Аутор: Жељко Ињац, новинар
Сукоб Питера Тила и Славоја Жижека представља сукоб две супротстављене визије савременог глобалног поретка које, упркос међусобној критици, остају унутар истог цивилизацијског оквира. Тил, полазећи од либертаријанске, технолошке и делимично хришћанске политичке теологије, упозорава на опасност глобалне технократске државе, финансијског надзора и униформног глобалног система који би могао угрозити људску слободу. Жижек, са позиција радикалне левице, одговара да се управо у технолошким корпорацијама, код милијардера и системима попут Palantira налази заметак новог техно-феудализма и тоталне контроле. Док Тил страхује од концентрације моћи у рукама државе и глобалних институција, Жижек страхује од концентрације моћи у рукама капитала и технолошке олигархије. Сваки од њих препознаје реалан аспект проблема, али обојица остају везани за систем који критикују, јер решење траже у другачијој расподели моћи, а не у преображају самог човека и његовог односа према истини, слободи и Богу, иако се радо позивају и на Библију, папу, Цркву и хришћанску веру.
Славој Жижек је словеначки филозоф, културни теоретичар и један од најутицајнијих савремених интелектуалаца у свету. Образован у традицији континенталне филозофије, он је постао познат по оригиналном спајању немачког идеализма, пре свега филозофије Хегела, са психоанализом Жака Лакана и марксистичком друштвеном критиком. Захваљујући великом броју књига, предавања и медијских наступа, Жижек је изградио репутацију јавног интелектуалца који сложене филозофске идеје повезује са популарном културом, филмом, политиком и свакодневним друштвеним појавама. Његов утицај данас далеко превазилази академске кругове и обухвата широку интелектуалну и политичку јавност широм света.
Жижек наступа са позиција радикалне левице, али се истовремено разликује од већине савремених левичара. За разлику од либералне левице која нагласак ставља на питања идентитета, мањинских права и културних политика, Жижек је усмерен на критику глобалног капитализма, економске неједнакости и идеолошких механизама који обликују савремена друштва. Он одбацује и неолиберални капитализам и традиционалне облике комунизма двадесетог века, настојећи да развије нову форму еманципаторне политике која би превазишла недостатке оба система. Истовремено је познат по томе што критикује политичку коректност, културу отказивања (канселовања) и поједине аспекте савременог прогресивизма, због чега се често налази у сукобу и са левицом и са десницом.
Савремени утицај Славоја Жижека огледа се пре свега у његовој способности да отвори питања која превазилазе уобичајене идеолошке поделе. Његове анализе глобалног капитализма, дигиталног надзора, вештачке интелигенције, миграција, екологије и кризе демократије значајно су утицале на интелектуалне расправе почетком XXI века. Иако његови предлози често остају на нивоу филозофске провокације, а не конкретног политичког програма, Жижек је постао једна од кључних фигура савремене критичке мисли. Његова дела данас представљају неизоставну референцу у расправама о будућности капитализма, улози идеологије и месту човека у све технолошкијем и глобализованијем свету. Жижек, упркос својој радикалној реторици и честом позивању на Маркса, далеко је од класичног револуционарног комунизма двадесетог века. Његова критика капитализма најчешће се завршава на нивоу дијагнозе противречности, док конкретан модел алтернативног поретка остаје нејасан и неодређен. Стога Жижек више делује као критичар система који настоји да реформише кроз самосвест о сопственим слабостима, него као мислилац који заговара његово насилно укидање. Његова анализа служи пре као интелектуални механизам корекције либералног капитализма, него као програм његове замене.
Питер Тил је амерички предузетник, инвеститор и политички мислилац немачког порекла, једна од најутицајнијих личности савремене технолошке елите. Широј јавности постао је познат као суоснивач компаније PayPal, први велики инвеститор у Фејсбуку и оснивач компаније Palantir Technologies, специјализоване за анализу великих количина података (Биг дата). За разлику од многих технолошких милијардера који избегавају идеолошке расправе, Тил је током последње две деценије изградио препознатљив интелектуални профил, повезујући технолошке иновације, политичку филозофију и размишљања о будућности западне цивилизације. Његов утицај данас се не огледа само у пословном свету већ и у академским, политичким и стратешким круговима који расправљају о будућности технологије, државе и глобалног поретка.
Тил наступа са позиција либертаријанизма, технолошког оптимизма и конзервативне критике савременог Запада. Он сматра да су државна бирократија, прекомерна регулација и идеолошки конформизам постали препрека иновацијама и друштвеном напретку. За разлику од многих савремених либерала, Тил брани предузетништво, индивидуалну слободу и право на технолошки ризик као покретаче цивилизацијског развоја. Истовремено је скептичан према глобалистичким структурама моћи и упозорава на опасност свеобухватног дигиталног надзора, централизације финансијских система и јачања технократских механизама контроле. Последњих година све више повезује технолошке и политичке теме са ширим питањима кризе западне цивилизације и будућности демократије.
Савремени утицај Питера Тила произлази из чињенице да је постао један од главних представника интелектуалног правца који настоји да обликује XXI век кроз технологију, вештачку интелигенцију и приватне иновационе центре моћи. Његове идеје прилично су утицале на генерацију предузетника, инвеститора и технолошких визионара у Сједињеним Америчким Државама, али и шире. Истовремено, његови ставови изазивају бројне контроверзе јер критичари сматрају да таква визија јача моћ технолошких корпорација и нових економских елита. Без обзира на различита тумачења, Тил је данас један од ретких људи који истовремено обликују и економску стварност и интелектуалне расправе о будућности технологије, слободе, државе и људског друштва.
Посматрано кроз класичну поделу на економску левицу и десницу, Славој Жижек и Питер Тил заиста представљају два различита идеолошка пола. Жижек своју анализу заснива на марксистичкој критици капитализма, неједнакости и глобалних економских структура које производе друштвене кризе, док Тил полази од уверења да су приватна иницијатива, технолошке иновације и предузетничка елита главни носиоци друштвеног напретка. На први поглед, њихов спор делује као савремена верзија старог сукоба између економске левице и економске деснице. Међутим, њихове позиције се приближавају управо у односу према револуционарном рушењу постојећег поретка. С друге стране, Тил отворено брани капиталистички поредак, али истовремено изражава дубоко неповерење према неограниченој логици тржишта и либералном оптимизму који је доминирао након Хладног рата. Његова размишљања о катехону, технолошком напретку и опасности глобалне кризе показују да га не занима тријумф слободног тржишта као такав, већ очување цивилизацијске стабилности која омогућава функционисање економије и друштва. За Тила је највећа претња не државна интервенција већ могућност општег хаоса, револуције или појаве глобалног тоталитарног пројекта који би под изговором мира укинуо политичке и економске слободе.
Иза њиховог привидног сукоба стоји заједничка претпоставка коју ретко ко од њих експлицитно признаје. И Жижек и Тил полазе од уверења да је савремени поредак у дубокој кризи, али ниједан не нуди истинску алтернативу која би га у потпуности заменила. Један жели да систем преживи кроз сталну критику и преиспитивање његових противречности, а други кроз јачање институција које га штите од распада. Тако се њихов сукоб показује мање као борба између рушења и очувања система, а више као спор око различитих механизама његовог опстанка. Заправо и левичар Жижек и десничар Тил могу се посматрати као мислиоци кризе који, сваки на свој начин, настоје да продуже живот постојећем цивилизацијском поретку.
Тил је последњих година постао занимљив не само као технолошки инвеститор, већ и као мислилац који све чешће користи хришћанске и есхатолошке категорије за тумачење савремене политике. Када говори о Антихристу, он не мисли првенствено на карикатуралну фигуру из популарне културе, већ на политички и духовни принцип који би могао настати као одговор на глобалне кризе. Под снажним утицајем Ренеа Жирара, Тил сматра да се људска друштва суочавају са опасношћу ескалације миметичког ривалства (кљична идеја Ренеа Жирара), односно процеса у којем људи све више желе исте ствари и све више због тога улазе у сукоб. Историјски гледано, такви сукоби су често решавани механизмом жртве, односно проналажењем кривца чијим се уклањањем привремено успоставља мир. За Жирара, а делимично и за Тила, хришћанство је разоткрило тај механизам и тиме онемогућило његово дугорочно функционисање.
У разговору за емисију Conversations with Tyler 2024. године Тил је рекао да је идеја Антихриста „веома мистериозна” и да се поставља питање зашто Антихрист још није завладао светом. Одговор проналази у појму катехона – силе која задржава његов долазак. Истовремено упозорава на парадокс да се сам Антихрист може појавити управо као онај који тврди да спречава катастрофу и спасава човечанство.
Тилова најзанимљивија теза јесте да Антихрист неће доћи као отворени тиранин који обећава рат и разарање. Напротив, он ће доћи као заговорник мира, безбедности и глобалне стабилности. Уместо да људе придобија страхом, придобијаће их обећањем да ће окончати све сукобе. Тил често указује на новозаветни стих: Док људи буду говорили: „Мир и сигурност”, изненада ће их снаћи пропаст, као болови трудну жену, и неће измаћи. (1 Сол. 5,3). За њега је опасност у томе што жеља за потпуним миром може довести до прихватања свеобухватне контроле.
Због тога Тил са подозрењем гледа на идеје светске технократске управе, универзалног надзора и глобалних механизама који би у име спречавања рата, климатске катастрофе, пандемија или других претњи концентрисали огромну моћ у једном центру. Он не тврди да су све такве иницијативе саме по себи антихристовске, али упозорава да би се управо кроз логику „спасавања човечанства” могао развити облик власти који би био без преседана у историји. Занимљиво је да се овде Тил разилази са многим савременим конзервативцима. За њега главна опасност није револуција у класичном смислу, већ могућност да страх од револуције и хаоса произведе глобални поредак који ће обећати мир на уштрб слободе. Баш зато он посвећује толико пажње појму катехона: сили која задржава распад света, али која истовремено не сме сама постати оно што покушава да спречи.
У најкраћем, Тилова визија Антихриста није апокалиптична фантастика већ политичко-теолошка критика идеје да се сви људски сукоби могу трајно решити централизованом глобалном управом. За њега је највећа опасност фигура која ће човечанству понудити универзални мир, али ће заузврат тражити универзалну послушност.
Жижекова тврдња да се фигури антихриста данас највише приближава Тил је провоктивна али није без основа. Жижек сматра да Тил парадоксално оптужује друге за „антихристовски” пројекат глобалне контроле, док истовремено подржава систем технолошке моћи који омогућава до сада невиђен надзор и концентрацију утицаја.
Тумачење које помера расправу са питања ко је антихрист на питање какав је систем антихристов, даје одговор на суштину сукоба Жижека и Тила. Управо ту се често размимоилазе политичка, филозофска и теолошка схватања Апокалипсе.
Ако се прихвати интерпретација да стих о томе да нико неће моћи да „купује ни продаје” без жига звери (Откр. 13,17) описује свеобухватни систем економске и друштвене контроле, онда се заиста може рећи да и Жижек и Тил указују на различите аспекте истог проблема.
Тил страхује од централизоване власти која кроз дигитални новац, надзор, регулативу и технолошку инфраструктуру може контролисати појединца. Из те перспективе, опасност долази од државе, наднационалних институција и технократске бирократије. Његова критика подсећа на класичну либертаријанску сумњу према концентрацији политичке моћи.
Жижек, с друге стране, страхује од приватне концентрације моћи у рукама технолошких корпорација и милијардера који поседују инфраструктуру знања, података и вештачке интелигенције. За њега опасност долази од капитала који се постепено ослобађа демократске контроле.
Посматрано из једног ширег теолошког угла, могло би се рећи да обојица виде само једну страну проблема, јер у стварности модерна држава и велики капитал све ређе делују као супротстављене силе. Често су међусобно испреплетени: државе користе технологије корпорација, а корпорације користе законске и политичке механизме држава. У том смислу, ако неко чита Апокалипсу као упозорење на глобални систем контроле, онда би и државна бирократија и корпоративна технологија могли бити делови истог механизма.
Њихова међусобна критика не излази из оквира система него се одвија унутар њега. Жижек жели више контроле над капиталом, Тил жели више слободе од државне контроле, али обојица прихватају технолошку цивилизацију као датост. Не доводе у питање саму логику непрестаног техничког ширења моћи над човеком и друштвом. Ту се може повући паралела са библијском темом Вавилона: споре се око тога ко ће управљати кулом, али не и око саме куле.
Међутим, из православне перспективе постоји још једна важна нијанса. Свети Оци углавном нису антихриста посматрали само као личност или појаву политичког или економског система. Систем је важан, али суштина је духовна. Антихрист није само принуда него и пристанак. Није само надзор, него и добровољно прихватање одређеног погледа на свет. Зато се у хришћанском предању често наглашава да опасност није технологија сама по себи, него човекова спремност да ради сигурности, удобности, богатства или страха прихвати поредак који постепено потискује слободу личности и однос са Богом.
Они виде опасност, али сваки из сопствене идеолошке перспективе. Жижек не одбацује технолошку цивилизацију, него жели њену другачију расподелу. Тил не одбацује технолошку цивилизацију него жели већу аутономију унутар ње. Обојица, међутим, остају у хоризонту истог света.
Православна есхатологија је ту често радикалнија од политичких анализа. Она не полази од питања ко контролише систем, већ од питања шта систем чини човеку јер и најправеднији систем може постати проблем ако постепено претвара личност у број, податак, ресурс или објекат управљања. У том смислу звер није само политичка структура, него логика односа према човеку. Зато је могуће бранити тезу да је највећа опасност не у томе што ће антихрист једног дана створити систем, него што ће систем бити толико прихваћен, користан и удобан да ће антихрист, када се појави, затећи већ припремљен свет који је навикао да живи по његовим правилима. То је идеја која се често провлачи кроз савремена православна тумачења Апокалипсе.
Апостол Павле у Другој посланици Солуњанима говори да тајна безакоња већ дејствује (2 Сол. 2,7). То значи да антихрист није искључиво будући догађај, него да његовом доласку претходи дуг историјски процес. Павле не описује само појаву једне личности, него постепено сазревање стања света у којем та личност постаје могућа.
Разликовање палости и покајања је веома важно. Хришћанство никада није учило да је једини проблем у томе што је човек грешан. Напротив, целокупна историја спасења полази од чињенице палости. Проблем настаје онда када грех престане да буде рана коју човек жели да исцели и постане идентитет који жели да сачува. Тада грешност престаје да буде стање из којег се устаје и постаје стање које се проглашава нормалним, природним и чак пожељним.
Звер, коју описује Апокалипсис, није пре свега систем репресије него систем легитимације палости. Она не мора нужно људе приморавати да греше; довољно је да створи поредак у коме покајање постаје сувишно, а преображај непотребан. У таквом свету човек остаје онакав какав јесте и добија морално оправдање да такав и остане.
Апокалиптична звер „овековечује датост грешности”. То је блиско идеји да је суштина безакоња не у кршењу закона, него у укидању саме потребе за мерилом које стоји изнад човека. Ако нема потребе за покајањем, онда нема потребе ни за Спаситељем. Ако нема потребе за преображајем, онда нема потребе ни за благодаћу.
Из те перспективе антихрист се појављује као логичан завршетак процеса. Он није само владар који намеће неки политички поредак. Он постаје симбол и врхунац света који је прихватио палост као коначно стање. Док Христос позива на покајање као услов спасења, антихрист делује управо супротно: нема потребе да се мењате, нема потребе да се кајете, човек је мера свих ствари и треба да остане онакав какав јесте. Евентуално можемо да га физички побошљамо апгрејдујемо и апдејтујемо модерном медицином и технологијом – управо оно што заговара трансхуманизам, али суштински нема потребе за покајањем и надилажењем палости или тежњом/жељом за Царством небеским јер можемо створити царство земаљско – рај на земљи (идеја која се провлачи кроз готово све идеологије). Због тога се ни антихрист, ни звер не појављују као нешто нагло и спољашње. Они расту изнутра, из исте оне „тајне безакоња” о којој Павле говори. Звер је институционализована палост, систем који омогућава да палост функционише без покајања. Антихрист је њено коначно персонализовање – лажна слика човека, лажни месија и потпуни антипод Христу, који не позива на преображај природе, него на њено коначно самопотврђивање.
Стога тежиште није на технологији, новцу, држави или трговини као таквима. Све су то само могућа средства. Суштина је духовна: да ли се човек креће ка преображају или ка учвршћивању сопствене палости. Управо ту, по Павлу, почиње дејство тајне безакоња много пре него што се појави њена коначна персонификација.
Ако посматрамо ствар из угла православне антропологије, проблем човека није првенствено у томе што је слаб, болестан, смртан или интелектуално ограничен. Све су то последице дубљег проблема – отуђености од Бога и расцепљености људске личности, палости природе. Зато хришћанство спасење не види као техничко унапређење човека, него као његово духовно преображење.
Трансхуманизам, међутим, углавном полази од другачије претпоставке. Он сматра да су старење, болест, ограничена интелигенција, па чак и сама смрт технички проблеми које треба решити. Зато трансхуманизам нуди побољшаног човека, али не нужно и бољег човека у моралном или духовном смислу. Управо ту се јавља кључно питање: Ако се људска агресија, гордост, завист, похлепа или воља за моћ не промене, шта се добија када се таквом човеку дају већа интелигенција, дужи живот или далеко моћнија технолошка средства? Из хришћанске перспективе, не добија се нови човек него стари човек са већим могућностима – заправо дубљи пад и жешћи пакао.
Могло би се рећи да је разлика између хришћанске идеје обожења и трансхуманистичке идеје унапређења управо у правцу промене. У хришћанству човек се преображава изнутра, а спољашње последице следе из тог преображаја. У трансхуманизму се човек мења споља, док унутрашњи проблем остаје нетакнут. Трансхуманизам заправо представља секуларизовану верзију есхатологије. Он обећава победу над болешћу, старошћу, ограничењима, па чак и смрћу (мада и ово не трајно, него у смислу дуговечности човека), али без покајања, без благодати и без Бога. Другим речима, нуди спасење, али техничким средствима, али и то спасење је ограничено искључиво само на овоземаљски живот и овај свет.
На крају, без обзира на све међусобне разлике, сукоб Питера Тила и Славоја Жижека може се посматрати као спор унутар истог цивилизацијског хоризонта. Тил упозорава на опасност глобалне технократије, али то чини првенствено из перспективе очувања индивидуалне слободе, приватне својине и капитала. Жижек критикује технолошке корпорације и економску моћ елита, али то чини из перспективе радикалне левице која као идеал види другачију расподелу друштвене и економске моћи. Ни један ни други не доводе у питање темељну претпоставку савременог света да се спасење човека може остварити кроз политичке, економске или технолошке механизме. Због тога њихова расправа остаје ограничена на питање ко ће управљати системом, а не на питање да ли је сам систем у складу са истином о човеку о којој говори Јеванђеље – Свето Писмо, на које се позивају.
Из православне перспективе, управо ту лежи суштински проблем. Ни Тилова одбрана слободног тржишта и технолошког предузетништва, нити Жижекова критика капитала и захтев за новом друштвеном организацијом не дотичу корен људске кризе. Обојица полазе од човека као политичког, економског или друштвеног бића и минимизирају његову религиозну димензију, док хришћанство полази од човека као личности позване на покајање, преображај и заједницу са Богом. Зато њихове анализе, ма колико понекад биле продорне, остају заробљене унутар истог света који покушавају да објасне. Они препознају симптоме болести, али не прихватају једини могући лек који нуди хришћанско предање.
Посебно је занимљиво што су савремени интелектуалци, укључујући и Тила и Жижека, све свеснији да се човечанство приближава историјском тренутку који по многим својим обележјима указује управо на апокалиптичне описе Светог Јована Богослова. Питања глобалног надзора, дигиталног новца, вештачке интелигенције, трансхуманизма и концентрације моћи више нису тема маргиналних расправаили тзв. теорија завере, него централни предмет јавних дебата. Ипак, њихова тумачења остају ограничена јер се крећу искључиво унутар категорија политике, економије и технологије. Они расправљају о облику будућег поретка, али не и о духовном стању човека које тај поредак чини могућим.
Стога се може слободно рећи да ни Тил ни Жижек нису истински противници антихристовог система, већ његови критички сапутници, односно продужена рука тог истог система. Један страхује да ће систем угрозити капитал и индивидуалну слободу, други да ће угрозити социјалну правду и демократску контролу, али ни један ни други не доводе у питање основну логику света који постепено замењује покајање самопотврђивањем, спасење технолошким напретком и Царство Божије обећањем земаљског раја. Управо зато њихове идеје, иако усмерене против одређених облика моћи, доприносе учвршћивању истог оног поретка који наводно критикују.
Хришћанска есхатологија, међутим, не познаје спасење кроз идеологију, државу, тржиште или технологију. Она не учи да ће долазак антихриста бити спречен интелектуалним расправама, нити да ће се звер победити бољом политичком теоријом. Централно место заузима покајање, преображај личности и живот у заветној заједници Цркве. Докле год се човек труди да промени свет без промене себе, остаје унутар исте логике коју Апостол Павле назива „тајном безакоња”. Зато се коначно питање не односи на то да ли је ближи истини Тил или Жижек, него да ли је човек спреман да изађе из оквира света који обојица, сваки на свој начин, прихватају као неизбежан. Управо у томе лежи суштинска разлика између политичке анализе и хришћанске вере.
Остави коментар