Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar
Drugi svetski rat je predstavljao veliku prekretnicu za celokupno čovečanstvo. Sudbina sveta tada se odlučivala u oružanom sukobu vođenom između zemalja saveznica Trojnog pakta, predvođenih naci – fašističkim silama Nemačkom, Italijom i Japanom i koalicije ujedinjenih demokratskih i komunističkih zemalja okupljenih oko SAD, Velike Britanije i SSSR-a. Pobedu su izvojevale antifašističke snage, kojima je pripadala i Jugoslavija, a čiji narodi su dali nemerljiv doprinos trijumfu „slobodnog sveta“. Kao trajno svedočanstvo o toj herojskoj borbi, posebno srpskog naroda u Jugoslaviji, ostale su brojne ljudske žrtve.
Pobeda u Drugom svetskom ratu Jugoslaviji je donela ne samo oslobođenje zemlje, već i potpunu promenu društveno – političkog sistema. Iz krvavog građanskog rata, partizanski pokret otpora izašao je kao pobednik nad monarhističkim i građanskim snagama, nakon čega je izgrađena nova komunistička Jugoslavija. Ishod tog oružanog sukoba i njegove posledice po Jugoslaviju, čak i danas intrigiraju kako usko stručnu tako i širu javnost posebno Srbije, ali i regiona. Naravno, to je potpuno razumljivo, posebno kada uzmemo u obzir kolike posledice je komunizam ostavio u Jugoslaviji, a naročito po srpski etnički korpus. Analiza tih događaja, koji su doveli do pobede jugoslovenskih komunističkih revolucionara, neizostavno nas vodi u pravcu proučavanja uticaja velikih sila, a koji ne samo da je postojao, nego je čak bio i presudan.
Praktično od izbijanja Drugog svetskog rata, kraljevina Jugoslavija se našla u izuzetno teškoj međunarodnoj političkoj poziciji. Obe zaraćene strane vršile su snažan pritisak na vladu i kneza namesnika Pavla Karađorđevića da konačno izabere stranu. Kako je vreme prolazilo pritisak je postajao samo veći. Hitler je od početka 1941. godine ultimativno tražio od Jugoslavije da pristupi Trojnom paktu. Svesni slabosti sopstvene armije, kao i činjenice da Britanci i Amerikanci nemaju mogućnost da ozbiljnije podrže jugoslovenske oružane snage, knez namesnik i vlada su odlučili da popuste pred zahtevom Nemačke. Moramo naglasiti da nije bilo nimalo lako doneti takvu odluku. Jugoslavija se suočavala sa dve pretnje, Hitlerovim uništenjem ako ne pristupi njegovom savezu, ali i Britanaca i Amerikanaca da će trpeti posledice nakon rata, ukoliko se ne svrsta na njihovu stranu. Suočeni sa tom dilemom, knez i vlada su doneli jedinu moguću odluku. Prišli su Trojnom paktu, kako bi u tom kritičnom trenutku sačuvali zemlju od uništenja. Međutim, samo dva dana nakon pristupanja Jugoslavije Hitlerovom savezu, 27. marta 1941. godine, dogodio se puč. Zbacivši kneza i vladu, vojska je preuzela vlast u državi. Iza tih događaja nesumnjivo su stajale različite političke i vojne strukture u zemlji, od kojih su mnogi pojedinci, ali i grupe, bili povezani sa britanskim i sovjetskim obaveštajno – bezbednosnim strukturama. Hitler je te martovske događaje u Beogradu, uprkos uveravanju u suprotno od strane pučističke vlade, doživeo kao nešto što je usmereno protiv Trećeg rajha. Odluku da Jugoslavija bude uništena doneo je bez dvoumljenja, a realizacija tog plana otpočela je 6. aprila 1941. godine Nemačkim napadom na Jugoslaviju. Kratkotrajni Aprilski rat samo je pokazao ispravnost procene kneza Pavla da ni zemlja ni vojska nemaju kapaciteta da pruže ozbiljniji otpor Vermahtu. Nakon okupacije Jugoslavije, zajedno sa svojim saveznicima Mađarima, Bugarima i Albancima, Hitler i Musolini su razbili i podelili teritoriju Jugoslavije. Novoformirana Nezavisna Država Hrvatska (obuhvatala prostor današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema) otpočela je sa genocidnim planom uništenja srpskog življa na svojoj teritoriji. Situacija nije bila mnogo bolja ni na prostoru Kosmeta, koji je u najvećoj meri pripao fašističkoj Velikoj Albaniji. Bačka je pripojena Mađarskoj, Crna Gora je postala zvanično nezavisna, ali pod Italijanskom kontrolom, dok je deo Dalmacije pripojen Italiji. Centralna Srbija i Banat stavljeni su pod direktnu nemačku upravu.
Kralj Petar II Karađorđević i jugoslovenska vlada napustili su zemlju da bi se preko Grčke, Palestine i Kaira, obreli u Londonu. Praktično, do kraja rata, tu u prestonici Velike Britanije nalazilo se sedište jugoslovenskog monarha i izbegličke vlade. Saveznici iz Antifašističke koalicije su kralja i vladu smatrali legitimnim nosiocem suvereniteta razbijene države, tretirajući ih kao zvanične predstavnike porobljenih jugoslovenskih naroda. Vlada u egzilu se u okupiranoj državi oslanjala na Ravnogorski pokret, odnosno Jugoslovensku vojsku u otadžbini (JVUO) ili Četnike. Naime, slobodarski srpski narod se nije mogao pomiriti sa novonastalom situacijom i već u maju 1941. godine, neposredno nakon kapitualacije, počinju da se okupljaju snaga otpora okupatoru. Iako su stotine hiljada jugoslovenskih vojnika odvedeni u zarobljeništvo, ostalo je dovoljno onih, koji su se sa oružjem vratili kućama i čekali da borba protiv okupatora otpočne. Pukovnik Dragoljub Draža Mihajlović je upravo spadao u takve. Pošto je izbegao zarobljavanje, zajedno sa svojim saborcima obreo se na Ravnoj gori. Odatle je poslao poruku da ne priznaje kapitulaciju i da će nastaviti borbu do konačne pobede. Ravnogorski pokret se zalagao da se, nakon oslobođenja, omogući povratak kralja, vlade i predratnog državno-pravnog poretka. Inače, bez obzira što se borio za obnovu Jugoslavije i što su ga sačinjavali pored Srba, Hrvati i Slovenci, taj pokret je do kraja rata imao dominantno srpski karakter.
Pored Ravnogorskog, u porobljenoj Jugoslaviji, je nastao i Komunistički, odnosno Partizanski pokret otpora na čelu sa Josipom Brozom Titom. Cilj te organizacije bio je jasan, borba za sprovođenje komunističke revolucije i uspostavljanje marksističko – socijalističkog državno – pravnog poretka po uzoru na Sovjetski savez. Već tokom leta 1941. godine oba pokreta otpora su postigli značajne uspehe. Dobar deo zapadne Srbije je oslobođen, što je prestavljalo najveću slobodnu teritoriju u porobljenoj Evropi. Međutim, zahvaljujući nepremostivim ideološkim razlikama, trajna saradnja između ta dva pokreta otpora nije se mogla uspostaviti. Ispočetka pojedine čarke, vremenom su prerasle u manje sukobe, da bi do kraja 1941. godine došlo do otvorenog građanskog sukoba između partizana i JVUO, koji je trajao sve do kraja rata.
Dobivši prve obaveštajne informacije da se na prostoru okupirane Jugoslavije razvija gerilska borba protiv naci-fašističkih snaga, Antifašističke sile su pokušavale da taj plamen otpora što više raspire. Saveznici, a posebno Britanci, su maksimalno medijski eksploatisali ta dešavanja na Balkanu, predstavljajući Dražu Mihajlovića gotovo kao „balkanskog Robin Huda“. Snimani su filmovi o njegovoj borbi protiv Nemaca, crtani stripovi, pravljeni plakati,.. Odnosno, činjeno je sve kako bi se, ukazivanjem da nisu sami u tom ratu protiv Hitlera i Musolinija, podigao moral sopstvenih građana. Takođe, Britanci su pokušavali da podstaknu dva pokreta otpora u Jugoslaviji na ujedinjenje i zajedničku borbu protiv neprijateljskih snaga. Cilj tog plana bio je i više nego jasan. Učiniti snage otpora što snažnijim i efikasnijim kako bi sa značajan broj divizija Vermahta vezao za Balkan, a time smanjio pritisak na Britaniju i SSSR. Posebno je teška situacija po saveznike bila te 1941. godine na Istočnom frontu. Crvena armija je vodila ogorčenu borbu da zaustavi snažno nadiranje Nemaca ka Moskvi i svaka podrška, pa makar i na Balkanu, bila im je preko potrebna. Upravo zato, iako ideološki mnogo bliži komunističkom pokretu, Staljin se nije ustručavao da pozove Tita na saradnju sa Dražom, pa čak i da mu preporuči potčinjavanje Mihajlovićevoj vrhovnoj komandi. Inače, Mihajlović je tada imao punu podršku Britanaca i Amerikanaca, unapređen je u čin generala i postavljen na mesto ministra odbrane izbegličke vlade. Međutim, ta harmonija nije trajala večno. Već ratne 1943. godine došlo je do velikog zaokreta u politici saveznika prema pokretima otpora u Jugoslaviji. Postavlja se pitanje kako i zašto se to desilo, jer je vreme pokazalo da je to bio presudni momenat za dalju sudbinu Jugoslavije.
Krajem 1943. godine, na Teheranskoj konferenciji, sile Antifašističke koalicije su donele odluku da se pruži materijalna podrška Titovim partizanima. Početkom 1944. godine predstavnik britanske vojne misije napustio je štab generala Mihajlovića. Sve to bili su jasni signali da JVUO gubi podršku Britanaca. Nesumnjivo, da za takav razvoj situacije postoji više razloga. Jedan od njih bi mogao biti to što su pojedini britanski obaveštajci, zaduženi za delovanje u Jugoslaviji, bili pristalice levičarskih ideja, pa su stoga imali više razumevanja za Tita i njegove saborce, nego za nacionalistički pokret Draže Mihajlovića. Nikako ne bi smo smeli ovakve tvrdnje odbaciti kao nerelavantne, posebno kada uzmemo u obzir veliki uticaj na pojedince u britanskim službama bezbednosti, koji je imao istoričar i publicista Robert Vilijam Siton–Votson. Naime, Siton–Votson je spadao među najveće zagovornike stvaranja Jugoslavije 1918. godine. Doduše Jugoslavije u kojoj bi dominirali Hrvati, jer ukoliko bi premoć ostvarili Srbi ta država bi postala baza za uticaj Rusa i Francuza na Sredozemlju. Samim tim, takva Jugoslavija za Britance bi postala ne samo nekorisna, već i štetna. Upravo su pojedini obaveštajci britanske krune, koji su dolazili u ratnu zonu u Jugoslaviji, poput Vilijama Dikina ili Ficroja Maklejna, kao i njihovi neposredni šefovi i saborci stavljani u kontekst sledbenika narativa Sitona-Votsona ili simpatizera levičarskih ideja.
Još jedan od mogućih razloga za taj obrt u britanskoj politici prema Titu, najčešće pominjan u komunističkoj istoriografiji posleratne Jugoslavije, bio je neaktivnost i slabost četničkog pokreta nasuprot partizanskom. Naime, Britanci su zamerali Draži da je suviše pasivan i da su njegove jedinice, posebno u NDH, ušle u kolaboraciju sa Italijanima. Činjenica je da su partizani, za razliku od četnika, u borbi protiv Nemaca bili agresivniji. Razlog za to možemo pronaći u njihovim različitim koncepcijama kako treba voditi rat protiv okupatora. Nemačke represalije oličene u naredbi sto Srba za jednog Nemca navele su Dražu Mihajlovića da se opredeli za taktiku iščekivanja. Želeći da sačuvao biološku supstancu srpskog naroda i da sprči bespotrebne žrtve, general Mihajlović je insistirao na sprovođenju manjih akcija pre svega obaveštajno-diverzantskog karaktera. Tek kada bi se saveznici sa svojim trupama približili Jugoslaviji onda je trebalo otpočeti totalni rat protiv Nemaca. Tita biološka supstanca srpskog, a verovatno ni drugih naroda, nije previše zanimala. Glavni cilj njegovog vojevanja bila je revolucija, a ona se postiže jedino kroz beskompromisnu borbu u kojoj ni jedna žrtva nije prevelika. Partizanski pokret je, samim tim, bio aktivniji od četničkog. Rastao je i kalio se kroz tu neprekidnu borbu, što ga je svakako učinilo operativnijim i snažnijim pre svega na prostoru NDH, gde mu je sve do 1944. godine bilo jezgro.
Pomenute okolnosti zasigurno su imale određen uticaja na britanskog premijera Čerčila da uskrati podršku četnicima, a pruži je partizanima. Međutim, to svakako nije moglo biti nešto što možemo smatrati presudnim. Možda nam je tu najbolji primer Grčka, gde je takođe bilo dva pokreta otpora i gde su komunisti bili značajno brojniji i organizovaniji od građanskih snaga. Uprkos tome 1945. godine kada su grčki komunisti pokušali da uspostave svoju vlast, ne samo da su im se suprotstavile lokalne građanske snage, nego i sama britansko vojska stacionirana u Atini. Čerčil je komandatu britanskih snaga u Grčkoj tada decidno poručio da se ne libi od upotrebe svih sredstava protiv komunista, pa čak i da se ponaša kao da je u nekoj britanskoj koloniji, samo da ne dopusti pobedu revolucionarnih snaga. Četnici u Jugoslaviji su daleko više ratovali protiv okupatora nego što su to radili grčke nacionalne snage ili bilo koji pokret otpora u porobljenoj zapadnoj Evropi, ali su ipak napušteni od saveznika. Samim tim, ključni razlog za promenu Britanske politike prema Jugoslaviji morao je biti nešto drugo.
Izvesno, da je na odnos saveznika prema Jugoslaviji, presudno uticala vojnopolitička situacija na evropskim bojištima, koja se 1943. godine dramatično promenila. Naime, te godine otpočelo je iskrcavanje zapadnih saveznika u Italiji. Istočni front je bio poprište odsudne Kurske bitke. Nakon pobede u tom čuvenom tenkovskom boju Crvena armija je preuzela inicijativu na Istočnom frontu, nemilosrdno goneći neprijatelja prema Zapadu. Pošto su se anglo-američke snaga zaglavile u Italiji, gde su ostale paralisane gotovo šest meseci, Čerčilov plan o brzom prodoru savezničke vojske sa Apeninskog poluostrva u centralnu i Jugoistočnu Evropu, pre Crvene armije, doživeo je fijasko. Sa druge strane, dolazak sovjetskih trupa na okupirane teritorije starog kontinenta, između ostalih i u Jugoslaviju, značio je oslobađanje, ali i uspostavljanje komunističkih režima u tim zemljama. Čerčil se toga pribojavao od samog ulaska SSSR u rat. Staljin je za njega bio, ne samo bivši neprijatelj, koji je postao nužni saveznik, već neko ko će i nakon rata svakako ponovo biti neprijatelj. Upravo zbog toga Čerčil se odlučno protivio zahtevima Sovjeta, koji su neprekidno pristizali još od 1941. godine, da se što pre otvori Zapadni front u Francuskoj. Angloameričke snage bi se, prema viđenju Staljina, odatle direktno kretale ka Berlinu, odnosno prema samom srcu Rajha. Pritisnut sa dve strane savezničkim armijama, Hitler bi ubrzo kapitulirao. Iako je ovaj predlog bio logičan i vojno-taktički opravdan, za Čerčila je to značilo samo olakšavanje posla Staljinu. Britanski premijer je odlagao iskrcavanje u Francusku svestan da time tera i Hitlera i Staljina da se maksimalno troše u međusobnom sukobu. Britanci bi tako u posleratni svet ušli minimalno oslabljeni za razliku od svojih komunističkih saveznika, što bi im nesumnjivo obezbedilo prevlast na kontinentu. Takođe, ukoliko bi zapadni saveznici prerano otvorili front u Francuskoj, samo bi olakšali napredovanje Crvene armije ka centralnoj i istočnoj Evropi. Staljinu bi, na taj način, bilo omogućeno da proširi komunistički uticaja u svim državama gde bi kročila čizma njegovih soldata. Zato je Čerčil i te 1943. godine bio uporan da se ne otvara front u Francuskoj, već u Jugoslaviji odakle bi brzim napredovanjem anglosaksonci uspeli pre sovjeta da dođu u Bugarsku, Rumuniju, Čehoslovačku i Poljsku. Međutim, Ruzvelt mu ovaj put nije izašao u susret. Američki predsednik je želeo da što pre završi posao u Evropi, kako bi se posvetio Pacifiku i Japanu, a njegovi generali su ga uveravali da je iskrcavanje u Francuskoj preduslov za to. Suočen sa neupitnim stavom Amerikanaca i nezadrživim nadiranjem Crvene armije ka Zapadu, Čerčil je dobro razumeo da mu je jedino preostalo da menja politiku.
Pošto je zaključio da će Staljinove trupe pre njegovih stići u Jugoslaviju i da će gotovo izvesno na vlast postaviti Tita i komuniste, pokret Draže Mihajlovića je za Čerčila izgubio značaj. Upravo zato, britanski premijer je odlučio da se što više približi Titu, podrži njegov pokret i pomogne ga ratnim materijalom. Istovremeno, pravio je strategiju kako da zajedno sa kraljem i izbegličkom vladom otupi komunističku oštricu pokreta otpora u Jugoslaviji. Imao je plan da ujedini oba pokreta, odnosno da se četnici priključe partizanima i time razbiju komunističku kohezija u NOVJ (partizanskim snagama). Isto tako, da se izbeglička vlada spoji sa NKOJ-em, komunističkom vladom u Jugoslaviji,što bi ublažilo njen revolucionarni karakter. Planirao je da na sve to još obezbedi i povratak kralja Petra II Karađorđevića na presto, što bi osiguralo građanskim snagama u zemlji čvrst institucionalni oslonac, a britanskoj vladi uticaj u Jugoslaviji i nakon rata. Držeći se te strategije izvršio je pritisak na kralja da raspusti vladu Božidara Purića, inače opredeljenog isključivo za saradnju sa Mihajlovićem i da novi mandat dodeli Ivanu Šubašiću. Bivši ban Hrvatske banovine, odlikovani dobrovoljac sa Solunskog fronta i blizak saradnik Vlatka Mačeka, dr Šubašić, tako je dobio zadatak da se sastane sa Titom i napravi sporazum u skladu sa planom britanskog premijera. Sastanak Tito – Šubašić, održan na jadranskom ostrvu Vis, rezultovao je sporazumom od 16. juna 1944. godine. Tom prilikom je dogovoreno da će nova Šubašićeva vlada biti sastavljena od ljudi koji se nisu kompromitovali u borbi protiv NOP-a, odato je priznanje NOVJ za dotadašnju borbu i osuđeni su kolaboracionisti u zemlji. Takođe, obećana je podrška izbegličke vlade u prikupljanju materijalne pomoći kako za borce tako i narod u Jugoslaviji.
Pošto Čerčil nije bio zadovoljan sporazumom, koji nije pružao nikakve garancije za kralja i građanske snage u Jugoslaviji, odlučio je da se direktno uključi u pregovore. Sastanak britanskog premijera i vođe jugoslovenskih komunista održan je u Kazerti, nadomak Napulja, avgusta 1944. godine. Tom prilikom potvrđene su odluke sporazuma sa Visa, kao i dogovor o vojnoj saradnji NOVJ sa saveznicima, što je bio predmet razgovora Tita i savezničkih generala neposredno pred njegov susret sa Čerčilom. Ipak, ključno pitanje bila je postizanje dogovora o stvaranju jedinstvene vlade spajanjem NKOJ-a i izbegličke vlade. Dobivši konačno Titovu saglasnost na taj predlog Čerčil je smatrao da je bar deo njegovog plana bio ispunjen. Međutim, Tito je i te kako bio svestan da vreme radi za njega. U tom trenutku bilo je pitanje nedelje kada će Crvena armija doći na granice Jugoslavije i kada će NOVJ, uz njihovu pomoć, zagospodariti Srbijom, a samim tim i celokupnom situacijom u Jugoslaviji. Upravo zato, Tito je uporno izbegavao da izvrši tu preuzetu obavezu, pravdajući se da je u tom trenutku prioritet borba protiv okupatora, a ne rešavanje političkih pitanja. Već 19. septembra 1944. godine Broz je otputovao u Moskvu na razgovor sa Staljinom. Rezultat tog sastanka bio je dozvola NKOJ-a Crvenoj armiji da privremeno uđe u Jugoslaviju, kako bi nastavila da goni neprijatelja prema mađarskoj granici. Sudbina Ravnogorskog pokreta time je zapečaćena. Mihajlovićevo uporište bila je Srbija, a sada su partizani, na krilima sovjetskih tenkova, tu teritoriju stavili pod svoju kontrolu. Četnici su potisnuti u Bosnu, dok je NOVJ pobedonosno paradirala oslobođenom Jugoslovenskom prestonicom. Tito je time svoj cilj u potpunosti ostvario, postao je apsolutni gospodar situacije na terenu. Tek onda, uputio je poziv Šubašiću da se vrati u zemlju i da se konačno pristupi formiranju jedinstvene vlade. Šubašić je 15. oktobra stigao u Belu Crkvu, gde su započeti pregovori između njega i Tita. Kruna tih razgovora bio je Beogradski sporazum potpisan 2. novembra 1944. godine. Sporazum je podrazumevao da svi članovi NKOJA i izbegličke vlade uđu u jedinstvenu vladu, da se Milan Grol (vođa demokrata) koptira u istu i da se ta vlada obrazuje uz saglasnost predsedništva AVNOJ-a (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije). Takođe, bilo je predviđeno da se kralj ne može vratiti u zemlju, dok jugoslovenski narodi ne donesu konačnu odluku o uređenju države. Dogovoreno je da Petar II prenese svoja ovlašćenja na namesnike, koji su morali biti izabrani dogovorom izbegličke vlade, NKOJ-a i samog kralja.
Niti kralj niti Britanci nisu bili zadovoljni ovakvim rešenjem. Petar II je čak tražio Šubašićevu ostavku, ali je na kraju na nagovor Britanaca ipak, odlučio da ga zadrži na čelu vlade. Uslov kralja bio je da Šubašić radi na izmeni sporazuma kojim bi se naglasilo da AVNOJ može imati ulogu samo privremenog parlamentom, bez prava donošenja zakona. Britanci i Amerikanci su insistirali da se AVNOJ proširi sa poslanicima izabranim 1938. godine u poslednjem predratnom sazivu parlamenta Jugoslavije. Smatrali su da će tako ojačati uticaj građanskih snaga u zemlji. Takođe, insistirali su da odluke, čak i tako proširenog AVNOJA, ne mogu imati zakonsku snagu, već se moraju potvrditi odlukama prvog izabranog parlamenta nakon oslobođenja zemlje. Suštinski, ti zahtevi su prihvaćeni od svih velikih sila na konferenciji održanoj od 4–11 februara 1945. godine na Jalti. Vođa revolucionarne vlasti u Jugoslaviji, Josip Broz Tito, se takođe saglasio sa tim predlogom saveznika, nakon čega je ujedinjenje NKOJA i izbegličke vlade, 7. marta 1945. godine, sprovedeno u delo. Predsednik Privremene narodne vlade DFJ kao i ministar odbrane postao je Josip Broz Tito. Komunisti su u toj vladi imali dominantnu većinu, od 28 ministara tek 5 nije pripadalo njihovoj političkoj opciji. Osim toga, Tito je već uspostavio vlast svoje partije po vertikali od lokalnog do državnog nivoa. Pod parolom borbe protiv okupatora i njihovih saradnika obračunao se sa gotovo svim potencijalnim političkim protivnicima, posebno na lokalnom nivou. Time je zemlju već čvrsto stavio pod svoju kontrolu, a formiranje zajedničke privremene vlade poslužilo mu je isključivo kao sredstvo za obezbeđivanje međunarodnog legitimiteta njegovoj revolucionarnoj vlasti. Nova, komunistička Jugoslavija, uz saglasnost velikih sila, bila je na taj način uspostavljena.
IZVORI I LITERATURA
LJubodrag Dimić, Istorija srpske državnosti, Knj. 3, Srbija u Jugoslaviji, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ogranak : Beseda : Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga, Novi Sad, 2001.
Milorad Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja, Evro Book, Beograd, 2019.
Dušan Plenča, Sporazum Tito – Šubašić, Istorijski glasnik: Organ Istorijskog društva SRS, Knj. 3, str. 51– 64. Beograd 1963.
Branko Petranović, AVNOJ i Beogradski sporazum, Zbornik za istoriju: Matica srpska. Knj. 9, str. 66–79, Novi Sad, 1974.
Ostavi komentar