Стварање Југославије – америчка улога

28/01/2020

Аутор: Милован Балабан, историчар

О Версајској мировног конференцији причано је и писано много. Поготово у години јубилеја, јер је Версајска мировна конференција почела 1919. година, тако да се ових година навршава век од краја Великог рата и читавог низа споразума, које су земље победнице потписале са земљама губитницама рата. Ипак, мишљења смо да није до краја расветљена улога Америке у креирању тадашњег европског и светког поретка. Исто тако  чини се да улога Америке није довољно расветљена и када је у питању стварање Југославије. Овај есеј има за циљ, између осталог, да допуни и ту страну тадашњих збивања.

 

Како би схватили улогу Америке у светској историји, самим тим и у догађајима на Версајској конференцији и почетак уплива њеног утицаја на европски континент, мало ћемо се осврнути на саму идеју и темеље постојања Америке. Основе америчке идеје можемо наћи још пре четристо година, када се група ходочасника искрцала на територији данашње државе Масачусетс и основала колонију Плимут. Побегавши из сталешке Европе они су смтрали да су стигли у изабрану земљу, те да ће као изабрани народ (идеја која вуче корене из Старог Завета) створити супериорну цивилизцију, речју рај на земљи. Доласком на америчко тло ходочасници су имали уверење ослобођености од источног, адамовског греха, те да ће они бити Град на Брду, односно Нови Јерусалим, или ново Божије изабрање, те да ће у њих бити упрте очи целог света.

 

Мисионарски моменат (иако није једини у менталитету Американаца), везан за протестантски дух и материјални успех који је по њима мера блискости са Богом, постао је карактерна одредница америчког менталитета, а ширење америчких вредности (новог изабрања) менталитетски неодвојиво од досељеника, али и оних каснијих који буду досељени и који буду учествовали у изградњи америчке цивилизације. Осећај изабраности ослободио је Американце осећаја кривице за судбину према онима који би им се евентуално испречили на путу. Ширењем на запад то су била пре свега индијанска домородачка племена, а касније, са изласком Америке на светску позорницу као светске силе, неретко и остали народи света.

 

Када је завршено ширење на запад Американци су истакли претензије на читав амерички континент. Доктрина Монроа, „Америка Американцима“, била је дефинисана раније (Монро је био амерички председник 1816 – 1824), али су Американци тек касније били у стању и почели да је спроводе у дело. Но, крајем XIX и почетком XX века Америка почиње ширење ван америчког континета. У интересну сферу ушле су Куба и Филипини, а велики финансијски бум (који је настао као резултат ослобађања велике стваралачке енергије у Америци, али и стварања великих монопола што је довело до концентрације капитала у малим рукама), као и нестабилност старог континента финализована Великим ратом, резултирали су постепеним увлачењем Америке у европске односе. Улазак у Велики рат 1917. године био је резултат тежње, са једне стране да се стане на праведнију страну у сукобу, али и са друге да Америка спасе своје повериоце, Британију и Француску, које су се задужиле током рата.

 

Дакле, са једне стране идеолошки осећај посебности и осећај потребе ширења својих вредности на цео свет, и са друге стране интереси финансијског и сваког другог капитала, довели су Америку у Европу, те судбоносно утицали на даљи развој старог континента, али и њеног прекоокеанског брата. Но, тај утицај у ту снагу требало је институционализовати, створити основе Америке као светске силе. Управо је то био један од циљева учешћа Америке на Версајској мировној конференцији. Било је, наравно, различитих становишта у самој Америци. Изолационисти су сматрали да држава не треба да се меша у ствари Европе, те да треба својим примером да буде светлост целом свету. Ипак, неминовни историјски процеси говорили су у прилог томе да је Америка неповратно изашла из себе, те да ће међународна политика у будућности све више зависити од ове таласократске силе.

 

Зарад појашњења треба рећи реч, две о Америци пред Велики рат. Велика концентрација капитала у рукама америчких предузетника учинила је да Америка функционише и као нека врста акционарског друштва. Држава је наравно имала своје уставом прецизиране ингеренције, али главну реч су водили и креирали њена стратешка опредељења, пре свега моћни лобији – банкарски, индустријски, касније војни и други. Отуда су у предвечерје Првог светског рата формиране федералне резерве као нека врста акционарског друштва, где су оне постале приватно власништво са ограниченим упливом државе.

 

Отуд је у Америци сваки конгресмен, сенатор, или битан човек био представник моћних лобија и удружења. Чак и председник, упркос великим уставним овлашћењима, није могао да делује мимо моћног капитала. Отуд се формирање федералних резерви у приватном власништву приписује Вудро Вилсону, првом јужњаку после грађанског рата који је сео у председничку столицу. Оно што је битно за овај текст је улога коју ће Вилсон одиграти у отварању Америке и самој припреми америчке делегације за Версајску конференцију.

 

Мировни план који је имао пре рата, а нарочито улазак Америке у рат на страни Антанте, велике суме новца позајмљене савезницима (што је Америку претворило у земљу повериоца и омогућило финансијски улазак у Европу после рата), као и америчка иницијатива ка стварању новог и бољег света (пре свега кроз четрнаест Вилсонових тачака којима се дефинисао послератни свет), дигли су морални кредибилитет Вилсона, тако да је он дошао са ореолом моралне громаде и спасиоца Европе на Версајску конференцију. Био је звезда, макар првог дела конференције, све док се Америка није повукла.

 

Америка је и поред дотадашње подршке земљама Антанте у рат ушла тек 1917. године, после Немачког објављивања подморничког рата и страдања америчких трговачких бродова. Колико је Немачка услед поморске блокаде од стране Британије и Америке била принуђена на очајнички подморнички рат друга је прича, али је чињеница да је Америка Немачку подморничку агресивност искористила да објави рат Кајзеру Виљхему. Но, оно што је нама битније је следеће, Америка, на челу са Вилсоном и министром финансија Макадуом (можда најбољим министром финансија још од Александра Хамилтона) одмах је почела да спрема тим за мировну конференцију.

 

Тим је бројао сто педесет људи, Основано је једно тело које се звало Испитивање, или Истраживање. Тим образован за мировну конферецији био је састављен од најумнијих глава Америке, представника свих грана крупног капитала, што показује да је Америка приступила том послу крајње озбиљно, а то се најбоље видело на самој конференцији. Између осталих ту је био и државни секретар Лесинг, али рад је надгледао лични пријатељ Вилсонов, човек кога су звали Пуковник Едвард Хаус. Хаус није био пуковник већ бизнисмен из Тексаса који је помогао Вилсону у првој камапањи за председника 1912, те био његов саветник и човек од личног поверења.

 

Пуковник Хаус је координирао тимом који се претворио у америчку Версајску делегацију, а из ње 1921. је формиран Савет за односе са јавношћу, односно Савет за иностране послове, који и данас постоји и игра значајну улогу у креирању америчке политике. Америка се стварањем ових институција почела спремати за улогу велике силе која ће имати већи уплив на светске међународне односе. У том тренутку она још није искусна у креирању светске политике, али рад са тимом за версајску конференцију и рад на самој конференцији исцртао је костур и ударио темеље Америке као светске силе и трасирао пут амаричкој спољној политици наредних деценија, те израстању Америке у најозбиљнију глобалну силу.

 

На челу Савета за иностране послове био је Арчибалд Кулиџ. Он је довео на место извршног уредника часописа „Форен Аферс“, Амстронга Хамилтона, изузетно занимљиву личност, човек који је био војни аташе у Србији. Амстронг Хамилтон је био наклоњен југословенскиј идеји. Можда је разлог његовог просрпског (тада пројугословенског јер се Србија залагала за стварање Југославије) става што је видио обострану, америчко-српску, корист за настајање држава Југославије. Сматрао је да то одговара и америчким интересима, као сили која је у наступању и покушава да зазузме позицију на међународној сцени.

 

Кулиџ је умро 1928. године, а Амстронг Хамилтон га је наследио на месту главног уредника часописа. Остао је на том месту до своје смрти 1972. године, практично био је педесет година главни човек часописа који је издавао Савет за иностране односе. У америчком тиму био је и Џон Далс, у време Ајзенхауера државни секретар. Затим брат Џона, Ален Далс, којио је био шеф ЦИА. Речју, америчку версајску делегацију чинили су људи који ће ударити основе Америке као светске силе и који ће бити доминантни у спољној политици Америке наредних пола века.

 

Када је делегација дошла у Версај и када је почела да ради, најблаже речено сви Европљани, чак и Британци, били су изненађени њеном спремношћу. Тим амерички је пре конференције направио преко двеста истраживања, имали су најтачније информације, најозбиљније урађене мапе европског простора са најситнијим детаљима, те најтачнија обавештења и информације о већини народа. Највише истраживања, око 25% од укупно свих истраживања које је спровела америчка версајска делегација, било је сконцентрисано на Балкан, један велики део на просторе Аустро-Угарске, као и на Немачку. На ова три подручја ишло је скоро осамдесет посто истраживања. Направили су преко 260 извештаја. Све у свему, импозантна припремљеност, што је све говорило о намери Америке да озбиљно креира светску политику на конференцији, али и у будућности.

 

Упркос малој дигресији напоменућемо да је све ове људе наш научник Пупин познавао и отуда се може схватити његов утицај на став америчке делегације, када су у питању били српски интереси, који су тада били оличени у стварању заједничке државе са Словенцима и Хрватима. Рецимо није згорег рећи да је у америчком тиму био и Даглас Џонсон, географ са Колумбија универзитета и Пупинов пријатељ. Све у свему једна стручна и најблаже речено компетентна екипа, састављена од представника свих америчких центара моћи, која је дошла са жељом да удари основе за стварање Америке као светске силе. У том науму Балкан им је играо изузетно важну улогу и отуд максимална концентрисаност на полуострво, али и заинтересованост за стварање државе која ће одменити двојну монархију, играти улогу у спречавању германског и бољшевичког продора у Европу, али и бити један од мостова америчке пенетрације на Стари континент.

 

Тако моћна делегација стигла је у Версај. Она је у Версају била заступљена у свим телим и можемо слободно рећи доминирала својом обавештеношћу, стручношћу и давањем спремних одговора на сва питања. Генерално, америчка делегација је доминирала Версајом до Вилсоновог повлачења у јулу. Прво што је Вилсон истакао је то да сви уговори морају бити јавни и транспарентни. То је погодило пре свега Италију, јер је она у Лондонском уговору видела шансу остварења својих претензија на Јадрану. Али став који је ишао за негирањем тајних уговора и афирмацијом транспарентности у међународној арени погодовао је југословеснкој идеји и тадашњим ставовима Србије (не улазимо у овом раду у причу колико је југословенска идеја била погубна за Србију јер је Србија тада заговарала и био јој је циљ стварање Југославије).

 

Оно што је било битно за Србију, као што је горе напоменуто, свакако је став великих сила према двојној монархији. Британија се до пред сам крај рата залагала за њено очување, док су Американци, урадивши низ истраживања, били флексибилнији и понудили неколико опција. У случају неуспеха предложене опције стил амаеричке делегације је да има неколико резервних, чиме долазе до става који мање више већини одговара, или бар умањују незадовољство оних који се сматрају оштећеним. Први план је био федерализација монархије. Уколико нема расположења за тако нешто они су видели могућност решења уређења монархије у тријализму. Једна од опција била је и потпуни распад Хабзбуршке монархије.

 

То су опције са којима су дошли. Конкретне ствари на терену их усмеравају да 1919. затраже, пре свих Вилсон, да се проуче опције за решење статуса територија које насељавају јужнословенски народи (Американци су имали разрађене опције и за Немачку али се тим у овом раду нећемо бавити). Тако на терену, осетивши пулс свих делегата и додатно проучивши могућа решења они предлажу четири опције за југословенски простор. Прва опција је стварање Југославије са Србима, Хрватима и Словенцима, односно онакве каква је и створена после конференције. Друга опција била је стварање прво државе Словенаца, Хрвата и Срба на просторима разрушене двојне монархије која би се потом ујединила у лабавом савезу са Србијом. Морамо истаћи да су Американци знали да је оваква творевина, форсирана од Југословенског одбора а потом и Народног Вијећа у Загребу, била неодржива, али и нефункционална јер није могла да одигра улогу бране евентуалном германском и бољшевичком продору у Европу.

 

Трећа опција била је стварање више независних држава. Хрватска, Далмација, Славонија, Босна и Херцеговина биле би, уз Србију, новоформиране државе. Али нефункционалност овог решења је баш у слабости малих држава, јер двојну монархију због помињаних геополитичких разлога требало је да одмени јака држава. И четврта опција била је да се формира Велика Хрватска, са Далмацијом, Славонијом и Босном и Херцеговином, али уз објашњење о немогућности егзистенције овакве државе, пре свега због јаког српског елемента, те учешћа Хрвата и Словенаца на страни губитника у Великом рату.

 

Америчка креативност, уз јасно апострофирање да је прва опција најповољнија, односно стварање Југославије великим проширивањем Краљевине Србије, одиграла је вероватно најзначајнију улогу у признавању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, формираног првог децембра 1918. Такође, то је била опција која се наметнула као алтернативна британском очувању двојне монархије. Наравно, двојна монархија у пракси, услед оронулости и жеље народа који су је творили да се афирмишу, није могла да опстане. Али је амерички потез којим је афирмисала новостворену заједничку државу, уз стручну анализу Балкана и простора који су насељавали јужнословенски народи, отворио пут ка међународном признању нове државе. Можда Американци нису направили револуционарни потез али су свакако разумели историјске токове (неко ће рећи и креирали) и ускладили свој интерес са реалним стањем ствари на терену, те су дефинисали државне оквире, као што су и скицирали мисију југословенске државе у будућности.

 

Отуд су у том правцу почели да размишљају и Британци, којима овакав начин размишљања није био стран, али су га Американци најјасније апострофирали. У том правцу је ишла и Француска па је стварајући Версајски поредак у Европи видела Југославију као једног од главних партнера и окосницу система који ће бити створен. Најзад, свима њима је одговарало да нова држава има легитимитет и континуитет, што јој је давало озбиљност, али и да српски православни елемент не буде доминантан, што се обезбедило прикључењем Словенаца и Хрвата, што је опет омугућавало сталне тензије те арбитражу спољњег фактора и утицање на унутрашње односе. У овоме је предњачила Британија.

 

Да закључимо, Америка је одиграла готово пресудну улогу у стварању заједничке државе. Тада се то поклапало са српским интересом и ставовима које је српска делегација заступала на Версајској конференцији. Такође треба напоменути да Американци нису учинили нешто небивало, већ су само, пре свега идући за својим интересом да направе мостове за улазак и присуство на Старом континенту, најбоље разумели историјске токове и неминовности. А неминовност и реалност била је урушеност двојне монархије, што је изискивало тражење алтернативе. Амерканци су први и најјасније схватили да то може бити велика држава Јужних Словена и свој рад су усмерили ка остварењу тог циља. Тако су тој идеји дали велики допринос, што је тада било готово од пресудног значаја за Србију, без обзира колико је та држава заиста била у интересу Срба, те колико је она била, како се сада зна, погубна за Србе као народ и за српски заветни, православно-светосавски дух и културу.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања