Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Такозвани Дуги XIX век у слободном краљевском граду Марија Терезиопољу (Суботици) започео је, или боље рећи настављен је, већ раније покренутим покушајима да се православно становништво искључи из градске управе. Срби су се овим намерама успротивили тако што су и даље градили свој храм и јачали своју заједницу. Звоник је први пут покривен лимом 1791. године, али то је био само почетак који је водио ка првој великој генералној обнови цркве. Постоји неколико уговора од фебруара и јула 1800. године који су склапани а у вези са различитим активностима око вазнесењског храма. Ови уговори су изузетно занимљив историјски извор због много чињеница. Наиме, ту се види како је српска православна заједница преписку са властима вршила на немачком језику, али и латинском, те да је епархијска конзисторија требала увек да прочита и прихвати документ који је послат из Марија Терезиопоља и његове православне црквене општине. Још један додатни разлог због чега су ова документа ванредно битна јесте и један лепо очувани печат Восточнаго Мариаθерезиополского обштества (са грчком тхетом се писало име града) а на њему је било приказано Вазнесење Господње. Још 1802. године Јован Милосављевић је био у Бечу где је гледао да купи кров за цркву, односно вероватно боље речено да поручи материјал за обнову храма. Занимљиво је да не на једном другом документу из исте године сачуван његов печат који чине калиграфисана и испреплетана слова Ј и М. Он је потписан у том писму као епитроп цркве. Ради се о документу којим се унајмљују неки радници за радове на храму, а помоћ је наново тражена и од Магистрата. Документ је сачуван у немачкој и славеносрпској верзији. Из исте године је Тевтер у коме су пописани балван, креч и други материјали потребни за реновирање храма. У том тевтеру је бележено и колико кола балвана је који грађанин пренео. Сачувано је у црквеном архиву у Суботици и низ рачуна за прозоре и друге радове вршене на храму те године. Документа су на немачком или славеносрпском језику у зависности од упослених људи, а има их и на латинском. Помоћ за обнову цркве скупљана је и током 1803. године, па је и за тај период остао одређен број докумената, из којих се сазнаје да су и поједини становници Шандора узели учешће у обнови суботичког храма. Локално становништво је махом помагало у транспорту и набавци дрва. Молба за помоћ послата је и епископу Јовану Јовановићу. Током 1803. године састављан је и списак ствари потребних за украшавање икона и Богородичиног трона, па су навођене и сребрне круне за иконе, бисери и друге драгоцености којима су православни желели да још више украсе свој храм. Међу бројним сачуваним документима издваја се један уговор од маја 1803. године на коме се осим печата Јована Милосављевића налази и печат Јована Живановића на коме је сидро и латинична слова I Z са свих страна сидра. Оно је окружено венцима маслина, ловора и још неких биљака,
За историју самога храма значајно је да је 1804. године извршена детаљна рестаурација целог објекта, те да су изведени обимни радови, када је црква продужена (око 11,40 м) и проширена (око 1,50 м), када је над припратом начињена хор-галерија са даскама на поду. На храму је постављен и позлаћени бакарни крст и стављен је мермер. Врата су била од храстовине, а мермерну крстионицу даровао је Атанасије Манојловић. Највећи део грађе донет је из Пеште бродовима Дунавом, па су Суботичани одлазили по њу у Бездан, а по балване у Мартонош. У обнови век касније, 1909–1910. године изграђена су два стуба са капителима који су подржавали парапет хора. Због овог првог обнављања и проширења цркве није се задржало изворно стилско обележје и првобитни нацрт саме храмовне грађевине, осим изгледа звоника. Данас храм представља карактеристичан пример необарокних цркава, и то најпре, према суду историчара уметности и конзерватора по својој архитектонској концепцији и декоративној пластици изведеној током велике обнове.
Храм Светог Вазнесења Господњег је једнобродна грађевина са полукружном апсидом, трансептом на истоку, те припратом и већ поменутим звоником на западу. Стил јој је еклектичан, са елементима барока и необарока и других стилова. Прочеони, западни део храма је архитектонски најрепрезентативније решен са централно постављеним плитким ризалитом (делом зграде који излази по целој висини из прочеља) и уздигнутим барокним торњем. На улазу у цркву су два камена стуба која почивају на узвишеном постољу и носе благо заобљен фронтон. Пиластри су имали капителе са барокним волутама над којима је сачињен акантусов лист. Централно је на улазу постављен и двокрилни дрвени портал са лучним надсветлом. Бочне фасаде су обрађене хоризонталном поделом плитким фугама, а пиластри носе капителе са богатом барокном декорацијом у виду волута и акантусовог лишћа сежући до висине поткровног венца, док се између налазе прозори са сегментним луком. У кровној зони, над трансептом и припратом, са северне и јужне стране су атике са благо наглашеним лучним завршетком, са централно постављеним кругом и геометријском декорацијом. Централно, изнад главног улаза на сведеном пољу била је осликана фреска Вазнесења Господњег, са два бочна прозора. Опека је за ове радове била печена, балвани су набављени у Мартоношу, остала дрвна грађа је донета из Бездана, а прозори и шиндра за покривање у Будимпешти. На источној стради, уз оградни зид порте налази се 28 надгробних споменика познатих суботичких Срба, извесно ктитора и приложника саме цркве. Споменици су подигнути између 1726. и 1849. године. Унутрашњост цркве била је поплочана мермером. Обновљену цркву осветио је 1805. године епископ бачки Јован Јовановић, који је априла исте године, обилазећи епархију, преминуо у Сомбору у храму Светог Георгија.
Радови на храму су се наставили. У звонику је сатни механизам постављен 1811. године, а њега је даровао Симеон Христофоровић. Из исте године сазнаје се на основу записника од 14. јануара да је међу епитропима био Атанасије Манојловић, а одређену суму је тада цркви исплатио и Тодор Крнајски Лазарев, који је доцније подарио храму и једно јеванђеље које постоји и данас. Дакле, управо се у ово време јављају породице и имена која су чинила срж српске православне заједнице у Суботици, од којих су многи остали упамћени као велики добротвори. Од карловачког мајстора звона Фогараша купљена су звона 1814. године. Током прве половине XIX века, посебно у периоду 1825–1857. године један од најзначајнијих војвођанских српских дрворезбара Георгије Девић је, поред цркава у Срему, радио и у Суботици. Због неколико пљачки, односно упада лопова 1831. године је зазидан северни портал. Неколико година доцније, 1835, дорађен је и звоник. Значајан је податак и из 1831. године када је црква била затворена неколико недеља због појаве куге у граду. Посебно вредна информација истиче се да је Матија племенити Војнић, из љубави према Србима православне вере, а побуђен и личним осећањима према православној цркви поклонио крст од црвеног мермера пред западним вратима храма у порти. Овај крст постоји и данас.
Храм Светог Вазнесења Господњег у Суботици важио је за лепу цркву, па је и по попису из 1828. године наведено како је град, осим парохијалне цркве, фрањевачког самостана имао и лепу православну цркву. Исти попис Лајоша Нађа наводи и шест школа у граду, од којих је једна, иако нису поименце наведене, сигурно била православна српска школа при цркви. У првим деценијама XIX века учитељ и ђакон је био и Алексије Анђелић (1802–1805), а одмах за њим је ђакон био и Јован Вујић, доцнији парох. Канонску визитацију Марија Терезиопољу и његовој цркви 1836. године учинио је и епископ бачки Стефан Станковић. Поред различитих административних послова које је решавао са управом храма и црквене општине епископ је донео одлуку да протокол могу да воде само црквена лица вешта у краснопису.
У изворима за прву половину XIX века за бројне догађаје везане за сам храм, али и целокупан црквени живот, помиње се и име пароха суботичког Симеона Станимировића. Био је родом из Старих Шова, имао је брата и две сестре које су биле близнакиње. Завршио је учитељску школу у Сомбору и своју је каријеру и започео као учитељ. Од 1799. године у Суботици парохија је била упражњена, па је две године трајала преписка око повољног кандидата, при томе неки свештеници нису ни желели да дођу у Марија Терезиопољ на службу. Црквена општина, пак, са своје стране тражила је ученог човека. Коначно појавио се Симеон Станимировић. Од 1801. године је свештеник и парох, а умро је 1855. године. Учитељском позиву вратио се пред смрт и 1851. године је парох Станимировић постао и катихета. Сахрањен је у Суботици на Православном гробљу испред Остојићеве капеле. Имао је сина Симеона, који је такође био суботички парох, најпре ђакон свом оцу а потом и администратор и помоћник пароху Симеону Станимировићу старијем. Млађи Симеон је умро у четрдесетој години живота 1851. године и сахрањен је био у црквеној порти, али ни његовом гробном месту нема трага више.
Од других битних личности архивски документи наводе име сенатора Јована Поповића, затим Јована Милосављевића, а списи из овога времена као трећу угледну личност међу лаицима у граду помињу и Григорија Звечића, који су маја 1813. године добили пуномоћ целе заједнице грчко неуједињених да буду представници пред царском влашћу, као и другим државним инстанцама. Пуномоћ је састављена на немачком и српском, односно славеносрпском језику. Основна жеља српске заједнице је да буде више наших јединоверних и у Магистрату и Комунитату, односно у граду и жупанији. То је био и јединствен став целе црквене општине. Сенатор Јован Поповић био је и учесник Темишварског сабора, а сачуван је један документ у коме он позива да митрополит Стефан Стратимировић када следећи пут буде долазио у Суботицу одседне код њега. Ранијим приликама, митрополит је боравио код Стефана Милиновића и његове жене, али су они, 1808. године у лето када Поповић пише митрополиту, болесни.
Суботичка парохија имала је значајну улогу и у подизању цркве у Шандору, односно Александрову. Назив Шандор сусреће се редовно у изворима и српске, али и латинске провенијенције, и био је доминантан и међу православним живљем. Ово село је од 1804. године и службено добило тај статус, а већину становника чинили су Срби. Врло брзо Шандор је имао и своју српску православну школу. Већ од 1809. године можда, а сигурно од 1811. основан је Фонд за подизање православне цркве у селу. Године 1815. у Фонду је било већ доста новца, а међу највећим дародавцима била је управо Српска православна црквена општина суботичка која је даровала 500 форинти и 50.000 цигала, као и црквене сасуде и друге потрепштине. Како село није имало свог пароха у почетку, на освећењу цркве 1818. године, а и касније, дужност парохијског свештеника обављао је суботички, Симеон Станимировић. Храм Светог Димитрија свог надлежног пароха добио је 1834. године и до тада је поменути суботички парох био надлежан све време и за новоосновану парохију у Шандору. Тад је први свештеник у овом селу био Илија Димитријевић који је умро брзо, након годину или две. Његов син Јован у другој половини 1849. године био је и градоначелник Суботице.
Срби у слободном краљевском граду Марија Терезиопољу наставили су са молбама градској власти да се повећа припомоћ коју из градске касе добијају све цркве и верске заједнице. Користили су сваку могућност коју им дају владарске привилегије да добију одређену подршку од стране градских власти, иако је град одуговлачио са тим, па су се отезале преписке и пребацивао их на више инстанце, односно на владара. Тако је 1802. године мољено да се исплати новац за одлазак на црквено-народни сабор, а неке молбе су биле слане још од августа 1800. године. Срби су и даље били изразита мањина, али су имали и поприлично јаку заједницу сабрану око своје цркве и њене општине.
Видимо, дакле, да су прве деценије постојања Марија Терезиопоља, као слободног краљевског града, нашле Српску православну црквену општину при храму Светог Вазнесења Господњег растрзану између борби за привилегије и спровођења даљег опстанка, напретка и очувања идентитета српског народа у овом граду оновремене Аустрије. Можемо рећи да су јачина борбе за привилегије и очување идентитета биле сразмерне снази и доприносу ове заједнице граду и држави.
Остави коментар