Суботичка црквена општина и храм Светог Вазнесења Господњег до распада Југославије (први део)

01/06/2026

Аутор: проф. др Борис Стојковски

 

Црквени живот у време 60-их, 70-их и 80-их година ХХ века у црквеној општини у Суботици имао је своје врло занимљиве епизоде. У Суботицу је дошао и распис из Сомбора о једном проблему који је тињао у Бачкој. Док је српски православни народ занемаривао своју цркву, о чему је много пута говорио епископ бачки Никанор Иличић, у Епархији бачкој су примећени адвентисти који су организовали некакве духовне вечери. Владика Никанор је зато заповедио да се на Видовдан 1962. године у свим храмовима у Епархији бачкој одрже свечане беседе у којима би се истакао значај овог празника, али и свих српских великана који су погинули за крст часни и слободу златну. Осим тога обавезно је требало да се истакне улога и значај цркве за народ и његов опстанак. Ово последње је владика Никанор у различитим дописима и посланицама редовно истицао и захтевао од парохијских свештеника да о томе често говоре народу. Оно што је у овом распису из 1962. године још битно истаћи јесте да је епископ подвукао да се током беседе мора истаћи да је свака секта а посебно адвентизам (суботарење) супротно српском православном бићу и да је овде у питању искључиво чист профит а не духовност.

Влаидка бачки Никанор Иличић је у неколико наврата посетио Суботицу у овим послератним годинама. Прва посета је уприличена у суботу и недљу 16—17. јуна 1956. године. Владика је присуствовао бденију уочи недеље, сутрадан је био служио на архијерејској литургији, а потом је био приређен ручак. Епсикоп је примао депутације и појединце у згради црквене општине. Након ручка отишао је у Александрово где је служио вечерње и онда у просторијама Српске читаонице је требало да буде приређена закуска. Епископ Никанор је посетио Хоргош и Суботицу у периоду од 18. до 20. августа 1965. године. У Хоргошу је епископ бачки началствовао литургијским прослављањем славе цркве у Хоргошу која је посвећена Преображењу Господњем. После вечерњег богослужења епископ Никанор је отишао за Суботицу, а у храм Светог Вазнесења Господњег дошао је ујутру наредног дана. Након јутрења и његове беседе у којој је, на трагу саборске препоруке и одлуке, и он позвао народ да се држи окупљен око цркве и својих свештеника, одржан је семинар за свештенике. Он је одржан за свештенике сомборског архијерејског намесништва, трајао је један дан, а цео догађај владичине посете оставио је изузетно дубок утисак на свештенство и верни народ у Суботици. Врло надахнути извештаји протонамесника Миливоја Миросављева су послати и београдским црквеним медијима.

Суботичка православна црква, заједно са другим храмовима у граду, али и установама културе попут Градског музеја је 1971. године отворила своја врата кустосу Покрајинског завода за заштиту споменика културе Оливери Милановић—Јовић. Она је планирала да изврши попис културних добара ликовне и примењене уметности, као и архитектонских објеката. Молба за благослов упућена је од стране директора поменутог Завода, иначе по струци сликара конзерватора Душана Нонина упућена је епископу бачком Никанору Илинчићу 6. јула 1971. године. Исте године уведена је и слава Епархије бачке, односно патрон, празник Чудо Светог Архангела Михаила у Хони, које се обележава 6/19. септембра. Занимљиво је поменути да је овај празник до наших дана био патрон Епархије бачке, али је пре неку годину промењен, односно патрон сада пада на Свете новомученике бачке, празник који је установљен у част Светог епископа Иринеја (Ћирића) и Свете бачке мученике који су пострадали у Другом светском рату.

Осим редовних поправки на храму и текућих радова на згради и црквеној порти, вршене су неопходне поправке и на гробљу. Током 1975—1976. године трајало је ограђивање гробља и решавање односа са надлежним општинским органима и предузећем које је управљало гробљем у Дудовој шуми. Један део гробља је и даље припадао црквено општини, док је доста земље било одузето и било је и парцела које су припадале градском гробљу. Осим ове регулације крајем 1990. године (од октобра до краја новембра) припремљени су уговори и за обнову Остојићеве и Радићеве капеле на самом гробљу.  Побожни Суботичани су и у овим безбожним временима наставили да обдарују свој храм, па је тако Милутин Рајковић, пензионер, 1974. године даривао једну икону Светог Ђорђа, на чему му се црквена општина исте године, 9. маја, најсрдачније захвалила.

Као свештенослужитељи у храму Светог Вазнесења Господњег тих су година били пароси Драгутин Симић и Радован Абрамовић. Симић је рођен 1909. године у Чебу, а умро у Сомбору 1990. године. Био је придворни ђакон у Новом саду, затим парох сивачки и од 1941. године суботички. Био је учитељ и катихета у Основној школи Свети Сава, Стручној занатској школи у Суботици, а све до 1954. године је врло ревносно водио суботичку парохију. Истицао се посебно оснивањем ђачког хора при храму, као и Хришћанске заједнице жена. Био је члан Матице српске, Музичког удружења у Новом Саду, а од 1954. године постао је и архијерејски намесник у Сомбору.

Свештеник Радован Абрамовић (1910—1982) је потицао из Црне Горе, а од 1934. је био парох у Чантавиру. Пошто је у Војводину дошао након Првог светског рата био је протеран по доласку мађарске власти 1941. године, па је отишао у Црној Гори и Херцеговини. Након краја рата вратио се у Бачку, до 1950. године најпре у Стапару је службовао да би све до пензије, 1974. године, био суботички свештеник. Био је прво заменик проти Георгију Николићу, који је у првим послератним годинама наставио своју пастирску делатност у Суботици. Николић је након сурових година Другог светског рата које је преживео у Суботици морао да се носи и са новим властима, изразито антицрквено оријентисанима. Пензионисан је и умро 15. септембра 1952. године, а на његово место дошао је Радован Абрамовић. Био је врло предузимљив човек који је настојао да окупи децу и омладину, а током целе своје службе је покретао низ обнова цркава. Пензионисан је 1974. године, а умро је 1982. године у Цељу где се лечио, а сахрањен је на Православном гробљу у Дудовој шуми.

Већ је споменут парох Миливој Миросављев, човек који је у послератној Суботици оставио значајан траг у историји црквене општине и храма у ком је редовно служио. Још пре рата је 1938. године завршио Богословски факултет у Београду где се напајао знањем великих српских интелектуалаца који су тамо предавали. Био је учитељ и просветни рад никада није напуштао. Парохијску дужност је вршио у Мартоношу и током рата, затим је кратко био парох у Александрову, а од 1954. године је у Суботици. Заједно са свештеником Радованом Абрамовићем је до 1957. године био парох и у Александрову до доласка свештеника протојереја Милорада Михајлова. Миливој Миросављев је свештеник при храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици био све до своје смрти 1977. године.   За тему ове монографије је занимљиво да је 1975. године доставио један списак свештеника при храму Светог Вазнесења Господњег од најстаријих времена до његовог доба. Очигледно је преузео период до Марка Протића из његових списа, док је касније допунио вероватно на основу докумената суботичке црквене архиве.

Двојица суботичких пароха су посебно настојали да се изборе са проблемима који су 70—их и 80—их ХХ века опхрвали црквени живот. Када се анализирају архивска документа похрањена у суботичкој црквеној општини видимо да су се свештеници Василије Протић и Томислав Веселинов борили за повратак одузете имовине и настојали да се те одлуке преиначе што је више могуће у корист црквене општине и одузете имовине. Василије Протић је потицао из познате фамилије Протића из Товаришева, као што је то био и у међуратно доба Марко Протић. Након више служби по парохијама Епархије бачке 1974. године Василије Протић је постао свештеник у Суботици. Ту је био све до пензионисања 1994. године, али је и након тога био врло активан и готово све до своје смрти је био хоровођа црквеног хора Светог Вазнесења Господњег. Као свештеник за свој прегоран рад одликован је чином протојереја са правом ношења црвеног појаса. Од 1977. године и парох Томислав Веселинов је био сабрат при суботичком храму. Био је из Руменке, а најдуже се задржао у Равном Селу где је био од 1960. до 1977. године, када је, како је речено дошао у Суботицу. Осим што се и он борио за одузету црквену имовину, посвећен је био и парохијском животу. Организовао је веронауку, бавио се обновом храма и писао летопис, а био је и на челу Верског добротворног старатељства. Постоје документа из 80—их година, па и из 1991. године, након 18. априла када је Народна скупштина одлучила да се имовина врати Српској православној цркви, која сведоче да су се суботички свештеници судили са локалним представницима власти око повратка одузете имовине. Њихова борба је била правно утемељена, али, нажалост, ништа није остварено ни у законским оквирима које је донела сама социјалистичка власт у Југославији. Нису поштовали ни сопствене законе, а Василије Протић и Томислав Веселинов су настојали да се ипак изборе у немогућим и неравноправним условима.

Међу бројним архивским документима из црквене општине суботичке постоји велики број добро сачуваних уговора о најамнини, као и свих списа везаних за национализацију и преписка СПЦО Суботица са судовима и надлежним комисијама. Ова архивска документа су сачувана у највећој мери, а поред тога постоји и низ новијих регистратора и докумената који се односе на задужбине и повраћај имовине Српске православне цркве. Она се односе на период од 50—их година ХХ века па све до 90—их година, када је почело делимично и враћање одузете имовине.

Председник Српске православне црквене општине Суботица Јован Рус био је један веома предузимљив човек који је настојао да у временима када се много тога ломило у тадашњој СФРЈ, посебно након смрти Јосипа Броза, одржи и храм и заједницу у добром стању. Он је на челу црквене општине били од 1984. до 1993. године, наследивши Радована Димитрова. Радио је доста на асфалтирању стаза око храма и озелењавању црквене порте.

И у овим деценијама након Другог светског рата, иако је проживљавала веома тешке тренутке, црквена општина суботичка је налазила начин да помогне многима. Уписала се међу приложнике храма у Врањини код Модриче прилогом од хиљаду динара 1956. године. Суботичка црквена општина имала је и неке веома интересантне тренутке током послератних деценија. Један од најупечатљивијих јесте контакт са Српским певачким друштвом Стеван Шијачки из Милвокија у САД. Виктор Ивановић Бакунов, диригент овог хора послао је писмо СПЦО Суботица 23. августа 1962. године где се захваљује општини и посебно извесном господину Војводићу који је донео неке ноте—композиције у Милвоки. Ивановић Бакунов наводи да ће ове ноте бити посебно чуване и да се нада да ће се и они некад моћи захвалити.

Пад Берлинског зида 1989. године означио нови талас промена у читавом свету. Нестао је блоковски поредак, а распао се Совјетски савез. Социјалистички поредак се незадрживо срушио, а 1991. године започео је и крвави грађански рат на простору некадашње СФРЈ. Друге некадашње социјалистичке државе су кренуле путем промена, одбацујући комунистичко наслеђе. То је доносило и јачање улоге цркава и верских заједница у великом броју бивших држава Вашавског пакта. У Југославији је међутим све било другачије, јер се ова земља распадала у крвавом рату. Српски народ је поново био озбиљно угрожен и изложен протеривању и злочинима у Хрватској и Босни и Херцеговини. Кулминација се десила 1999. године када је од 24. марта кренула бесправна НАТО агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију. Још од 1998. године отворено су кренули покушаји и за отимањем јужне српске покрајине Косова и Метохије и стварање некакве албанске државе под протекторатом значајних светских сила. Започело је једно ново доба, које многи сматрају постмодерним.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања