СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ – ВУДРО ВИЛСОН

31/03/2021

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Када је амерички председник Вудро Вилсон 1921. године напустио Белу кућу, велики српски и амерички научник, Михајло Пупин, истакао је да је српски народ, у то турбулентно време на међународној политичкој сцени, изгубио можда и јединог искреног пријатеља и заштитника. Неколико година касније, фебруара 1924. године, Вудро Вилсон је преминуо у Вашингтону. Јавност младе јужнословенске краљевине са посебним пијететом тада се опростила од двадесет и осмог америчког председника. Иначе, та емотивна реакција, посебно српске јавности, никако не треба да нас изненади. Јер, током Првог светског рата, Вилсон не само да је пружио недвосмислену подршку Краљевини Србији већ је дао и немерљив, а вероватно и кључан импулс стварању Краљевине СХС. Данас се у нашој јавности најчешће истиче да је за тај и више него благонаклон став америчког председника према српским ратним циљевима заслужан Михајло Пупин, што свакако није спорно. Обављајући дужност почасног конзула Србије у САД, овај угледни научник је дао изузетан допринос афирмацији српских интереса у Вашингтону. Као професор Колумбија универзитета, председник Њујоршке академије наука и један од оснивача Насе, Пупин се кретао у највишим интелектуалним и политичким круговима САД. Прожет снажним српским националним осећањима он је користио сваку прилику како би помогао свом народу. Указивао је на драматичну ситуацију у којој се његова отаџбина нашла, истовремено се не устручавајући да затражи помоћ. Велики ауторитет који је стекао у америчком друштву помогао му је да се његова реч чује, али и саслуша. Уосталом, огромна материјална помоћ, прикупљена од америчких грађана, око 140 000 000 долара, само су потврда угледа и утицаја Михајла Пупина. Међутим, треба нагласити да дипломатско-хуманитарна акција српског конзула засигурно не би била тако успешна, без обзира и на његово лично познанство са америчким председником, да се на челу САД није налазио Вудро Вилсон. Карактер америчког председника и политичка начела која је заступао, оличена у спремности да етичким принципима да предност у односу на уско личне политичке интересе, биле су плодно тле за српске националне планове. Србија је у том рату наступала са политичког становишта утемељеног на чврстим моралним принципима. Тражила је за Србе и све остале Јужне Словене право на ослобођење и уједињење у заједничку државу. Вилсон у тим ставовима није видео ништа агресивно, завојевачко или погрешно, напротив. Српско становиште се у потпуности поклапало са његовим мишљењем да у међународној политичкој арени сви „мали народи“ морају бити равноправно третирани, то јест, да им се мора дати шанса да сами одлучују о својој судбини.

Наравно, да би смо разумели зашто је Вилсон имао такве ставове морамо прво нешто више рећи о његовом животу, одрастању и образовању, свему томе што је имало кључни утицај на формирање његовог карактера. Вилсон је рођен у децембру 1856. године у америчкој савезној држави Вирџинији. Отац му је био презвитеријански свештеник, који је сина васпитавао на темељу хришћанске духовности прожете снажним утицајем протестантске етичке мисли. Вилсон је на тим темељима изградио свој несаломиви карактер, а преданост вери манифестовао је молећи се на коленима два пута дневно, практично до краја свог живота. Током детињства имао је проблема са здрављем, могуће и дислексију, зато је кључну улогу у његовом образовању одиграо управо његов отац. Вредно подучавајући сина, развијајући код њега љубав према читању и писменом изражавању, омогућио му је да стекне квалитетно основно образовање. Касније, Вилсон се школовао на колеџу у Северној Каролини, Принстону, Универзитету у Вирџинији где је завршио право и „Џон Хопкинс“ универзитету, где је докторирао. Посебно су га, током школовања, интересовали право, историја и политика. Бавио се како унутрашњим политичким питањима тако и спољном политиком. Нарочито се посветио проучавању британског парламентаризма и биографијама државника попут Бизмарка и Гледстона. Гледстон му је на својеврстан начин био инспирација, што и није чудно ако узмемо у обзир да су и један и други имали слична лична и политичка начела.

Колико је Вилсон држао до моралних норми чак и у професионалној делатности, најбоље се видело током његовог краткотрајног излета у адвокатуру. Наиме, Вилсон је са пријатељем отворио адвокатску канцеларију у Атланти. Међутим, пошто му морална начела нису дозвољавала да заступа људе за које је знао да су криви, зарад свог унутрашњег мира, убрзо је одлучио да напусти адвокатуру и посвети се просветном раду. Врхунац своје наставничке каријере доживео је на Принстону, где је стекао изузетно поштовање не само студената већ и колега. Иначе, био је изузетан говорник, више проповедник него дебатник. Вилсонова предавања пратили су не само студенти, него и мноштво обичних људи жељних да чују шта има да каже тај инспиративни и надахнути професор. Популарност и углед који је тада стекао, препоручили су га за челног човека Принстона. Приликом избора на ту позицију, значајно му је помогао његов претходник. Додуше, понајвише зато што је очекивао да конзервативни Вилсон, везан за Библију и веру, неће ништа мењати у начину функционисања универзитета. Међутим, ту се преварио. Вилсону Библија није представљали ограничење, већ ослонац и непресушан извор духовне снаге. Иновативан и одлучан, он је на сваком послу покушавао да донесе нешто ново, мења ствари набоље и остави свој лични печат. Сматрао је да се у америчком високошколском систему запоставила васпитна компонента. Предузео је низ мера како би ојачао тај сегмент у наставном процесу, између осталог радећи на успостављању ближег контакта између предавача и студената. Истовремено, упркос великом противљењу, истрајао је на идеји да се направи студентски дом при универзитету. Пре тога студенти су углавном боравили у приватним смештајима, а ова Вилсонова промена се показала као толико позитивна да су и други универзитети кренули стопама Принстона.

Вилсонов успех није остао незапажен ни у политичким круговима. Иако је још у студентским данима био близак демократама, чак и повремено писао текстове чија је садржина имала политичку конотацију, никада се формално није прикључио странци. Међутим, видевши у њему свог будућег кандидата за гувернера, лидери Демократске странке у Њу Џерзију сами су потражили Вудроа Вилсона. Пошто је важио за часног и поштеног човека, професора од угледа и каријере, за демократско вођство он је представљао идеалног кандидата. Додуше, треба истаћи и то да Вилсон није имао утемељења у страначким структурама, тако да су локални партијски лидери сматрали да га лако могу контролисати. Суштински, видели су у њему само марионету, некога преко кога би  спроводили своје политичке идеје у дело. Међутим, план им је доживео фијаско. Вилсон је и у овом случају, слично као на Принстону, искористио то што су га подценили. Прихватио је кандидатуру, однео победу у држави где су пре тога доминирали републиканци, а потом је своје партијске опоненте у  Демократској странци потпуно потиснуо у други план. Узевши чврсто власт у своје руке спроводио је искључиво политичке идеје у које је веровао. Увек се носио начелом да извршна власт мора бити јака, јер је једино тако довољно ефикасна. Безкомпромисно се обрачунавао са корупцијом, испуњавајући на тај начин своје кључно предизборно обећање. Није бежао ни од политике интервенционизма у економији, али исто тако био је спреман да подржи захтеве радника, када су у питању њихова основна права. Обављајући дужност гувернера Њу Џерзија, од 1910. године, Вудро Вилсон је своју популарност у америчкој јавности успео значајно да увећа. Већ 1912. године укључио се у унутарпартијску трку за демократског кандидата на предстојећим председничким изборима. Иако није важио за фаворита, Вилсон је у фотофинишу однео победу над фаворизованим противкандидатом, Џејмсом Кларком. За победу на унутарстраначким изборима Вилсон, између осталог, може да захвали и томе што је један од фаворита Вилијам Брајан, одустао од номинације и одлучио да му пружи подршку. Након тога уследио је лакши посао, односно сама изборна трка. Наиме, у републиканској странци је уочи тих председничких избора дошло до раскола. Тесна већина републиканаца за председничког кандидата подржала је Вилијама Хауарда Тафта. Незадовољан исходом, његов опонент, Теодор Рузвелт, напустио је странку и одлучио да се самостално кандидује. Гласови републиканаца тиме су се расули, односно скоро равномерно поделили на два јака кандидата, што је Вилсону омогућило да оствари убедљиву победу. На тај начин, након готово шеснаест година Демократска странка је коначно имала свог кандидата у Белој кући.

Када је постао председник САД, Вилсон се на унутрашњем политичком плану држао истих оних начела које је примењивао док је био гувернер Њу Џерзија. Приоритет су му били, снажна централна власт, уплив државе у економске токове земље, али само у домену законске регулативе и подршка оправданим захтевима радника за побољшање њиховог општег статуса. Што се тиче спољне политике, сва питања остала су у сенци судбоносне 1914. године, односно избијања Првог светског рата. Вилсон је на почетку овог глобалног сукоба прогласио неутралност САД, али са јасном мишљу да исту неће бити нимало лако сачувати. Наиме, временом су обе зараћене стране, Антанта и Централне силе, постале свесне да се тај сукоб неће брзо завршити, односно да се претворио у дуг исцрпљујући рововски бој. Исход рата, самим тим, више је зависио од материјалних ресурса и економских капацитета него од самих дешавања на првим линијама фронта. Следствено томе, политички значај економски моћних САД временом је само растао. Антанта се у великој мери ослањала на снабдевање из Америке. Истовремено захваљујући доминантној флоти вршила је својеврсну блокаду поморских лука Централних сила. Свесна предности коју тиме стиче њен непријатељ, Немачка је отворено претила тоталним ратом на мору и потапањем свих бродова који се крећу према обалама земаља Антанте. Вилсону и већинској јавности у САД такав став Немачке био је неприхватљив. Зато је амерички председник већ 1915. године послао јасну поруку, да се под цену уласка САД у рат напади на америчке бродове неће толерисати. Суочена са отвореном претњом из САД, Немачка је привремено одустала од идеја о тоталном рату на мору. Међутим, како је време одмицало, за немачке ратне стратеге тај план је постајао све актуелнији. Наиме, крајем 1916. и почетком 1917. године немачки генерали усвојили су мишљење да, уколико се нешто не предузме поводом спречавања прекоокеанског снабдевања Антанте, рат ће засигурно бити изгубљен. Такође, проценили су да уколико крену у тотални рат, САД ће требати минимум годину дана да се припреми за озбиљно војничко ангажовање у Европи. Управо тих годину дана Немци су планирали да искористе за потапање бродова који снабдевају земље Антанте. Рачунали су да ће то до те мере ослабити ратне потенцијале њихових непријатеља да би победа Централних сила била остварена и пре пребацивања озбиљнијег контингента америчких војника на Стари континент. Међутим, испоставило се да је овај план имао озбиљне недостатке. Немци су лоше проценили способност америчке стране да се брзо укључи у сукоб, као и капацитете Антанте да издржи тотални рат на морима. Након отпочињања потапања америчких бродова 1917. године САД и њихов председник више нису имали избора, укључили су се у Први светски рат. Испоставило се да им је требало мање од годину дана да готово два милиона добро опремљених војника пребаце на европско бојиште. Пошто земље Антанте за то време нису побеђене Немачка се нашла у безизлазној ситуацији. Пораз је био известан, једино се постављало питање колико дуго Централне силе могу да пружају отпор.

Вудро Вилсон је и те како био свестан да одлуком о уласку у Велики рат прави драматичан искорак у спољној политици САД. Све до 1917. године америчка дипломатија деловала је у складу са два принципа. Једно је начело оца нације Џорџа Вашингтона, који је саветовао да САД не треба да се обавезују савезима већ да воде политику „слободних руку“. Друго начело је формулисао председника Џејмс Монро, чувена Монроова доктрина. Базирана на ставу да је амерички континент двориште САД и да европске силе ту немају шта да траже, уз истовремено слање поруке да његова земља нема намеру да се уплиће у европске спорове, Монроова доктрина је суштински била изолационистичка. Када је одлучио да  напусти ту традиционалну америчку спољну политику и умеша се у европски сукоб Вилсон никако није желео да то буде због уско себичних америчких интереса, већ на добробит целокупног човечанства. Уосталом, да то за Вилсона није била само флоскула или парола којом је желео да мобилише нацију видело се из његовог програма формулисаног у чувених Четрнаест тачака. Прве три, као и четрнаеста тачка тог програма, јасно говоре како Вилсон види уређење послератног света. Амерички председник је сматрао да систем равнотеже сила није успео да сачува глобални мир, напротив, крвави рат који се у том тренутку водио био је само потврда те његове тезе. Вилсон је насупрот равнотежи сила и стварања међусобно супротстављених савеза понудио идеју повезивања свих држава у један савез, односно једну међународну организацију, Лигу народа. Управо та организација би имала задатак да својим чланицама гарантује независност, неповредивост граница, слободан приступ светским морима и једнако право гласа у одлучивању, без обзира на величину и снагу. Како се та заједница држава не би претворила у дебатни клуб, у коме би се расправљало о међународним проблемима, Вилсон је предвидео да Лига народа има могућност да оружано делује против онога ко се оглуши о њене одлуке. Тиме би се, по мишљењу америчког председника, створили предуслови за успостављање трајног мира у свету.

Међутим, ретко ко од светских лидера је имао разумевања за Вилсонове ставове. Једноставно речено, деловали су им сувише идеалистички и нереални. Сем тога, Британци и Французи су након поднетих огромних људских и материјалних жртава у рату желели да остваре што веће бенефите. Кажњавање Немачке и сузбијање њеног утицаја на Старом континенту за званични Лондон и Париз постао је императив. Вилсон је, са друге стране, био мишљења да пораженом непријатељу не треба наметати преоштре одредбе мира. Под тежином консеквенци немачко друштво би било додатно антагонизовано, фрустрирано и жељно реваншизма. Неминовно, таква Немачка би свет гурала у нове сукобе, а идеал успостављања трајног мира постало би готово неизводљиво. Колико је био у праву, најбоље се видело након успона нациста у Немачкој и избијања Другог светског рата. Ипак, под притиском савезника, Вилсон је морао да попушта. Лига народа је створена, што јесте представљало победу његових идеја, али само делимичну. Чињеница да тој међународној организацији нису дата средства принуде у кључним моментима, учинили су је немоћном. На велико разочарење Вилсона, за његове идеје није постојало разумевање ни у његовој домовини. Иницијативу да САД постану чланице Лиге народа Сенат је одбацио, чиме су Американци изабрали да се након окончања Великог рата поново повуку у изолацију. Вилсон је до краја живота жалио због такве одлуке својих сународника.

На самом крају морамо да укажемо на помало чак и злонамерне тврдње да је Вилсон увукао САД у Први светски рат како би спасао своје дужнике, Британију и Француску. Колико су такви ставови погрешни најбоље се види из чињенице да су САД те 1917. године биле потребне обема зараћеним странама, и да је од одлуке Вилсона на чију страну ће се определити зависио исход рата. Лако је, у том тренутку, амерички председник могао да тргује, предложи савезништво и једнима и другима, а онда да се стави на страну онога ко је спреман да понуди више. Тим потезом, Вилсон би већ тада САД учинио најмоћнијом империјом света. Међутим, двадесет и осми председник САД није тако резоновао. Желео је да иступање САД на глобалну политичку сцену буде на корист целокупног човечанства, а не једино његове земље. Управо је ту до изражаја дошло његово поимање живота и политике, где једно од другог није одвајао. Сматрао је да исто као што се сваки човек треба придржавати одређених моралних начела, тако се и државник од чијих одлука зависи судбина света мора ослањати на етичке норме. За њега не постоји ексклузивитет државе и њеног лидера, односно изузетост од сваке моралне и кривичне одговорности. Напротив, позиција и улога у свету сваку велику силу само додатно обавезује да се држи одређених етичких принципа.

Када све то сагледамо постаје нам јасно да се ретко кад, у целокупној историји човечанства, десило да је лидер једне тако моћне државе са толико моралних начела наступао у међународној политици. Међутим, то је одраз карактера Вудроа Вилсона, личних принципа којих се држао цео живот, приватно и професионално, па самим тим и у политици. Стога не треба да нас чуди Вилсонова одлука да подржи ставове српске владе о праву на ослобођење и уједињење Срба и осталих Јужних Словена. За Вилсона то није било само нешто за шта је лобирао угледни научник и професор Михајло Пупин, већ природно право сваког народа да живе слободно и бира државно-правни оквир свог функционисања. Засигурно би огромна већина америчких политичара размишљала другачије. На пример, вођени својим личним интересима они би у југословенско-италијанском територијалном спору пре подржали Италијане. Италијанска заједница у САД била је далеко бројнија од југословенске, самим тим, од Италијана је у великој мери зависио резултат америчког изборног процеса. Међутим, за Вилсона је такво размишљање било одраз незрелости и слабости, то је доликовало политикантима, никако државницима. Управо ту лежи вредност и значај Вудроа Вилсона, једног од најзначајнијих председника САД, чија политичка начела су била далеко испред свог времена. Поједине идеје за које се током своје политичке  каријере залагао реализоване су тек годинама након његове смрти, док неке још увек чекају време када ће глобалне политичке елите бити довољно зреле да их разумеју, усвоје и примене.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Владислав Савић, Вудро Вилсон. Напредак, Панчево, 1924.

Драгољуб Р. Живановић, Вудро Вилсон и Лондонски пакт 1915. године. Историски часопис : орган Историског института САН. Књ. 58, стр. 275-299, Београд, 2009.

Стеван Хаџивуковић, Ствараоци историје XX века. Прометеј, Нови Сад, 2005.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања