Суочавање са прошлошћу: досије Абориџини

16/01/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

 

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази  за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесeтог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо, али и да научимо, како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.

 

Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава (4)

Досије Абориџини

Раније најављеној теми  посвећујемо се у време незапамћених пожара у којима нестаје добар део постојеће природе аустралијског континента. Ово на жалост није први пут да сваковрсно наслеђе ове по много чему чудесне земље губи трку са историјом. Редови који следе покушај су објективног евоцирања потресног сведочанства из новије историје Аустралије или, прецизније речено, новије историје страдања аустралијских староседелаца – Абориџина.

 Ово је прича о дешавањима која датирају све до краја шездесетих година прошлог века и која су општепозната  као „Украдене генерације“ и као „Украдена земља“. И док се у првом случају ради о државном одузимању староседелачке деце од родитеља без оправданих хуманих повода, у другом случају реч је о одузимању абориџинских територија ради уступања истих Великој Британији зарад многобројних проба нуклеарног оружја. Страшне последице ових мрачних одлука и данас оптерећују друштвени живот Аустралије.

Абориџини некад и сад

Назив Абориџини  сами припадници по много чему разноликих скупина претежно доживљавају као увредњив или барем као неадекватан.  Ипак, он у свом корену нема пејоративно значење јер је потиче од  лат. ab origine што значи „од почетка“ а односи се на све староседеоце Аустралије. А његова неадекватност заправо је последица потребе белог човека да поједностави свој поглед на становнике тек откривене земље.

Сматра се да су абориџинске скупине дошле из југоисточне Азије и Африке, пре више од 40.000 година, када је близина копна омогућавала такав подухват. У прошлости су живели у мобилним групама са 25 – 300 припадника,  без сталних насеобина. Различита племена-групе говорила су различитим, међусобно неразумљивим језицима, којих је кроз време било око 250 са око 600 дијалеката. Како некад, тако и данас, традиционално  верују у свет снова и духова, изразито поштујући своје претке.

Процене су да их је пре колонизације белаца било око 300.000  а да их је средином двадесетог века било свега 106.000 а од тог броја, само око 40.000  „изворно чистих”. По попису из 2016. г. има их око 650.000 и чине 2,8% становништва Аустралије. Управо подаци о њиховој историјској бројности  угрубо представљају  и однос државе према њиховој заједници.

Након доба сурове доминације, о коме ћемо у наставку више говорити, наступило је доба формалне једнакости, па је тако опште право гласа установљено 1965 г. а након референдума из 1967 г. и доношења закона 1976 г., Абориџинима се враћа део традиционалне земље као и многа друга права. Почев од 1990. г. може се говорити о озбиљним и дугорочним напорима државе и друштва да исправи историјску неправду и да кроз веће присуство и изражавање абориџинске заједнице, углавном у културној и у медијској сфери, започне еру њихове афирмације.

Кад смо код бројева који статус значе, споменимо да данас са непуна 3% становништва  чине 27% укупног броја кажњеника (међу женама 34% а међу малолетницима 50%) . Схвативши проблем друштвене дезоријентисаности абориџинске популације и признајући своје велике грешке, аутралијско друштво је и због ових параметара од скора почело да мења свој однос према њима.

Хронологија  колонизације

Пре Енглеза, континент није био интересантан Португалцима, Шпанцима и Холанђанима, који су долазили до његових обала. 24. априла 1770. г. Џемс Кук је упловио у Залив биља (Сиднеј) и прогласио земљу Британском колонијом. 1788. г. у залив упловљава флота од 11 бродова са 770 кажњеника од чега 197 жена. До 1840. г.  биће насељено 170.000 кажњеника. Златна грозница у држави Викторија (Мелбурн) утростручиће број становника а добровољно учешће у Великом рату и пораз на Галипољу створиће аустралијску нацију. 1986. г. усвајањем Закона о Аустралији, завршена је британска улога у политичкој доминацији и спровођењу власти. Аустралија је  уставна монархија са парламентарним системом власти, а краљица Елизабета Друга је формално монарх кога представљају  гувернери.

Историја једне дискриминације

Абориџине су британски колонисти убијали, измештали са вековних огњишта, покрштавали и смештали у резервате, али су велике падове абориџинске популације такође проузроковале разне епидемије средином 19. века, као и сусрет са опијумом, алкохолом и другим опијатима, које су им нови господари учинили лако доступним. Многобројна су потресна сведочанства о њиховом изразито тешком, готово ропском, статусу који је трајао јако дуго. Ми ћемо се посветити двема темама из новије историје, као што то смо то на почетку и наговестили.

УКРАДЕНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Староседеоци су у већини области били штићеници државе преко Одбора за заштиту Абориџина. Одбори су били одговорни и за спровођење тзв. Уредби о мелезима.  Законски основ за све ове активности био је Закон о заштити Абориџина (1915). Разна су објашњења за одвајање деце од матичних породица и њихово измештање у породице белаца и црквене интернате:  заштита занемариване деце, очување расне чистоте, проблем мелеског наталитета… Одвођење су спроводиле федералне и државне владине агенције и црквени мисионари.  Само у Новом Јужном Велсу, према сачуваној документацији одвојено је преко 6.000 деце а на нивоу целе земље процене се крећу око 40.000 од родитеља одвојене деце..

П. Макгери, члан парламента Новог Јужног Велса, успротивио се Допуни Закона о заштити Абориџина који је омогућио Одбору за заштиту Абориџина да одводи децу од њихових родитеља, без обавезе да се претходно утврди да су она била занемарена или малтретирана, како је до тада било уобичајено. Макгери је описао ову политику као крађу деце од њихових родитеља. 1924. г. објављен је новински чланак у којем се каже да реч украдени може да звучи помало натегнуто, али након што смо објавили причу о абориџинској мајци сломљеног срца, сигурни смо да ће свет сматрати да је она на месту. Деценијама касније, Питер Рид (1981) објављује обимно и веродостојно истраживање „Украдене генерације“ о насилном одвајању деце у Н. Ј. Велсу  (1883 – 1969). Све ово је имало великог утицаја на јавно мњење, што је постепено довело до званичног  прекида ове нечувене праксе.

Након периода формалне једнакости, о којем је раније било више речи, прекретница се дешава почетком деведесетих, када је лабуристички премијер Паул Китинг, одржао историјски говор у парку Редферн 10. 12. 1992. г. који се бавио изазовима са којима су суочени аустралијски домороци. У свом говору Китинг наводи: „Ми смо им одузели земљу и уништили им традиционални начин живота. Донели смо им болести и алкохол. Ми смо починили убиства, одузели смо децу од абориџинских мајки и спровели дискриминацију. То је резултат нашег незнања и наших предрасуда. Нисмо ни помислили да се исто могли десити нама.“ Ипак, годинама касније, многи политички званичници ће одбијати да о овој теми говоре на овако отворен и на овако одговоран начин. И данас је термин „украдене генерације“ остао многима у естаблишменту превише тежак и за извињење и за изговор.

Цела прича добија на морбидности и због пропаганде која је ширена деценијама и која је слала поруке да су Абориџини неодговорни родитељи. Истина је, пак, да су деца имала посебно важан статус у њиховој култури свакодневног живљења. А да је видљиви део појединачне неодговорности био углавном директна последица несналажења у свету који им је наметнут. За иоле упућеније познаваоце абориџинских навика и обичаја, није непознато да мајке бебама док су још  у стомаку  стално причају потпуно убеђене да на тај начин долази до споразумевања, да се испуњавају и трпе сви дечији хирови, да се деца  не туку, већ се у бесу шибају њихови трагови у песку, да се деца васпитавају да дечије игре немају победнике и поражене. Једноставно, овај народ је кажњен зато што је био другачији у односу према својој деци и због тога што није прихватао обрасце живота према туђим мерилима.

УКРАДЕНА ЗЕМЉА

У време хладноратовског сукоба, уплашена претњом атомског  рата, Аустралија је попустила пред британским намерама и ставила се у нуклеарни заштиту која је подразумевала уступање делова сопствене територије, ради тестирања нуклеарног наоружања. Веома је интересантна чињеница да је узорној британској демократији за отпочињање  21 теста најразорнијег оружја, била довољна само усмена сагласност, коју је дао тадашњи аустралијски премијер Роберт Мензис. Време ће показати да ју је дао без консултација са својим кабинетом. За полигоне изабране су удаљене локације Јужне Аустралије  (Маралинга и Ему) и западних острва Монте Бело.

Како су то биле територије традиционално насељене од стране староседелаца, један њихов број је након јавног позива био расељен, а преостали људи који се на позив нису одазвали или за њега нису довољно јасно чули, били су заморчићи у нехуманом експерименту. Остављени без медицинског надзора и препуштени сами себи претрпели су последице које су биле језиве и за жртве и за њихове потомке, што је коначно потврђено налазом краљевске комисије 1980. г. Тек 2017. г. преживели су добили златну здравствену картицу која покрива већи део трошкова лечења.

 

На некадашњем нуклеарном полигону Ему, фотографска камера је 2010. г. забележила тек једно живо дрво,  које од тада, ево већ десетак година покушавава да опстане и да одрасте. Деформисано и осакаћено, оно пркоси људској деструкцији и стреми ка небу. А ових дана,  на угљенисаним стаблима шуме у Новом Јужном Велсу појавила се гранчица наде, први зелени избој, који слави  шансу за свој нови почетак. Надајмо се да ће аустралијско друштво напокон подржати и сачувати право на нови почетак и природи и људима – Абориџинима.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања