Судбина злочинаца из Јасеновца; Српско-хрватски односи у другом светском рату

25/05/2021

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Некадашњи вођа хрватског народа и Хрватске сељачке странке у Краљевини Југославији, др Влатко Мачек, иначе заточеник јасеновачког логора, те талац Усташке надзорне службе у периоду од три месеца, између децембра 1941. године и марта 1942. године, остао је запањен пред сазнањем да је његов „чувар“, односно усташа у УНС Љубо Милош, који је у датом периоду био шеф Радне службе у Логору III – „Циглана“ у Јасеновцу, заправо истински религиозан човек, који приљежно поштује каноне конфесије Римокатоличке цркве, те (између осталог) не пропушта вечерњу молитву пред починак. После једног „ритуалног клања Јевреја“, како је сам Милош називао своје дивљачке „наступе“ у веома фреквентним масовним покољима у Холокаусту Јасеновца, др Мачек је убици поставио једноставно питање: „Како је спојиво уздање у божју помоћ и бесомучно клање невиних људи?“. Наведену, готово дијалектичку дилему, монструм је сажео у бласфемичномо одговору, који је, истовремено, збунио негдашњег неприкосновеног „вођа“ хрватског народа: „Др Мачек, ја знам да ћу горјети у паклу, али све што радим, чиним то за слободу хрватског народа и државе Хрватске!“.

Ратни злочинац, генерал Мирко Норац, високи официр Хрватске војске, оружане силе данашње, демократске Републике Хрватске, 1992. године изјавио је: „На страну сви хрватски генерали са Туђманом на врху. Једини генерал за мене је Вјекослав Макс Лубурић“. Дарко Худелист, новинар, изнео је уверење да је „Лубурић један од три најважније хрватске политичке личности у послератном периоду, уз Тита и Фрању Туђмана“. Худелист тврди да је на Туђмана утицао Лубурићев спис који је позивао на уједињење идеолошки различитих фракција које су чиниле хрватску дијаспору након нестанка Независне Државе Хрватске. Историчар Владо Владић одржао је 29. септембра 2018. године на римокатоличком приорату у Сплиту промоцију своје књиге Хрватски витез Вјекослав Макс Лубурић. Гост на промоцији био је и некадашњи високи функционер Хрватске заједнице Херцег-Босне Дарио Кордић, такође осуђени ратни злочинац. Уследиле су жустре, али не и масовније осуде наведене промоције. Од поменутог догађаја оградили су се појединци из реда политичке „хрватске левице“ и тзв. „цивилног сектора“, који су изражавали забринутост да се на описани начин промовише политика историјског ревизионизма.

На сахрани усташког ратног злочинца и некадашњег команданта логора „Циглане“ у Јасеновцу у периоду 1943. и 1944. године, Динка Шакића, присуствовали су преживели усташки злочинци, али и многи представници хрватских десничарских политичких странака и удружења грађана, те велики број симпатизера овог усташког крвника. Чин сахране претворио се у истинско „усташко оргијање“, када је римокатолички свештеник из доминиканског реда, Вјекослав Ласић, приликом верског обреда у наведеном спроводу, изјавио: „…суд који оптужио Динка Шакића оптужио је и Хрватску и Хрвате, а сваки Хрват треба да буде поносан на име Шакића, јер Независна Држава Хрватска била је темељ за успостављање модерне државе Хрватске.“ На протесте бившег директора Центра „Симон Визентал“, Ефраима Зурофа, који је надлежним хрватским властима изнео приговор због јавног карактера наведене сахране, те употребљене медијске подршке и „иконографије“ наведеном догађају, уследила су „немушта“ оправдања да „надлежне власти немају одговорност у верским церемонијама, организованим од стране приватних лица“.

Због чега смо навели ова три веома парадигматична примера односа великог дела хрватских националних елита и политичких структура према геноциду над српским народом и Холокаусту у НДХ, а у светлу судбине ратних злочинаца, заправо непосредних иницијатора, организатора и извршилаца страхотних ликвидација у систему усташких концентрационих логора Јасеновац у Другом светском рату? Наведено питање могли бисмо да посматрамо и као узрочно-последичну категорију у процесима генезе колективне свести, али и савести, у овом случају у социјалној заједници хрватског националног корпуса. Још је Емил Диркем приметио да су у традиционалним или конзервативним друштвима верски симболи, дискурс, веровања и ритуали подстицали тзв. колективну свест. У таквим случајевима, где су друштвене групе биле прилично хомогене (на пример, не разликују се у етничком или конфесионалном погледу), колективна свест је продуковала социолошки феномен, који је Диркем означио као „механичка солидарност“ – што, заправо, представља аутоматско повезивање људи у колектив путем њихових заједничких вредности, уверења и праксе. Такође, Диркем је приметио да се у модерним, индустријализованим друштвима, карактеристичним за Западну Европу и Сједињене Америчке Државе, а која су функционисала путем поделе рада, појавила „органска солидарност“ заснована на узајамном ослањању појединаца и група једних на друге, а све у циљу прогресивнијег функционисања колективитета.

У овим случајевима религија је и даље играла важну улогу у стварању колективне свести у мултиконфесионалним заједницама, али и друге друштвене институције и структуре такође су представљале значајне сегменте у трансформацијама „затворених“ или „цикличних“ колективних свести прединдустријских или предграђанских друштава у процесима креирања прогресивних схватања и њихове „отворености“ у развијеним, грађанским колективитетима. Начела развоја грађанског друштва, заснована на мислима о слободи, братству и једнакости, нису представљала превасходну окосницу генезе и афирмације грађанског и националног идентитета хрватства у Тројединици XIX века, односно она су подразумевана само за оне групације популације које су, сходно идеји о „историјском и државном праву“, улазиле у састав постфеудалне платформе о јединственој „хрватској политичкој нацији“. Као што је и идеја о „хрватској политичкој нацији“ у грађанском друштву била заснована на архаичном, феудалном поимању питања припадности етничкој, народносној скупини у складу са нормама lex originis, тако су и засебна, појединачна и колективна права српске националне заједнице перципирана као „незаконита“ или без утемељења у „историјском и државном праву“ хрватског народа.

Према наведеним поставкама, питања постојања и засебног идентитета српске национане заједнице у Хрватској постала су главне духовне окоснице око којих се мобилисала и интегрисала хрватска политичка, грађанска и делимично национална свест. Једноставно, националне постфеудалне и протограђанске елите хрватског народа нису поседовале неопходан капацитет грађанске отворености у процесима обликовања потребне свести о анахроном карактеру феудалних постулата Quis regio, eius religio“, које су само замењене крилатицом „Quis regio, eius natio“, у подухватима структурисања модерног хрватског друштва. Заправо, сходно сопственим уверењима, националне елите само су подилазиле страстима недовољно просвећених слојева друштва, чиме је створен својеврстан „топос“ о положају српског народа у тзв. хрватским земљама. На описани начин генерисан је анимозитет према српској етничкој и духовно-верској, православној заједници, те оквир за спремност појединих, углавном екстремних политичких група да „зарад вишег националног циља“, у једном – етноциду, биолошки и физички елиминишу целу једну етничку и верску заједницу. Створен је услов за геноцид над српским народом, остварен у Другом светском рату и у ратовим из деведесетих година претходног столећа. У датим условима непрекидног правдања злочина, националне елите хрватског народа условиле су и значајну индиферентност широких слојева друштва према овој назадној, а често варварској политици нововековне хрватске државе. Степен развијености грађанске свести није могао да утиче на спремност или намеру за извршење злочина, али је извршио пресудан утицај на методе којима су злочини почињени.

У тим условима, помињана „Диркемова механичка солидарност“ потпуно је изостала, а са њом и преко потребна (посебно у кризним временима) „колективна савест“, као непосредни продукт методолошки изграђене грађанске колективне свести. У наведеним поставкама крије се и одговор због чега је било могуће да у широким слојевима јавности, а посебно у великим деловима хрватске интелигенције и политичке елите, у савременој, европској Хрватској не постоји изражена свест и савест према непобитним историјским чињеницама да се на просторима усташке, злочиначке НДХ догодио геноцид над српским, јеврејским, ромским народом, као и над свим антифашистички опредељеним социјалним заједницама. Једино на овај начин можемо да разумемо зашто су и биографије ратних злочинаца и историјат њихове срамне улоге у бестијалностима у Другом светском рату стекли и одређени степен оправдања, па и поштовања у савременом хрватском друштву. Наравно, овде је реч о примерима невиђених апсурда и страшне конфузије у процесима изискивања неопходне одговорности појединаца и друштва у целини за дата непочинства из Другог светског рата, а у циљу задовољења правде, сатисфакције за жртве геноцида и постизања трајног помирења у односима између српског и хрватског колективитета.

Јасно је да су усташке власти, посебно „кружоци“ окупљани око Еугена Диде Кватерника и Макса Лубурића, организаторе и извршиоце монструозних злочина у Јасеновцу проналазили у оквиру група људи „са друштвених маргина“, тзв. „отпаднике“ из заједнице, који су по правилу, па и према ондашњим мерилима добне зрелости појединаца били млади људи. Уколико се зауставимо само на биографским цртама код неколицине усташких злочинаца из Јасеновца, попут Макса Лубурића, Љубе Милоша, Петра Брезице, Динка Шакића или Наде Шакић Тамбић, схватићемо да су то били монструми у младој животној доби, а неки од њих, још увек нису ни били пунолетни. Узмимо за пример биографију и судбину Вјекослава Макса Лубурића. У појединим хрватским емигрантским штампаним медијима из Чикага, у августу 1950. године, Лубурић је објавио прокламацију у којој је захтевао да „сви Хрвати, ма гдје живјели, откажу лојалност било којој војној сили, која није хрватска војна сила“. Лубурић је био активан у различитим емигрантским организацијама у Шпанији, Шведској, Немачкој, Канади и другим земљама. У месецима након пропасти НДХ, у политичком смислу, Лубурић се „разишао“ с Антом Павелићем, у вези са карактером наставка борбе против нових југословенских власти, а временом наведене разлике ескалирале су у отворени сукоб за превласт у емигрантским круговима, посебно после 1954. године и фамозног споразума између Милана Стојадиновића и вође усташког покрета. Постоје јасне индиције да је Лубурић остварио сараднички однос са појединим субјектима безбедносно-обавештајног апарата из земаља тзв. „западне демократије“. У датом контексту, можда бисмо могли да посматрамо и фактицитет да је Лубурић 1957. године формирао и сопствену терористичко-политичку организацију у редовима хрватске екстремистичке емиграције, под називом „Хрватски народни одпор (ХНО)“. „Одпор“ је касније прерастао у „Хрватски државотворни покрет”, коме је између осталих припадао и терориста Миро Барешић.

У Шпанији се крио под именом Висенте Перез Гарсија. Био је координатор терористичких напада широм Европе, са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Немачкој и Шпанији, а постојале су назнаке да је деловао и на простору социјалистичке Југославије. У новембру 1953. године Лубурић се венчао са ћерком веома утицајног и „франкистички“ опредељеног шпанског индустријалца, Изабелом Хернаиз. Пар је потом добио четворо деце, два дечака и две девојчице. Крајем педесетих година прошлог века преселио се у град Каркахенте, близу Валенсије, где је отворио фарму живине. Фарма је брзо престала да послује, па је Лубурић наставио са својим субверзивним активностима, али под „професионалним алијасом“ трговачког путника. Због својих активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и југословенске тајне службе која је одлучила да га „уклони“. Макса Лубурића убио је агент Удбе Илија Станић, након што се успешно инфилтрирао у ХНО. Убијен је у својој вили у Шпанији, 20. априла 1969. године, у спектакуларном атентату који је до данас остао неразјашњен.

За хрватске проусташке и екстремистичке кругове политичке деснице, смрт Макса Лубурића представљала је пример „херојског жртвовања“ или „мучеништва“ у борби за „слободу хрватског народа“. Наведена смрт постала је „духовна основа“ у процесима афирмисања Лубурићеве „доктрине“, коју је дефинитивно уобличио 1966. године, а према којој је за остварење тзв. „хиљадугодишњег сна“ о независности хрватске државе било потребно обједините све политичке и идеолошке снаге у хрватском народу, дакле без обзира на њихов „политички пол“. Наведена мисао политички је и материјализована у етноциду над српским народом од 1991. до 1995. године, када су Фрањо Туђман и хрватски државни врх, готово у потпуности, поменуту платформу имплементирали у врхунски политички принцип и политичку агенду нове, демократске, а данас еврпске Републике Хрватске. На описани начин, судбина ратних злочинаца из Јасеновца, макар у духовном погледу, била је прихваћена, као, додуше, „непријатан“ и „суров“ корак у националној борби хрватског народа за сопствену сувереност, али коју свакако није потребно осудити. Подстицањем опште националне индиферентности према чињеницама да многи злочинци из Јасеновца нису били кажњени на адекватан и цивилизацијски прихватљив начин (рецимо путем судског поступка), на „терет“ целокупног хрватског национа „пребачено је бреме“ непотребне кривице и срамоте, која је опстала до данас.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.

Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941—1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs.

Basta, Milan (1971). Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Rad.

Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941—1945. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.

Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled.

Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: „Politika Stepinac” razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei – Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika.

Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: „Politika Stepinac” razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei – Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika.

Ривели, Марко Аурелио (1999). Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941—1945. Никшић: Јасен.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања