Суботичка црквена општина и спашавање логораша из Шарвара (трећи део)

Проф. др Борис Стојковски, историчар

Прилоге у новцу и одећи слале су током марта интензивно и друге црквене општине, попут Деспота Светог Ивана, Бачког Градишта, Окера (Змајева) и других. Поред преузимања деце пуштене из логора, ове општине су помагале интернирце како из Шарвара, тако и других логора. Најинтензивније деловање бачких црквених општина на спасавању деце из Шарвара, као и слање прилога за интерниране, било је током пролећа 1942. године. Многе црквене општине су и по више пута слале дописе и примале децу из шарварског логора. Суботичка српска православна црквена општина је то пажљиво бележила, водила преписку са шарварском командом и била све време посредник између парохија које су биле у могућности да приме интернирце и логора у Шарвару. Већ од маја–јуна 1942. године нека деца се смештају у породице и у пратњи својих мајки. По одлуци команде логора у питању су деца до три године старости која се не могу пуштати без мајки. По одлуци логора отприлике у исто време се почело са пуштањем деце до 16 година старости а 20. јуна је одлучено да се пуштају и женска деца до 20 година старости. Пуштани су и стари и болесни, па је тако било случајева примања у кућу и старих жена од 65 година, као и старијих брачних парова.

Овакво попуштање стега према млађим интернирцима оба пола наишло је на промптну реакцију Епархије бачке која је за 24. јун заказала конференцију у вези са отварањем болнице за туберкулозне и за примање нове деце из логора. О смештају старије женске деце предложено је да се одржи састанак женских организација из више бачких градова и места. Црквена општина суботичка је из тог разлога и писала Добротворној задрузи Српкиња јер је све већи био интерес да се у куће прими старија женска деца на издржавање и рад за плату. Задруга је имала да помогне да све буду смештене у добре домаћинске куће. И суботичка и новосадска црквена општина нарочито су водиле рачуна да се старија женска деца пошаљу код морално исправних људи и да са те стране девојке буду потпуно безбедне. Смештање деце се наставило и наредних месеци током лета 1942. године, а велики жупан Бачке одобрио је смештај деце у Сомбор и Нови Сад, те послао нарочито упутство да сви интернирци имају иста права приликом добијања основних животних намирница и у том смислу не сме бити никаквих препрека.

Од августа 1942. године почело је доста деце да се више не сматра интернирцима, а она деца којима су и родитељи ослобођени из логора су почели да се спајају са породицама. Према упутству које је суботичка црквена општина слала осталим, јесте да се дете одјави из места, односно општине (државне) и пријави у ону где одлази. Од деце у ово време у логору су била само она које родитељи нису пуштали да иду без њих. Дакле, у року од десетак месеци, од краја 1941. па све до лета 1942. године прегалаштвом суботичке црквене општине највећи број деце која су била интернирана у логору Шарвар је добило свој нови дом или су збринути на лечење.

Током 1943. године почело је масовније пуштање из логора Шарвар старијих од 60 година. Таквих лица је укупно било 262, док је самих жена било 127 укупно. То су биле удовице, неудате, затим оне жене којима су мужеви нестали у рату, или оне којима су супружници преминули. Било је, према званичним списковима, и 56 људи испод 55 година који нису били способни за рад. Старијих од 55 година који се могу сместити у Бачку било је те године 378. за ова старија лица епархија је сакупљала прилоге за божићне пакете, а за још 18 дојиља са исто толико беба тражено је да свака црквена општина јави колико их може евентуално примити. У јулу 1943. године овај број је нарастао на 20 жена са одојчадима. Јула 1943. године започета је и нова акција збрињавања старијих логораша, неспособних за рад, које су такође примали српски и буњевачки домаћини уз обавезу исхране и старања о њима. Сачуван је велики број дописница које су интернирци слали суботичкој црквеној општини са молбом за помоћ описујући своје трагичне судбине. Неки су у логору провели и више година, многима су се животи ту и угасили, док су неки ипак спашени. Суботичка црквена општина је 22. децембра 1943. године упутила још један распис у вези са преко 200 старијих лица која су и даље била у шарварском логору. То су били људи који нису имали никога, најчешће самци, те се црквене општине умољавају да на проповеди током недељног богослужења уз неколико прикладних речи прочитају овај распис. Њиме се умољавају православни верници да прихвате, уколико су у могућности, неког од ових још увек интернираних старијих Срба. Друга молба у овом распису се односи на молбу свим православним Србима да, сходно својим могућностима, дају прилоге за болницу за туберкулозну децу у Новом Саду.

Судбина колониста насељених након Првог светског рата била је међу најнезавиднијима. Познато је како су страдали становници села Мишићева код Суботице, који су готово сви одведени у логор. Мештане Новог Жедника од сигурне смрти спасио је само месни управник села Антал Киш, који је организовао касније и слање прилога и друге помоћи његовим заробљеним суграђанима у логор. Колонисти из околине Суботице су претрпели тешка мучења у овом логору, а они који нису завршили живот у логорима, свакако нису могли да се врате у места одакле су одведени. На њихова места су насељавани Мађари из других крајева земље. Због тога насељеници из колоније Карађорђево су писали суботичкој црквеној општини да их покуша извадити из логора Шарвар. Они пишу како је у логору била комисија која је пописала сва лица која имају готов новац, доброг гаранта или неку имовину у Бачкој и моћи ће се тамо вратити. Осталима је прети одлазак у Хрватску, где је њихова судбина била сасвим неизвесна. Уз ово писмо послат је и списак колониста. Постоје и пописи некадашњих чланова црквене општине у Чантавиру и другим колонистичким насељима, а који су завршили у Шарвару, као и насељеника из Карађорђева који су интернирани.

Још једна важна акција која је предузета током рата од стране Српске православне црквене општине Суботица, али и целе Епархије бачке завређује да буде споменута овом приликом. У питању је болница на Водици у којој су била смештена болесна деца доведена из Шарвара. Њу је основала црквена општина и била је све време постојања под парохијом при храму Светог Вазнесења Господњег а њен управник је био др Јован Поповић. Осим тога општина се старала и о болеснима из суботичког логора, а постојала је и кухиња у Шандору коју је надзирао парох Станиша Михајловић. Ту су спремани оброци за интерниране, а суботичка црквена општина је молила епископа Иринеја да се оснује што пре болница у Суботици и да црквене општине преузму на себе њено издржавање.

Посебно је било много деце која су имала туберкулозу, као и друге болести настале углавном услед лоше исхране и катастрофалних услова у самом логору. Болнице су отваране и другде у епархији, пре свега у Новом Саду, што је нарочита заслуга и епископа Иринеја Ћирића, као и целе новосадске црквене општине. Болница је била у задужбини Марије Трандафил у Новом Саду, а за њу су прилози сакупљани у целој Бачкој, па и у Суботици. Сама болница на Водици имала је карактер привремене и требало је да сасвим престане са радом 1. септембра 1942. године када би она у Новом Саду требало да почне да ради пуним капацитетом. Но, број болесне деце и целокупна ситуација нису дозвољавали да се то догоди. Новосадска болница је примила знатно мање болесника са Водице, те је велики проблем био сместити све болесне логораше.

Болница на Водици није увек могла да прими све болеснике, нити да теже болеснима пружи одговарајућу негу. Од маја 1942. године новосадска црквена општина морала се обавезати да неће тражити никакву материјалну надокнаду за издржавање болнице и лечење болесника у Новом Саду. У том моменту било је 33 болесника у суботичком логору па је тражено од новосадске црквене општине да што пре отвори болницу како би се могли пребацити у Нови Сад. Што се самих болесника тиче, неки су успели да оду из болнице тако што би нашли неки лакши посао код сељака у Шандору или негде другде у близини. Нажалост, много је информација о смрти деце која су била у болници на Водици где се нису могли на крају изборити са својим нарушеним здрављем. Умирали су од ТБЦ менингитиса, тифуса и паратифуса, као и других болести. Крајем јула 1942. године било је 19 болесника на Водици. Према евиденцији дана 2. септембра исте године било је и деветоро болесника у болници на Водици послатих на даље лечење у Нови Сад, старости од две до 22 године. Једно од деце послато у Нови сад на даље лечење, Зора Врањеш, која је била смештена код једног од најугледнијих суботичких Срба др Јована–Јоце Манојловића.

Мајке са одојчадима биле су смештене у Српску читаоницу у Александрову, а о њима су се старале чланице Добротворне задруге Српкиња. Сачуване су врло марљиво вођене рачунске књиге за исхрану болесника на Водици, те о исхрани поменутих мајки са малим бебама. У истој свесци која садржи ове рачуне сачуван је и поименичан списак болесника интернираца на лечењу у болници на Водици, као и попис мајки са бебама. Записан је и списак приложника, као и интернираца који су били у александровачкој читаоници на исхрани. Све до краја Другог светског рата суботичка црквена општина је сакупљала прилоге и водила евиденцију о припомоћи не само интернирцима. Добровољни прилози су сакупљани све до новембра 1944. године. Рачунске књиге су марљиво вођене и из њих се виде и приходи и расходи црквене општине у периоду од 1942. до 1944. године. Поред помоћи православним Србима, суботичка црквена општина је помагала и друге суграђане који су били у невољи. Са седнице Црквеног одбора од 5. априла 1944. године се сазнаје да је црквена општина упутила помоћ Јеврејину Стевану Кишу, доктору наука и инжењеру хемије. Износећи даље ситуацију, наводи се да су суботички Јевреји обилато помагали издржавање логораша у Шарвару и Суботици. Будући да је добро познато колико су у Другом светском рату страдали и Јевреји, како 1942. тако још више 1944. године, ова солидарност и заједничко страдалништво је била логична у овим тешким временима.

Прота Станиша Михајловић поднео је 30. априла 1944. године извештај црквеном одбору да је од 16. јуна 1942. године до дана подношења извештаја у Српској читаоници била смештена 21 мајка са 23 деце, да је 150 људи било укупно још ту смештено у реченом временском распону, а да је спремљено укупно 1.143 дневна оброка. Обезбеђивана су и дрва за огрев, а велику помоћ пружила је и задужбина Остојића која је финансирала читаоницу и на тај начин значајно олакшала веома тежак и финансијски терет који се био надвио над суботичком црквеном општином у намери да што више логораша обезбеди и пружи им основне људске потребе.

Што се самог логора Шарвар тиче, он је формално престао са радом 28. марта 1945. године, дакле поодмакло након уласка совјетске војске на територију Мађарске и скоро пола године од уласка Црвене армије у Суботицу 10. октобра 1945. године.

Свакако да ове бројне активности око спасавања деце и других логораша из Шарвара представља једну од најсветлијих тачака у богатој биографији епископа Иринеја Ћирића, те је свакако својим бројним делима завредео своје место међу српским светитељима. Улога црквене општине суботичке у спасавању деце из логора Шарвар је била прворазредна. Суботица је уз епархијско седиште Нови Сад водила читаву ову комплексну операцију, и тиме се уписала златним словима у историју српског народа у једном од његових најтежих тренутака. Многи угледни суботички, али и уопште војвођански Срби су примали шарварску децу и тиме им сигурно у многоме олакшали страхоте рата и логора кроз који су прошли заједно са својим родитељима. О заједничком раду црквене општине Суботице и надлежног архијереја др Иринеја Ћирића писала је пробраним речима и Нова пошта која је 15. јула 1942. године објавила чланак под насловом Нема више Срба у логорима. Иако, дакако, ова информација се не може узети као сасвим меродавна и тачна, чињеница је да говори о три хиљаде деце која су спашена заједничким трудом СПЦО Суботица, заједно са данас већ Светим Иринејом, епископом бачким и исповедником вере.

Крај Другог светског рата донео је нова разарања Суботице, тако што је између 28. августа и 21. септембра 1944. године било чак шест савезничких бомбардовања града, најчешће са циљем да се уништи железничка и ранжирна станица. Са друге стране, одмах потом у јесен исте године и Силе осовине су бомбардовале град, и то укупно четири пута. Последњи пут Немци су гађали Суботицу и нанели озбиљне штете појединим зградама 18. новембра 1944. године, а војска Црвене армије је успела да обори немачки авион. Подсетимо, совјетска војска је у Суботицу ушла 10. октобра исте године, те су положаји ових трупа постали главна мета немачких напада и бомбардовања града. Укупно током ова три месеца честих ваздушних напада је било неколико стотина цивилних жртава, а бачено је 180 тона бомби на Суботицу. Тешко је страдала железничка станица, прокламовани циљ савезничких бомбардера, доста је оштећена трамвајска пруга, као и више верских објеката и припадајућих им зграда. Оштећен је и фрањевачки самостан, његова црква Светог Миховила (Михаила) и једноспратна зграда у комплексу самог самостана. Једноспратна зграда јеврејске болнице у улици Ивана Антуновића је такође претрпела значајна оштећења. Сва ова штета нанета је током другог савезничког бомбардовања 29. августа 1944. године. За историју храма Светог Вазнесења Господњег овај дан је био посебно тежак и трагичан. Директно је погођен део зграде СПЦО Суботица у коме су се налазили Српска читаоница и Српска државна основна школа Свети Сава. Од силине детонације попуцали су и распали се у парампарчад вредни витражи на јужној страни храма израђени током велике обнове цркве 1909–1910. године. Пострадао је витраж који изображава Светог Архангела Михаила како побеђује Сотону, а који су 1909. године даровали Јоца и Мица Т. Радић. Други витраж је био Светог Саве I архиепископа српског. Оба су обновљена 1967. године, а витраж Светог Саве су обновила браћа Шебековић, Миливоје, који је био по занимању учитељ и Томислав који је био академски сликар. Пукла је и плоча код улаза у храм посвећена српским жртвама у револуцији 1848–1849. години коју је Српска народна одбрана поставила 1928. година, на десету годишњицу уједињења.

У сенци ових догађаја црквени живот је морао да се одвија како-тако нормално, у измењеним и тешким околностима. Владика Иринеј Ћирић старао се да се парохијске активности колико год је то могуће редовно обављају, а то се односило на све аспекте. Протојереј Георгије Николић је 31. марта 1942. године известио епископа да катихета јереј Симеон Пилић предаје веронауку у школама у Суботици, а послао је и број ученика који похађају православну веронауку. Укупно је 97 ђака похађало овај предмет, а сви су га заједно слушали у згради мушке гимназије. Јереј Симеон Пилић за свој катихетски посао није добијао никакву надокнаду ни од кога. Пред крај рата је јуна 1944. године епископ бачки др Иринеј Ћирић прослављао и 25 година своје владичанске службе, на чему му је суботичка црквена општина срдачно и честитала.