Suočavanje sa prošlošću: dosije Aboridžini

16/01/2020

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

 

Živimo u vremenu u kome značajan deo međunarodne javnosti očekuje od Srbije i od srpskog društva da se iskrenije suoči sa nedavnom prošlošću smatrajući taj proces gotovo eliminacionim testom demokratije. Svesni neminovnosti suočavanja, u potrazi  za mogućim rešenjima, posegli smo za istorijskim primerima iz dvadesetog veka, na osnovu kojih ćemo pokušati da se podsetimo, ali i da naučimo, kako su se sa vlastitom prošlošću suočila društva koja sebe smatraju uzornim demokratijama.

 

Suočavanje sa prošlošću – iskustva demokratskih društava (4)

Dosije Aboridžini

Ranije najavljenoj temi  posvećujemo se u vreme nezapamćenih požara u kojima nestaje dobar deo postojeće prirode australijskog kontinenta. Ovo na žalost nije prvi put da svakovrsno nasleđe ove po mnogo čemu čudesne zemlje gubi trku sa istorijom. Redovi koji slede pokušaj su objektivnog evociranja potresnog svedočanstva iz novije istorije Australije ili, preciznije rečeno, novije istorije stradanja australijskih starosedelaca – Aboridžina.

 Ovo je priča o dešavanjima koja datiraju sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka i koja su opštepoznata  kao „Ukradene generacije“ i kao „Ukradena zemlja“. I dok se u prvom slučaju radi o državnom oduzimanju starosedelačke dece od roditelja bez opravdanih humanih povoda, u drugom slučaju reč je o oduzimanju aboridžinskih teritorija radi ustupanja istih Velikoj Britaniji zarad mnogobrojnih proba nuklearnog oružja. Strašne posledice ovih mračnih odluka i danas opterećuju društveni život Australije.

Aboridžini nekad i sad

Naziv Aboridžini  sami pripadnici po mnogo čemu raznolikih skupina pretežno doživljavaju kao uvrednjiv ili barem kao neadekvatan.  Ipak, on u svom korenu nema pejorativno značenje jer je potiče od  lat. ab origine što znači „od početka“ a odnosi se na sve starosedeoce Australije. A njegova neadekvatnost zapravo je posledica potrebe belog čoveka da pojednostavi svoj pogled na stanovnike tek otkrivene zemlje.

Smatra se da su aboridžinske skupine došle iz jugoistočne Azije i Afrike, pre više od 40.000 godina, kada je blizina kopna omogućavala takav poduhvat. U prošlosti su živeli u mobilnim grupama sa 25 – 300 pripadnika,  bez stalnih naseobina. Različita plemena-grupe govorila su različitim, međusobno nerazumljivim jezicima, kojih je kroz vreme bilo oko 250 sa oko 600 dijalekata. Kako nekad, tako i danas, tradicionalno  veruju u svet snova i duhova, izrazito poštujući svoje pretke.

Procene su da ih je pre kolonizacije belaca bilo oko 300.000  a da ih je sredinom dvadesetog veka bilo svega 106.000 a od tog broja, samo oko 40.000  „izvorno čistih”. Po popisu iz 2016. g. ima ih oko 650.000 i čine 2,8% stanovništva Australije. Upravo podaci o njihovoj istorijskoj brojnosti  ugrubo predstavljaju  i odnos države prema njihovoj zajednici.

Nakon doba surove dominacije, o kome ćemo u nastavku više govoriti, nastupilo je doba formalne jednakosti, pa je tako opšte pravo glasa ustanovljeno 1965 g. a nakon referenduma iz 1967 g. i donošenja zakona 1976 g., Aboridžinima se vraća deo tradicionalne zemlje kao i mnoga druga prava. Počev od 1990. g. može se govoriti o ozbiljnim i dugoročnim naporima države i društva da ispravi istorijsku nepravdu i da kroz veće prisustvo i izražavanje aboridžinske zajednice, uglavnom u kulturnoj i u medijskoj sferi, započne eru njihove afirmacije.

Kad smo kod brojeva koji status znače, spomenimo da danas sa nepuna 3% stanovništva  čine 27% ukupnog broja kažnjenika (među ženama 34% a među maloletnicima 50%) . Shvativši problem društvene dezorijentisanosti aboridžinske populacije i priznajući svoje velike greške, autralijsko društvo je i zbog ovih parametara od skora počelo da menja svoj odnos prema njima.

Hronologija  kolonizacije

Pre Engleza, kontinent nije bio interesantan Portugalcima, Špancima i Holanđanima, koji su dolazili do njegovih obala. 24. aprila 1770. g. Džems Kuk je uplovio u Zaliv bilja (Sidnej) i proglasio zemlju Britanskom kolonijom. 1788. g. u zaliv uplovljava flota od 11 brodova sa 770 kažnjenika od čega 197 žena. Do 1840. g.  biće naseljeno 170.000 kažnjenika. Zlatna groznica u državi Viktorija (Melburn) utrostručiće broj stanovnika a dobrovoljno učešće u Velikom ratu i poraz na Galipolju stvoriće australijsku naciju. 1986. g. usvajanjem Zakona o Australiji, završena je britanska uloga u političkoj dominaciji i sprovođenju vlasti. Australija je  ustavna monarhija sa parlamentarnim sistemom vlasti, a kraljica Elizabeta Druga je formalno monarh koga predstavljaju  guverneri.

Istorija jedne diskriminacije

Aboridžine su britanski kolonisti ubijali, izmeštali sa vekovnih ognjišta, pokrštavali i smeštali u rezervate, ali su velike padove aboridžinske populacije takođe prouzrokovale razne epidemije sredinom 19. veka, kao i susret sa opijumom, alkoholom i drugim opijatima, koje su im novi gospodari učinili lako dostupnim. Mnogobrojna su potresna svedočanstva o njihovom izrazito teškom, gotovo ropskom, statusu koji je trajao jako dugo. Mi ćemo se posvetiti dvema temama iz novije istorije, kao što to smo to na početku i nagovestili.

UKRADENE GENERACIJE

Starosedeoci su u većini oblasti bili štićenici države preko Odbora za zaštitu Aboridžina. Odbori su bili odgovorni i za sprovođenje tzv. Uredbi o melezima.  Zakonski osnov za sve ove aktivnosti bio je Zakon o zaštiti Aboridžina (1915). Razna su objašnjenja za odvajanje dece od matičnih porodica i njihovo izmeštanje u porodice belaca i crkvene internate:  zaštita zanemarivane dece, očuvanje rasne čistote, problem meleskog nataliteta… Odvođenje su sprovodile federalne i državne vladine agencije i crkveni misionari.  Samo u Novom Južnom Velsu, prema sačuvanoj dokumentaciji odvojeno je preko 6.000 dece a na nivou cele zemlje procene se kreću oko 40.000 od roditelja odvojene dece..

P. Makgeri, član parlamenta Novog Južnog Velsa, usprotivio se Dopuni Zakona o zaštiti Aboridžina koji je omogućio Odboru za zaštitu Aboridžina da odvodi decu od njihovih roditelja, bez obaveze da se prethodno utvrdi da su ona bila zanemarena ili maltretirana, kako je do tada bilo uobičajeno. Makgeri je opisao ovu politiku kao krađu dece od njihovih roditelja. 1924. g. objavljen je novinski članak u kojem se kaže da reč ukradeni može da zvuči pomalo nategnuto, ali nakon što smo objavili priču o aboridžinskoj majci slomljenog srca, sigurni smo da će svet smatrati da je ona na mestu. Decenijama kasnije, Piter Rid (1981) objavljuje obimno i verodostojno istraživanje „Ukradene generacije“ o nasilnom odvajanju dece u N. J. Velsu  (1883 – 1969). Sve ovo je imalo velikog uticaja na javno mnjenje, što je postepeno dovelo do zvaničnog  prekida ove nečuvene prakse.

Nakon perioda formalne jednakosti, o kojem je ranije bilo više reči, prekretnica se dešava početkom devedesetih, kada je laburistički premijer Paul Kiting, održao istorijski govor u parku Redfern 10. 12. 1992. g. koji se bavio izazovima sa kojima su suočeni australijski domoroci. U svom govoru Kiting navodi: „Mi smo im oduzeli zemlju i uništili im tradicionalni način života. Doneli smo im bolesti i alkohol. Mi smo počinili ubistva, oduzeli smo decu od aboridžinskih majki i sproveli diskriminaciju. To je rezultat našeg neznanja i naših predrasuda. Nismo ni pomislili da se isto mogli desiti nama.“ Ipak, godinama kasnije, mnogi politički zvaničnici će odbijati da o ovoj temi govore na ovako otvoren i na ovako odgovoran način. I danas je termin „ukradene generacije“ ostao mnogima u establišmentu previše težak i za izvinjenje i za izgovor.

Cela priča dobija na morbidnosti i zbog propagande koja je širena decenijama i koja je slala poruke da su Aboridžini neodgovorni roditelji. Istina je, pak, da su deca imala posebno važan status u njihovoj kulturi svakodnevnog življenja. A da je vidljivi deo pojedinačne neodgovornosti bio uglavnom direktna posledica nesnalaženja u svetu koji im je nametnut. Za iole upućenije poznavaoce aboridžinskih navika i običaja, nije nepoznato da majke bebama dok su još  u stomaku  stalno pričaju potpuno ubeđene da na taj način dolazi do sporazumevanja, da se ispunjavaju i trpe svi dečiji hirovi, da se deca  ne tuku, već se u besu šibaju njihovi tragovi u pesku, da se deca vaspitavaju da dečije igre nemaju pobednike i poražene. Jednostavno, ovaj narod je kažnjen zato što je bio drugačiji u odnosu prema svojoj deci i zbog toga što nije prihvatao obrasce života prema tuđim merilima.

UKRADENA ZEMLJA

U vreme hladnoratovskog sukoba, uplašena pretnjom atomskog  rata, Australija je popustila pred britanskim namerama i stavila se u nuklearni zaštitu koja je podrazumevala ustupanje delova sopstvene teritorije, radi testiranja nuklearnog naoružanja. Veoma je interesantna činjenica da je uzornoj britanskoj demokratiji za otpočinjanje  21 testa najrazornijeg oružja, bila dovoljna samo usmena saglasnost, koju je dao tadašnji australijski premijer Robert Menzis. Vreme će pokazati da ju je dao bez konsultacija sa svojim kabinetom. Za poligone izabrane su udaljene lokacije Južne Australije  (Maralinga i Emu) i zapadnih ostrva Monte Belo.

Kako su to bile teritorije tradicionalno naseljene od strane starosedelaca, jedan njihov broj je nakon javnog poziva bio raseljen, a preostali ljudi koji se na poziv nisu odazvali ili za njega nisu dovoljno jasno čuli, bili su zamorčići u nehumanom eksperimentu. Ostavljeni bez medicinskog nadzora i prepušteni sami sebi pretrpeli su posledice koje su bile jezive i za žrtve i za njihove potomke, što je konačno potvrđeno nalazom kraljevske komisije 1980. g. Tek 2017. g. preživeli su dobili zlatnu zdravstvenu karticu koja pokriva veći deo troškova lečenja.

 

Na nekadašnjem nuklearnom poligonu Emu, fotografska kamera je 2010. g. zabeležila tek jedno živo drvo,  koje od tada, evo već desetak godina pokušavava da opstane i da odraste. Deformisano i osakaćeno, ono prkosi ljudskoj destrukciji i stremi ka nebu. A ovih dana,  na ugljenisanim stablima šume u Novom Južnom Velsu pojavila se grančica nade, prvi zeleni izboj, koji slavi  šansu za svoj novi početak. Nadajmo se da će australijsko društvo napokon podržati i sačuvati pravo na novi početak i prirodi i ljudima – Aboridžinima.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja