Суочавање с прошлошћу – искуства демократских друштава: Досије „Јермени“

19/09/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази  за могућим решењима посегли смо за историјским примерима из двадесетог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се с властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају  демократијама.

Јермени

Јермени су прихватили хришћанство 301. године а Јерменија је била прва земља у којој је оно постало званична религија крштењем цара Тиридата Трећег 321. године. Јерменска апостолска црква припада древноисточним, оријентално-православним црквама где се још убрајају и Коптска, Сиријска, Етиопска, Еритрејска и Маланкарска (Индијска) црква. Иако је дошло до разлаза на сабору у Халкидону, наша, Српска православна црква, Јерменску апостолску цркву доживљава као пријатељску, такорећи братску цркву.

Национални симбол Јерменије је планина Арарат (5165 м), место насукавања Нојеве барке, која се налази око 30 км јужније у Турској. Јерменима се не дозвољава успон на Арарат. До 1915. у Турској је живело око 2 милиона Јермена, а данас их је око 30.000. Причало се да је Турска протестовала код Стаљина због тога што се на застави совјетске Републике Јерменије налазила силуета планине Арарат, која је била на турској територији. Кажу да им је Стаљин лаконски одговорио: „Слушајте ме, Турци, и ви имате полумесец на својој застави али ми немојте рећи да је месец на територији Турске“. Сваки народ има право на своје историјске снове, била је његова порука.

Данас, Јермена у матици има око 3 милиона, али заједница у дијаспори броји 6‒8милиона. Највише их је у САД, Русији и Француској. Од 2011. године сва деца од 6 до 8 година обавезно похађају часове шаха којима их подучава око 3000 учитеља. Гари Каспаров је Јермен. Творац првог нотног система на свету био је Месроп Маштоц, јерменски светац и просветитељ. Кајсијевача, која се назива и коњаком, због начина припреме и одушевљења које је изазвала у Француској, национално је пиће. А кајсија је национална воћка која је и названа по Јерменији – Prunus Armeniaca. Поред Шарла Азнавура и Гарија Каспарова, јерменске гене носе и многе познате али и изузетне жене. Ашкен Атаљанц, наша прослављена балерина, потомак је исто тако познатих предака, наших лекара. Шахнур Варинаг Азнавуријан је написао више од 1000 песама, снимио 51 албум у тиражу од 180 милиона примерака и играо је у 80 филмова. Након опела у кругу породице у Јерменској цркви, сахрањен је уз највише француске почасти.  Жан Кокто је тим поводом рекао: „Пре Азнавура, очај је био непопуларан.“

Јермени и Срби

Први јерменски траг на нашим просторима потиче из 13. века а налази се у манастиру Витовница крај Петровца на Млави. Ту су јерменски градитељи дошли на позив Светог Саве, који је према Црњанском био задивљен њиховом визијом и вештином у време свог боравка у Киликији.  Тај траг се, како кажу упућени, пренео и на Жичу и на Студеницу.

Манастир Јерменчић изградили су према легенди Јермени, турски најамници који су дошли на Косово 1389. Видевши Србе, блиске по вери и по много чему другом, прешли су на братску страну и населили се на планини Озрен, где је манастир Светог Арахангела и подигнут. Јермени су мртве сахрањивали и на нашим гробљима. Касније су прешли на Фрушку гору. Можда баш у манастир Шишатовац, где постоји траг о доласку већег броја монаха из Жиче 1520. године.

Горски вијенац је штампан 1847. године у штампарији која је радила при јерменском манастиру реда Мехитариста у истоименој улици у центру Беча. У оквиру манастира се налази књишка ризница са око 120.000 јерменских наслова. Владика Раде је био присутан током штампања књиге. У овој штампарији штампао је и Вук Караџић. Одатле је изашао његов први превод Библије. Збирке својих песама овде је штампао и Бранко Радичевић. Разлог зашто је ова штампарија била интересантна нашим великанима је поред културне блискости и чињеница да су јерменски монаси излили фантастична ћирилична слова.

Последња јерменска црква (источно-католичка) срушена је 1963. у Новом Саду због проширења булевара. У то време није имала верника. Последња Јерменка у Новом Саду била је једна бака која је преминула 1948. године. На Јермене нас у Новом Саду подсећа и гробница породице Ченази, као и Хачкар (свети камен) испред Пупинове палате. Хачкар, свети вулкански камен, није како се мисли стари јерменски траг у Новом Саду и Земуну, већ је знак јерменске захвалности из 1993. године због погибје седам пилота током пружања помоћи пострадалима у земљотресу. Јерменију је 1988. године погодио стравичан земљотрес који је однео 25.000 жртава.

Велики злочин

„Велики злочин“ је назив који користи јерменска историографија за јерменско страдање у Османском царству. Прогони хришћана због бројности, најпре Јермена,  почели су крајем 19. века за време владавине султана Абудла Хамида Другог, који је започео са прогонима иако је упозорен на Берлинском конгресу 1878. године на изузетно тежак положај својих јерменских поданика. Ситуација кулминира доласком Младотурака на власт, који су се залагали за израженију турску нацију у односу на религију, која је до тог тренутка била доминантнија. Иако су у почетку желели да придобију Јермене за себе, турске власти склапају тајни договор са Немачком, а на својим територијама као велику опасност виде Јермене, који угрожавају њихов територијални интегритет и који по њиховим сазнањима сарађују са Русијом.

Младотурска револуција из 1908. године се од реформистичке окренула изразито националистичкој оријентацији. То је била идеолошка основа која ће наћи плодно друштвено тле у догађајима који ће уследети. У првим деценијама 20. века Османска империја је остала без 60% своје дотадашње територије, а након два Балканска рата и без 80% територије у Европи. С губитком територије у Турску су пристигле стотине хиљада муџахира, који су дошли за турском војском у повлачењу. Реч је о људима који су били цивилни део турске управе на територијама које су ослобођене Балканским ратовима. Суров и крвав је био начин њиховог протеривања и то је чињеница коју треба имати у виду. Тако рањена, Турска се окретала себи и међусобним односима у Анадолији где је живело на хиљаде Понтских Грка, Асираца и око 2 милиона Јермена. Испред Истанбула, на Галипољу, било је 568.000 војника Антанте. Порази током Првог светског рата и нарочито савезничка кампања код Галипоља уплашили су Турску којој је постало јасно да би пораз код Галипоља и продор Русије и цара Николаја Другог, охрабреног Кавскаским ратом, био фаталан. Посебну унутрашњу претњу су видели у стотинама хиљада побуњених Јермена који су се отворено окренули Русији.

Ови злочини квалификовани су као најстрашнија злодела модерног доба у којима су  масовно страдали старци, жене и деца. „Велики злочин“ како Јермени називају своје страдање из 1915. године, први је геноцид у 20. веку. Према проценама Јоханеса Лепсијуса, немачког мисионара који је важио за објективног сведока догађаја, убијено је или умрло више од 1,1 милион Јермена, а 500.000 је преживело протеривање. Концентрациони логори, протеривања у Сиријску пустињу, масовна убиства и силовања постала је јерменска свакодневица. 200.000 жена и деце је асимиловано, завршавајући на пијацама робља и у харемима. Последњих деценија потомци ових људи трагају за истином о сопственим коренима. Конфисковане су цркве, манастири, масовно су мењани јерменски топоними и систематски је затиран сваки траг јерменског постојања на њиховом вековном историјском простору. Верски јерменски објекти су уредбом стављени на службу муслиманима а сваки назив планине, места, језера и реке је систематски потурчен. У терору према Јерменима посебно нечасна улога је припала турским Курдима, који су коришћени за најстрашнија злодела.

Галипоље је било место настанка аутралијске и новозеландске нације али и поље на коме је Турска повратила свој понос и своје самопоуздање. Војни пораз сила Атанте, најпре у поморској бици а потом и у копненом окршају, показао је да савезници не само да немају реалан увид у војне и моралне капацитете притиснуте Турске, већ да ни најмање не маре за последице у региону. Ипак, ретко ко ће данас рећи  да је Операција „Галипоље“ сасвим непотребно пробудила империјалну звер. Након рата, Турска је судила организаторима злочина над Јерменима, али су сви битни протагонисти злочина већ живели напољу са лажним идентитетом, углавном у Берлину. Стотинак злочинаца Британија је држала на Малти, али их је без суђења разменила за своје војнике из утицајних породица.

Операција „Немезис“

Када подбаци рука правде а нарочито када правда измиче сваком праву, онда појединци или колективитети узимају правду у своје руке, да неправди из освете суде. Незадовољни међународном правдом, јерменски екстремисти су осудили на смрт 200 људи из Турске и Азербејџана. У операцији кодног имена „Немезис“ прво је 1921. године у Берлину убијен кључни човек геноцида из 1915. Након што је убио Мехмед Талат-пашу, атентатор се по ранијем плану добровољно предао. Намера му је била да током суђења јавно проговори о турским злочинима. Немачки суд, притиснут срамотом јер је под лажним идентитетом скривао кључне злочинце и притиснут искреношћу атентатора који је документовао да су му током злочина страдала 63 рођака, донео је ослобађајућу пресуду.

Атентатор на Талат-пашу је био Согомон Телиријан, који ће након суђења добити други идентитет и друго име ‒ Саро Меликијан. У Србију је дошао уочи геноцида, а у Београду ће провести већи део живота.  Држао је пржионицу кафе „Вардар“ у центру града. Један марсејски трг носи име по њему. Умро је у Калифорнији где му је подигнут споменик у виду обелиска на чијем врху поносни орао убија змију.

У Београду је 1983. године извршен атентат на турског амбасадора. Рањено је неколико грађана који су покушали да ухвате атентаторе. Био је то завршни део операције „Немезис“, назване према грчкој богињи освете Немези. Јермени су успели да ликвидирају већи број људи са списка „200“.

Турско суочавање с прошлошћу

Дана 24. маја 1915. Уједињено Краљевство, Француска и Русија усвојиле су текст заједничке декларације којом су по први пут у правној пракси директно оптужили једну државу за злочин против човечности. Турска је оптужена да је одговорна за злочин против човечности почињен према припадницима јерменске заједнице у тадашњој Турској. Иза Холокауста, ово је најистраженији злочин у историји. Појам „геноцид“ је створен да опише ово зло. Игра историје је што је његов аутор био Рафаел Лемкин, правни експерт, пољски Јеврејин. Те 1942. године још увек се није имао увид у обим и ужас немачких нацистичких злочина, али је термин добио актуелно значење.

Закључно са крајем 2019. године укупно 31 држава света је признала масовна убиства Јермена као геноцид, укључујући између осталих Русију, Француску, Немачку, Канаду, Италију, Сједињене Државе и Ватикан, односно Савет Европе. Република Турска као правни наследник Османске империје негира геноцид и означава масовне злочине против Јермена у том периоду као „јерменски масакр“ настао услед превирања током рата у тој земљи. Поред Турске, једина држава која негира геноцид над Јерменима је Азербејџан. У Турској је било кажњиво тврдити да је над Јеменима почињен геноцид. Турска није порицала злочин, тврдећи да је до умирања 200‒300.000 Јермена дошло у вртлогу рата у међусобним обрачунима, те да добар део кривица сносе сами Јермени јер су се дигли против империје, подстрекивани од стране Русије. Памте се суђења Памуку, Дринку…

  1. године убијен је Хрант Динко, турски новинар јерменске националности. Хапшење и суђење малолетнику који је извршио убиство пратио је низ скандала. Након што су се у јавности појавиле фотографије начињене за време хапшења, на којима се овај седамнаестогодишњак сликао с осмехом на лицу окружен исто тако расположеним полицајцима а све са турском заставом у позадини, дошло је до великих протеста јавности. Сахрани убијеног новинара је присуствовало преко 100.000 људи, што јасно показује да у Турској постоји свест о злочину који није смео да се деси. Ипак, део турске јавности и данас верује у патриотизам Талат-паше, чија урна је у Истанбул допремљена возом украшеним нацистичким заставама, који је отпремио лично Адолф Хитлер.

Била је ово прича о тежини суочавања с мрачном прошлошћу земље империјалне историје, прича о праву замало несталог јерменског народа на голи живот и на пуну истину, о обавези одбране властитог идентитета и о важности прошлости у доношењу преломних одлука.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања