СТВАРАЊЕ ЗЛОЧИНАЧКЕ НДХ И СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ 1940–1941. ГОДИНЕ

16/12/2020

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар 

Само неколико дана након војног пуча од 27. марта, немачки генерал Едмунд Везенмајер, који је био Рибентропов „летећи амбасадор за Балкан“, допутовао је у Загреб, са искључивим циљем да Влатку Мачеку кога је београдски преврат затекао у Загребу, понуди да са својом Хрватском сељачком странком (ХСС), преузме власт у Хрватској чим Немачка нападне и раскомада Југославију. Везенмајер је свом саговорнику отворено рекао да је након војног удара и фактичког обарања Тројног пакта од стране пучистичке владе генерала Симовића, рат са Краљевином Југославијом постао неизбежан и да је само питање дана када ће војне операције почети. Том приликом је саветовао Мачеку да не прихвати Симовићев позив да се врати у Београд где га је чекало место потпредседника владе. Мачек је, међутим, одбио сарадњу са Немцима под условима који су му били предочени, и након извесног колебања ипак одлучио да прихвати Симовићев позив, па је 4. априла 1941. године отпутовао у Београд где је већ 5. априла учествовао на седници владе као њен потпредседник. Стога је Берлин одобрио италијанску алтернативу са Павелићем. Одлучено је да се одмах и без одлагања, чим прве немачке трупе уђу у Загреб, прогласи Независна Држава Хрватска, и позове да у земљу из емиграције у Италији дође Анте Павелић. Седмог априла 1941. године, након седнице југословенске краљевске владе одржане у хотелу „Европа“ у Ужицу, њезин потпредседник др Влатко Мачек, одлучио је да се врати у Загреб. То је мотивисао потребом да уовим критичним данима буде уз хрватски народ. Оставку на место у влади није поднео, одредио је министра др Јураја Крњевића као свог заступника тако да је и након што је Симовићева влада напустила земљу (14. априла), још извесно време Мачек сматран за њеног пуноправног члана. Десетог априла 1941. године немачке трупе су ушле у Загреб. Славко Кватерник, бивши аустроугарски официр, заједно са немачким генералом Везенмајером истог дана током преподнева посетио је др Мачека и обавестио га да ће тог послеподнева бити проглашена независна хрватска држава. Позвао је Мачека, да као најутицајни политичар у Хрвата, упркос одбијању да учествује у власти, позове своје чланство и цео хрватски народ да сарађује са новом влашћу и да помогне у одржавању реда и мира у земљи, што је Мачек једном изјавом и учинио. Истога дана у 16:10 часова на радио Загребу у присуству реченог Везенмајера (кога су у Берлину доцније шаљиво називали бабицом НДХ), Кватерник је прочитао проглас о успостављању Независне Државе Хрватске. Проглас је гласио: „Хрватски народе! Божја провидност и воља нашег савезника, те мукотрпна и вишестољетна борба хрватског народа и велика пожртвовност нашега Поглавника др Анте Павелића, те усташког покрета у земљи и иноземству, одредили су да данас, пред дан ускрснућа Божјег Сина, ускрсне и наша независна хрватска држава. Позивам све Хрвате на коме год мјесту били, а нарочито све часнике, дочаснике и момчад цјелокупне оружане снаге и јавне сигурности да држе највећи ред и да смјеста заповједнику оружаних снага пријаве мјесто гдје се сада налазе, те да цјелокупна оружана снага смјеста положи заклетву вјерности Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику. Цјелокупну власт и заповједништво цјеле оружане снаге преузео сам данас, као опуномоћник Поглавника. Бог и Хрвати, за Дом спремни!“ Током Првог светског рата Славко Кватерник је служио као ађутант аустроугарског фелдмаршала Светозара Боројевића и био награђен гвозденим крстом за ратне заслуге. Крајем октобра 1918. прикључио се Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба које је прогласило оцепљење од Угарске формирајући Државу Словенаца, Хрвата и Срба у којој ће Кватерник постати начелник Генералштаба, а која ће се, након једномесечног трајања, 1. децембра 1918. прикључити заједничкој држави под именом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, (од 1921. Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, а од 1929. Краљевина Југославија). У чину пуковника пензионисан је већ 1921. године као и добар део „непоузданих“ бивших аустроугарских официра. Од тих официра регрутоваће се 1941. године скоро читав командни кадар домобрана, као званичне војске НДХ. Био је ожењен Олгом Франк, ћерком вође Хрватске странке права Јосипа Франка из које ће 1929. године настати усташки покрет па стога не чуди његово касније политичко опредељење. Био је један од оснивача усташког покрета и блиски сарадник Анте Павелића са којим је, будући да је остао у земљи, одржавао константну везу након Павелићеве емиграције. У НДХ ће све до своје смене и одласка у Словачку на лечење почетком 1943. године, носити титулу „Војсковођа“ и бити главни Павелићев сарадник.

Иако по имену независна, Павелићева држава је суштински била кондоминијум Трећег Рајха и Италије. У војном смислу била је подељена на две зоне, немачку и италијанску. Држава настала уз пристанак немачких и италијанских окупатора и уз понижавајуће услове, била је међународно призната само од држава чланица Тројног савеза и њихових симпатизера. Премда је успостављање хрватске државе, након слома Краљевине Југославије, у хрватској јавности било поздрављено, већ први кораци усташке власти довели су до широког народног разочарања таквом НДХ која не само што се самим чином свог настанка одрекла тежњи за својим историјским и етничким територијама, него је и била аутократска држава препуна насиља према сопственом становништву, највише према мањинским етничким заједницама, попут Срба, Јевреја и Рома, и према родољубивим Хрватима који су се укључили у партизанске редове како би се борили против страних завојевача, па чак и према онима који нису били ни партизани ни комунисти попут чланова предратне Хрватске сељачке странке, ако су се усудили да на било који начин критикују усташку власт и Поглавникову самовољу. Анте Павелић је у Загреб из Италије стигао 15. априла и истог дана положио заклетву. Тако је успостављен усташки режим у коме није било места за друге политичке партије. Сабор практично није функционисао, састао се у само три заседања током 1942. године и то 23−28. фебруара, затим 10. априла поводом обележавања прве годишњице настанка НДХ и још једном крајем новембра и после тога више ниједанпут до краја рата. Окупљање Сабора са заступницима изабраним на последњим предратним изборима, била је пука политичка игра Павелића како би се добила подршка свих структура хрватског друштва и његова власт представила јавности као тобоже народна и демократска. Према Римским уговорима потписаним између Мусолинија и Павелића 18. маја 1941. године, озваничене су границе НДХ, а такође је одлучено да НДХ постане краљевина на челу са краљем из владајуће италијанске династије Савоја. Био је то принц Аимоне од Савоје војвода од Сполета, који је проглашен за хрватског краља под именом Томислав Други, чиме је обезбеђен политички утицај Италије и нека врста италијанског протектората. Истина тај „краљ Хрватске“ никада није ступио на тле своје краљевине нити је за то показивао интерес. Штавише, невољно се прихватио круне на наговор свога рођака Виктора Емануела италијанског краља, али је све пропратио речима: „Шта ја уопште знам о Хрватима?“ Падом Италије (1943) престаће и његова неславна улога у италијанском водвиљу званом Краљевина Хрватска. НДХ није имала устав нити је усташка власт имала намеру да га донесе. Законске одредбе о успостављању државе и њеном устројству потписао је Павелић, који је носио титулу Поглавника, иако је према Римским уговорима суверен НДХ формално био краљ Томислав Други.

Ипак упркос тој чињеници, Павелић је у пракси био неприкосновени владар додуше само у оквиру који су му његови немачки и италијански савезници одредили и који се нису косили са њиховим интересима. Доносио је све законе: закон о влади, о Хрватском државном сабору, о хрватској државној застави, грбу и државним печатима, о држављанству, о подели територија на жупе, о Исламској вјерској заједници у НДХ, о тзв. Хрватској православној цркви, итд. У припремању закона Павелићу су помагали Законодавно повјеренство при Поглавнику током 1941. и 1942. године, Законодавни одјел Министарства правосуђа и богоштовља у 1942. години, Хрватски државни сабор у 1942. и Државно виеће од 1942. па све до 6. маја 1945, односно до самог краја постојања НДХ. Павелић је у својим рукама сконцентрисао и извршну власт. Истовремено је био шеф државе и председник владе. Тек од 1943. године напушта место председника владе али и даље именује министре и одређује по свом нахођењу председника владе. Немци и Италијани суштински су имали главну реч у спољнополитичким, економским и војним стварима. Павелић ништа није могао да уради у тим областима без консултација, договора и одобрења Берлина и Рима. Прве две године прошле су у очитом италијанском политичком патернализму над Павелићем. Италијани су били истински господари у својој тзв. Другој зони која се протезала до надомак Карловца и Бихаћа, а обухватала и град Мостар па све до јадранске обале, док су Првој зони Немци водили главну реч. Преостале две године након пада Италије (септембар 1943−мај 1945) протекле су под чврстом контролом Немачке, која је преузела чак и неке полицијске послове у НДХ, а крајем 1944. године и војне. Као и Италијани и Немци нису озбиљно схватали самосталност НДХ, него су се на њене структуре ослањали као на помоћ својој окупацији: на подручју НДХ регрутовали су нацисти локално немачко становништво тзв. фолскдојчере за своје војне потребе, па су на тај начин формирали чак 5 дивизија под заповедништвом немачких официра и уз немачки као језик командовања. Те фолксдојчерске дивизије биле су ангажоване против све снажнијих надирања партизанских јединица. Уз све то, већ од пада Италије основана је од младих фолксдојчера полиција која је имала око 3000 припадника и била под непосредном контролом Берлина. Трошкови војних дивизија и фолксдојчерске полиције били су намиривани из буџета НДХ. У НДХ се у име немачког Вермахта од њеног настанка па до краја септембра 1944. налазио генерал Едмунд Глајзе фон Хорстенау на функцији опуномоћеног генерала за Хрватску, који је практично био војни гувернер. Командант немачких трупа у Хрватској био је генерал Литерс који је одговарао непосредно фон Хорстенауу. Велики утицај на Павелићеве политичке одлуке имао је немачки посланик у Загребу, Зигфрид Каше. Каше је, за разлику од војног команданта фон Хорстенауа био изузетно наклоњен усташкој власти, па је често од свог претпостављеног, министра спољних послова, Рајха Јоакима фон Рибентропа, примао из Берлина оштре критике због попустљивости према Павелићу.

Павелић и његове усташе имале су стварну власт, како смо напред истакли, само у областима које се нису косиле са интересима окупатора, дакле у области унутрашњих односа попут привреде, здравства, просвете и културе, верских и етничких питања. Иако је формално водила спољну политику, и имала свог министра спољних послова, НДХ је ту политику морала да води искључиво на начин који је одговарао њеним заштитницима и оснивачима, италијанским и немачким савезницима. Чак и кад су интереси НДХ били угрожени од тих истих савезника, а таквих случајева није било мало, усташка влада би ћутке прелазила преко таквих њихових поступака. Да је ово била чињеница сведоче бројни примери од којих је накарактеристичнији онај када се НДХ најзад одважила да протестује: наиме, поводом убиства више десетина хрватских цивила у Сињу и Пољицама од стране немачке дивизије Принц Еуген, влада НДХ односно њен министар спољних послова Стијепо Перић 12. априла 1944. године упутио је оштро интонирану протестну ноту Берлину у којој поред осталог стоји да су њемачки војници починили велики злочин убијајући невин хрватски живаљ и да хрватска државна влада тражи објашњење тога чина и исприку њемачких власти. Из берлинске Вилхелмштрасе Перићу је експресно одговорено да се оваквим тоном не може комуницирати са Великонемачким Рајхом и да Хрватска мора знати своје место као и то ко је њезин створитељ и заштитник. Нота је наравно одбијена, а Павелићу је са највишег места саопштено да убудуће води рачуна о начину обраћања његових дипломатских службеника. Павелић је након лекције из Берлина одмах сменио министра Перића. Толико о независности Независне Државе Хрватске.

Политика Независне Државе Хрватске према националним мањинама и противницима режима је била одређена у мање од првих месец дана њеног постојања доношењем два закона. Први закон донет је 17. априла 1941. године којим се прописује да су особе које увреде хрватску нацију криве за велеиздају, а једина казна за то је била смртна. Други важан датум је 30. април када је донет расни закон по којем сви Јевреји морају да око руке носе жуту траку. Један од водећих идеолога усташког покрета и министар у влади НДХ, Миле Будак, у говору 27. јуна 1941. сажео је та два закона у две монструозне реченице: „Хрватски се народ мора очистити од свих елемената који су за тај народ несрећа, који су тому народу туђи и страни, који су тај народ тијеком стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и Жидови“. Док су према већини нехрватског становништва – Србима, Јеврејима, Ромима, примењиване оштре мере терора, депортације, репресије и дискриминације, немачка национална мањина која је живела махом у Славонији била је повлашћена, што је било осигурано низом закона и прописа. Законом донесеним 30. октобра 1941. Немцима се признају неограничена права на употребу немачког језика и немачке заставе у НДХ. У Хрвате су истовремено убрајани и босанскохерцеговачки муслимани, који су сматрани у расном погледу најчистијим делом хрватског народа, цвијетом хрватства како се изражавао Павелић, због, како је тврдио, релативне изолације од страних утјецаја током повијести. Хитлер је нарочито подстицао Павелићеву политику етничког чишћења. Осим Јеврејског питања које се морало решити што је била нацистичка фиксација првог реда, питање Срба који су чинили трећину становништва у НДХ (у Босни и на територији данашње Хрватске) Хитлер је оставио Павелићу на вољу. Након проглашења НДХ избило је неколико српских побуна. Прво оружано супротстављање властима НДХ догодио се у Грачацу још за време трајања напада сила осовине на Југославију, 12. априла. На ову побуну хрватски и босански комунисти нису имали никакав утицај, већ искључиво Срби под вођством неколицине старојугословенских жандарма. Усташки режим је водио изузетно агресивну политику према Србима којима у НДХ није дозвољено да се баве јавним пословима (адвокатским на пример), а морали су да напусте посао у државној служби. Већ 25. априла 1941. законски је забрањена употреба ћириличног писма. Почеле су масовне деложације и хапшења Срба, пљачке њихове имовине, а по селима паљевине кућа и узурпације имања. Донета је и одредба по којој се Срби имају кретати Загребом само дању и да се морају преселити из централних делова града.

У прве две године постојања НДХ, у Србију је, уз немачку сагласност, протерано око 175.000 Срба. Рачуна се да је само у логору Јасеновац смртно страдало око 50.000 Срба, што цивила, жене и деце, што партизана, али и четничких устаника из Далмације. Више десетина хиљада Срба је убијено у другим усташким логорима попут Јадовна и Старе Градишке. Упоредо с депортацијама Срба, усташке власти су почеле кампању њиховог физичког уништења. Први масовни злочин догодио се у покрај Бјеловара 28. априла 1941, где су усташе стрељали између 184 и 196 бјеловарских Срба. Уследили су масакри у и другим већинским српским местима; 15 виђенијих Срба из Бањалуке, међу којима и епископ Платон Јовановић, стрељани су 5. маја. Већ у јуну усташе одводе познате и угледне грађане српске националности као и хрватске комунисте у интернацију по разним логорима широм НДХ. Већина тих људи ће страдати у логору Јадовно који је основан у Лици крајем јуна. За нешто мање од два месеца функционисања, логор Јадовно, као и његове околне јаме постаће место великих усташких злочина. За само два месеца од краја јуна до краја августа 1941. убијено је 13.000 логораша, углавном Срба, од укупно 24.000 колико је убијено у логорском систему Госпић – Велебит – Паг чији је Јадовно био део. У области око Доњег Лапца тачније у селу Суваја у општини Срб, 1. јула 1941, убијена је 161 особа српске националности, а од тога је било 70 деце до 15 година. Следећег дана усташе су се окомиле на село Осредци где су за два дана, 2. и 3. јула, убили 32 особе. 3. јула у селу Бубањ, према усташком извештају, убијене су 152 особе, а према попису су утврђене 83 жртве. Такође, тог истог дана усташки одред премешта 53 особе из села Небљуси у Боричевац које потом ликвидира над јамом. То значи да је 5% становништва Доњег Лапца било ликвидирано у свега пар дана, док су околна села била спаљена. Убрзо је усташка политика терора (малтретирања, прогони, масовна убиства, расни закони, присилна покрштавања) појачала отпор код локалних Срба и довела до масовнијег устанка. Према Славку Голдштајну, међу хрватским партизанима крајем 1941. било је отприлике 77% Срба и 21,5% Хрвата. Већи део хрватских Срба прикључио се партизанима, док се мањи део углавном са тромеђе Лике, Босне и Далмације прикључио ројалистима и екстремним националистима, четницима. Дана 28. јуна у источној Херцеговини је избио тзв. Видовдански устанак као реакција на терор усташа над Србима.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (PDF). Beograd: Nova Knjiga.

Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод.

Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs.

Андрић, Александар (2015). Историја Срба од 1918. до 2012. Београд. ISBN 978-86-6289-051-1. Архивирано из оригинала на датум 17. 06. 2016. Приступљено 19. 05. 2016.

Мирковић, Јован (2014). Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија / Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia – photomonograph. Свет књиге, Београд. ISBN 978-86-7396-465-2.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања