Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Значај локалне историје препознат је још у претпрошлом столећу од стране француских аналиста и од самог почетка критичке историографије историја градова, насеља и региона окупирала је пажњу историчара. Када је у питању мађарска, аустроугарска, те српска/југословенска историографија свакако да је и она давала своје доприносе за локалну историју нарочито наших простора. Но, исто тако је чињеница да се последњих деценија недовољно ради на афирмацији локалне историје, мање се проучава, посебно када су у питању старији периоди. Такав случај је и са Суботицом. Упркос чињеници да се на историји Суботице од почетака до данас много се радило и још увек се доста ради, средњи век није још увек до краја проучен сасвим. Не треба ниједног момента занемарити огромна истраживања која за прошлост овог града чине и чинили су научници попут Стевана Мачковића, Мирка Грлице, Ласла Мађара, чак и у домену средњовековне историје. Постоје наравно ту и други научни прегаоци, како историчари, тако и археолози, географи и други који су дали значајан допринос проучавању повести простора данашњег града Суботице и околине. Средњовековна прошлост данашње Суботице и њене околине, ипак, још увек нема своју заокружену студију нити монографску публикацију. До данас је и даље за историју града најважнија двотомна монографија Иштвана Ивањија на мађарском језику са краја претпрошлог века и из времена Аустроугарске Монархије, а која садржи део који се односи на праисторијски период, стари и рани средњи век, као и поглавље које је од кључног интереса за ову тему, а то је средњовековна историја Суботице, коју је Ивањи омеђио 1391. и 1542. годином. За нашу тему значајно је и поглавље које се тиче османске владавине. У свом дипломатару који прати други том историје Суботице, Ивањи доноси и нешто докумената који се тичу суботичког средњег века и раног турског периода, који су у одређеној мери од значаја за ово истраживање. Значајан допринос дао је и Ласло Мађар својим краћим, али врло садржајним и изузетно вредним студијама о средњовековној прошлости Суботице и околине, као и публиковањем својеврсног дипломатара, уз одређене омашке и пропусте.
Што се, пак, литературе на српском језику (или јужнословенским језицима) тиче, а да се односи на историју Суботице у средњем веку она је врло скромна и готово непостојећа. Свеобухватна студија не постоји још увек, а појединачни радови и помени средњовековне прошлости Суботице и околине, пре свега у важним научним радовима из историје или археологије који су релевантни, представљају велике доприносе науци, али ипак заостају за оним што је рађено у мађарској науци од њених самих почетака па све до савременог периода.
Насеља на овом подручју су постојала и у раном средњем веку, али о томе нема писаних извора, већ се може само закључити из археолошких истраживања која су вршена на овим просторима. Налази који се могу наћи на територији Суботице и околине потичу из различитих периода, и обухватају материјал од сарматских насеља античког доба, преко словенских некропола (Тресетиште, Хоргош) до значајног броја археолошких налаза из времена насељавања Мађара и настанка средњовековне Угарске. Насељавање Мађара у Панонску низију испраћено је са доста археолошког материјала различите провенијенције и типологије. Но, нејасно је сасвим шта се на овом простору дешавало све до позног средњег века будући да постоји велика оскудица писаних извора. Археологија потврђује континуитет постојања некаквих насеобина и можда живота неке мање заједнице, али нажалост неке детаљније информације не можемо пружити.
Ови есеји у неколико делова/наставака замишљени су као један шири својеврстан увод у детаљније проучавање историје Суботице у средњем веку. Овом приликом концентрисаћемо се првенствено на сама насеља, односно на основу писаних извора покушаћемо да утврдимо која насеља су се налазила на том подручју и ком типу средњовековних насеобина су припадали. Исто тако, битно је на самом почетку напоменути и то да је и ово подручје било, као и цела историјска Угарска, уклопљено у феудални систем и хијерархију ове средњовековне краљевине. Оно што је такође у том контексту вероватно веома значајно истаћи јесте да је током највећег дела средњовековне епохе Суботица, као и највећи део њене данашње непосредне околине припадао жупанији Бодрог, али у дипломатичкој грађи, која представља основни историјски извор за ову тему, убрајана је и у чонградску жупанију, а неки делови њене околине били су део и бачке жупаније. Разлог томе јесу несигурне границе жупанија у Угарској, које је некад готово немогуће утврдити чак и уз све примарне и секундарне историјске изворе.
Бодрошка жупанија, најбитнија за ову тему, постојала је све до Мохачке битке 1526. године и краја постојања средњовековне Угарске, а њени почеци се, према неким истраживачима, траже чак и у 11. столећу, а Ђерђ Ђерфи је тражио и раније, на почетку владавине краља Стефана Светог. Назив је добила по средњовековном утврђеном граду Бодрогу, за који се сматра да такође потиче из времена када је Свети Стефан оснивао државу и давао обрисе жупанијској организацији у Угарској. У средњем веку ова жупанија је обухватала западне и северне делове данашње Бачке, те је стога добар део подручја Суботице са околином припадао делом овој, а делом бачкој жупанији, како кроз цео средњи век, тако и доцније. Развијенији је додуше био западни део жупаније, око Баје и данашњег Сомбора, али видећемо да је и простор Суботице и њене непосредне околине током средњег века имао релативно развијен живот, нарочито у позном средњем веку.
Иако је Суботица овде у центру пажње, започећемо једним поменом из околине самог насеља, а које је неколико деценија старије од помена саме Суботице. Лудашеђхаз, насеље у близини данашњег Лудашког језера, помиње се веома рано, и то као гранични посед властелинства Павла Мађара у Горњем Адорјану. Ова повеља је издата од стране краља Карла Роберта 8. новембра 1335. године и чини се да је Лудаш више од пола века старији од Суботице. Помиње се и неколико деценија доцније 15. марта 1367. године у повељи којом се обележавају границе Горњег и Доњег Адорјана у жупанији Чонград. Иако за Лудаш не знамо да ли је био насељен или не, сматрали смо да је интересантно поменути топоним (пустару вероватно) која се помиње и пре Суботице.
Најстарији писани помен Суботице је из исправе мачванског бана Стефана Лошонција у којој он, у својству жупана жупаније Бодрог, пресуђује бројним лоповима, пљачкашима, злочинцима и другим преступницима. Међу њима помиње се и eadem furem Agustinum dictum de Zabotka Jobagionem Andree fily Ladislai de Pakay. О томе који је тип насеља Суботица нема помена у овом документу, али с обзиром да је 1407. године помен Суботице као села, претпоставићемо да је и у овом првом помену она још увек сеоско насеље. У овом документу који је издао краљ чанадски каптол 7. августа речене 1407. године, ова установа извештава краља Жигмунда Луксембуршког да су, сходно његовом наређењу, послали Јакова, краљевог поверљивог човека, у чијем присуству је један други краљев човек по имену Ладислав на три вашара требало да обзнани да се браћа Пошафи од Сера имају у августу појавити пред краљем на парници коју су водили против опата манастира Зала који се звао Јован око неког њиховог поседа. Ово је требало обзнанити на три вашара – in tribus foris comprovincialibus, и то на дан Светог Петра у ланцима 1. августа у Сегедину, а наредног дана, 2. августа, вашар је био у селу Суботица – in villa Zabadka. Из овога се закључује понегде у литератури како је Суботица имала право одржавања вашара, односно пијачни дан, управо уторком, мада се у самом документу тако нешто експлиците не наводи.
Ово би све могло да имплицира и да је Суботица била слободно село, односно да је било изузето из племићке или жупанијске надлежности и да је била потчињена директно краљу. То сведочи чињеница да је краљ Жигмунд наредио да његов човек оде у Сегедин, који је већ увелико имао посебне градске привилегије, заједно са Будимом и Стоним Београдом још од времена краља Беле IV, 1246. године након татарске најезде. Осим у овај град, као што смо видели краљев човек је експлиците послат и у Суботицу и на још један вашар у Сер наредног дана. Све ово даје за право да се претпостави да је Суботица уистину била слободно краљевско село – villa libera regia. Иначе сам систем организације села у Угарској потиче још од времена њеног првог хришћанског владара Стефана Светог, и основна идеја водиља била је окупити становништво које се бавило основном привредном делатношћу у средњем веку, а то је била земљорадња и уопште пољопривреда. У време оснивања Угарске било је око 2500 до 2600 села по неким мишљењима, а до краја XV века преко 20 000 насеља различитог статуса. Управо у време када се први пут помиње Суботица као насеље, односно село, уследило је и веће насељавање Кумана на подручје између Дунава и Тисе како би се повећао број становника. Према прорачунима у мађарској историографији просечно село имало је 17-18 домаћинстава или неких отприлике 86 душа. Ширење мреже сеоских насеља подстицао је наравно махом промет робе, те је помен пијаце, односно вашара у Сегедину, Суботици и Серу сасвим логично. Занатлија у селима у Угарској у ово време није преостало много, изузев ковача, чизмара, кројача, колара и још неких, везаних најпре за пољопривредну производњу.
Сама Суботица неке две деценије касније већ има другачији статус. Она је извесно пре 26. октобра 1428. године постала oppidum, када се први пут као таква наводи у документу који је 17. децембра исте године издао краљу Жигмунду Луксембуршком калочки каптол, односно писму које је владару упућено у вези са надокнадом штете коју су неки Суботичани проузроковали на поседу Ладислава Тетеша. У овом писму каптол наводи да је на основу наређења издатог 26. октобра клирик из калочког каптола по имену Валентин јавио да је отишао у Суботицу на дан Свете Луције, 13. децембра, али да се тамо нису појавили Михаило и Филип Катаи како би дали задовољење за неку штету на поседима Ладиславо Тетешу од Батмоноштора. Задовољење нису ни представници oppidum Zabathka, односно судија, заклети чланови нити грађани и народ – item iudex et iurati cives ac populi prefati opidi vestri Zabathka similiter nullám satisfactionem impendere curavissent. Иначе, у оквиру овог документа налази се и наређење краља Жигмунда од 26. октобра 1428. године, што је и први сигуран помен да је Суботица била краљевски oppidum. За ову тему је изузетно значајно то што краљ Жигмунд у реченој наредби од 26. октобра Суботицу назива oppidi nostri Zabathka appellati. О томе да је Суботица у овом статусу остала и надаље сведочи и повеља донета баш у Суботици 27. новембра 1491. године, а која је интерполирана у један каснији документ издат на Будиму 1498. године од стране краља Владислава II Јагелонца. У реченој исправи из Суботице Матија Понграц од Денгелега, феудални сопственик Суботице дарује неке поседе у Ердељу Петру Кишу од Торде, управнику суботичке курије. Краљ повељом од 1498. године потврђује даровницу Матије Понграца од Денгелега. Дакле, статус и типолошко одређење карактера Суботице би овде могло бити јасно кроз цео век и Суботица је имала статус oppidum са својом куријом и званичницима.
Oppidum представља специфичан тип насеља за средњовековну Угарску, који се често преводи код нас као трговиште или пазариште, што није сасвим најпрецизнији превод. Ова насеља су имала одређене привилегије, али оне нису биле исте за свако насеље, те не можемо говорити о томе да постоји конкретан уједначен правни систем привилегија које су чиниле оppidum, али ипак постоје неке карактеристике оваквог типа насеља. Оваква насеља нису била опасана зидинама, али су уз њих настајала утврђења или чак и тврђаве. Ова насеља нису имала ранг као градови и нису били независни од племства, мада су она oppida која су била под краљевском влашћу, ипак, уживали нешто веће слободе него она која су остала под јурисдикцијом феудалаца, било црквених било световних. Најпре, најчешћа привилегија јесте право одржавања вашара. Овакав тип насеља се развијао на важним путним правцима и на раскрсницама битних трговачких друмова, али и близу винограда и других сличних простора где је било плодне земље, будући да се и овде предоминантан проценат житеља бавио земљорадњом. Ова насеља су била по четири до пет пута отприлике у просеку већа него села, а у време када је Суботица најразвијенија као oppidum према неким проценама готово једна петина становништва је живела у оваквим насељима. И ова насеља су имала своја већа са четири, шест, осам или до десет чак чланова, а имала су и изабраног судију, који је у случају најмањих насеља овог типа био властелинов кастелан, а могла су бити и двојица. Краљеви су регална права могли уступити и овим насељима.
Остави коментар