Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава: ФРАНЦУСКА И ИСЛАМ

30/11/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази  за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.

ФРАНЦУСКА И ИСЛАМ

Ови редови су посвећени актуелним дешавањима у Француској која трага за адекватним одговором према екстремизму, али је при том на ивици да новим мерама и најављеним законом о исламском сепаратизму заправо наруши један век неутраланог односа државе и религијских заједница. И док француска власт упорно покушава да реши конфликт са радикалним исламом путем нових забрана које погађају и умерене муслимане, ретко се у јавности чују гласови који се баве новијом француском историјом, у којој се, како се то мени чини, налази добар део одговора на изазове који су се отворили у најмногољуднијој муслиманској земљи у Европи.

————————————————————————————————————————————————-

„Политичко уједињавање Европе захтеваће заједничког непријатеља. Једини могући заједнички непријатељ био би ислам“.

Андре Малро

————————————————————————————————————————————————

Не доводећи у питање потребу обрачуна са тероризмом и са екстремизмом, упознаћемо се са мање познатим историјским  чињеницама које бацају објективније светло на актуелна дешавања.

Упознаћемо се и са проблемима француске данашњице, који су и те како одговорни за друштвене напетости и конфликте којима смо се посветили. Биће речи и о томе колико се поред начина испољавања ислама на тлу Европе друштвено мењала и најсекуларнија европска држава.

ФРАНЦУСКО ДРУШТВО И ЛАИЧКИ ПАКТ

Дуга је историја правног регулисања односа цркве и државе у Француској. Као један од најосновнијих докумената Француске револуције, 1789. г. усвојена је Декларација о правима човека и грађанина, која већ у члану 3. истиче да принцип сваког суверенитета суштински почива у нацији, чиме се заправо уводи принцип лаицизације суверенитета, што за последицу има десакрализацију власти. За успостављање лаичког друштвеног пакта на нивоу француског друштва посебно је значајан члан 10. коjи гласи: „Нико неможе бити узнемираван због својих убеђења, чак ни верских, под условом да њихово испољавање не нарушава јавни ред утврђен законом“.

1905. г. усвојен је Закон о раздвајању цркава и државе, чиме је и формално успоставњен лаички пакт о међусобном договору и сарадњи, а не о сукобљавању. Лаички морал постаје општа вредност друштвених односа. Временом, јављају се потребе за редефинисањем лаичког морала што чини да је лаицитет непресушан извор предлога за измену јавних полтика. Управо је ово основ на који се позивају представници француске власти када најављују закон о исламском сепаратизму. Али лаички пакт нема одговор на савремене дилеме везане за ислам. Отуда и низ нових закона и забрана којима се заправо забрањује исказивање религиозних уверења на јавним местима.

(2004) Законом се, у свим јавним школама, забрањују сви одевни предмети који очито представљају религиозно уверење: исламска марама, јеврејска кипа и велики хришћански крстови, турбани Индуса и Сика.

(2011) Закон забрањује прекривање лица на јавном месту и предвиђа казне до 150 еура (подржан од стране Европског суда као оснаживање суживота).

(2012) Најпре је донета забрана која је  потом претворена у саветодавно упутство о забрани хиџаба и родитељима школске деце.

Тренутно је актуелна Макронова најава предлога Закона о исламском сепаратизму. Макрон је рекао да је мањина од шест милиона француских муслимана који чине другу по бројности религијску групу, у великој опасности од формирања контра друштва: „Ислам је религија која је у целом свету у кризи јер мора да се избори са фундаментализмом. Ислам у Француској мора бити ослобођен страног утицаја“. Тим поводом, изјавио је и следеће: „Лаицитет је основа уједињене Француске, а предложени закон ће имати за циљ да обезбеди да јавни живот у Француској одражава вредности државног лаицитета, вековног правног принципа који је раздвајао цркву и државу и налагао неутралност према религији“.

Он је, међутим, признао да је француска држава делимично одговорна за гетоизацију заједница са великим бројем муслиманских становника.

„ИСЛАМСКА ВЕЗА“

Колонијална прошлост

У 19. и 20. в. Француска колонијална империја је била одмах иза Британске Империје. На свом врхунцу, између два светска рата,  простирала се на преко 13,000.000 км²  што је чинило око 8,7% светске територије. Стварање тзв. друге империје, почело је инвазијом на Алжир 1830. г.

Већина колонијалних поседа се налазила у Африци и у Индокини.

Французи су своја последња колонијална освајања имали након првог светског рата, када су освојили територије бившег Турског царства (данашња Сирија и Либан) као и бивше немачке колоније у Африци: Того и Камерун.

Други светски рат

  1. г. било је око 250.000 војника Африканаца у саставу Слободних француских снага од којих је већина учествовала у инвазији на југ ФРА у операцији Драгун. Око 90% војника су били муслимани а од тога броја, њих око 150.000 били су из Алжира. И многи од њих су се с правом надали, а некима је и обећано, да ће након рата бити уважена њихова историјска улога и да ће аутономија и независност брзо доћи. Међутим, и поред великог доприноса ослобађању Француске, Париз је наставак колонијалне експлоатације сматрао природном формом друштвених односа.

Тек ове 2020. г.  Министарство одбране је сачинило списак од 100 имена афричких ослободилаца којима ће се назвати тргови и улице широм земље.

Алжирски рат

Француска је 1830. г. извршила инвазију на Алжир, тадашњи османски пашалук. 1848. г. Алжиру је укинут колонијални статус и медитеранска регија земље је прикључена интегралној Француској. Од тада следи убрзано насељавање, урбанизација и индустријализација. Прерасподела ресурса се одвијала у корист европских досељеника. Житна поља у приобаљу су била предмет експропријације на којима су Французи садили винограде. Године 1830. г. само је 4.000 јутара било под виноградима, а 1950. г.  било је преко 750.000 јутарапод лозом.

Политика културног потчињавања ишла је толико далеко да арапски није био допуштен као службени језик у образовним установама, нити су га деца могла учити у школама.

Алжир постаје део француског идентитета.

Број Алжираца је са 1,5 мил. у време инвазије, нарастао на 10 мил. уочи сукоба. Неједнакост, потлаченост и национална еманципација, довешће до отпора којим је отпочео рат (1954−1962). Француска ће у рату ангажовати око 500.000 војника из земље, поражених трупа из Вијетнама и трупа без сласти победе у рату око Суеца. Биће то изразито суров сукоб који је однео огроман број цивилних жртава. Према француским изворима, настрадало је око 350.000 цивила а према алжирским, било их је око четири пута више. Француске снаге су систематски су примењивале методе мучења заробљених противника, што ће актуелни председник Француске и званично потврдити 2017. г. Рат је био узрок за у крви угушене мирне демонстрације Алжираца из октобра 1961. г. у срцу Париза, као и за напуштање Алжира око милион европских, претежно француских, колониста Пиед Ноир (Црна стопала). За француском војском стигли су и муслимански ратници Харки, са породицама укупно око 90.000, који су све време били уз Француску. Управо је начин на који им је пружено гостопримство био почетак живота муслимана у изолованим четвртима − гетима. Живели су у логорима, искључени из друштвеног живота, презрени од свих. Данас, њихова заједница на југу броји око 500.000 припадника.  „“

————————————————————————————————————————————————

 „Можда би све новине и телевизијски извештаји требало да објаве историјски кутак, мали подсетник да се ништа – апсолутно ништа – не дешава без прошлости. Масакри, крвопролића, бес, туга, полицијске хајке (…) испуњавају наслове. Увек је то ко и како – али ретко зашто“.

„Корени терористичког напада у Паризу (Шарл Ебдо) могу се пратити до Алжира 1954“.

Роберт Фиск, новинар и писац (2015)

————————————————————————————————————————————————

Иако је Емануел Макрон, као први француски председник рођен након алжирског рата, направио готово радикалан отклон према алжирском мрачном наслеђу, добар део француских елита и француске јавности и даље не мисли да је Француска на тлу Алжира било шта погрешила.

Неоимперијална спољна политика

Француски парламент је 2005. г. усвојио закон којим се велича француски колонијализам из чега јасно проистиче да је наставак империјалне политике, у новом неоимперијалном руху, сасвим природна ствар.

Француска се повукла из Марока 1955. г., из Туниса 1956. г., а из Алжира 1962. г. али је у целој Африци задржала улогу која је директнија од улоге Велике Британије у њеном некадашњем царству. Шездесетих, уочи таласа независности, Француска је одлучила да укине парламентарни систем у неким земљама Африке и да све припреми за увођење председничког  режима. Да би се афричке државе и даље држале у шаци, њима је требало да манипулише само једна особа која има сва овлашћења.

Де Гол  је 1962. г. наложио, а његов саветник Жак Фокар  реализовао, пројекат FrancАfrique који је креирао мрежу личних контаката између француског руководства и елита у бившим колонијама. Реч је о веома личним везама, дакле нетранспарентним и патерналистичким са дискретним утицајима. Направљени су уговори који важе и данас. У замену за  заштиту од покушаја државног удара и уз милионске провизије, афричке државе гарантовале су француским компанијама приступ стратешким изворима као што су дијаманти, руде, уран, резерве гаса и нафте. Као и право првенства при експлоатисању природних ресурса. Данас је у Африци активно око 1.100 француских компанија са више од 2.100 експозитура и француске инвестиције представљају трећи највећи инвестициони портфељ, иза Велике Британије и САД. Континуирано присуство француских војних снага, уз повремене хуманитарно оправдане активности али и многе активности на заштити пројектованих корумпираних режима, велики су извор незадовољства и екстремних и умерених локалних муслимана.

—————————————————————————————————————————————————-

Између 1960. г. и 1996. г. Француска је извршила 210 нуклеарних проба – испред ње су једино Совјетски Савез (718) и САД (1039). Француске нуклеарне пробе прво су вршене у Сахари, у Алжиру.

—————————————————————————————————————————————————-

Отворено, путем војних интервенција или прикривено, путем тајних операција, Француска је узимала  учешће у разарању најсекуларнијих арапских држава и њихових друштава – Либан, Ирак, Либија, Сирија. Француски борбени авиони су већ скоро две године у међународној коалицији која води офанзиву против Исламске државе у Ираку и Сирији. Француска је учествовала у бомбардовању Либије, земље са највишим индексом хуманог развоја у целој Африци. Не треба много разборитости да се схвати да је овакво војно ангажовање морало да доживи тешке друштвене последице које би се пре или касније пренеле на епицентар франкофонског света.

—————————————————————————————————————————————————

„Слушајте ме сад, ви људи из НАТО! Бомбардујете зид који стоји на путу мигрантима из Африке ка Европи, и терористима Ал Каиде. Тај зид је Либија. Ви сте га разбили. Ви сте идиоти, и горећете у паклу због хиљада миграната из Африке, и због подршке Ал-Каиди. То ће бити тако. Ја никада не лажем. Не лажем ни сада“.

Муамер ел Гадафи (2011)

————————————————————————————————————————————————-

ФРАНЦУСКА ДАНАС

Никад веће социјалне разлике

ФРА је у парадоксу, укупног капитала у Француској је данас никад више у њеној историји, али је држава никад сиромашнија, а социјалне разлике између богатих и сиромашних никад веће. Порез на доходак за најбогатије 1986. г. износио је 65%, и стално је смањиван, да би у последњих неколико година, све до Оланда износио свега 41%. Француско душтво живи под сталном претњом могућег одлива крупног капитала.

Стално смањивање издвајања за јавне потребе

Иако француски здравствени систем важи за изузетно ефикасан и веома доступан, на удару су се нашле нарочито јавне болнице, којима је у последњих десет година буџет мањи за 8 млј евра (на здравство се у Француској троши 200 млј евра годишње). Све су мање плате здравствених радника, све је мањи број постеља…

Криза француског историјског сећања?

Већина Француза је потпуно несвесна да победу у Другом светском рату дугују и својим афричким саборцима, претежно муслиманима. Тек ове године је Министарство одбране сачинило списак од 100 имена афричких ослободилаца по којима ће се назвати тргови и улице у чијем ослобађењу су учествовали.

Слична необавештеност је и када су у питању анкете о томе која је нација дала највећи допринос ослобођењу Европе од нацизма. 61% Француза је 2015. г. сматрало да су највећи допринос дале САД а тек 8% да је то Совјетски Савез.

Али оваква криза историјског сећања не треба да чуди. У Франсуској, какву ће историја запамтити, министар културе је био Андре Малро. Данас културу предводи фармацеуткиња, којој је ово трећи владин портфељ у каријери а до јула министар културе је био мастер локалне самоуправе који сада покрива ресор трговине.

Некада генерал, Де Гол, интелектуалац и визионар, који је окончао рат у Алжиру схватио је да то није рат за француски идентитет. Државник који је рекао НЕ за НАТО, први изговорио ДА за признање Кине (1964),  који је критиковао САД због Вијетнама, који је из принципијелног убеђења, два пута уложио вето на улазак Британије у ЕЕЗ.

Има ли председник Макрон и данашња француска политичка елита снаге за такву историјску улогу какву бира и каква јој се намеће?

Нема дилеме да наставак екстремизма води ислам у светску кризу али је у озбиљној кризи и данашња Француска. Из те кризе тешко да ће изаћи без разумног пакта са умереним исламом. Национална држава, што Француска заиста јесте, заоденута у грађанску религију и све јача вера елита у моћ крупног капитала, ову битку без умереног ислама тешко могу добити.

Можда би Француска требало да се врати на лекције из историје. Да се суочи са прошлошћу.

Да поново ишчита Малроа. Да његово предсказање искористи да не призива сукобе који нису неминовни.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања