Autor: Milovan Balaban, istoričar
O Versajskoj mirovnog konferenciji pričano je i pisano mnogo. Pogotovo u godini jubileja, jer je Versajska mirovna konferencija počela 1919. godina, tako da se ovih godina navršava vek od kraja Velikog rata i čitavog niza sporazuma, koje su zemlje pobednice potpisale sa zemljama gubitnicama rata. Ipak, mišljenja smo da nije do kraja rasvetljena uloga Amerike u kreiranju tadašnjeg evropskog i svetkog poretka. Isto tako čini se da uloga Amerike nije dovoljno rasvetljena i kada je u pitanju stvaranje Jugoslavije. Ovaj esej ima za cilj, između ostalog, da dopuni i tu stranu tadašnjih zbivanja.
Kako bi shvatili ulogu Amerike u svetskoj istoriji, samim tim i u događajima na Versajskoj konferenciji i početak upliva njenog uticaja na evropski kontinent, malo ćemo se osvrnuti na samu ideju i temelje postojanja Amerike. Osnove američke ideje možemo naći još pre četiristo godina, kada se grupa hodočasnika iskrcala na teritoriji današnje države Masačusets i osnovala koloniju Plimut. Pobegavši iz staleške Evrope oni su smatrali da su stigli u izabranu zemlju, te da će kao izabrani narod (ideja koja vuče korene iz Starog Zaveta) stvoriti superiornu civilizaciju, rečju raj na zemlji. Dolaskom na američko tlo hodočasnici su imali uverenje oslobođenosti od istočnog, Adamovskog greha, te da će oni biti Grad na Brdu, odnosno Novi Jerusalim, ili novo Božije izabranje, te da će u njih biti uprte oči celog sveta.
Misionarski momenat (iako nije jedini u mentalitetu Amerikanaca), vezan za protestantski duh i materijalni uspeh koji je po njima mera bliskosti sa Bogom, postao je karakterna odrednica američkog mentaliteta, a širenje američkih vrednosti (novog izabranja) mentalitetski neodvojivo od doseljenika, ali i onih kasnijih koji budu doseljeni i koji budu učestvovali u izgradnji američke civilizacije. Osećaj izabranosti oslobodio je Amerikance osećaja krivice za sudbinu prema onima koji bi im se eventualno isprečili na putu. Širenjem na zapad to su bila pre svega indijanska domorodačka plemena, a kasnije, sa izlaskom Amerike na svetsku pozornicu kao svetske sile, neretko i ostali narodi sveta.
Kada je završeno širenje na zapad Amerikanci su istakli pretenzije na čitav američki kontinent. Doktrina Monroa, „Amerika Amerikancima“, bila je definisana ranije (Monro je bio američki predsednik 1816 – 1824), ali su Amerikanci tek kasnije bili u stanju i počeli da je sprovode u delo. No, krajem XIX i početkom XX veka Amerika počinje širenje van američkog kontinenta. U interesnu sferu ušle su Kuba i Filipini, a veliki finansijski bum (koji je nastao kao rezultat oslobađanja velike stvaralačke energije u Americi, ali i stvaranja velikih monopola što je dovelo do koncentracije kapitala u malim rukama), kao i nestabilnost starog kontinenta finalizovana Velikim ratom, rezultirali su postepenim uvlačenjem Amerike u evropske odnose. Ulazak u Veliki rat 1917. godine bio je rezultat težnje, sa jedne strane da se stane na pravedniju stranu u sukobu, ali i sa druge da Amerika spase svoje poverioce, Britaniju i Francusku, koje su se zadužile tokom rata.
Dakle, sa jedne strane ideološki osećaj posebnosti i osećaj potrebe širenja svojih vrednosti na ceo svet, i sa druge strane interesi finansijskog i svakog drugog kapitala, doveli su Ameriku u Evropu, te sudbonosno uticali na dalji razvoj starog kontinenta, ali i njenog prekookeanskog brata. No, taj uticaj u tu snagu trebalo je institucionalizovati, stvoriti osnove Amerike kao svetske sile. Upravo je to bio jedan od ciljeva učešća Amerike na Versajskoj mirovnoj konferenciji. Bilo je, naravno, različitih stanovišta u samoj Americi. Izolacionisti su smatrali da država ne treba da se meša u stvari Evrope, te da treba svojim primerom da bude svetlost celom svetu. Ipak, neminovni istorijski procesi govorili su u prilog tome da je Amerika nepovratno izašla iz sebe, te da će međunarodna politika u budućnosti sve više zavisiti od ove talasokratske sile.
Zarad pojašnjenja treba reći reč, dve o Americi pred Veliki rat. Velika koncentracija kapitala u rukama američkih preduzetnika učinila je da Amerika funkcioniše i kao neka vrsta akcionarskog društva. Država je naravno imala svoje ustavom precizirane ingerencije, ali glavnu reč su vodili i kreirali njena strateška opredeljenja, pre svega moćni lobiji – bankarski, industrijski, kasnije vojni i drugi. Otuda su u predvečerje Prvog svetskog rata formirane federalne rezerve kao neka vrsta akcionarskog društva, gde su one postale privatno vlasništvo sa ograničenim uplivom države.
Otud je u Americi svaki kongresmen, senator, ili bitan čovek bio predstavnik moćnih lobija i udruženja. Čak i predsednik, uprkos velikim ustavnim ovlašćenjima, nije mogao da deluje mimo moćnog kapitala. Otud se formiranje federalnih rezervi u privatnom vlasništvu pripisuje Vudro Vilsonu, prvom južnjaku posle građanskog rata koji je seo u predsedničku stolicu. Ono što je bitno za ovaj tekst je uloga koju će Vilson odigrati u otvaranju Amerike i samoj pripremi američke delegacije za Versajsku konferenciju.
Mirovni plan koji je imao pre rata, a naročito ulazak Amerike u rat na strani Antante, velike sume novca pozajmljene saveznicima (što je Ameriku pretvorilo u zemlju poverioca i omogućilo finansijski ulazak u Evropu posle rata), kao i američka inicijativa ka stvaranju novog i boljeg sveta (pre svega kroz četrnaest Vilsonovih tačaka kojima se definisao posleratni svet), digli su moralni kredibilitet Vilsona, tako da je on došao sa oreolom moralne gromade i spasioca Evrope na Versajsku konferenciju. Bio je zvezda, makar prvog dela konferencije, sve dok se Amerika nije povukla.
Amerika je i pored dotadašnje podrške zemljama Antante u rat ušla tek 1917. godine, posle Nemačkog objavljivanja podmorničkog rata i stradanja američkih trgovačkih brodova. Koliko je Nemačka usled pomorske blokade od strane Britanije i Amerike bila prinuđena na očajnički podmornički rat druga je priča, ali je činjenica da je Amerika Nemačku podmorničku agresivnost iskoristila da objavi rat Kajzeru Viljhemu. No, ono što je nama bitnije je sledeće, Amerika, na čelu sa Vilsonom i ministrom finansija Makaduom (možda najboljim ministrom finansija još od Aleksandra Hamiltona) odmah je počela da sprema tim za mirovnu konferenciju.
Tim je brojao sto pedeset ljudi, Osnovano je jedno telo koje se zvalo Ispitivanje, ili Istraživanje. Tim obrazovan za mirovnu konferenciji bio je sastavljen od najumnijih glava Amerike, predstavnika svih grana krupnog kapitala, što pokazuje da je Amerika pristupila tom poslu krajnje ozbiljno, a to se najbolje videlo na samoj konferenciji. Između ostalih tu je bio i državni sekretar Lesing, ali rad je nadgledao lični prijatelj Vilsonov, čovek koga su zvali Pukovnik Edvard Haus. Haus nije bio pukovnik već biznismen iz Teksasa koji je pomogao Vilsonu u prvoj kampanji za predsednika 1912, te bio njegov savetnik i čovek od ličnog poverenja.
Pukovnik Haus je koordinirao timom koji se pretvorio u američku Versajsku delegaciju, a iz nje 1921. je formiran Savet za odnose sa javnošću, odnosno Savet za inostrane poslove, koji i danas postoji i igra značajnu ulogu u kreiranju američke politike. Amerika se stvaranjem ovih institucija počela spremati za ulogu velike sile koja će imati veći upliv na svetske međunarodne odnose. U tom trenutku ona još nije iskusna u kreiranju svetske politike, ali rad sa timom za versajsku konferenciju i rad na samoj konferenciji iscrtao je kostur i udario temelje Amerike kao svetske sile i trasirao put američkoj spoljnoj politici narednih decenija, te izrastanju Amerike u najozbiljniju globalnu silu.
Na čelu Saveta za inostrane poslove bio je Arčibald Kulidž. On je doveo na mesto izvršnog urednika časopisa „Foren Afers“, Armstronga Hamiltona, izuzetno zanimljivu ličnost, čovek koji je bio vojni ataše u Srbiji. Armstrong Hamilton je bio naklonjen jugoslovenskoj ideji. Možda je razlog njegovog prosrpskog (tada projugoslovenskog jer se Srbija zalagala za stvaranje Jugoslavije) stava što je vidio obostranu, američko-srpsku, korist za nastajanje država Jugoslavije. Smatrao je da to odgovara i američkim interesima, kao sili koja je u nastupanju i pokušava da zauzme poziciju na međunarodnoj sceni.
Kulidž je umro 1928. godine, a Armstrong Hamilton ga je nasledio na mestu glavnog urednika časopisa. Ostao je na tom mestu do svoje smrti 1972. godine, praktično bio je pedeset godina glavni čovek časopisa koji je izdavao Savet za inostrane odnose. U američkom timu bio je i DŽon Dals, u vreme Ajzenhauera državni sekretar. Zatim brat DŽona, Alen Dals, koji je bio šef CIA. Rečju, američku versajsku delegaciju činili su ljudi koji će udariti osnove Amerike kao svetske sile i koji će biti dominantni u spoljnoj politici Amerike narednih pola veka.
Kada je delegacija došla u Versaj i kada je počela da radi, najblaže rečeno svi Evropljani, čak i Britanci, bili su iznenađeni njenom spremnošću. Tim američki je pre konferencije napravio preko dvesta istraživanja, imali su najtačnije informacije, najozbiljnije urađene mape evropskog prostora sa najsitnijim detaljima, te najtačnija obaveštenja i informacije o većini naroda. Najviše istraživanja, oko 25% od ukupno svih istraživanja koje je sprovela američka versajska delegacija, bilo je skoncentrisano na Balkan, jedan veliki deo na prostore Austro-Ugarske, kao i na Nemačku. Na ova tri područja išlo je skoro osamdeset posto istraživanja. Napravili su preko 260 izveštaja. Sve u svemu, impozantna pripremljenost, što je sve govorilo o nameri Amerike da ozbiljno kreira svetsku politiku na konferenciji, ali i u budućnosti.
Uprkos maloj digresiji napomenućemo da je sve ove ljude naš naučnik Pupin poznavao i otuda se može shvatiti njegov uticaj na stav američke delegacije, kada su u pitanju bili srpski interesi, koji su tada bili oličeni u stvaranju zajedničke države sa Slovencima i Hrvatima. Recimo nije zgoreg reći da je u američkom timu bio i Daglas DŽonson, geograf sa Kolumbija univerziteta i Pupinov prijatelj. Sve u svemu jedna stručna i najblaže rečeno kompetentna ekipa, sastavljena od predstavnika svih američkih centara moći, koja je došla sa željom da udari osnove za stvaranje Amerike kao svetske sile. U tom naumu Balkan im je igrao izuzetno važnu ulogu i otud maksimalna koncentrisanost na poluostrvo, ali i zainteresovanost za stvaranje države koja će odmeniti dvojnu monarhiju, igrati ulogu u sprečavanju germanskog i boljševičkog prodora u Evropu, ali i biti jedan od mostova američke penetracije na Stari kontinent.
Tako moćna delegacija stigla je u Versaj. Ona je u Versaju bila zastupljena u svim telim i možemo slobodno reći dominirala svojom obaveštenošću, stručnošću i davanjem spremnih odgovora na sva pitanja. Generalno, američka delegacija je dominirala Versajem do Vilsonovog povlačenja u julu. Prvo što je Vilson istakao je to da svi ugovori moraju biti javni i transparentni. To je pogodilo pre svega Italiju, jer je ona u Londonskom ugovoru videla šansu ostvarenja svojih pretenzija na Jadranu. Ali stav koji je išao za negiranjem tajnih ugovora i afirmacijom transparentnosti u međunarodnoj areni pogodovao je Jugoslovenskoj ideji i tadašnjim stavovima Srbije (ne ulazimo u ovom radu u priču koliko je jugoslovenska ideja bila pogubna za Srbiju jer je Srbija tada zagovarala i bio joj je cilj stvaranje Jugoslavije).
Ono što je bilo bitno za Srbiju, kao što je gore napomenuto, svakako je stav velikih sila prema dvojnoj monarhiji. Britanija se do pred sam kraj rata zalagala za njeno očuvanje, dok su Amerikanci, uradivši niz istraživanja, bili fleksibilniji i ponudili nekoliko opcija. U slučaju neuspeha predložene opcije stil američke delegacije je da ima nekoliko rezervnih, čime dolaze do stava koji manje više većini odgovara, ili bar umanjuju nezadovoljstvo onih koji se smatraju oštećenim. Prvi plan je bio federalizacija monarhije. Ukoliko nema raspoloženja za tako nešto oni su videli mogućnost rešenja uređenja monarhije u trijalizmu. Jedna od opcija bila je i potpuni raspad Habzburške monarhije.
To su opcije sa kojima su došli. Konkretne stvari na terenu ih usmeravaju da 1919. zatraže, pre svih Vilson, da se prouče opcije za rešenje statusa teritorija koje naseljavaju južnoslovenski narodi (Amerikanci su imali razrađene opcije i za Nemačku ali se tim u ovom radu nećemo baviti). Tako na terenu, osetivši puls svih delegata i dodatno proučivši moguća rešenja oni predlažu četiri opcije za jugoslovenski prostor. Prva opcija je stvaranje Jugoslavije sa Srbima, Hrvatima i Slovencima, odnosno onakve kakva je i stvorena posle konferencije. Druga opcija bila je stvaranje prvo države Slovenaca, Hrvata i Srba na prostorima razrušene dvojne monarhije koja bi se potom ujedinila u labavom savezu sa Srbijom. Moramo istaći da su Amerikanci znali da je ovakva tvorevina, forsirana od Jugoslovenskog odbora a potom i Narodnog Vijeća u Zagrebu, bila neodrživa, ali i nefunkcionalna jer nije mogla da odigra ulogu brane eventualnom germanskom i boljševičkom prodoru u Evropu.
Treća opcija bila je stvaranje više nezavisnih država. Hrvatska, Dalmacija, Slavonija, Bosna i Hercegovina bile bi, uz Srbiju, novoformirane države. Ali nefunkcionalnost ovog rešenja je baš u slabosti malih država, jer dvojnu monarhiju zbog pominjanih geopolitičkih razloga trebalo je da odmeni jaka država. I četvrta opcija bila je da se formira Velika Hrvatska, sa Dalmacijom, Slavonijom i Bosnom i Hercegovinom, ali uz objašnjenje o nemogućnosti egzistencije ovakve države, pre svega zbog jakog srpskog elementa, te učešća Hrvata i Slovenaca na strani gubitnika u Velikom ratu.
Američka kreativnost, uz jasno apostrofiranje da je prva opcija najpovoljnija, odnosno stvaranje Jugoslavije velikim proširivanjem Kraljevine Srbije, odigrala je verovatno najznačajniju ulogu u priznavanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, formiranog prvog decembra 1918. Takođe, to je bila opcija koja se nametnula kao alternativna britanskom očuvanju dvojne monarhije. Naravno, dvojna monarhija u praksi, usled oronulosti i želje naroda koji su je tvorili da se afirmišu, nije mogla da opstane. Ali je američki potez kojim je afirmisala novostvorenu zajedničku državu, uz stručnu analizu Balkana i prostora koji su naseljavali južnoslovenski narodi, otvorio put ka međunarodnom priznanju nove države. Možda Amerikanci nisu napravili revolucionarni potez ali su svakako razumeli istorijske tokove (neko će reći i kreirali) i uskladili svoj interes sa realnim stanjem stvari na terenu, te su definisali državne okvire, kao što su i skicirali misiju jugoslovenske države u budućnosti.
Otud su u tom pravcu počeli da razmišljaju i Britanci, kojima ovakav način razmišljanja nije bio stran, ali su ga Amerikanci najjasnije apostrofirali. U tom pravcu je išla i Francuska pa je stvarajući Versajski poredak u Evropi videla Jugoslaviju kao jednog od glavnih partnera i okosnicu sistema koji će biti stvoren. Najzad, svima njima je odgovaralo da nova država ima legitimitet i kontinuitet, što joj je davalo ozbiljnost, ali i da srpski pravoslavni element ne bude dominantan, što se obezbedilo priključenjem Slovenaca i Hrvata, što je opet omogućavalo stalne tenzije te arbitražu spoljnjeg faktora i uticanje na unutrašnje odnose. U ovome je prednjačila Britanija.
Da zaključimo, Amerika je odigrala gotovo presudnu ulogu u stvaranju zajedničke države. Tada se to poklapalo sa srpskim interesom i stavovima koje je srpska delegacija zastupala na Versajskoj konferenciji. Takođe treba napomenuti da Amerikanci nisu učinili nešto ne bivalo, već su samo, pre svega idući za svojim interesom da naprave mostove za ulazak i prisustvo na Starom kontinentu, najbolje razumeli istorijske tokove i neminovnosti. A neminovnost i realnost bila je urušenost dvojne monarhije, što je iziskivalo traženje alternative. Amerikanci su prvi i najjasnije shvatili da to može biti velika država Južnih Slovena i svoj rad su usmerili ka ostvarenju tog cilja. Tako su toj ideji dali veliki doprinos, što je tada bilo gotovo od presudnog značaja za Srbiju, bez obzira koliko je ta država zaista bila u interesu Srba, te koliko je ona bila, kako se sada zna, pogubna za Srbe kao narod i za srpski zavetni, pravoslavno-svetosavski duh i kulturu.
Ostavi komentar