућност обављања само одређених занимања. Оно што  брани ислам а до 17 в.  успешно је бранила и Католичка црква, остављено је њима. Отуд је давање интересних зајмова било не само ствар њиховог избора већ и последица њихове нужде. Живот Јевреја је био организован по строгим правилима а одвијао се углавном у градским четвртима у којима су живели изоловани од хришћанске већине. Први такав гето је формиран у Венецији на острву Ђудека. Са овом праксом се престало након Наполеоновог освајања почетком 19. в.

————————————————————————————

ЈЕВРЕЈИ У СРБИЈИ

Иако је још 1861. г. Михало Обреновић увео антијеврејска ограничења, свакодневни живот се у зависности од односа локалних власти и локалне заједнице, кретао између приближно прокламованог у Београду и незавидног у унутрашњости Kнежевине Србије. Бележи се да их је 1912. г. живело око 5.000 и да су 132 Јевреја погинула на српској страни током ослободилачких ратова 1912-1918 г. Формирањем Краљевине Југославије, наступа просперитетни период за јеврејску заједницу. Уочи другог светског рата у целој Југославији, било је 65.200 Јевреја, од тога 13.500 у Србији а 10.000 само у Београду. Око 80% београдских Јевреја, тада је говорило ладино језик,  који је сведочио о њиховом претежно сефардском пореклу. Током Другог светског рата, Србија је била под немачком окупационом управом али се не смеју затврати очи пред чињеницом да је током рата убијено око 80% Јевреја .

Међу многим знаменитим Јеврејима који имају корене у нашој земљи, а да су у вези са нашом темом, издвајамо следеће личности:

Јехуда Бен Шалома Хај Алкалај ( Сарајево, 1798 – Јерусалим, 1878) био је сефардски рабин, писац, вероучитељ, претача ционизма. Готово 50 година је провео у Земуну, где од 1982. г.  једна улица носи његово име. Био је пријатељ Симона Херцла, деде Теодора Херцла, родоначелника ционизма.

Давид Албала (Београд, 1886–Вашингтон, 1942) лекар, ратни лекар, југословенски и јеврејски национални радник-циониста. Служио је краљу и влади са циљем придобијања подршке јеврејске заједнице у САД. На његов предлог, Србија је прва држава која је прихватила Балфурову декларацију (1917).

Теодор Херцл,  чија породица потиче из Земуна, био је иницијатор првог Светског ционистичког конгреса у Базелу 1897. г. на којем је основана ционистичка организација. Држава Израел га  сматра својим духовним оцем. На Јеврејском гробљу у Земуну сачувани су гробови његових предака. Од пре две године,  једна улица у Земуну понела је његово име.

————————————————

Резимирајући западни део њихове историје, пре свега однос хришћана према њима, јасно је, да су им тек велике револуције, најпре у Француској а потом и у Русији, дале барем формалан статус грађанске једнакости. Као што се то у нашим условима десило настанком Краљевине Југославије.

У чему је онда јеврејски грех? Да ли је он религијски, пословни или расни, како се то организаторима и  починитељима њихових погрома и прогона  чинило?

Или ипак има донекле смисла стална сумња да су управо они господари света иза сцене јер је очигледна диспропорција њихове бројности и њиховог утицаја у западном свету?

Да ли Јевреји, како неки верују, вођени интересима свог крупног капитала а организовани у тајна и дискретна друштва која чине друштвене елите и овај пут иза сцене вуку конце којима хришћанство гурају у неминовни сукоб са исламом на тлу Европе?  Или  можда то неко жели баш тако да прикаже јер би управо Јевреји могли бити још једном идеалане жртве на европском тлу? Имамо ли право као цивилизација да се још једном огрешимо о Јевреје или о друге народе и друге религије, неспремни да се супроставимо интересима отуђених глобалних елита?

Размишљајте о томе до  наредне приче о коначном решењу.

 Будућност је тако неизвесна да је често прецењена. Учимо се читању знакова крај историјског пута. Ништа се не дешава без прошлости.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања