Италијанска Етиопија

13/02/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

 

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања и у потрази  за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.

 

Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава

 

Покушаћемо да објективно евоцирамо догађаје започете октобра 1935. године, када је Етиопија коју су тада називали и Абисинија, као једина независна афричка држава,  нападнута и окупирана од стране фашистичке Италије. Не бирајући средства,   италијанска авијација је  забрањеним бојним  отровима извршила масовна бомбардовања цивилних и војних циљева.   Ово су сећања на догађаје који су по некима заправо означили почетак Другогог светског рата, који је због могуће еуроцентричности везан за нама позната дешавања из септембра 1939. године.

Етиопија: чињенице и митови

Савезна Демократска Република Етиопија простире се на  1,1 милиона квадратних километара и има око 108 милиона становника, док у самом главном граду Адис Абеби, на надморској висини од око 2300 метара, живи преко 3 милиона становника.

Службени језик је амхарски а говори се још готово 90 других језика. 62,8% становника су хришћани (од тога, 43,5% православци, протестанти 5%, католици 0,9%), а муслимана је 33,9%.

Пољопривреда чини 41% БДП-а, 80% извоза и запошљава 80% радне снаге. Главни производ је кафа која чини око 10% БДП-а и око 70% зараде од извоза. Више од четвртине целокупног становништва живи од сектора кафе. Етиопија је прва земља у Африци и међу првих десет је на свету по броју грла у сточарству. Са 3,3 милиона кошница највећи је афрички произвођач и извозник меда и пчелињег воска. Индустрија чини тек око 15% БДП-а. Неадекватна привредна структура, гледано по традиционалним мерилима, могла би у будућности уз адекватну визију и упорност бити потенцијална компаративна предност ове сиромашне земље.

Верује се да је управо овде настао анатомски модеран човек  Homo sapiens  (Омо остаци). Најстарија забележена држава је Краљевство Аксум, који важи за свети град Етиопске оријентално-православне цркве која тврди да се у њиховој цркви Богородице Сионске налази заветни ковчег са таблицама на којима је исписано 10 божијих заповести. Најимпресивнији споменици у Аксуму су камени обелисци – стеле. Највиша је висока 24 метра, док је једна од срушених била висока 33 метра. Као и код пирамида, остаје мистерија како су ове грађевине уопште подигнуте.

По етиопској легенди, коју преноси света Књига славе краљева –  Кебра Нагаст , у Аксуму је живела краљица Македа – краљица од Сабе. Током њене посете краљу Соломону, зачет је први negusa nagast, краљ свих краљева, цар Етиопије Менелик Први, зачетеник Соломонске династије етиопских  владара која је земљом  владала готово непрекидно око три хиљаде година. Све до 1974. године.

Моћ Аксума  опада са продором арапских освајача, трговаца робљем, што доводи до децентрализације државе, која ће опстати тек уз краткотрајну помоћ Португала. Раздобље слабих царева се завршава 1855. године када на престо долази Теводрос II. Он и његови наследници, Јоханес IV и Менелик II,  повлачили су се према унутрашњости  и тако су очували  независност земље пред надирућом европском  колонизацијом.

Етиопија између два италијанско-абисинска рата

Менелик II (1889 – 1913)  је након првобитне сарадње и потписивања споразума о пријатељству са Италијом (1889), којој је препустио Еритреју, ипак нападнут од стране Италијана а након победе код Адуе (1896) стекао је светску славу, док је Италијанима услед неочекиваног пораза ова битка била историјски камен у грлу. Мировним уговором у Адис Абеби окончан је Први италијанско-абисински рат (1895 – 1896) а Етиопија је стекла међународно (западњачко) признање независности. Ослањајући се на Русију и Француску, а бивајући подозрив према Енглеској, Менелик II  је ширио и модернизовао земљу градећи инфраструктуру.

Након Менелика на престо долази царица Завдиту (1916  – 1930). Била је прва жена која је у модерно доба водила међународно признату државу у Африци. Повела је борбу против ропства и увела је земљу у Лигу нација (УН). Као конзервативна и готово фанатично верски опредељена, неретко је улазила у конфликте са модерним маниром који је исказивао њен регент Рас Тафари Маконен, који престо преузима 1930. као цар Хаиле Селасије Први од Етиопије. Школован у Европи,  убрзао је модернизацију земље по европским узорима. Већ 1931. увео је први устав у земљи са дводомним парламентом. Устав је задржао племићке куће на власти , али је успоставио почетни привид демократске владавине у нацији која је тек требало да прихвати такву филозофију. Иако се борио против ропства, дуго је одолевао да донесе одлуку о његовом потпуном укидању, процењујући да би таква одлука могла довести до крвавих и дуготрајних унутрашњих сукоба услед вековне традиције и различитих интереса.

1925.године Италија одликује Селасија, а 1928. две земље потписују споразум о пријатељству. Ипак, већ 1932. године  у званичном владином документу – Извештају о Етиопији,  предлаже се њено колонизовање. Бенито Мусолини је у пролеће 1934, у маниру белгијског краља Леополда Другог, лансирао паролу о обавези Италије да уведе Африку у породицу цивилизованог света.

Узалуд је етиопски цар позивао Лигу и међународну јавност да стане на пут агресији. Само се СССР залагао за нафтни ембарго. Остали су водили рачуна о сопственим интересима на истоку Африке, свесни италијанског незадовољства због слабог колонијалног плена након велике жртве у Великом рату.  Ограничене санкције су уведене  тек по  проглашењу отворене агресије.

Други италијанско-абисински рат (1935 – 1936)

Након авионског делења летака са позивом на побуну против цара, италијански напад је отпочео без најаве, октобра 1935. године. 760.000 слабо наоружаних Етиопљана дочекало је  400.000 Италијана и аскера под командом генерала Емилија де Бона.  Брз пад два града намерно остављена  без етиопске одбране да се покаже ко је заиста агресор, као и укидање ропства, нису донели жељени ефекат Италијанима. Након почетка етиопске контраофанзиве, на чело италијанске војске долази маршал Пјетро Бадољо, који се суочава са даљим италијанским појединачним  поразима.

У децембру Италијани су започели са масовним распршивањем иперита из фабрике у Могадишу. Истог оног који ће пет година раније употребити у Либији. Мусолини је тврдио да је реч о мешавини иперита и сузавца и да смрт наступа у око 1% случајева, те да је употреба заправо нужна и краткотрајна одмазда за наводну употребу дум-дум метака и сакаћење италијанских војника. Иперитом су засипане и болнице Црвеног крста, као и природна пространства, због чега је дошло до угинућа огромног броја животиња.

Хаиле Селасије се у Женеви, у срамотној атмосфери уз звиждуке и гашење светла, обратио Лиги народа (1936). Али његови вапаји били су без одјека, јер европске земље заокупљене собом нису хтеле да се конфронтирају са Италијом, да се не окрене Немачкој. Тај циљ који нису постигли био им је неупоредиво важнији него нехумано страдање великог броја цивила. Колики је значај ово питање имало у тадашњој светској јавности говори и то да се Никола Тесла само пар дана по отпочињању италијанског напада огласио у интервјуу за “New York Times” са осудом агресије и са пријатељским саветима угроженом етиопском народу и цару Хаилу Селасију.

Процењује се да је  страдало до 300.000 Етиопљана, од чега до 100.000 од последица тровања иперитом. Етиопљани, међу којима је било и мноштво цивила су јавно и масовно погубљивани или затварани у сабирне логоре. Папа Пије XI честитао је Италијанима на „дивној победи великог и доброг народа“ који је повратио империју. Краљ Виторио Емануеле Трећи је Мусолинија прогласио војним генијем а себе царем Етиопије.

Масакр у Адис Абеби (1937)

И таман када се помислило да ће у окупираној земљи завладати какав-такав мир, на једној од многобројних фашистичких јавних манифестацаја током говора вицекраља, маршала Родолфа Грацијанија,  бачене су бомбе. Италијани су отворили неселективну митраљеску ватру а три дана је трајао крвави пир помахниталих црнокошуљаша и војника, који су насумице побили око 16.000 људи у престоници, пљачкајући њихове личне ствари.

Извршена је одмазда над најшколованијим људима Етиопије и покољ над 297 монаха манастира Дебра Либанос, који су по одобрењу Грацијанија починили италијански савезници, муслимански аскери.  Сам манастир је девастиран и темељно опљачкан о чему се тада писало  у Италији. Ретки појединци у западном свету су италијанску окупациону управу описивали као садизам који нико нормалан не може разумети.

Цар је мртав – монархија је мртва

Током 1940/41. године енглеске трупе ослобађају Етиопију, и цар, који је окупацију провео у егзилу у Енглеској,  враћа се на престо 1942. године. Уједињује земљу и припаја Еритреју. Насупрот суманутој владавини италијанског окупатора, остали су забележени тренуци говора Хаила Селасија, који је маја 1941, окружен хиљадама наоружаних присталица и окупљеним грађанима ослобођене Адис Абебе, поручуо да не смеју пробудити звер у себи и дозволити освету за оно што су преживели. Хаиле Селасије је временом, запуштајући унутрашње прилике, све више бивао посвећен међународној политици и панафричким активностима (ОАЈ), стварајући од Адис Абебе и формални центар панафричке политике. Услед великог социјалног и политичког незадовољства, отпор према њему и његовој унутрашњој политици расте од шездесетих, а последица је и незадовољства због смрти око 200.000 умрлих од глади и масовне беде у земљи која је вапила за модернизацијом. Свргнут је 1974. године када је 60 званичника царске власти стрељано  без суђења. Умро је 25. августа 1975. године.  Те године укинута је монархија и проглашена је република. Његови посмртни остаци су пронађени 1992. испод бетонске плоче у бившој царској палати.  2000. године приређена му је царска сахрана у организацији Етиопске православне цркве, која сматра да је био божанствен по својој појави.

—————————————————————————————————————————————–

„Друже царе, Селасију Хајле“

Краљ свих краљева, господар свих господара, изабраник Бога и победоносни лав Јудејски (званична титула) цар Хаиле Селасије од Етиопије и „друг свих другова, председник свих председништава, изабраник свих народа и народности“ и победоносни маршал југословенски  Јосип Броз Тито, на тлу Југославије су се срели девет пута. Приликом једне од  тих посета, 225. потомак краља Соломона, како је за себе тврдио етиопски суверен, „заслужио“ је ословљавање  командира почасног вода, са титулом какву свет не памти. Ословљен је са: „Друже царе, Селасију Хајле“.

Етиопски цар је био носилац највиших југословенских одликовања. Био је почасни грађанин Београда. У центру Адис Абебе и данас почасно место заузима Споменик жртвама фашизма, поклон Југославије, рад Антуна Аугустинчића.

Са симпатијом или са иронијом, како год се коме свидело, били смо вишеструки домаћини несвакидашњој историјској личности која је обележила своју епоху, чиј лик и дело су инспирисали настанак растафаријанства, монотеистичког религиозног покрета, чији следбеници се залажу за једнакости и уједињење раса, нација и полова, за напуштање Вавилона (постојеће државе и поретка) и повратак у у тзв. Зајон (енгл. Zion), у Етиопију. Покрет данас броји преко 10 милиона следбеника који верују да је Рас Тафари био божанствен не само по појави, већ и по духу. Покрет  је и даље у експанзији, пре свега захваљујући популарности коју  ужива музичка легенда и легенда  покрета Боб Марли.

——————————————————————————————————————————————

Победник  пише историју

Нико никада није одговарао за злочине почињене у Етиопији.  Грацијани, који је узгред речено израдио и план напада на Краљевину Југославију, процесуиран је због крајње  оданости Немачкој, као и за почињене злочине али само на европском тлу. Уместо 19 година робије одлежао је свега две – три, да би у педестим годинама двадесетог века био један од вођа неофашистичког покрета. Хаиле Селасије је више пута одликован најзначајнијим италијанским ордењем. Како пре агресије (1917/1924/1928), тако и после ње, 1955. године. Винстон Черчил је, према Јану Кемпбелу („The Addis Ababa Massacre: Italy’s National Shame), учинио све да заштити Пјетра Бадоља и онемогући поратне етиопске правне напоре. Подсетимо, Бадољо је од краља Виторија Емануела III добио титулу кнез Адис Абебе и именован је за гувернера и вицекраља Етиопије. Ипак, наклоност империје задобио је као начелник генералштаба, 1940, када је, противећи се ратном учешћу Италије,  поднео оставку. 26. јула 1943. године именован је за премијера. Потписао је акт о безусловној капитулацији и објавио је рат Немачкој. Премијер је остао све до ослобођења Рима 1944. године.

Заправо, одлука Италије да се  у 12 и 5 стави на савезничку, дакле победничку страну, довела је до међународног колективног заборава и прећутног опроштаја свих злочина почињених у Етиопији и у Либији, о чему ћемо говорити наредном приликом. Такав заборав је омогућио да се о овим стварима веома мало зна и у самој Италији, па зато и не чуди што је  2012. године,  недалеко од Рима, у присуству представника Ватикана, подигнута  биста Родолфу Грацијанију.

Напокон, 2005. године један други сведок времена, стела из Аксума, одсечена и однета још 1937, враћена је на своје место – у древни Аксум.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања