СУДБИНА СРБА У ХРВАТСКОЈ

13/12/2022

Слом Српске Крајине

 

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Формирање Републике Српске Крајине догодило се као последица распада Југославије и тежње српског народа у Хрватској да оствари два примарна национална интереса. Први циљ био је да се не дозволи понављање историје, односно, геноцид над Србима какав се десио у НДХ, током Другог светског рата. Сећања на свирепе усташке злочине, од пре само педесетак година, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века још нису била ни избледела, а нова ХДЗ-овска власт својом екстремистичком политиком само их је оживљавала. Бујање национализма, шовинистички испади, промоција симбола из времена НДХ, отпуштање Срба из државних институција, повратак бивших усташа и екстремних националиста у земљу, за Србе је представљало злокобно предсказање и упозорење на то шта их чека. Поред заштите голих живота и гаранције за опстанак на својим вековним огњиштима, Срби су у стварању РСК видели и начин да остваре свој други примарни циљ. Односно, да остану у државној заједници са својим сународницима, у којој су до тада живели готово 73 године. Елем, распад Југославије по авнојевским границама значио је да ће Срби у Хрватској против своје воље бити изведени из те југословенске државе. Самим тим, очување Југославије за њих је представљао приоритет приоритета, што доказују све одлуке крајишких Срба донете током 1990. године. Практично од августовског референдума 1990. године, преко Декларације из Срба и формирања САО Крајине, па до одлуке о проглашењу независности и припајању Југославији.

Суштински, скоро свака важнија одлука Срба у Хрватској била је изнуђена. Односно, долазила је као реакција на сепаратистичке тежње из Загреба. Па чак и онда када су крајишки Срби одређене потезе вукли пре власти у Загребу и када је можда деловало да су они ти који предузимају први корак, суштински то није било тако. Срби су и тада реаговали у тренутку када се знало каква ће бити званична политика хрватских власти. На пример, дан пре него што је Хрватски сабор усвојио нови устав, којим је Србима одузет статус конститутивног народа у Хрватској, у Книну је проглашена Српска аутономна област Крајина. Референдум о аутономији Срба у Хрватској, такође је расписан пре укидања конститутивности српског народа у Хрватској, али онда када се јасно знало да ће хрватска власт кренути тим путем. Исто тако, Српско национално веће (СНВ) је још крајем фебруара 1991. године донело резолуцију о отцепљењу од Хрватске, да би се у мају скупштина Крајине изјаснила за останак у саставу Југославије. Међутим, не смемо занемарити чињеницу да иако је референдум о сецесији хрватска власт спровела у мају 1991. године, крајишки Срби су већ месецима раније знали да ће до њега доћи и какав ће бити његов исход. Самим тим и та одлука о отцепљењу САО Крајине била је реакција на јасан сепаратистички пут који су одабрале власти у Загребу. На крају, 19. децембра, када се уједињењем САО Крајине, САО Западне Славоније и САО Славоније, Барање и Западног Срема, формира РСК, као независна и међународно непризната држава, грађански рат је већ увелико започео. Самим тим, за већину Срба то је тренутак у ком су све везе са званичним Загребом пресечене и када стварање независне државе Крајишницима делује као једина опција.

На почетку рата, тачније током 1991. године, готово на свим фронтовима надмоћ оружаних снага РСК била је очигледна. Недостатак ратног материјала онемогућио је значајније офанзивне акције хрватских оружаних снага, док је уз подршку ЈНА крајишка војска успоставила контролу над готово свим територијама на којима су Срби чинили већину. У таквим околностима хрватска страна је крајем 1991. године оберучке прихватила мировну иницијативу под покровитељством Уједињених нација (ОУН). Амерички дипломата и бивши државни секретар Сајрус Венс посредовао је приликом склапања Женевског споразума 23. новембра 1991. године, а који је предвиђао прекид ватре, повлачење ЈНА и распоређивање мировних снага ОУН на ратом захваћеним подручјима Хрватске. Споразум су потписали председници Србије и Хрватске, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман, као и југословенски министар одбране Вељко Кадијевић. Међутим, како се са применом потписаног споразума одуговлачило, разговори су настављени и окончани у Сарајеву 2. јануара 1992. године такозваним Споразумом о имплементацији. Након тога уследило је распоређивање мировних снага (УНПРОФОР), што нажалост није зауставило рат. Наиме, борбе су и даље вођене, само смањеним интензитетом и уз непрекидне међусобне оптужбе за нарушавање примирја.

Период стагнације на фронту, хрватска страна је искористила како би значајно ојачала своје борбене потенцијале. Настављен је процес наоружавања, организационог јачања и попуне официрским кадром хрватске војске, како би што спремније дочекала моменат коначног обрачуна са снагама крајишких Срба. Са друге стране, време није радило за војску РСК суочену са трошењем постојећег ратног материјала и слабом попуном војних јединица. Наиме, никако не треба занемарити чињеницу да демографска слика Срба у Хрватској није била погодна за јачање људских војних капацитета. Наиме, већи део Срба у Хрватској живео је у великим градовима, одакле су масовно протерани уочи и на почетку грађанског рата, тако да их је гро отишло у СР Југославију или иностранство. На територији РСК живео је мањи део српске популације у Хрватској и то већином старије старосне структуре. Официри ВРСК попут Милета Мркшића сведочили су о тој крајње неповољној старосној структури војног кадра који је представљао нерешиву енигму за руководеће официрске структуре крајишких Срба. Такође, посебно оптерећење за ВРСК представљала је неповољна конфигурација терена. Тачније, линија разграничења између ВРСК и хрватских оружаних снага протезала се на више од три стотине километара, док је дубина српске територије била тек пар десетина километара, а на неким местима и мања. Тај широк и плитак фронт бранило је тек око 30 хиљада бораца. Насупрот њих, хрватска војска располагала је са регрутним потенцијалом од неколико стотина хиљада војника. Самим тим, можемо закључити да је једина предност коју су Срби имали на самом почетку рата била изразита ватрена надмоћ, која је постепено анулирана. Великим улагањем, за три године, Хрвати су успели да у наоружању, а самим тим и броју војника, далеко надмаше потенцијале ВРСК.

РСК се већ 1994. године нашла у таквим околностима да самостално није имала довољно војних потенцијала да се одупре некој опсежној хрватској војној операцији. Самим тим, по логици ствари мировно решење је требало да има приоритет, када говоримо о стратешком промишљању политичког руководства у Книну. Додуше, било је то већ јасно и 1992. године када је Република Хрватска постала независна и међународно призната држава. Уласком у УН само је потврђена неупитност њених авнојевских граница, док је међународно признање РСК постало само фатаморгана. Међутим, за тих неколико година рата, у јавности крајишких Срба, створено је такво расположење, да је све сем пуне независности неприхватљиво. Самим тим, чак и помисао на реинтеграцију РСК у Хрватску сматрала се готово богохулном. Слично расположење било је и у структурама политичког вођства крајишких Срба, где је Милан Бабић полако губио утицај у односу на радикалнијег Милана Мартића. Мартић, полицијски инспектор из Книна, прославио се 1990. године када је имао водећу улогу у отпору книнских полицајаца властима у Загребу. Управо се он нашао на водећој позицији у РСК у тренутку када је последња шанса за мировно решење грађанског рата у Хрватској пропуштена. Био је то чувени план Загреб-4 (З–4), састављен под покровитељством америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта.

План З–4, добио је име по главном граду Хрватске где је амерички амбасадор Галбрајт са дипломатским представницима ОУН, ЕУ и Русије радио на његовој изради. Суштински, овај план требало је да представља јединствен предлог САД, ОУН, ЕУ и Русије за окончање рата у Хрватској. На плану се радило током 1994. године да би почетком 1995. године био презентован обема странама. Суштина тог мировног предлога сводила се на то да ће Срби у Хрватској добити широку аутономију. Српска Крајина требало је да има своју територију, своја обележја, своју полицију, своју валуту и независан фискални систем. Званичници Српске Крајине не би одговарали званичницима у Загребу, док би извршна власт Крајине била представљена кроз институцију председника. Нема сумње да је овај план суштински подразумевао мирну реинтеграцију РСК у Хрватску, али уз широку аутономију за Србе. Међутим, лошији део плана по Србе био је то што се он односио само на 11 општина у којима су они, по попису становништва из 1981. године у СР Хрватској, чинили апсолутну већину. На тај начин територије које би добиле аутономију предвиђену Планом 3–4, (Далмација, Лика, Кордун и Банија), не би биле територијлно повезане. Општина Слуњ, ушла би у потпуности у састав Хрватске што би ту Српску Крајину пресекло на два дела. Сем тога, Западна Славонија, Источна Славонија, Барања и Западни Срем такође нису биле обухваћене најширом аутономијом, већ би и оне, уз нижи степен аутономије од Српске Крајине, биле реинтегрисане у Хрватску.

Суштински, овај план није подмиривао максималистичке захтеве ни једне од две сукобљене стране, што га је у време када је и у српској и хрватској јавности доминирала искључивост, чинило неприхватљивим. Туђман, који је са планом упознат од стране амбасадора „мини контакт групе“ у Загребу био је разочаран његовом садржином. Међутим, свестан да он долази од оних од којих је зависила хрватска позиција, а то су САД, није имао тај луксуз да га децидно одбије. Уз изјаву да га је „примио к знању“ Туђман је прихватио З–4, али не као коначно решење него као платформу за даље преговоре. Мада је хрватски председник суштински прижељкивао пропаст мировног процеса, што би му дало одрешене руке да се војним путем обрачуна са крајишким Србима. Са друге стране, дипломате су са планом упознале и председника РСК Милана Мартића, премијера Борислава Микелића и министра иностраних послова Милана Бабића. Мартић је децидно одбио план, а покушај страних дипломата да преко Слободана Милошевића у Београду утичу на крајишко руководство такође је доживео неуспех. Председник Републике Србије одбио је чак и да их прими.

Постојала су још два озбиљна покушаја да се План З–4 оживи, али без резултата. Први пут је то покушано након хрватске операције Бљесак у којој је Западна Славонија заузета од стране Хрватске војске. Током те операције страдало је више од 280 Срба док их је готово 20 000 избегло. Међутим и први преговори у Женеви, али и последњи у предвечерје отпочињања хрватске операције Олуја, нису уродили плодом. Суштински, почетком августа већ је било касно, а последња шанса за мировно решење била је непосредно након Бљеска. Сем тога у крајишком руководству није постојала већинска подршка за план који би подразумевао реинтеграцију Српске Крајине у Хрватској. Посебно се томе противио онај ко је имао најјачи утицај, председник РСК Миле Мартић. За разлику од њега, Бабић је показао жељу да се постигне споразум, али није имао довољно снаге да своју стратегију наметне осталима, а на првом месту Мартићу. Хрвати су са друге стране већ увелико били спремни за опсежну војну акцију и преговарали су искључиво да би пред светом показали кооперативност и тиме ојачали своју међународну позицију, а не зато што су стварно желели договор. Самим тим, ратно решење питања РСК испоставило се као неминовност.

Агресија хрватских снага на РСК отпочела је 4. августа и носила је назив Олуја. Уз подршку НАТО-а, који је уништио ПВО систем, ратно ваздухопловство и системе везе ВРСК, надмоћне хрватске снаге су за само три дана под своју контролу ставили готово целокупну територију РСК, изузев Славоније, Барање и Западног Срема. На тако развученом фронту тридесетак хиљада слабије наоружаних крајишких бораца није могло пружити озбиљнији отпор непријатељу чија бројност је прелазила 160 хиљада добро наоружаних војника. Судбина РСК тиме је запечаћена, а Туђман је успео у намери да оствари свој циљ, који је јавности постао добро познат из прислушкиваних разговора хрватског државног и војног врха на Брионима. Хрватски председник је том приликом својим официрима рекао те сада већ злокобне речи, „Србима треба задати такве ударце да они практично нестану“. Око 2 хиљаде Срба је убијено током Олује, а преко 250 хиљада протерано. Било је то највеће етничко чишћење у Европи, практично од завршетка Другог светског рата. Судбина Срба у Хрватској, иначе вековима уназад тешка и страдална, добила је на тај начин трагичан епилог. Снови франковаца, усташа и других хрватских шовиниста практично су остварени деведесетих година 20. века.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до велике Хрватске. Гамбит: Јагодина, 2002.

Коста Новаковић, Српска крајина: успони, падови, уздизања. Српско културно друштво „Зора“, Београд, Книн, 2009.

Миле Дакић, Српска Крајина: историјски темељи и настанак. Искра, Книн, 1994.

Борисав Јовић, Како су Срби изгубили век: трагична судбина Срба у заједничкој држави. Службени гласник, Београд, 2016.

Момир Булатовић, Правила ћутања. Зоограф, Ниш, 2005.

Љубодраг Димић, Како су систематски уништавани Срби у Хрватској. Грађански рат у Хрватској (1991–1995) : зборник радова. 14, Реферати са Научног скупа поводом 100-годишњице од оснивања Краљевине СХС са посебним освртом на тему Српска Крајина у Југославији и Хрватској (стр. 255–258). Београд, 2018.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања