Аутор: проф. др Борис Стојковски
Још један велики проблем који је представљао значајну препреку јесте чињеница да СПЦО Суботица за своје одузете зграде није добијала никакву надокнаду, иако, формално, по тадашњем закону о национализацији, на то је имала право. Објашњење које су давале више инстанце, односно Одељење за финансије при суботичком Народном одбору, јесте да зграде нису биле црквено власништво, већ је црквена општина била само управитељица задужбина, и самим тим нема право на надокнаду. У допису који је епископу Никанору 11. марта 1962. године упутио секретар СПЦО суботичке презвитер Миливој Миросављев се истиче и један својеврстан парадокс, али који можда понајбоље илуструје положај Српске православне цркве у овим годинама. Он пише ту свом владики како је шеф Имовинско-правног одсека при општинском Народном одбору Људевит Молнар сматрао да Црквена општина има право на надокнаду, те да би епископ требало за то да интервенише код Верске комисије. Са друге стране, презвитер Миросављев истиче како највећи проблем праве управо Срби, дакако комунисти. У време слања овог дописа владици Никанору Иличићу прошло је готово три године од национализације зграда, а никаква надокнада још није била исплаћена. Речи свештеника Миросављева потврђене су и 31. маја 1964. године када је извесни Радивој Катић упао у олтар, псовао и напао свештеника. Након краћег прекида литургије, Катић је удаљен, потом је кривично одговарао и осуђен је на казну од 15 000 динара. Ово није био једини такав случај у епархији, па је епископ Никанор 1966. године издао нова упутства како да се чувају храм и драгоцености од упада и пљачки.
Накнада за национализацију није исплаћена ни 1972. године, па су свештеници протојереји Миливој Миросављев и Радован Абрамовић 29. августа речене године писали Скупштини општине Суботица да се исплати надокнада за национализоване зграде како би се могла исплатити оправка храма и наставити радови на неопходним поправкама спољашњости овог објекта. Послато је и детаљно образложење овог захтева где се истиче како би потребни радови на цркви допринели и лепшој физиономији Суботице, а наведено је и како је у питању најстарији објекат у самом граду. Оно што је нарочито подвучено и што свакако најбоље осликава однос комунистичких власти према цркви, јесте да ни за претрпљене штете током бомбардовања 1944. године нити за национализацију никада није исплаћен ниједан динар одштете.
Српска православна црква је у годинама и деценијама након Другог светског рата имала веома свестрану сарадњу са хришћанским црквама из Европе и Сједињених Америчких Држава. Различите хуманитарне организације, нарочито оне хришћанског или екуменског карактера, слале су помоћ за свештенство и клир у цркви. Помоћ се углавном дистрибуирала преко Црвеног крста, па су тако и у Суботицу допремани ти пакети. Помоћ су добијали свештеници са породицама, укључујући и умировљене, затим појци и црквењаци, такође укључујући и пензионисане, као и гробар, сви са породицама. Ови подаци илуструју изузетно добро тешку и суморну ситуацију у којој су се налазили свештеници, али и сав клир, са својим породицама. Државна политика према цркви је очигледно многе остављала без основних средстава за живот. Опадање броја парохијана, деловањем комунистичке пропаганде, уз одузимање имовине које се спровело, свештенству и цркви уопште је значајно умањило приходе. Црква се издржавала од преосталих верника који су били уз своју цркву и у овом времену. Додатни притисак власти огледа се и у чињеници, примера ради, да се 1962. године навршило пуне две године како нико из Епархије бачке није уписао богословију. Владика је апел за родитеље и децу да уписују богословије поновио и 1974. године, што показује да је овај проблем озбиљно тињао годинама.
Упркос свему томе, црквени живот се морао настављати. Овај период, иако подоста тежак за целокупан живот Српске православне цркве у целој Југославији, ипак бележи одређене промене како на макро, тако и на микро плану који нас овде највише и занима. Једна од значајних промена која се догодила јесте формално издвајање парохије у Александрову-Шандору у самосталну црквену општину. Будући да је након рата ова општина располагала са дванаест јутара првокласне земље, те да је добила чак и неколико зграда, епископ Никанор Иличић је одлучио да су се стекли сви услови да се Александрово издвоји у посебну црквену општину почевши од 1. јануара 1957. године. Центар ове самосталне црквене општине и парохије је око цркве посвећене Светом Димитрију.
Све до најновијег времена повремено су предузимани одређени радови на унутрашњости и спољашњости храма Светог Вазнесења Господњег. Већ убрзо након завршетка Другог светског рата, 1949. године, окречена је црква, док је 1954. године извршено више поправки на лименом покривачу на торњу. Ове године је постављен на торањ и нови крст. Исте године овај крст је и освећен и без обзира на то што је ово било време најстрашнијих притисака нових комунистичких власти на Српску православну цркву, ипак је приређена једна лепа манифестација освећења новога крста. Обнове и поправке на храму настављене су наредних деценија. Између 1960. и 1980. године рађен је низ поправки на торњу храма, а изнад западних врата је постављена икона Вазнесења Господњег. Стилска орнаментика на таваници и зидним површинама рађена је 1967. године, а њу је осликао Лајош Хорват, сликар-декоратер из Бечеја, уз друге извођаче радова. Те 1967. године било је још активности на сређивању храма и црквене општине. Међу најзначајнијим ктиторима и приложницима који су допринели успешним поправкама на цркви у периоду од 1960. до 1962. године истичу се Зорка Јаникијевић која је даровала 100 000 динара, затим председник СПЦО Суботица Славко Ћићић са донацијом од 33 000 динара док је Славко Пушин даровао 30 000 за храм. Нестор Крнајски, славски кум, дао је 15 000 динара, док су штедро храму помогли и Љубица и Јулка Пушин са 45 000 динара прилога. Било је, наравно, још ктитора и приложника који нису заборавили на своју цркву. У архивским документима Српске православне црквене општине у Суботици налазе се и захвалнице које су послане појединим добротворима на новчаним и другим прилозима или на несебичном учешћу у подухватима обнове капела, унутрашњости цркве и другим активностима.
У послератно доба на челу црквене општине били су од 1948. године Божидар Ристић, затим дугогодишњи учитељ Славко Ћићић (сигурно од 1967. године), те још неки чији је редослед прилично тешко утврдити, али се спомињу до 1980. године Сава Ракић, Слободан Николић и једно кратко време свештеник Василије Протић, који је посебно обележио најновију прошлост суботичке православне цркве и њене општине. Према тзв. великој статистици 1960. године на челу је црквене општине било привремено поверенство, што је био случај и другде у епархији.
Тих 60-их и 70-их година, како је већ много пута истакнуто, црквена општина и надлежни пароси су настојали да одрже релативно нормалан црквени живот. Из извештаја које су редовно слали Епархији бачкој може се видети како је то отприлике и изгледало. Укупно становника у две парохије при вазнесењскоме храму било је 1964. године 7407, док је по попису из 1961. године било 12779 оних који су се изјаснили као Срби. Рођених и крштених је било 84, а некрштене деце укупно 18, уз свега шест венчаних. Сахрањено је, уз свештеничко присуство, 57, а петоро је без свештеника. Овај, као и други слични извештаји из тих година, говори о томе да је скоро све национализовано, цркви је остао храм, једна зграда, десет хектара ораница и гробље. Број душа у парохијама је опао на 2803 наредне године, број причасника ове године је био 480, нешто мањи него претходне, али речито говори да је од скоро 13 000 Срба и скоро хиљаду оних који су се изјаснили као Црногорци и Македонци, што би по природи ствари били припадници Српске православне цркве, свега неколико стотина људи водило редован парохијски, црквени и превасходно литургијски живот.
Светосавске свечаности, као и храмовна слава, празник Светог Вазнесења Господњег — Спасовдан прослављани су сваке године. То су била два кључна догађаја која су се редовно одржавала и о томе постоји низ извештаја и записа у архиву Српске православне црквене општине суботичке. Ту се могу сазнати имена деце која су рецитовала за Савиндан, али и кумова прославе, посебно када је у питању слава цркве. Богата архивска грађа сведочи о томе да се настојало да и у држави која је била изразито антицрквено оријентисана и током чијег је стварања много православних клирика пострадало, одржава релативно редован црквени живот. Иако у апсолутним бројкама све мање, ипак се види да је било венчања и крштења, сахрана, па и прелазака римокатолика у православље, махом због брака.
Епископ Никанор је преко архијерејских намесника, у овом случају сомборског, послао низ дописа у којима увек истиче да се светосавска приредба мора прославити најсвечаније могуће. Парохијски свештеници су своме архијереју о овим дешавањима, као и о храмовној слави слали редовне и детаљне извештаје. Протонамесник Миливој Миросављев, информишући свога надлежног епископа, известио је да је свечана седница црквеног одбора за прославу Светог Саве била одржана 24. јануара 1965. године поподне, а потом је писао и о самом дану. Осим литургије, на прослави Савиндана је сакупљан и прилог за богословије, а увек су навођени славски кумови за текућу и наредну годину. Уз извештаје суботички свештеници су редовно слали и попис деце која су рецитовала, као и детаљан програм. На литургији и приредби појао је хор жена Мироносице. Прилози за богословије, као и за Православни богословски факултет и његову мензу су редовно скупљани у новцу и натури. Подсетимо, и овај факултет је био жртва нових власти и збачен је са Београдског универзитета иако се ради о једном од факултета — оснивача. Помоћ коју је црквена општина суботичка упутила наилазила је редовно на захвалност органа факултета, а сачувано је неколико писама захвалности, из 1961. године, као и још неких наредних.
Редовно је обележавана храмовна слава — Вазнесење Господње. Пратећи документе из суботичког црквеног архива видимо да је протојереј Драгутин Симић, сомборски намесник, био чест гост на овим догађајима и свечаностима. На самој литургији на празник Спасовдана 1959. године, Драгутин Симић је одржао након причасног беседу о потреби верске наставе и моралном васпитању данашње омладине. Слава је обележена врло свечано, појао је хор жена Мироносице, а у извештају послатом епископу Никанору види се и списак приложника цркви у Суботици. Храмовна слава је 1965. године падала 3. јуна и позив за долазак у Суботицу на славу упућен је архијерејском намеснику сомборском Драгутину Симићу, као и паросима у тада самосталној парохији Александрову, Сивцу и Пачиру. Осим литургијског обележавања Спасовдана, и ове, и свих других година, било је предвиђено народно славље у поподневним часовима. Све се, дакако, одржавало при храму Вазнесења Господњег или у просторијама црквене општине суботичке. Одлуком владике Никанора Иличића од 23. новембра 1966. године архијерејски намесник сомборски и свештеник из Александрова су у наредним годинама имали обавезу да дођу на Спасовдан, на храмовну славу у Суботицу. И један суботички свештеник је, уз сомборског намесника, требало на Митровдан да иде у Александрово на славу. Сличан програм прославе Спасовдана је био и 19. маја наредне 1966. године, а народно весеље је завршено у 20 часова у просторијама црквене општине чиме је дошао крај и целој прослави. И током 70-их и 80-их година редовно су слати извештаји о храмовној слави. Свакако централни део програма односио се на богослужења, као и на пригодан програм који је увек извођен тим приликама. У поподневним и вечерњим часовима било је приређивано народно весеље, односно краћа забава која је почињала на сам Спасовдан након вечерње службе.
Остави коментар