Аутор: др Милош Савин, историчар
У савременом дискурсу готово је немогуће говорити о политици без помињања политичких странака тј. партија. До јасније стуктурализације политичких странака чији је циљ победа на изборима и освајање власти, у светским, а превасходно европским оквирима је могуће говорити тек од почетка 19. века. Како је Хабзбуршко царство, а посебно његов угарски део, услед бројних неповољних историјских и политичких околности, каснио у друштвеном и економском развоју за европским западом, до формирања чвршћих политичких странака међу Србима у Војводини је дошло тек 1861. године, након краха Баховог апсолутизма и устаног провизоријума у Царству.
Различите политичке струје, на првом месту клерикалну и грађанску, са различитим политичким интересима, можемо профилисати и у периоду након Српског црквено народног сабора одржаног у Темишвару 1790. године. Конзервативни митрополит Стеван Стратимировић је суверено управљао српском црквом и установама које су на њу биле ослоњене од Темишварског сабора, па до своје смрти 1836. године. У овом периоду није дозволио да се сазове ни један једини српски сабор, како не би дошло до чвршће хомогенизације богатог српског грађанства у народно-црквеним институцијама.
Упркос страху митрополита Стратимировића, дошло је од раста утицаја српског грађанства, које је било све бројније и богатије. Митрополит је истовремено безрезервно помагао Први српски устанак и доприносио гашењу Тицанове буне коју су отпочели Срби из Срема, предвођени Теодором Аврамовићем Тицаном и Теодором Аврамовићем Вогањцем. Ова буна је букнула због феудалних намета од стране угарског племства, али и српских епископија. Митрополит Стратимировић се залагао за развој школства, али је желео да му да козервативну компоненту. Српско грађанство је својим новцем основало гимназију у Сремским Карловцима (1791/2), те у Новом Саду (1810/1816). Темељ стварању нове српске елите која ће, понета либерализмом и национализмом, довести до националног и културног препорода Срба на подручју данашње Војводине, постављен је оснивањем Српског педагогијума, односно учитељске школе у Сентандреји 1812. године, те њеним премештањем у Сомбор 1816. године. Митрополит је основао богословију у Карловцима и већи број клерикалних школа по епископијама. Противтежа митрополиту је био инспектор српских школа, Урош Несторовић, рационалиста који се залагао за што модерније образовање Срба ради њиховог што ефикаснијег уклапања у друштвене и политичке токове, наравно лојалне бечком апсолутистичком режиму.
Западну и средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти одбили да признају иста права Србима, сматарајући да у Угарској, односно Мађарској, постоји само један политички народ – Мађари. Раскол између мађарског и српског покрета убрзо је прерастао у крвави српско-мађарски рат. На чело српског покрета је готово самоиницијативно стао млади племић Ђорђе Стратимировић, који је убрзо задобио подршку грађанства и нижих командних кругова међу Србима у војној граници.
Српски митрополит, Јосиф Рајачић, крупни феудалац одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција је пристао да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. Рајачић је од почетка гледао како да дезаовуише Стратимировића и минимизује његову улогу, сматрајући га за конкурента и усијану главу. Као крупни феудалац, интересно везан и апсолутно лојалан хабзбуршком цару, Рајачић је био контрареволуционар и цариста, чврст у намери да српски револуционарни покрет претвори у антимађарски, пробечки, контрареволуционарни покрет. Стратимировић није суштински био оријентисан против бечких интереса, али је у односу на митрополита/патријарха ипак био либералнији.
На челу главног одбора, својеврсне владе војводине се налазио управо Ђорђе Стратимировић. Патријарх је краткотрајни боравак Стратимировића у Бечу где му је сестра умрла злоупотребио за формирање новог Главног одбора са седиштем у Земуну. Локални команданти и народни капетани које је именовао Ђорђе Стратимировић, у Тителу и Жабљу су добили наређења од патријарха Рајачића да га живог или мртвог предају патријарху. Упркос мучној ситуацији, за нешто више од једне деценије, Рајачић и Стратимировић ће постати политички савезници.
Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних српских одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Током постојања Бахове Војводине, сви облици политичког деловања су били забрањени. Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.
Након укидања Војводине долази до постепеног формирања и прве организоване српске либерално-опозиционе странке на челу са Светозарем Милетићем, који је изабран за градоначелника Новог Сада. Политички програм српске либерално-опозиционе странке, познате под називом Српска народна слободоумна странка, ће се све до 1869. године базирати на Милетићевом чланку из Српског дневника, објављеног почетком јануара 1861. године под називом „На Туциндан“. У том чланку Милетић предлаже потпуни раскид војвођанских Срба са Бечом, те политичку борбу за признање аутономне Српске Војводине од стране Мађара. Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани”, истичући једнак значај националне аутономије, демократије и грађанског друштва.
Српска позиција се, наизглед, променила када је дошло до неспоразума између аустријских и мађарских владајућих кругова, бечки двор решио да испоштује захтеве Срба, али само формално, како би заплашио мађарске меродавне кругове и ублажио српско негодовање. Аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. године. Одлучено је да овај сабор буде расправно-политичког а не црквено-школског карактера. Царевим указом учешће у сабору је предвиђено само за Србе из бивше Војводине, без Војне границе, Славоније, Хрватске и других делова Угарске. Чињеница је, да је одлуком да се дозволи Србима да организују сабор политичког и расправног карактера, бечки двор признао Србе као посебан политички народ. Сабор је поред патријарха (председника сабора) и три владике, требало да броји још 75 делегата, од чега 25 из монашко-свештеничких редова, а преосталих 50 из грађанског сталежа. Избори за сабор су били електорског типа, наиме прво су изабрани бирачи, који су изгласали посланике. Ипак ове изборе је карактерисала велика демократичност и широко бирачко право. Како се због брзине није прецизно могао извести и спровести имовински и сруковни цензус, испоставило се да су право да бирају и да буду бирани имали скоро сви пунолетни Срби са подручја укинуте Војводине.
Пошто је сабор свечано отпочео са радом у њему су се одмах искристалисале две доминантне групе. Прву су чинили Ђорђе Стратимировић (сада генерал-мајор аустријске војске), Петар Чарнојевић (бивши комесар мађарске револуционарне владе) Ђорђе Стојаковић, Јован Хаџић, Јован Суботић, Никанор Грујић, Платон Атанацковић и њихови следбеници. Ова група се може сматрати конзервативном. Занимњива чињеница је да су условно речено на истој страни били Рајачић, Стратимировић и Чарнојевић који су током револуционарних превирања били у сукобу. Либералну странку са Милетићем на челу чинили су, Ђорђе Радак, Јован Ђорђевић, Јован Живковић, прота Ђорђе Бранковић (касније ће постати патријарх Георгије) и други. Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења, све групе на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју Јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара.
Либерална странка око Светозара Милетића је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Либерали су сматрали да уставним средствима путем Угарског сабора треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи попут Словака и Румуна имали право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје је била неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна. У свом виђењу решења у Сабору се формирала и једна трећа струја, на челу са Ђорђем Стратимировићем и Јованом Суботићем , која је предлагала српско-хрватску концепцију. Они су се залагали да се под покровитељством Беча, поново успостави Војводина, која би одмах ступила у једнакоправни савез са Хрватском чиме би био формиран нови државно-правни чинилац, који би потом отпочео преговоре са Угарском о склапању новог државног уговора.
Већина у сабору предвођена Стојаковићем и Рајачићем је превагнула. Аустријски цар је са задовољством прихватио захтеве Благовештенског сабора, али ни један од српских захтева није испунио. Развој угарског парламентаризма, српски либерали су доживели као шансу, па су 1865. године, пред изборе за Угарски сабор, у Новом Саду организовали страначки одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима, и постигао непоновљив успех – освојио је 12 посланичких места у Угарском сабору. Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2.5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Схвативши значај страначког организовања, Милетић је 1866. године покренуо лист „Застава“ као језгро за чвршће идеолошко формирање слободоумне странке. Бечка аристократија, ослабљена због рата са Пруском, попустила је пред мађарским захтевима за већом самосталношћу Угарске, па је уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустроугарском нагодбом, 1867. године, створена дуалистичка Аустроугарска. Целокупан српски клеро-конзервативни политички миље, који је до тада био нераскидиво везан за Беч, преко ноћи се ставио у службу Угарске владе, свог дојучерашњег непријатеља. Ова чињеница у потпуности демистификује и разоткрива опортунизам клерикалних и конзервативних кругова међу Србим у Војводини.
Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон, иако на око либералан за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске нације којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог Закона је чињеница да га је управо Угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, дефинитивно је као политичка странка у савремном смислу изграђена Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. године, је постао основа српског опозиционог деловања на Угарском сабору у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је обавезивао посланике српских либерала да на Угарском сабору инсистирају на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине програм је тражио покретање парламентарне дебате на Угарском сабору о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је на сабору пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. Поред наведеног програм је инсистирао на панславизму и решењу источног питања.
На самом почетки деловања Слободоумне странке, српски клерик, архимандрит, потоњи митрополит-патријарх Герман Анђелић је уз подршку Угарских власти, покушао да формира Српску умерену странку, са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету. Недуго потом, Ђорђе Стратимировић је покушао да оснује своју странку, изашавши пред Србе са својим програмом који је био далеко умеренији од Бечкеречког. Услед општег одушевљења Милетићевом политиком и Бечкеречким програмом, некадашњи вожд је остао без резултата. Како би опонирала Српској народној слободоумној странци, око високог српског клера и Ђорђа Стратимировића се формирала и неформална политичка странка звана Црна чета, која је заступала мањину богатих Срба који су били економским интересом везани за аустријског цара, а потом за Угарску владу. Црну чету су чинили Јован Хаџић, Петар Нинковић, Емил Чакра, Милан Димитријевић Грозни, Аца Поповић Зуб, те најцрњи од свих, бивши Милетићев следбеник, Јован Грујић Јота. Како је публицистика Црне чете постала прилично омражена због својих недоличних насртаја на Милетића, од ове групе се први дистанцирао Ђорђе Стратимировић.
На народно-црквеном сабору 1869/71. године Српска народна слободоумна странка је имала огроман утицај. Већ на Преображенском сабору Милетићеви либерали као већинска група. Мађарска влада, која није могла да заустави намеру либерала да наместо преминулог паријарха Маширевића изабере себи блиског кандидата, прекинула је сабор у сред сесије. У тренутку највеће снаге и утицаја Српске народне слободоумне странке на челу са Светозарем Милетићем и њеног прерастања у одушевљени масовни национални покрет Срба у Војводини 1872. године, у Нови Сад долази и у њему живи и делује социјалиста Светозар Марковић.
Марковић долази у Нови Сад као политички емигрант из Србије, упркос томе он активно шири социјалистичке идеје међу Србима у Војводини.Новооткривени извори упућују на могућност да су одређене безбедносне структуре Кнежевине Србије постигле неку врсту компромиса са Марковићем да се привремено измести у Нови Сад, а да ширењем социјалистичких идеја буде опозиција Српској народној слободоумној странци утемељеној на идеологоијама грађанског либерализма и српског национализма. Назиру се и класне диференцијације на маргимама странке, пре свега због размимоилажења у чувеној пансрпској либералној организацији Уједињена омладина српска, те издвајања Нове омладине. Окосницу Нове омладине чинила је група вршачких социјалиста окупљених око Лазе Нанчића, Јаше Томића, Косте Лере, Браће Токин итд. За време једног од Милетићевих боравака у затвору 1871. у Вршцу је одржана последња скупштина (старе) Уједињене омладине српске. Том приликом дошло је до сукоба мишљења између кључне личности Уједињене омладине, Владимира Јовановића и социјалисте Светозара Марковића.
Иако у основи хумане, идеје Светозара Марковића су биле прилично ретроградне у датом тренутку. Формиране су под огромним утицајем руских народњачких социјалиста, потпуо су негирале потребу за капиталистичком фазом друштвеног развоја. Претпостављале су да је могуће из заосталог турског феудализма прећи директно у социјализам, очувањем појединих реликата феудалне привреде. Посебно су ове идеје биле неуклопиве на подручју Војводине где је капитализам био у развијенијој фази у односу на Србију. Вршачки социјалисти, будући радикали, су прихватили Марковића као свог духовног оца.
Битно је напоменути да ни Нанчић ни Томић нису били део пролетаријата, већ студенти, изданци богатих вршачких трговачких породица. Вршац у то време има више становника него Нови Сад. Иако опчињени Марковићем, кроз неку врсту политичког синкретизма будући радикали су и ватрене присталице Милетића, због чега су познати и под називом Тићевци или Тићи. До првог озбиљнијег размимоилажења са социјалистичким покретом долази 1875. Долази до конфронтације Нанчића и Томића са листом социјалдемократске странке Volksstaat (Фолксштат – народна држава) који је негирао народноослободилачки карактер Херцеговачког устанка. Лично Виљем Либкнехт је оптужио представнике Нове омладине да су шовинисти, а не социјалисти. Можемо са сигурношћу потврдити да је овај догађај био вододелница након које ће Нова омладина, социјализам заменити грађанским радикализмом. Нова омладина на иницијативу новосадске групације, а на челу са Ђуром Красојевићем, потоњим дугогодишњим председником Радикалне странке, 1880. године је ушла у фазу стварања сопствене политичке организације. Иако декларативно није наведено у позиву за омладинску скупштину, било је јасно да преовлађује незадовољсто Милетићевом политиком и Бечкеречким програмом.
На самој скупштини Миша Димитријевић, најближи Милетићев сарадник, активно је опонирао социјалистичким захтевима радикала, истичући да они нису довољно посвећени српском националном курсу, те да су њихове намере према Милетићевом покрету разбијачке. Након што су пропали покушаји да се створи конкуренција Српској народној слободоумној странци, све снаге су преусмерене на стварање расколу унутар странке формирањем тзв. Нотабилитета.
Суштину онога што можемо назвати нотабилитетском политиком у Војводини представља политика сомборског посланика и првака Српске народне слободоумне странке, Нике Максимовића. Почетак његовог нотабилитетства датира управо из исте 1873. године. Свестан да је странка у напону снаге, Максимовић је није напустио, већ је деловао унутар противно њеном програму и Светозару Милетићу. Схвативши ситуацију, Милетић је јавно преко „Заставе“ затражио од Максимовића да изађе пред српску јавност са својим програмом или да се јавно дистанцира од Бечкеречког који је у кулоарима критиковао. Максимовић је потпуно игнорисао Милетићев позив, наставивши да делује унутар исте странке, нападајући лично Милетића. До прве значајније поцепаности унутар Српске народне слободоумне странке дошло је уочи избора за Угарски сабор 1875. године и то управо у Сомбору. Бирачи народне странке окупљени у две фракције предложили су два кандидата. Због наводне велеиздаје, Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. године, а пуштен је након што је постало јасно да је оболео од прогресивне парализе, односно сушења мозга крајем 1879. године.
Док се вођа странке налазио у затвору, наступила је малодушност у њеним редовима, доминирала је умерена струја, политика је била разводњена а умерену политику незамерања угарским властима почело је да подржава све више старих и угледних чланова странке који су сматрали да више не постоје услови за некадашњу политичку борбу. Након опоравка, Милетић је у Новом Саду, априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Искусни нотабилитети, међутим, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и радикала Јаше Томића који је захтевао допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти, нема места на збору ове странке. Томић је оспорио демократичност слободоумне странке, окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво прозвао народносни папа. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету – либерале, нотабилитете и радикале/социјалисте.
У августу 1882. године. Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Странку је фактички наставио да води Миша Димитријевић, уз помоћ првог човека новосадских либерала, Илије Вучетића. Ника Максимовић је створио огромну препознатљивост у оквиру странке, па су га многи умерени елементи видели као новог првака странке. Максимовић је за 25. март 1884. годину сазвао конференцију за 40 најистакнутијих чланова странке, у Будимпешти у луксузном хотелу „Хунгарија“.
Нови нотабилитетски програм у четири тачке изнео је и образложио др Светислав Касапиновић. Суштина програма је била одустајање од опозиционе политике према влади и борба за српска права у доследној примени Закона о народностима и у оквирима Српске црквеношколске аутономије. Како је овој конференцији оспорен легитимитет, нотабилитети су донели одлуку да се организује збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди, која је била место са највећим бројем Срба бирача. Нотабилитети су 13. априла 1884. године одржали импозантан збор са преко хиљаду бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места. Овај скуп је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића. На овом збору нотабилитети су усвојили умерени Кикиндски програм.
Убрзо након формирања сопствене странке, нотабилитети су изгубили утицај, а угарска влада интересовање за њих. Део нотабилитета је прешао директно на страну Угарске владе, део се касније вратио политици либералне странке, а језгро је наставило да функционише и током прве деценије двадесетог века кроз часопис „Слога“ у Сомбору, који ће временом прерасти у гласило конзервативних демократа. Након краћег периода када је својом уредничком политиком вратио стари углед „Застави“, услед неслагања са члановима Милетићеве породице који су били формалин власници и пошто пото хтели да продају овај лист, Миша Димитријевић је напустио овај лист. Кормило „Заставе“ је предато некадашњем Милетићевом саборцу, а сада нотабилитетском прваку, Тодору Бекићу, али када се испоставило да нотабилитети не желе да купе лист и штампарију, на чело листа је дошао радикал Јаша Томић, који се на концу оженио са Милетићевом ћерком Милицом.
Пошто су расписани избори за Српски народно-црквени сабор, како би сачували привид јединства Српске народне слободоумне странке, српски опозиционари, и либерали и радикали, су на предлог Јована Јовановића Змаја заказали велики збор бирача странке за Видован, 27. јуна 1885. године. Јован Јовановић Змај је Србе позвао на збор под мотом Одбац’мо сада све што браћу дели. Главну реч на збору су водили Миша Димитријевић и Јаша Томић, а придружио им се и Змај, што је презентовало реалну слику на Српске народне слободоумне странке. У очима српских бирача на овом скупу је сачувано јединство и демонстрирана слога у борби против политике угарских власти и патријарха Анђелића, обе фракције су предложиле Змаја на списак заједничких кандидата за изборе и формирано је заједничко извршно тело странке, средишњи одбор који је био задужен за предизборну агитацију. Упркос притисцима од стране Угарских власти и акцији клерикалаца, Сомборски збор је био најмасовније српско окупљање које је по величини и одушевљењу надмашило Милетићев збор у Бечкереку.
Победа либерала и радикала привремено окупљених око заједничког циља, односно у оквиру средишњег одбора Српске народне слободоумне странке је била импознантна. Упркос невиђеним притисцима Угарске владе, са листе (прецизније: списка) средишњег одбора формираног на Видовданском сомборском збору изабран је велики број посланика. Од укупно 68 изабраних посланика, 62 је одмах по завршетку избора прихватило програм и ступило у редове Српске народне слободоумне странке са циљем да се изборе за санацију и обнову српске аутономије. Ово је уједно био и последњи тренутак привидног јединства либерала и радикала. Већина саборских посланика ће остати на страни континуитета односно либерала. Томић и још два посланика су представљали радикале. Ни оваква, огромна, победа либерала није уродила плодом, пошто су угарска влада и високи клер суспендовали сабор.
Обзиром да је Томић ког су либерали окарактерисали као политичког ђувегију располагао са „Заставом“, Миша Димитријевиће је већ 17. октобра 1885. године објавио први број „Браника“, који ће наредне две године бити језгро око кога ће се окупљати српски либерали из Угарске, а након тога и званичан орган Српске либералне странке. До озбиљне конфронтације између радикала и либерала ће доћи након избора за Српски народно-црквени сабор 1885. године, а функционисаће преко сопствених органа тј. гласила – либералног „Браника“ Мише Димитријевића и радикалске „Заставе“.
Избори за црквене општине и епархијске скупштине су показали велики ривалитет између либерала и радикала у оквиру још увек формално непоцепане странке. До формализације постојања две одвојене странке доћи ће тек 1887. године, када ће Томић формирати Целокупну српску народну слободоумну странку, која ће убрзо након тога променити назив у Српска народна радикална странка, а Миша Димитријевић ће свој либерални део конституисати као партију континуитета под истим називом Српска народна слободоумна странка, односно Српска либерална странка.
На изборима за угарски сабор 1887. године Јаша Томић се кандидовао у шајкашком изборном срезу, традиционалном упоришту Мише (Михајла) Димитријевића, који је у поменутом срезу већ биран за посланика. Као свог кандидата угарска влада је подржала Милоша Димитријевића, некадашњег кулпинког посланика. У овој ситуацији опште конфузије, Томић је успео само да откине гласове Миши Димтријевићу и на тај начин да обезбеди победу владиновца. Тешко је проценити да ли је Томић већ тада направио одређени договор са угарским режимом, или се на овај корак одлучио искључиво како би напакостио Миши Димитријевићу и српским либералима.
Крајем 1889. године кулминирао је либералско-радикали сукоб који се жестоко водио полемиком између „Заставе“ и „Браника“. Ова епизода односа између две српске опозиционе партије резултирала је 4. јануара 1890. године (на Туциндан) убиством Мише Димитријевића које је ловачким ножем, са предумишљајем, извршио Јаша Томић, на новосадској железничкој станици пред очима Димитријевићеве супруге и најближег пријатеља Николе Јоксимовића, уредника „Браника“. Наводни повод за овај Томићев акт је било подругљиво писање „Браника“ о писму Милице Милетић 1884. године, свом тадашњем веренику Бранку Петровићу, у коме му је обећавала да ће када се венча са њом у мираз добити „Заставу“ и место уредника у њој. Не треба заборавити да је управо Милица Томић, од удаје за Јашу, користила „Заставу“ за клеветање и омаловажавање бивших сарадника свог оца, не либећи се увреда и неистина. Убиство је било последица врло сложених односа између сукобљених.
Ривалитет између Димитријевића и Томића је трајао готово једну целу деценију. Јаша Томић је након овога првостепено осуђен на доживотну робију, што је виша инстанца преиначила у шестогодишњу затворску казну коју је 1890 – 1896. одробијао у затвору у Вацу, под веома повољним условима, радећи у столарској радионици. Иако се смањење казне доводи у везу са различитим петицијама које је покретала Томићева супруга, истина је потпуно другачија. Сасвим је извесно да је Томић склопио тајни споразум са одређеним мађарским државним структурама, што ће бројне чињенице и потврдити. На изборима који су одржани 1890. за Српски народно-црквени сабор, гласачи су казнили радикале – либерали су добили 24, а радикали 11 мандата, оставши заједно у опозицији. Међутим, свирепо убиство Мише Димитријевића, који је имао политичку снагу и организационе капацитете попут самог Милетића, дугорочно је ослабило Српску народну слободоумну странку, која ће убрзано наставити да пропада.
Док је Томић био у затвору, радикалски дисидент Стеван Јовић је формирао Независну српску народну радикалну странку, чији орган је био часопист „Стража“. Јовић је био пензионисани подофицир аустроугарске војске, инжењер по струци, а након пензионисања је издржавао своју седмочлану породицу радећи као геометар у родним Крижевцима у Хрватској. На изборима за Српски народно-црквени сабор 1890. године, у тренутку када су радикали били у опадању, Јовић је изабран за посланика као радикалски кандидат у Бјеловарском срезу. Обухваћен политичким ентузијазмом, специјализовао се за народно-црквену тематику и почео да пише новинарске текстове и анализе за загребачки „Србобран“ и новосадску „Заставу“. У кратком року Јовић се доказао као добар новинар па је како би се повратио тираж „Заставе“ позван да се досели у Нови Сад и постане њен уредник. Јовић је напустио геометарски посао у Крижевцима и са супругом и петоро мале деце се доселио у Нови Сад где је преузео уредништво, без икаквог писаног уговора са породицом Милетић у чијем је власништву лист био. Због тога што је отворио простор за међурадикалска препуцавања, те услед неспоразума унутар редакције, породица Милетић му је дала отказ у сред зиме после годину и четири месеца рада, тако да се Јовић са петоро мале деце буквално нашао на улици без огрева и хлеба. После шестомесечних неуспеха у трагању за новинарским и дописничким послом, решио је да покуша да се запосли као геометар, међутим управо тада, априла 1893. године му је стигао позив да се врати на чело „Заставе“, наравно опет без уговора.
У наредном периоду поново су кренуле примедбе на Јовићев рад. Замерано му је да је целокупну оштрицу своје критике усмерио против либерала и клерикалаца, на уштрб критике мађаризаторске политике угарске владе. Јовић је имао опречно мишљење о неким политичким питањима од групе новосадских радикала. Славко Милетић је поново отпустио Јовића, наводно због примедби које је на његов рад износио сам Светозар Милетић, који је већ једанаест година био у потпуном нервном растројству. Сада већ искуснији, Јовић је решио да покрене сопствени политички лист и путем њега се обрачуна са свима који су кумовали његовом отказу.
За покретање новог политичког листа, Јовићу је био неопходан велики новчани износ за кауцију код угарске владе. Новац за кауцију је требало да прикупе сомборски радикали који су подржавали Јовића, међутим, управо тада је отпочела изградња млина у Сомбору, па су Сомборци сав новац уложили у његове деонице. Иако је „Стража“ у почетку писала са радикалских становишта, временом је политички еволуирала у десно, изражавајући умереније ставове. Ово се пре свега осетило по благонаклоности према Обреновићевској Србији и Угарској влади.
Између „Страже“ и „Заставе“ је дошло до правог публицистичког рата. Део радикала и њихове штампе, попут радикалског Вршачког гласника су оправдавали Јовићеве потезе, међутим, део који се залагао за његово потпуно искључење из радикалских редова је имао превагу, па је Јовић избачен из странке. Јовић лично је увек допуштао могућност да се измири са радикалима, али под фер условима. Јовић је нападан да у „Стражи“ директно сарађује са Јованом Јотом Грујићем и Миланом Димитријевићем Грозним, што радикали никада нису успели да докажу, али што је са историјске дистанце ипак белодано.
Октобра 1894. године „Стража“ је формално преобраћена у политички лист, односно у орган Независне српске народне радикалне странке, која је у свом програму тврдила да ће се најрадикалније борити за очување и проширење Српске црквеношколске аутономије у Аустроугарској. Независни радикали, вођени Јовићем, су попут нотабилитета 10 година раније одустали од тога да буду опозиција у државно-политичком питању. „Стражари“ су се залагали за ослобођење и уједињење српства на Балкану уз ослонац на Мађарску. Схвативши да му независни радикали нису опозиција већ подршка, председник мађарске владе Шандор Векервеле је буквално дао Јовићу новац, који је Јовићева жена положила за плаћање кауције како би „Стража“ постала политички лист. Такође, обезбедио им је и годишњу субвенцију. Радикали који су следили Јовића као ватреног радикала су га напустили због његовог политичког опортунизма, али њих су ускоро наследили, не у мањем броју, радикали склонији умереној политици. „Стража“ је имала између 860 и 870 претплатника, учитеља, адвоката и богатих сељака, док су је у Хрватској читали махом државни службеници. Нескривени интерес мађарске владе је био да стимулацијом „Страже“ и независних радикала допринесе цепању радикалне странке, међутим, однос угарских меродавних кругова се по том питању мења, након тајне са Јашом Томићем. Јовић је путем „Страже“ нанео највећу штету радикалима током њиховог постојања, међутим, мађарска влада је одлучила да заигра на другу карту. Последњи број „Страже“ излази 18. јануара 1896. године. Влада Угарске је наложила Јовићу да обустави њено штампање и раскинула са њиме уговор о субвенцији, те му је исплатила 1.000 форинти за помоћ док се не снађе. Избори за Црквено-народни сабор 1902. године представљали су кључну победу Томићевих радикала, не само у Сабору већ и генерално, пошто остварују потпуну доминацију међу српским бирачима. Добијају чак 37 мандата, спрам 5 либерала, 11 владиноваца и 19 самосталаца из Хрватске. Све остале странке постају само немоћни сведоци радикалске политике.
Управо овај сазив Сабора учвршћује нас у уверњу да је постојао договор радикала са угарским структурама. Наиме, у ранијим ситуацијама када је српска опозиција побеђивала на изборима за Сабор, спрегом клера и владиног комесара није омогућено функционисање Сабора. Овај пут, међутим, српска вероисповедна аутономија је сервирана радикалима без икаквих препрека. Када су преузели институције српске аутономије, радикали су затекли све измиране трошкове и вишак од 800.000 круна у каси. Након одласка са власти из аутономних органа 1910, радикали су драстично умањили имовину Српске цркве, те оставили дуг од 800.000 круна. Наиме, радикали су одузели имовину од цркава и манастира те је прогласили за имовину аутономије којом они управљају. На овај начин су спровели своју антиклерикалну политику, али је читав период њиховог управљања обележен корупцијом, проневерама и аферама. Током свог деловања радикали су начинили велики број прекршаја, који ће касније бити правно објашњење за укидање целокупне српске народно црквене аутономије 1912. године.
Око др Миладина Свињарева, младог лекара скромног прекла, крајем прве деценије двадесетог века окупила се група млађих школованијих радикала који су били дубоко разочарани Јашом Томићем и тадашњим радикалским руководством, пре свега њиховим злоупотребама и корупцији. Свињарев је био стручњак из области акушерства на светског гласу и лечење народа није доживљавао као каријеру, већ као своју животну мисију, па је стекао велику популарност. Младорадикали су такође били заинтересовани за сарадњу са мађарским странкама, али из разлога спречавања злоупотреба. Управо у периоду младорадикалског зенита основана је Национална странка рада на челу са Иштваном Тисом. Младорадикали су желели да сарађују управо са Националном странком рада, пошто се њен програм залагао за радикалне реформе и увођење општег и једнаког права гласа за све пунолетне грађане.
Кључна личност за оснивање Националне странке рада у Новом Саду био је велики жупан Бела Матковић. Он је младорадикалима обезбедио средства за покретање политичког листа „Српство“ који је угледао светло дана 16. марта 1910. године. Недуго затим, Угарска влада је одлучила да субвенционише излажење младорадикалског листа. Српствашима као младим и образованим људима, је на првом месту била изворна идеја радикализма, а не клијентелистички однос према влади, па су након подробније анализе догађаја одустали од фузије са Странком рада, те самоиницијативно одбили да примају даље субвенције од владе. Без директног везивања подржавали су искључиво реформске потезе Националне странке рада. Међу српствашима најпознатији су били др Ђорђе Тапавица, свештеник Тоша Милић, инжењер Миливој Матић, професор Марко Вилић (послератни уредник „Заставе“).
На збору у Жабљу априла 1910. године младорадикали су формирали Српску народну странку у Угарској чији је званични орган постао лист „Српство“. Насупрот бившој странци, удаљеној од идеолошких основа, младорадикали су идеолошки били леви радикали блиски социјалистима. Њихов циљ је био остварење права на опште, тајно гласање. Истицали су неопходност коренитог побољшања материјалног стања најширих слојева друштва, насупрот олигархичној мађарској џентији и џиновском латифундијском поседу, који је покушавао да конзервира реликте феудализма. Залагали су се за опште право на бесплатно лечење, васпитање и суђење.
Када говоримо о Српској демократској странци у Војводини, примарно морамо обратити пажњу на њен интелектуални капацитет и идејно-политички значај. Ова политичка платформа је успела да повеже врхунске војвођанске интелектуалце тог доба, као на пример Милутина Јакшића, Милету Јакшића, Исидору Секулић, Вељка Петровића, Игњата Павласа, Тихомира Остојића и многе друге. На прелазу у XX век на простору данашње Војводине стасава ново коло српске интелигенције које својим политичким идејама прави потпуни дисконтинуитет са дотадашњим политичарима. Ове демократске групе се развијају широм Војводине, са најјачим упориштима у Кикинди, Панчеву, Сомбору и Новом Саду. Управо у Кикинди се 1906. године окупила група демократски оријентисаних српских интелектуалаца, која је оценила да је за политички рад неопходно оснивање сопствене српске демократске политичке организације, те свог политичког листа, који би послужио и као први корак ка стварању Српске демократске странке у Војводини. Идејни правац Кикиндској демократској групи, која је била нуклеус демократске странке дао је Милутин Јакшић (1863 – 1937), пензионисани професор богословије, правник и највећи познавалац историје и политичке мисли војвођанских Срба. Покретање „Српског гласа“ (1907) можемо сматрати као оснивање Српске демократске странке у Војводини, пошто су овај лист готово све демократске групе у војводини прихватиле као свој орган.
Српске демократе су организовале земљораднике, раднике, надничаре и занатлије у политичкој борби за аграрну реформу и праведнију социјалну расподелу. Оштро су се противили комунистима и социјалистима, сматрајући да само друштвеним променама без револуције може доћи до праведнијег друштва у оквиру капитализма. На левици ове групе су се налазили свештеник Милета Јакшић, који је у младости заступао крајње леве аграрне ставове, те Васа Стајић, који се такође ограђивао од социјализма, сматрајући да су оправдане само националне револуције.
Јула 1908. одржана је конференција у Новом Бечеју на којој је усвојен Нацрт програма Српске демократске странке. Програм се састојао из два дела, националног и грађанско-демократског. Превага је дата другом делу програма, с обзиром да је у датом периоду једини суштински национални циљ био опстанак и очување српског идентитета. На Новобечејској конференцији највише је инсистирано на политичким правима Срба, на демократији и социјалној правди. Међутим, ова конференција није у потпуности уродила плодом, с обзиром да су демократске групе из Војводине биле разнородне.
Остави коментар