Аутор: проф. др Борис Стојковски
Борба за спасавање шарварских интернираца је, међутим, била веома тешка и дуга. Суботичка црквена општина, заједно са оном у Дарди у Барањи, настојала је да Барањце интерниране у логорима из њих извуку и разместе међу барањским породицама. Но, како је 12. јануара 1942. године архијерејски намесник дарђански јавио у Суботицу барањски поджупан није дозволио да се у Барању сместе ослобођени интернирци, сем оних који су имали пребивалиште у Барањи. Но, промена расположења барањских власти уследила је почетком маја па је и ова жупанија могла бити укључена у ову велику акцију суботичке црквене општине. Из Брањине је одмах стигао списак од 41 особе којe су билe спремнe да приме децу, док су у Јагодњаку (Каћфалу) сакупљали помоћ. Са друге стране, 18. априла 1942. године суботичка црквена општина је информисана да ће једна породица бити смештена у Сантову код Баје код своје родбине. У ово село породице су стизале од краја 1941. године, а ова општина, иако међу најсиромашнијима у Будимској епархији од самих почетака активно је учествовала у помоћи шарварским заточеницима, не само примањем интернираца него и новчаним прилозима. Када је већ реч о Будимској епархији, свакако треба поменути српске православне црквене општине у Будимпешти и Помазу. Председник ове прве Средоје Белош и свештеник из Будима (Табана) Душан Вујичић организовали су стално слање помоћи логорашима, док су се из Помаза истакли многи мештани који су помагали колико год су могли. Највећи је терет ипак био на Епархији бачкој, Новом Саду и Суботици, који су морали да све организују и да стално буду у контакту са свим црквеним општинама. Дешавало се и да су неке општине због страха и подозрења морале да одбију пријем деце. Таква је била ситуација са Руменком и Кисачом. Из овог потоњег села доста људи је интернирано, јер је ту било колонистичко насеље, па је страх био преовлађујући међу народом. Обе општине су, међутим, упутиле новчани прилог, руменачка за Нови Сад, а црквена општина Кисач за Суботицу.
Епископ Иринеј Ћирић је добро предвидео да су овакве сметње од стране локалних власти не само могуће, него и сасвим извесне. У распису који је послао свим бачким црквеним општинама владика истиче да ако било која црквена општина буде имала макар какве сметње од месних власти да о томе хитно обавести Српску православну црквену општину у Суботици како би иста одмах деловала. Општина је већ изгледа и раније обавестила бачког великог жупана о проблемима на које су наилазили поједине црквене општине приликом покушаја да помогну шарварским логорашима.
Једна од посебно значајних улога СПЦО суботичке је била и редовна преписка са мађарским властима, командом самог логора Шарвар, као и другим дужносницима мађарског министарства унутрашњих послова. Суботица је била место где су пуштени интернирци довођени из Шарвара, а онда су одатле слати у места и породице које су их примиле. Већ, међутим, од априла месеца команда логора у Шарвару је извештавала црквену општину у Суботици када би представници појединих општина могли да дођу директно у логор и однесу децу у парохије и породице где је требало да буду смештени.
До краја јануара 1942. године на примању логораша посебно су били активни Горњи Ковиљ, Кулпин, Станишић и друга места. У суботичку црквену општину долазила су писма из појединих парохија чим би неко од мештана изразио жељу и спремност да прими неког из логора. Било је и оних који су примали конкретне људе или породице заточених мушкараца из логора, а било је у нешто већем броју случајева и простог слања броја душа које би одређена парохија могла да прими. Деспот Свети Иван је маја 1942. године примио седморо заточених у логору. Свештенство суботичке црквене општине је лично предавало све ове молбе команди логора у Шарвару која је онда одлучивала о њима. У складу са ставом мађарских власти да се пуштају првенствено деца, тако се и поступало, мада је било молби и за жене и одрасле мушкарце, махом оне нарушеног здравља, као и за целе породице интернираних мушкараца.
Без сумње највреднији документи из преписке СПЦО Суботица у вези са спасавањем деце из Шарвара јесу спискови интерниране деце и њихови нови домови. Нажалост, познато је да је доста документације везано за спасавање неке друге несрећне српске деце током Другог светског рата загубљено или намерно уништавано. На срећу, минуциозни рад председника црквене општине др Радивоја Миладиновића, те секретара Петра Огњанова и других чланова суботичке црквене општине, али и читаве Епархије бачке, оставио је доста писаног трага те данас знамо имена и презимена деце која су пуштена из Шарвара, имена њихових родитеља, али и њихове старатеље током ратног периода. Можда је то ваљало раније напоменути, али чињеница је да значајан број ових докумената остао непознат и да је похрањен у Архиву СПЦО Суботица, те да би неки ваљани стручњак за ХХ век и посебно за туробне године Дугог светског рата требало да их критички проучи и публикује. Уосталом, и једна свеобухватна монографија о Шарвару и свему што се ту дешавало такође чека да буде написана. Вратимо се, пак, нашој теми водиљи.
Крајем новембра 1941. и почетком 1942. године постојао је и план, односно намера, да се око 4000 интернираца пошаље у Србију. Добро је познато да је Влада народног спаса генерала Милана Недића и посебно њен комесар за избеглице Тома Максимовић, много учинила на примању стотина хиљада избеглица из Независне државе Хрватске, али и из Словеније. Са идејом прихватања ових људи сагласила се и мађарска команда, као и немачка у Београду. Црквене општине по Бачкој су чак скупљале прилоге за ову активност, тако је рецимо доста новца скупљено од прилога у Турији, као и у Обровцу. Но, од идеје да се интернирци из Шарвара и других логора у Мађарској пребаце у Србију и на исти начин тамо приме као и народ избегао из НДХ ипак није било ништа, што се већ знало почетком марта 1942. године. Сакупљени новац, према једном допису суботичке црквене општине, требало је послати у готовини у сам логор како би се исти утрошио на одећу и основне потребе интернираца.
Зато је акција спасавања настављена по Бачкој. Команда логора у Шарвару је дала дозволу за пуштање деце до десет година 17. фебруара 1942. године. Таква одлука је посебно дала замах акцији спасавања логораша. Од 11. марта потиче допис црквене општине у Кулпину да ће тамошњи свештеник доћи по 30 деце која је ова парохија примила. Најчешће су у Суботицу управо долазили свештеници или евентуално неко друго лице овлашћено од поједине црквене општине. Неколико дана касније, у Суботицу је требало да дође представник црквене општине из Парага да одведе 31 дете пуштено из логора. Процедура преузимања деце у Суботици је била следећа. Опуномоћеник црквене општине требало је да понесе са собом на мађарском језику изјаву црквене општине команди логора да ће се црквена општина постарати да деца буду смештена код милосрдних људи, да ће похађати школу редовно, а нарочито да ће учити веронауку. У писмима која је суботичка црквена општина као организатор свега слала појединим парохијама увек се старало и о логистици. Деца су из Суботице у своје нове домове махом превожена железницом, а из докумената се чита да је црквена општина суботичка подсећала представнике других општина да понесу са собом новац за превоз уз напомену да деца до четири године не плаћају карту, а деца до десет година само половину. Већ током априла и маја 1942. године путовање железницом за децу из Шарвара до одредишта је било бесплатно. Тада су посебно на збрињавању деце били активни у Старим Шовима, данас Равном Селу. Њихово изасланство је по децу ишло директно у логор Шарвар, а суботичка црквена општина, старајући се наново и о логистици, информисала је сад црквену општину у Старим Шовама да представници понесу лончиће за воду за децу, јер путовање траје дан до два. И Стапар је био активан на овом пољу, примивши априла 1942. године укупно 78 деце само у једном турнусу. Из Мола је стигла потврда 29. априла да могу да приме стотину деце која ће бити смештена код добрих домаћина у месту, лепо храњена и третирана и обучавана у веронауци.
Што се тиче друштвених слојева којима су припадали људи који су били вољни да приме неко дете из логора на исхрану и васпитање било је заиста људи из свих сталежа. Ратари, односно земљорадници, су без сумње предњачили у сеоским срединама међу људима који су примали шарварску децу. У селима је било и гостионичара, односно крчмара, разних занатлија и других који су узели учешћа у овој великој акцији спасавања логораша. Удовице, углавном домаћице али и жене других занимања су такође у своја домаћинства радо удомљавала децу из шарварског логора. Дакако и сами свештеници и клирици при црквеним општинама и парохијама су удомљавали шарварску децу, али и друге интернирце током даљег трајања рата.
Посебно се водило рачуна о болесној деци. Илустроваћемо то документом од 15. априла 1942. године. Тада је СПЦО суботичка писала да су брат и сестра Борислав и Марија Десница послати у Деспот Свети Иван уз напомену да су склони туберкулози и имају слаба плућа. Саветовано је да се дају у неку породицу без деце, да буду добро храњени и на чистом ваздуху, те да би им то помогло. Суботичка црквена општина је предложила Епархији да се отвори једна болница за туберкулозне у Новом Саду и чим она буде отворена и ово двоје деце ће бити тамо послати. У исто време је парохија у Деспот Светом Ивану примила још 50 деце из логора. Црквена општина Сомбор, пак, је, према допису суботичке општине, само пре 16. априла истакла намеру да на васпитање и исхрану (nevelésre és ellátásra) прими стотину деце од пет до десет година старости. Неколико дана доцније, 20. априла, сомборско и новосадско изасланство примило је и преузело децу у Шарвару, а прегледао их је и лекар доведен из Новог Сада. До половине маја 1942. године у Сомбор је смештено укупно 450 деце, али се указала потреба и могућност за још, а тамошњи намесник је најавио и отварање болнице за туберкулозну децу.
Из маја 1942. године сачуван је и списак деце, као и десет девојака, које су из Шарвара дошле у Суботицу и Шандор. Оно што се уочава јесте да је сада било и деце старије од десет година, те да је међу девојкама било и оних старости 15—16 година. По месту порекла занимљиво је приметити да је било девојака из Госпића, али и очигледно деце колониста, рођених у местима које су биле добровољачке и друге колоније, попут Старе Моравице и Бачког Соколца. Код свих девојака је индиковано да им се родитељи налазе у логору Шарвар. Девојке узраста 15—21 годину су смештене у Сомбору, и то њих 120 до 150, за које је 16. маја 1942. године у допису СПЦО Суботица СПЦО у Сомбору наведено да су здраве и да их треба сачувати у хришћанско—моралном погледу. Председник црквене општине у Суботици др Радивој Миладиновић је примио крајем 1942. године на издржавање једну малу девојчицу по имену Љубица Рађеновић. Оно што је неопходно истаћи јесте и то да је међу становницима Суботице који су примили интернирце из Шарвара било и доста Буњеваца, што се може закључити по презименима тих људи. По списку од 21. септембра 1942. године укупно је било 43 логораша који су примљени на подручју Суботице и околине у куће локалног становништва.
Суботичка црквена општина је известила 18. септембра 1942. године епископа др Иринеја Ћирића да је логор Шарвар подсетио адвокат др Милош Рафајловић. Он је тада успео да умоли команду логора да се ослободи 150 девојака од 15 до 25 година и сто момака истих година, као и 14 мајки са одојчадима. СПЦО Суботица је о свим активностима које је спроводила редовно обавештавала епископа Иринеја који је заједно са суботичком општином координирао ову целокупну акцију. Друга важна личност уз др Милоша Рафајловића био је суботички парох прота Станиша Михајловић. Поред својих свештеничких дужности које је ревносно обављао прота Михајловић је на себе преузео велики део посла око координације спасавања и размештања шарварских логораша. Поврх свега, будући да је др Драгомир Димитријевић, потпредседник црквеног одбора, био три године и осам месеци прво у немачком заробљеништву, па у мађарској интернацији, прота Станиша Михајловић је преузео и ту функцију. Због свега тога је још 11. маја 1942. године, дакле усред рата и велике акције спасавања шарварских интернираца прота Михајловић добио од епископа др Иринеја Ћирића похвалу и унапређен је у чин протојереја, добио је право ношења црвеног појаса, а његову ревност владика Иринеј је изузетно ценио и истицао. Пред крај рата, како се види из записника црквеног одбора од 30. априла 1944. године, др Милош Рафајловић и прота Станиша Михајловић су од свог архијереја награђени и граматом.
Поред Станише Михајловића и протојереј Георгије Николић је имао огромну улогу у акцији спасавања логораша из Шарвара. Чини се да је и прота Николић био особа која се веома старала да у ратним околностима црквени живот, одржавање православне веронауке и друге активности теку редовно. Иако је већ био у позним годинама, Георгије Николић је дао свој максимум као и цела суботичка црквена општина како би се што више шарварских логораша спасило.
Осим о логорашима у Шарвару, суботичка српска православна црквена општина се старала и о интерниранима у самом граду. Суботички парохијани су се такође укључили у пружање помоћи заробљенима у логору, па је Меланка Алчина дала осам сламарица за болеснике у логору 16. јануара 1942. године. Мрежа црквених општина Епархије бачке где је Суботица имала једну од кључних улога, функционисала је и у овим суровим околностима, а солидарности није недостајало са заточеницима мађарских логора. Српска православна црквена општина у Бачком Брестовцу је марта 1942. године послала прилог у новцу за логораше заточене у Суботици, као и један пакет. Суботичка црквена општина помагала је и интерниране у Бачкој Тополи па је тако Сигисмунд Остовић добио одећу јер је био скоро без икаквог одела. Суботички парохијани, чланови црквене општине, редовно су сакупљали прилоге за интерниране у Шарвару о чему је такође брижљиво вођен записник.
Остави коментар