STVARANJE JUGOSLAVIJE – VUDRO VILSON

31/03/2021

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

Kada je američki predsednik Vudro Vilson 1921. godine napustio Belu kuću, veliki srpski i američki naučnik, Mihajlo Pupin, istakao je da je srpski narod, u to turbulentno vreme na međunarodnoj političkoj sceni, izgubio možda i jedinog iskrenog prijatelja i zaštitnika. Nekoliko godina kasnije, februara 1924. godine, Vudro Vilson je preminuo u Vašingtonu. Javnost mlade južnoslovenske kraljevine sa posebnim pijetetom tada se oprostila od dvadeset i osmog američkog predsednika. Inače, ta emotivna reakcija, posebno srpske javnosti, nikako ne treba da nas iznenadi. Jer, tokom Prvog svetskog rata, Vilson ne samo da je pružio nedvosmislenu podršku Kraljevini Srbiji već je dao i nemerljiv, a verovatno i ključan impuls stvaranju Kraljevine SHS. Danas se u našoj javnosti najčešće ističe da je za taj i više nego blagonaklon stav američkog predsednika prema srpskim ratnim ciljevima zaslužan Mihajlo Pupin, što svakako nije sporno. Obavljajući dužnost počasnog konzula Srbije u SAD, ovaj ugledni naučnik je dao izuzetan doprinos afirmaciji srpskih interesa u Vašingtonu. Kao profesor Kolumbija univerziteta, predsednik Njujorške akademije nauka i jedan od osnivača Nase, Pupin se kretao u najvišim intelektualnim i političkim krugovima SAD. Prožet snažnim srpskim nacionalnim osećanjima on je koristio svaku priliku kako bi pomogao svom narodu. Ukazivao je na dramatičnu situaciju u kojoj se njegova otadžbina našla, istovremeno se ne ustručavajući da zatraži pomoć. Veliki autoritet koji je stekao u američkom društvu pomogao mu je da se njegova reč čuje, ali i sasluša. Uostalom, ogromna materijalna pomoć, prikupljena od američkih građana, oko 140 000 000 dolara, samo su potvrda ugleda i uticaja Mihajla Pupina. Međutim, treba naglasiti da diplomatsko-humanitarna akcija srpskog konzula zasigurno ne bi bila tako uspešna, bez obzira i na njegovo lično poznanstvo sa američkim predsednikom, da se na čelu SAD nije nalazio Vudro Vilson. Karakter američkog predsednika i politička načela koja je zastupao, oličena u spremnosti da etičkim principima da prednost u odnosu na usko lične političke interese, bile su plodno tle za srpske nacionalne planove. Srbija je u tom ratu nastupala sa političkog stanovišta utemeljenog na čvrstim moralnim principima. Tražila je za Srbe i sve ostale Južne Slovene pravo na oslobođenje i ujedinjenje u zajedničku državu. Vilson u tim stavovima nije video ništa agresivno, zavojevačko ili pogrešno, naprotiv. Srpsko stanovište se u potpunosti poklapalo sa njegovim mišljenjem da u međunarodnoj političkoj areni svi „mali narodi“ moraju biti ravnopravno tretirani, to jest, da im se mora dati šansa da sami odlučuju o svojoj sudbini.

Naravno, da bi smo razumeli zašto je Vilson imao takve stavove moramo prvo nešto više reći o njegovom životu, odrastanju i obrazovanju, svemu tome što je imalo ključni uticaj na formiranje njegovog karaktera. Vilson je rođen u decembru 1856. godine u američkoj saveznoj državi Virdžiniji. Otac mu je bio prezviterijanski sveštenik, koji je sina vaspitavao na temelju hrišćanske duhovnosti prožete snažnim uticajem protestantske etičke misli. Vilson je na tim temeljima izgradio svoj nesalomivi karakter, a predanost veri manifestovao je moleći se na kolenima dva puta dnevno, praktično do kraja svog života. Tokom detinjstva imao je problema sa zdravljem, moguće i disleksiju, zato je ključnu ulogu u njegovom obrazovanju odigrao upravo njegov otac. Vredno podučavajući sina, razvijajući kod njega ljubav prema čitanju i pismenom izražavanju, omogućio mu je da stekne kvalitetno osnovno obrazovanje. Kasnije, Vilson se školovao na koledžu u Severnoj Karolini, Prinstonu, Univerzitetu u Virdžiniji gde je završio pravo i „Džon Hopkins“ univerzitetu, gde je doktorirao. Posebno su ga, tokom školovanja, interesovali pravo, istorija i politika. Bavio se kako unutrašnjim političkim pitanjima tako i spoljnom politikom. Naročito se posvetio proučavanju britanskog parlamentarizma i biografijama državnika poput Bizmarka i Gledstona. Gledston mu je na svojevrstan način bio inspiracija, što i nije čudno ako uzmemo u obzir da su i jedan i drugi imali slična lična i politička načela.

Koliko je Vilson držao do moralnih normi čak i u profesionalnoj delatnosti, najbolje se videlo tokom njegovog kratkotrajnog izleta u advokaturu. Naime, Vilson je sa prijateljem otvorio advokatsku kancelariju u Atlanti. Međutim, pošto mu moralna načela nisu dozvoljavala da zastupa ljude za koje je znao da su krivi, zarad svog unutrašnjeg mira, ubrzo je odlučio da napusti advokaturu i posveti se prosvetnom radu. Vrhunac svoje nastavničke karijere doživeo je na Prinstonu, gde je stekao izuzetno poštovanje ne samo studenata već i kolega. Inače, bio je izuzetan govornik, više propovednik nego debatnik. Vilsonova predavanja pratili su ne samo studenti, nego i mnoštvo običnih ljudi željnih da čuju šta ima da kaže taj inspirativni i nadahnuti profesor. Popularnost i ugled koji je tada stekao, preporučili su ga za čelnog čoveka Prinstona. Prilikom izbora na tu poziciju, značajno mu je pomogao njegov prethodnik. Doduše, ponajviše zato što je očekivao da konzervativni Vilson, vezan za Bibliju i veru, neće ništa menjati u načinu funkcionisanja univerziteta. Međutim, tu se prevario. Vilsonu Biblija nije predstavljali ograničenje, već oslonac i nepresušan izvor duhovne snage. Inovativan i odlučan, on je na svakom poslu pokušavao da donese nešto novo, menja stvari nabolje i ostavi svoj lični pečat. Smatrao je da se u američkom visokoškolskom sistemu zapostavila vaspitna komponenta. Preduzeo je niz mera kako bi ojačao taj segment u nastavnom procesu, između ostalog radeći na uspostavljanju bližeg kontakta između predavača i studenata. Istovremeno, uprkos velikom protivljenju, istrajao je na ideji da se napravi studentski dom pri univerzitetu. Pre toga studenti su uglavnom boravili u privatnim smeštajima, a ova Vilsonova promena se pokazala kao toliko pozitivna da su i drugi univerziteti krenuli stopama Prinstona.

Vilsonov uspeh nije ostao nezapažen ni u političkim krugovima. Iako je još u studentskim danima bio blizak demokratama, čak i povremeno pisao tekstove čija je sadržina imala političku konotaciju, nikada se formalno nije priključio stranci. Međutim, videvši u njemu svog budućeg kandidata za guvernera, lideri Demokratske stranke u Nju Džerziju sami su potražili Vudroa Vilsona. Pošto je važio za časnog i poštenog čoveka, profesora od ugleda i karijere, za demokratsko vođstvo on je predstavljao idealnog kandidata. Doduše, treba istaći i to da Vilson nije imao utemeljenja u stranačkim strukturama, tako da su lokalni partijski lideri smatrali da ga lako mogu kontrolisati. Suštinski, videli su u njemu samo marionetu, nekoga preko koga bi  sprovodili svoje političke ideje u delo. Međutim, plan im je doživeo fijasko. Vilson je i u ovom slučaju, slično kao na Prinstonu, iskoristio to što su ga podcenili. Prihvatio je kandidaturu, odneo pobedu u državi gde su pre toga dominirali republikanci, a potom je svoje partijske oponente u  Demokratskoj stranci potpuno potisnuo u drugi plan. Uzevši čvrsto vlast u svoje ruke sprovodio je isključivo političke ideje u koje je verovao. Uvek se nosio načelom da izvršna vlast mora biti jaka, jer je jedino tako dovoljno efikasna. Bezkompromisno se obračunavao sa korupcijom, ispunjavajući na taj način svoje ključno predizborno obećanje. Nije bežao ni od politike intervencionizma u ekonomiji, ali isto tako bio je spreman da podrži zahteve radnika, kada su u pitanju njihova osnovna prava. Obavljajući dužnost guvernera Nju Džerzija, od 1910. godine, Vudro Vilson je svoju popularnost u američkoj javnosti uspeo značajno da uveća. Već 1912. godine uključio se u unutarpartijsku trku za demokratskog kandidata na predstojećim predsedničkim izborima. Iako nije važio za favorita, Vilson je u fotofinišu odneo pobedu nad favorizovanim protivkandidatom, Džejmsom Klarkom. Za pobedu na unutarstranačkim izborima Vilson, između ostalog, može da zahvali i tome što je jedan od favorita Vilijam Brajan, odustao od nominacije i odlučio da mu pruži podršku. Nakon toga usledio je lakši posao, odnosno sama izborna trka. Naime, u republikanskoj stranci je uoči tih predsedničkih izbora došlo do raskola. Tesna većina republikanaca za predsedničkog kandidata podržala je Vilijama Hauarda Tafta. Nezadovoljan ishodom, njegov oponent, Teodor Ruzvelt, napustio je stranku i odlučio da se samostalno kandiduje. Glasovi republikanaca time su se rasuli, odnosno skoro ravnomerno podelili na dva jaka kandidata, što je Vilsonu omogućilo da ostvari ubedljivu pobedu. Na taj način, nakon gotovo šesnaest godina Demokratska stranka je konačno imala svog kandidata u Beloj kući.

Kada je postao predsednik SAD, Vilson se na unutrašnjem političkom planu držao istih onih načela koje je primenjivao dok je bio guverner Nju Džerzija. Prioritet su mu bili, snažna centralna vlast, upliv države u ekonomske tokove zemlje, ali samo u domenu zakonske regulative i podrška opravdanim zahtevima radnika za poboljšanje njihovog opšteg statusa. Što se tiče spoljne politike, sva pitanja ostala su u senci sudbonosne 1914. godine, odnosno izbijanja Prvog svetskog rata. Vilson je na početku ovog globalnog sukoba proglasio neutralnost SAD, ali sa jasnom mišlju da istu neće biti nimalo lako sačuvati. Naime, vremenom su obe zaraćene strane, Antanta i Centralne sile, postale svesne da se taj sukob neće brzo završiti, odnosno da se pretvorio u dug iscrpljujući rovovski boj. Ishod rata, samim tim, više je zavisio od materijalnih resursa i ekonomskih kapaciteta nego od samih dešavanja na prvim linijama fronta. Sledstveno tome, politički značaj ekonomski moćnih SAD vremenom je samo rastao. Antanta se u velikoj meri oslanjala na snabdevanje iz Amerike. Istovremeno zahvaljujući dominantnoj floti vršila je svojevrsnu blokadu pomorskih luka Centralnih sila. Svesna prednosti koju time stiče njen neprijatelj, Nemačka je otvoreno pretila totalnim ratom na moru i potapanjem svih brodova koji se kreću prema obalama zemalja Antante. Vilsonu i većinskoj javnosti u SAD takav stav Nemačke bio je neprihvatljiv. Zato je američki predsednik već 1915. godine poslao jasnu poruku, da se pod cenu ulaska SAD u rat napadi na američke brodove neće tolerisati. Suočena sa otvorenom pretnjom iz SAD, Nemačka je privremeno odustala od ideja o totalnom ratu na moru. Međutim, kako je vreme odmicalo, za nemačke ratne stratege taj plan je postajao sve aktuelniji. Naime, krajem 1916. i početkom 1917. godine nemački generali usvojili su mišljenje da, ukoliko se nešto ne preduzme povodom sprečavanja prekookeanskog snabdevanja Antante, rat će zasigurno biti izgubljen. Takođe, procenili su da ukoliko krenu u totalni rat, SAD će trebati minimum godinu dana da se pripremi za ozbiljno vojničko angažovanje u Evropi. Upravo tih godinu dana Nemci su planirali da iskoriste za potapanje brodova koji snabdevaju zemlje Antante. Računali su da će to do te mere oslabiti ratne potencijale njihovih neprijatelja da bi pobeda Centralnih sila bila ostvarena i pre prebacivanja ozbiljnijeg kontingenta američkih vojnika na Stari kontinent. Međutim, ispostavilo se da je ovaj plan imao ozbiljne nedostatke. Nemci su loše procenili sposobnost američke strane da se brzo uključi u sukob, kao i kapacitete Antante da izdrži totalni rat na morima. Nakon otpočinjanja potapanja američkih brodova 1917. godine SAD i njihov predsednik više nisu imali izbora, uključili su se u Prvi svetski rat. Ispostavilo se da im je trebalo manje od godinu dana da gotovo dva miliona dobro opremljenih vojnika prebace na evropsko bojište. Pošto zemlje Antante za to vreme nisu pobeđene Nemačka se našla u bezizlaznoj situaciji. Poraz je bio izvestan, jedino se postavljalo pitanje koliko dugo Centralne sile mogu da pružaju otpor.

Vudro Vilson je i te kako bio svestan da odlukom o ulasku u Veliki rat pravi dramatičan iskorak u spoljnoj politici SAD. Sve do 1917. godine američka diplomatija delovala je u skladu sa dva principa. Jedno je načelo oca nacije Džordža Vašingtona, koji je savetovao da SAD ne treba da se obavezuju savezima već da vode politiku „slobodnih ruku“. Drugo načelo je formulisao predsednika Džejms Monro, čuvena Monroova doktrina. Bazirana na stavu da je američki kontinent dvorište SAD i da evropske sile tu nemaju šta da traže, uz istovremeno slanje poruke da njegova zemlja nema nameru da se upliće u evropske sporove, Monroova doktrina je suštinski bila izolacionistička. Kada je odlučio da  napusti tu tradicionalnu američku spoljnu politiku i umeša se u evropski sukob Vilson nikako nije želeo da to bude zbog usko sebičnih američkih interesa, već na dobrobit celokupnog čovečanstva. Uostalom, da to za Vilsona nije bila samo floskula ili parola kojom je želeo da mobiliše naciju videlo se iz njegovog programa formulisanog u čuvenih Četrnaest tačaka. Prve tri, kao i četrnaesta tačka tog programa, jasno govore kako Vilson vidi uređenje posleratnog sveta. Američki predsednik je smatrao da sistem ravnoteže sila nije uspeo da sačuva globalni mir, naprotiv, krvavi rat koji se u tom trenutku vodio bio je samo potvrda te njegove teze. Vilson je nasuprot ravnoteži sila i stvaranja međusobno suprotstavljenih saveza ponudio ideju povezivanja svih država u jedan savez, odnosno jednu međunarodnu organizaciju, Ligu naroda. Upravo ta organizacija bi imala zadatak da svojim članicama garantuje nezavisnost, nepovredivost granica, slobodan pristup svetskim morima i jednako pravo glasa u odlučivanju, bez obzira na veličinu i snagu. Kako se ta zajednica država ne bi pretvorila u debatni klub, u kome bi se raspravljalo o međunarodnim problemima, Vilson je predvideo da Liga naroda ima mogućnost da oružano deluje protiv onoga ko se ogluši o njene odluke. Time bi se, po mišljenju američkog predsednika, stvorili preduslovi za uspostavljanje trajnog mira u svetu.

Međutim, retko ko od svetskih lidera je imao razumevanja za Vilsonove stavove. Jednostavno rečeno, delovali su im suviše idealistički i nerealni. Sem toga, Britanci i Francuzi su nakon podnetih ogromnih ljudskih i materijalnih žrtava u ratu želeli da ostvare što veće benefite. Kažnjavanje Nemačke i suzbijanje njenog uticaja na Starom kontinentu za zvanični London i Pariz postao je imperativ. Vilson je, sa druge strane, bio mišljenja da poraženom neprijatelju ne treba nametati preoštre odredbe mira. Pod težinom konsekvenci nemačko društvo bi bilo dodatno antagonizovano, frustrirano i željno revanšizma. Neminovno, takva Nemačka bi svet gurala u nove sukobe, a ideal uspostavljanja trajnog mira postalo bi gotovo neizvodljivo. Koliko je bio u pravu, najbolje se videlo nakon uspona nacista u Nemačkoj i izbijanja Drugog svetskog rata. Ipak, pod pritiskom saveznika, Vilson je morao da popušta. Liga naroda je stvorena, što jeste predstavljalo pobedu njegovih ideja, ali samo delimičnu. Činjenica da toj međunarodnoj organizaciji nisu data sredstva prinude u ključnim momentima, učinili su je nemoćnom. Na veliko razočarenje Vilsona, za njegove ideje nije postojalo razumevanje ni u njegovoj domovini. Inicijativu da SAD postanu članice Lige naroda Senat je odbacio, čime su Amerikanci izabrali da se nakon okončanja Velikog rata ponovo povuku u izolaciju. Vilson je do kraja života žalio zbog takve odluke svojih sunarodnika.

Na samom kraju moramo da ukažemo na pomalo čak i zlonamerne tvrdnje da je Vilson uvukao SAD u Prvi svetski rat kako bi spasao svoje dužnike, Britaniju i Francusku. Koliko su takvi stavovi pogrešni najbolje se vidi iz činjenice da su SAD te 1917. godine bile potrebne obema zaraćenim stranama, i da je od odluke Vilsona na čiju stranu će se opredeliti zavisio ishod rata. Lako je, u tom trenutku, američki predsednik mogao da trguje, predloži savezništvo i jednima i drugima, a onda da se stavi na stranu onoga ko je spreman da ponudi više. Tim potezom, Vilson bi već tada SAD učinio najmoćnijom imperijom sveta. Međutim, dvadeset i osmi predsednik SAD nije tako rezonovao. Želeo je da istupanje SAD na globalnu političku scenu bude na korist celokupnog čovečanstva, a ne jedino njegove zemlje. Upravo je tu do izražaja došlo njegovo poimanje života i politike, gde jedno od drugog nije odvajao. Smatrao je da isto kao što se svaki čovek treba pridržavati određenih moralnih načela, tako se i državnik od čijih odluka zavisi sudbina sveta mora oslanjati na etičke norme. Za njega ne postoji ekskluzivitet države i njenog lidera, odnosno izuzetost od svake moralne i krivične odgovornosti. Naprotiv, pozicija i uloga u svetu svaku veliku silu samo dodatno obavezuje da se drži određenih etičkih principa.

Kada sve to sagledamo postaje nam jasno da se retko kad, u celokupnoj istoriji čovečanstva, desilo da je lider jedne tako moćne države sa toliko moralnih načela nastupao u međunarodnoj politici. Međutim, to je odraz karaktera Vudroa Vilsona, ličnih principa kojih se držao ceo život, privatno i profesionalno, pa samim tim i u politici. Stoga ne treba da nas čudi Vilsonova odluka da podrži stavove srpske vlade o pravu na oslobođenje i ujedinjenje Srba i ostalih Južnih Slovena. Za Vilsona to nije bilo samo nešto za šta je lobirao ugledni naučnik i profesor Mihajlo Pupin, već prirodno pravo svakog naroda da žive slobodno i bira državno-pravni okvir svog funkcionisanja. Zasigurno bi ogromna većina američkih političara razmišljala drugačije. Na primer, vođeni svojim ličnim interesima oni bi u jugoslovensko-italijanskom teritorijalnom sporu pre podržali Italijane. Italijanska zajednica u SAD bila je daleko brojnija od jugoslovenske, samim tim, od Italijana je u velikoj meri zavisio rezultat američkog izbornog procesa. Međutim, za Vilsona je takvo razmišljanje bilo odraz nezrelosti i slabosti, to je dolikovalo politikantima, nikako državnicima. Upravo tu leži vrednost i značaj Vudroa Vilsona, jednog od najznačajnijih predsednika SAD, čija politička načela su bila daleko ispred svog vremena. Pojedine ideje za koje se tokom svoje političke  karijere zalagao realizovane su tek godinama nakon njegove smrti, dok neke još uvek čekaju vreme kada će globalne političke elite biti dovoljno zrele da ih razumeju, usvoje i primene.

IZVORI I LITERATURA

Vladislav Savić, Vudro Vilson. Napredak, Pančevo, 1924.

Dragoljub R. Živanović, Vudro Vilson i Londonski pakt 1915. godine. Istoriski časopis : organ Istoriskog instituta SAN. Knj. 58, str. 275-299, Beograd, 2009.

Stevan Hadživuković, Stvaraoci istorije XX veka. Prometej, Novi Sad, 2005.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja