Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Средњовековна Суботица као опидум се развијала, и као што је већ сугерисано налази своје место у примарним историјским изворима, односно у дипломатичкој грађи. Повеље, писма и други документи које су издавала места јавне вере представљају прворазредне вести о прошлости Суботице, али и њене околине у средњем веку. Места јавне вере су били каптоли, угледнији манастири и сличне установе које су издавале аутентична, печатима оверена документа и сматрају се претечама данашњег нотаријата. Ова установа је надживела средњовековну Угарску и била итекако присутна и у време Хабзбуршке монархије, односно Аустроугарске у периоду 1867–1918. године. Због тога и за ову тему повеље, односно разнородна дипломатичка грађа репрезентује кључан историјски извор.
Но, поред повеља, као и других наративних и писаних извора средњег века, занимљиво је видети и шта кажу друге дисциплине. Тако је у науци дуго вођена полемика о томе шта заправо значи назив града, који се у средњовековним документима наводи најчешће у облицима Zabatka, Zabathka или томе слично. Што се порекла назива Суботице тиче, о њему је много расправљано и у науци и публицистици, те ћемо овом приликом само сумарно дати нека мишљења без улажења у детаље јер није релевантно за овај рад. Треба поменути да је ова тема представљала и изазов не само за филологе, што је за очекивати, већ и за географе, али и историчаре. Било је мишљења да назив потиче од слободних кметова који су ту живели или уопште од слободног насеља, али је то мишљење углавном одбачено, иако га је чак и сам Иштван Ивањи подржавао. Порекло имена града тражено је како у словенској, тако чак и у куманској лексици, с обзиром на присуство овог народа на подручју Суботице и околине. Било је чак и таквих мишљења да је везано за стару словенску реч бат, те да би Забатка заправо значила неко загорје или загорицу, о чему је доста тешко полемисати. Постоји и један поприлично проблематичан став да се ради о називу који је пренело некакво новонасељено становништво које се током XIII–XIV века из својих старих насеобина. Поред речених тврдњи, има и мишљење да порекло овог имена води од словенске речи за суботу, дан у недељи, и да је веза имена Суботице (Zabatka) заправо пазарни дан, односно дан вашара у овом месту, те да због тога Суботица носи своје име, што не одговара чињеници да се у изворима налази уторак као дан када је село имало вашар. Током ХХ века појавила се и теорија да је град понео име по палатину и ризничару Цара Јована Ненада Суботи Врлићу, што је плод вештог повезивања имена ове личности и назива града, са циљем да се Суботици да српско порекло, а њеном називу српски корен. Словенско присуство јесте посведочено некрополама у околини Суботице, а сама средњовековна Угарска јесте преплављена словенским топонимима, али за Сабатку, односно Забатку, такве претпоставке су готово па неодрживе.
Вратимо се сада на историју саме Суботице и њен развој. Наиме, данас у улици Матије Корвина постоји статуа овог знаменитог угарског владара. Управо у његово време, те у доба његових наследника на угарском трону видимо овај град у једном великом замаху. Током друге половине и крајем XV века Суботица је доживела свој врхунац у смислу структуре самога насеља јер је имала и своје утврђење, иако није сасвим јасно да ли је изгубила свој пређашњи статус будући да је нека доцнија документа и даље класификују као oppidum. Ово није било необично у средњовековној Угарској и уз ова насеља се развијало и утврђење, чак и тврђава, тако да је највероватније то био случај и са Суботицом. То је било и време када су феудални сопственици најпре из породице Понграц од Денгелега, прво Јован, па затим Матија и коначно када Суботица и добар део њене околине долази у руке Хуњадијеваца. По први пут суботичко утврђење се наводи 7. јануара 1499. године, у вези са истрагом везаном за напад суботичких кастелана и јобађа из Мадараса на неке поседе. У питању је извештај двојице поджупана бодрошке жупаније краљу Владиславу II Јагелонцу. Наредни помен утврђења Суботице, као поседа Матије Понграца од Денгелега – in castello suo Zabathka је од 15. јула 1499. године. Ради се о исправи донетој у Хајсентлеринцу којом поджупан жупаније Бодрог Мартин Порколаб од Араче извештава палатина Стефана Запољу о истрагама које су се водиле на подручју жупаније, а прва, за ову тему најбитнија, је везана за већ наведено насиље које су извршили кастелани Суботице заједно са јобађима из Мадараса, насеља о коме ће нешто касније бити више речи, а које у ово време има статус oppidum.
Сам почетак XVI века доноси неке документе који нам допуштају прецизнију анализу типолошке припадности Суботице и који управо показују да је Суботица имала развијено насеље, али и некакво утврђење које је и надживело средњи век и које постоји и у османско доба. Но, идемо хронолошки. Наиме, 1504. године Јован Корвин, који је неколико година раније добио све поседе породице Понграц, дарује castellum Суботицу и поседе – possessiones Мадарас, Таванкут, Шебешић и Верушић Имреу Тереку од Ењинга. Дакле, из све ове дипломатичке грађе јасно је да је Суботица имала утврђење, али је и даље била и oppidum, само што није била краљевски посед, већ је била у поседу племића. Тако се и 1511. године у исправи будимског каптола, те 1518. године у документу који је издала иста установа, Суботица, односно Zabathka наводи као oppidum, с тим што је сада она у овим документима наведена да се налази у жупанији Чонград. Из наредне, 1519. године, потиче врло занимљива исправа будимског каптола, такође везана за парницу око Суботице и других поседа између Катарине Илочке и Имреа Терека и његових синова. Но, за ову тему је од пресудног значаја то што у овом документу експлиците стоји castrum zabathka cum oppido suo што у значајној мери разрешава питање типологије насеља Суботице крајем средњег века.
Постоји још писаних извора који сведоче о томе да је постојала тврђава или пре какво утврђење у Суботици. Тако и Ђорђе Сремац користи термин arx за тврђаву, односно утврђење у Суботици, када пише да је Цар Јован Ненад овде крајем 1526. године себи створио престоницу, односно резиденцију In arce Zabattka. Оно што се зна то је да је дефинитивно утврђење било на месту данашњег фрањевачког манастира Светог Михаила. На овом месту постојала је тврђава у турско доба и посада, а Суботица је имала и џамију. Питање које се ту само поставља јесте да ли у средњем веку можемо уопште говорити о суботичкој тврђави или пре о неком каштелу, утврђењу? Можда тек од краја XV века насеље добија већи значај, што се у изворима може поткрепити тиме што се од тада помиње неко утврђење у Суботици. Петер Риц, археолог, сматрао је да Суботица није могла испрва бити никакво значајније војно утврђење. У питању је било четвороугаоно утврђење коцкастог облика у коме су били смештени локални представници управе властелинства у чијем се средишту налазила Суботица. Извесно је да је грађевина имала зидове направљене од чврстог материјала баш у ту сврху. Тек од друге половине XV века у доба Матије Корвина може се говорити о некој значајнијој грађевини будући да је овај угарски средњовековни владар у сврху одбране од османске најезде дао да се изграде чак три линије одбране Угарске. Управо последња трећа линија укључивала је и потез Мориш-Драва који је обухватао и делове северне Бачке, односно жупанија Бодрог и Чонград. Ту се, међу утврђењима рецимо налазио Цоборски Свети Михајло, односно Сомбор данашњи, као и Колут, али и Суботица.
Када је у питању сама изградња тврђаве за њен датум се узима 1470. година, али проблем је што не постоји ниједан директан извор који то наводи, већ само индиректан који је пре нешто више од три деценије у бечком архиву открио суботички архивиста и познати завичајни историчар Гашпар Улмер. Наиме, у питању је извештај сачињен за Дворски ратни савет у Бечу 1717. године са циљем да се тадашњи војни објекти који су се нашли у рушевинама уреде, али и да се разреши сукоб који је постојао између фрањеваца и војних заповедника (капетана) Суботице. Овај документ саставио је префект сегединске коморе Јосиф Комет који наводи изузетно округло утврђење, дебелих зидова, изграђено на угарски начин, а као градитеља наводи ердељског војводу и феудалног сопственика Суботице Јована Понграца од Денгелега. Наводи и натпис који се налазио изнад капије са грбом Понграца и натписом Hoc opus fecit fieri Magnificus Dominus Joannes Pongracz de Dengeleg Vojvoda Transilvanius perpetuus comes … com consorte sua … ano MCCCCLXX. Суботица је наведена као Czabotke, насеље које је смештено између Сегедина и Баје, а које, према аутору извештаја, никада није припадало ниједној жупанији и одувек је било слободно, о чему сведочи и сам назив места.
У време османске владавине суботичка тврђава постоји све време и има и своју посаду. Штавише, формирањем сегединског санџака у раним 1540-им годинама Суботица је испрва имала статус тврђаве, а тек у доба султана Селима II, а најкасније између 1570. и 1578. постаје и седиште нове нахије. Већ у првом турском попису 1545–1546. године постоји тврђава са османском војном посадом, а то је опстало све до конца турске владавине над овим простором. Само насеље је било седиште нахије, а од 1570-их година Суботица и околина били су предоминантно насељени српским становништвом, о чему сведоче опширни пописни дефтери које су османске власти спроводиле. Све то показује да је континуитет насеља и утврђења у позном средњем веку настављен и почетком новог века и целог периода турске власти над Суботицом.
Да је крајем века Суботица развијено насеље сведочи и писмо калочко-бачког архиепископа Петра Варадија суботичком пароху Луки у вези са плаћањем из 1496. или 1497. године. Наиме, ово је најстарији помен постојања цркве у Суботици. Иако, наравно, постојање цркве не имплицира развијено урбано насеље, тврђаву или било какво утврђење, ипак јесте симптоматично да је први помен парохијске цркве у Суботици управо пао у време када постоји и тврђава и када је град на свом средњовековном врхунцу. Архиепископ Петар Варади наводи да је на краљеву молбу одложио интердикт под који је планирао да стави суботичке вернике због одбијања плаћања десетине. Ово питање имао је да истражи Матија Понграц, али Варади упозорава да би у случају поновног одбијања плаћања десетине, био бачен интердикт на Суботицу.
Занимљив је случај Мадараса у средњем веку. Његов први помен је из исправе великодостојника жупаније Бодрог из 1409. године и ту се помиње Nicolaus iudex cum universis bospitibus de dicta Madaras, а само насеље је наведено као villа Madaras, али извесно је да је у питању слободно село са својим судијом и одређеним вероватно надлежностима или привилегијама. Мадарас, Таванкут, Суботица и Халаш се наводе као трговишта или поседи (oppida seu possesiones) у документу краља Алберта Хабзбуршког 1439. године, док се први сигурни помен Мадараса сада већ као oppidum смешта нешто касније у 1466. годину, будући да је први помен Мадараса у овом статусу у исправи краља Матије Корвина којом доноси препис једне повеље из исте године, а овог пута краљ препис доноси за калочко-бачког архиепископа Јована. Мадарас се помиње и почетком XVI века у неколико докумената у статусу oppidum у цитираним повељама из 1511, 1518. и 1519. године, али се, пак, само као possessio наводи у документу издатом 1504. године којом Јован Корвин дарује суботичку тврђаву и околину Имреу Тереку. Оно што је проблем јесте што је термин possessio имао више значења, а концем средњег века је понекад био и синоним за село. Евидентно да је његово коришћење било проширено и на друге типове насеља, а вишезначност овог термина отежава и прецизно утврђивање типологије појединих насеља. Но, узевши у обзир да је у каснијим повељама Мадарас јасно поменут као oppidum дозвољава да се повуче паралела са термином possessio у овом случају, с тим да је наравно и oppidum био, односно могао бити и феудални посед. У турско доба, следствено дефтеру из 1570. године, Мадарс је и даље активно насеље, село у суботичкој нахији са 44 куће.
Постоје још нека насеља о којима можемо рећи коју реч везано за њихову средњовековну прошлост, иако као што се може видети нема превише изворне грађе за историју Суботице и околине у средњем веку.
Остави коментар