Stogodišnjica Velikog rata u Srbiji i Francuskoj: između zaborava i mesta sećanja  

28/12/2018

Stogodišnjica Velikog rata u Srbiji i Francuskoj:

između zaborava i mesta sećanja  

 

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Opšte je prihvaćeno da Veliki rat karakteriše snažna slika u kolektivnom pamćenju. Rat je mobilisao više od 65 miliona ljudi, poginulo je 8,5 miliona, a ranjeno oko 12 miliona. Srbija je izgubila oko četvrtine stanovništa, a grobovi srpskih ratnika iz tog perioda nalaze se u 17 zemalja. Ipak, sećanje na događaje 1914–1918. godine tokom 20. veka prolazilo je kroz više faza, a interesovanje ne samo stručne već i šire javnosti za ovu temu ispoljilo se u vreme obeležavanja stogodišnjice. Ovo je i posledica revizionističkih tendencija, koje su bile u protekle četiri godine predmet naučne polemike i izveštaja medija (novine, televizija i interent). Tema Velikog rata je u vreme stogodišnjice aktuelizovana i započela su i brojna istraživanje mesta sećanja.

Zašto je važno sećanje? Još je Ernst Renan u delu Šta je nacija iz 1882. godine naglašavao kako je kolektivno pamćenje značajno za naciju. Koristeći organicionističku retoriku nacija Renan piše: „nacija je duša, duhovno načelo. Ovaj duhovni princip sačinjavaju dve stvari, koje su, pravo reći, samo jedna. Jedna je u prošlosti; druga u sadašnjosti. Jedna je zajednica bogatih uspomena; druga, sadašnji pristanak, želja za zajedničkim životom, volja da se sačuva vrednost nasleđa”, i dodaje: „nacija je završna tačka jedne duge prošlosti sastavljene od napora, žrtava i predanosti“. Kako Alaida Asman primećuje, Renan se da bi objasnio šta su „herojska prošlost“, „veliki ljudi“ i „slava“ koristi formulacijom socijalni kapital (pojam koji se inače vezuje za istraživanja Pjera Burdijea sto godina nakon Renanovog dela), što je identično kasnije nastalim pojmovima: identitet, zamišljena zajednica i kolektivno pamćenje. Renan je stavio naglasak na kolektivnu dušu, a naciju postavlja kao zajednicu zasnovanu na volji i zajedničkom iskustvu. Zbog toga, kako Asman zaključuje, duša za njega nije ništa drugo nego zajedničko pamćenje. Nakon Renana, Kristijan Majer naglašava da usvojiti istoriju za jedan narod znači da videti očima identiteta, dok Jan Buruma ističe da nacije načinom usvajanja i tumačenja istorijskog iskustva pretvaraju ta iskustva u mitove i daju im autohipnotičko dejstvo uz pomoć spomenika i mesta sećanja, koja ih čine prisutnim. Sećanje je uvek selektivno i društveno uslovljeno, pri čemu se prošlost posmatra iz sadašnjice. Stoga pažnju zaslužuju istraživanja kontinuiteta sećanja na Veliki rat, institucionalni okviri negovanja kulture sećanja, mesta sećanja u nastavi i udžbenicima istorije, kao i industriji zabave – na televiziji, filmu i u pozorištu. U ovoj komparativnoj analizi opredelili smo se za istraživanje slike sećanja na Veliki rat u dve države čiji se političari i državnici u međusobnim susretima pozivaju na „bratstvo po oružju“ i „večito prijateljstvo“ dva naroda. Pomenuti termini potiču iz perioda Velikog rata, koji je u značajnoj meri određujući i za aktuelne francusko-srpske odnose.

U predvečerje obeležavanja 100-godišnjice Velikog rata u Srbiji je sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da 56% ispitanika nije znalo tačnu godinu početka rata. Kriza kulture sećanja prisutna je u srpskom društvu duži niz godina. Na nju je ukazivao veći broj intelektualaca. Andrej Mitrović je isticao „nedovoljno visok prosek istorijske svesti“ u srpskom društvu, što su neki savremeni autori, kao na primer Bojan Jovanović, dopunjavali tumačenjima da je u srpskom društvu umesto kulture pamćenja vladala „priroda zaborava“. U Francuskoj se kontinuirano negovalo sećanje na Veliki rat, mada je u prethodne tri decenije sve više stapano u okvire zajedničkog evropskog sećanja, koje je služilo i služi kao vezivno tkivo evropskog identiteta i stvaranja duha zajedništva Evropske unije. Pored navedenog, jedna od odlika modernog doba jeste insistiranje na prolaznosti trenutka i pitanjima sadašnjosti i budućnosti, dok se prošlost osporava i vidi kao prepreka.

Potreba da se očuva sećanje na događaje 1914–1918. prisutna je od početka zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca i institucionalno uklapana u njenu izgradnju, odnosno izgradnju  jugoslovenskog identiteta. Ipak, primećeni su zaborav i neodgovarajući tretman postojećih sećanja u Kraljevini Jugoslaviji usled neorganizovanosti veterana, surevnjivosti organizacija, opšte društvene i političke nestabilnosti, nemara i ograničenih finansijskih sredstava. Već prilikom obnavljanja mesečnog vojnog lista Ratnik 1921. godine, naglašavaju se uloga časopisa pre rata i ratni uspesi srpske vojske, a između ostalog i „zamašnost Ratnikova zadatka“ nakon rata, koji se ogleda „na nacionalnom vaspitnom uticaju, koji Ratnik treba da ima na svoje čitaoce iz sva tri naša narodna plemena“. Nakon 1945. godine, nova komunistička vlast u prvi plan stavila je događaje iz Drugog svetskog rata, bratstvo-jedinstvo i novog jugoslovenskog građanina. Sećanje na Veliki rat  prenošeno je i uklapano u identitet novog jugoslovenskog građanina na sličan način kao i u Kraljevini Jugoslaviji, ali u selektivnijem obimu. Godišnjice su bile prilika da kultura sećanja na srpske borce iz 1914–1918. godine povremeno oživi. Nije bilo potpunog negiranja tradicije, ali je bilo nebrige. U drugoj polovini 20. veka sećanja na herojske bitke, povlačenje preko Albanije do Krfa i solunsku ofanzivu utapana su u sećanja na poginule u oba svetska rata i ideološki oblikovana prema matrici socijalističke Jugoslavije. Važno je naglasiti da su događaji iz Velikog rata sa protokom vremena prelazili iz komunikativnog pamćenja (svest i informacije o događajima se prenose usmeno i najviše obuhvataju tri generacije) u korpus događaja nacionalne istorije i kulturnog pamćenja, a nakon smrti poslednjeg Solunca (Aleksa Radovanović iz sela Marići kod Medveđe preminuo juna 2004) otpočela je nova etapa u odnosu prema Velikom ratu.

Institucionalizacija sećanja je složen, ali neophodan proces. Alaida Asman posebno naglašava potrebu da nakon procesa interpretacije i odluke koja će sećanja biti „podignuta na stupanj institucionalizacije“ sledi i uvođenje sećanja u sistem kulturnih i obrazovnih institucija države, čime se stvara izvesna mera zajedničke kulture, ideja i vrednosti građana jedno od ključnih pitanja postaje mesto sećanja i identiteta u kulturnim politikama. Naučno saznanje prepoznaje se kao ključno u određivanju onoga šta će postati i ostati sećanje jedne nacije. Međutim, način na koji istorijsko znanje dolazi u okvire sećanja građana, kao i u kom obliku će doći do građana, nije pod kontrolom naučne zajednice. Usvajanje znanja o događajima iz Velikog rata, kao i ostalih događaja iz prošlosti, jeste uslovljeno pre svega stanjem svesti jedne nacije. Određuju ga i kulturne, kao i obrazovne politike, iz kojih slede memorijalne prakse. Suštinski problemi u domenu kulture u Srbiji (kao zemlji u tranziciji) ogledaju se u činjenici da je istovremeno sa prestankom državne ideološke kontrole prestala i državna briga. Kulturne institucije upućene su na tržište koje faktički još uvek ne postoji, a interesovanje publike se smanjilo. Postojanje stručnog kadra ne umanjuje problem finansija i potrebu da se ciljevi i zadaci jasno definišu. Srbija u ovom smislu može da preuzme i prilagodi dobre prakse Francuske, gde i pored razlika u modelu kulturne politike negovanje kulture sećanja jeste bitan deo kontinuirane državne kulturne i obrazovne politike. Francuska je primer državno-prosvetiteljskog modela kulturne politike („država – arhitekta“) pri čemu je kultura ključni činilac nacionalnog identiteta i deo kulturne diplomatije.

Državni praznik povezan sa događajima iz Velikog rata u Srbiji se obeležava tek od 2012. godine. Republika Srbija je tada kao nacionalni praznik uvela obeležavanje 11. novembra – Dana primirja, a ovom prilikom osmišljen je i amblem Natalijina ramonda. Izmenama Zakona o državnim i drugim praznicima koje je krajem 2011. godine usvojila Narodna skupština Republike Srbije predviđeno da se Dan primirja posebno obeležava i da obavezno bude neradan dan. Inače, Dan primirja se svečano obeležavao u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (Kraljevini Jugoslaviji) od 1919. do Drugog svetskog rata. Zakon o kulturi Republike Srbije u svojim osnovnim odredbama sprovođenje kulturne politike „kao skupa ciljeva i mera podsticanja kulturnog razvoja“ zasniva se, između ostalog, i na očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa. Zakonom je predviđena i Strategija razvoja kulture Republike Srbije koju donosi Narodna skupština, na predlog vlade, a važi deset godina. Javnosti je sredinom 2017. godine predstavljena Strategija razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. godine, koja „nastoji da uvaži, vrednuje, očuva i razvije sve ono što je, kao živa i produktivna tradicija, svaka epoha i kulturno-civilizacijska formacija trajno priložila celini kulture građana Srbije i Srba na širem kulturnom prostoru“. Prepoznato je sedam dimenzija srpske kulture koje je potrebno negovati. Jedna od njih je herojska – obuhvata dimenziju Kosovskog zaveta „koja duhovno pretpostavlja materijalnom i koja obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima, ne samo naša srednjovekovna viteška kultura već i kultura naših predaka, seljaka ratnika, i onih u Prvom srpskom ustanku, i onih u Prvom svetskom ratu“. U Strategiji piše da Republika Srbija svoj savremeni identitet „tretira kao kohezivni i inkluzivni faktor društva“ koji se „ogleda u zajedničkom nasleđu svih građana Srbije i interkulturnom dijalogu na svim nivoima. Savremena kultura Republike Srbije bazira se na kulturi sećanja i razumevanja, na aktivnom doprinosu razvoju regionalnog i evropskog kulturnog prostora, kao i na internacionalizaciji kao faktoru opšteg razvoja, pozicioniranja i uvećanja ugleda u međunarodnom kontekstu“. Sećanje na Veliki rat je na osnovu Strategije razvoja kulture povezano sa Kosovskim zavetom kao sveprisutnim kodom srpske kulture, a istovremeno i prepoznato kao značajan deo srpske kulture koji je potrebno negovati.

Kada govorimo o Francuskoj, 11. novembar 1918. godine, kada su predstavnici sila Antante u specijalnom železničkom vagonu u Francuskoj, potpisali primirje sa Nemačkom, koje je bilo na snazi sve do zaključenja konačnog mirovnog sporazuma 1919. godine u Versaju, jeste početna tačka sećanja i izgradnje kulta poštovanja prema francuskim žrtvama u Velikom ratu. Već u toku Velikog rata započela su preispitivanja uzroka i posledica rata, što je u vezi sa potragom za krivcem te velike katastrofe koja je nosila velike žrtve na svim zaraćenim stranama. U prvom periodu bila je bitna jasna distinkcija između pobednika i pobeđenih prilikom sećanja na događaje 1914. i 1918. godine. Tokom međuratnog perioda došlo je do razvijenih ceremonija u čast „palih drugova“, posebno u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama, Australiji i na Novom Zelandu. Specifično je da se potraga za pokretačem rata vodila i nakon rata uporedo sa prvim komemoracijama i obeležavanjem sećanja na stradale, ratne događaje i pobede. Tako su parade, kao što je prva 1919. u vreme obeležavanja nacionalnog praznika Francuske 14. jula, koristile simbole pobede i stradanja u ratu. Na primer, prisustvovali su ratnici – predstavnici savezničkih država, korišćene su fotografije voza u kome je potpisano primirje kao razglednice i cvet maka kao simbol stradalih, i ovim su se stvarali kult i mesto nacionalnog sećanja. Organizacije ratnika i ratnih invalida, koje su osnivane nakon rata, preko svog članstva i štampe širile su kult sećanja i povezivale se sa sličnim organizacijama u drugim zemljama saveznicama, pa i u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ipak, memorijalne prakse su se u značajnoj meri menjale i u Francuskoj, a posebno u drugoj polovini 20. veka. Kontinuitet obeležavanja godišnjica bitaka i Dana primirja je nastavljen, ali pod okriljem izmenjenih memorijalnih praksi. Promene su uslovljene kako smrću učesnika rata i svedoka događaja, a pre svega procesom evrointegracija i izmenjenim shvatanjem značaja prošlosti i/ili isključivim korišćenjem prošlosti kao dekora u areni kulturne diplomatije. Zadržao se cvet crvenog maka, koji simbolizuje veterana – upotreba maka kao simbol za obeležavanje mrtvih dolazi iz pesme „U Flanderijskim poljima“ kanadskog lekara Džona Mekrija, koji je lečio ranjenike u Ipru u Belgiji. Nakon što je sahranio  svog najboljeg prijatelja, svoju tugu izazvanu ratom izrazio je kroz pesmu i primetio je cvetove crvenog maka u Francuskoj i Belgiji kako cvetaju u jarugama u blizini bojnih polja i mesta gde su prvi put korišćeni bojni otrovi. Danas se stilizovani simbol maka nosi na reverima ili stavlja na grobovima veterana u znak sećanja. Ono što je karakteristika sadašnjih memorijalnih praksi u evropskim državama jeste da ona u poslednjih 20-30 godina služi kao potrebno i korisno sredstvo u integrativnim procesima. Stoga se i Veliki rat posmatra ne više kroz priču o pobednicima i pobeđenima već kroz isticanje žrtava, stradanja i posledica. Ipak, države duge tradicije nisu odustale od isticanja posebnosti svojih nacionalnih mesta sećanja. Mesto Velikog rata u sećanju generacija tradicionalno je važno u Francuskoj iako se manifestacije obeležavanja stogodišnjice povezuju sa francusko-nemačkim zbližavanjem kao osnovnim stubom Evropske unije. Ovo je vidljivo još od 1984. godine, kada su se rukovali Fransoa Miteran i Helmut Kol i prvi put zajednički odali počast žrtvama, a njihovim stopama su kasnije nastavili Fransoa Oland i Joahim Gauk.

U cilju obeležavanje stogodišnjice Velikog rata u Francuskoj je 2012. godine osnovana La Mission du Centenaire 1914–1918. (Misija stogodišnjice 1914–1918). Osnovana pod okriljem Vlade Francuske, imala je zadatak da pripremi i organizuje program svih memorijalnih manifestacija u periodu od 2014. do 2018. godine. Savet organizacije čine predstavnici šest francuskih ministarstava (Evrope i spoljnih poslova, nacionalnog obrazovanja, vojske, unutrašnjih poslova, ekonomije i kulture).  U rad su uključeni ustanove kulture (Nacionalna biblioteka Francuske, Francuski institut, Vojni muzej) i udruženja koja neguju tradiciju Velikog rata. Posebno je značajno postojanje Naučnog saveta koji ima za cilj da usmerava naučne aktivnosti, istraživanja, organizovanja konferencija, promociju tema na sajtu www.centenaire.org  i sl. Preko sajta je osmišljeno da se svi zainteresovani informišu o manifestacijama obeležavanja velikih datuma, ali i kroz tekstove najuglednijih istoričara o značajnim ličnostima, događajima i posledicama Velikog rata. Posebno je značajno da su u periodu od 2014. godine do danas sve memorijalne prakse uz učešće francuskih državnika organizovane preko Misije stogodišnjica.

U Srbiji je na prvi pogled postojala slična ideja, ali se ona odnosila samo na medijsku najavu događaja, a ne i na postojanje jedne institucije koja bi se posvetila obeležavanju stogodišnjice Velikog rata. Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije kao osnovno i zvanično informativno sredstvo o programu obeležavanja Prvog svetskog rata do 2018. godine najavilo je 2013. godine sajt http://www.srbijapamti.rs/. Predstavljen je kao mesto za sve najave događaja (ceremonije, konferencije, predavanje, štampanje publikacija), ali je ubrzo postao primer nedoslednosti sprovođenja politika sećanja. Sajt nije ažuriran redovno, a u toku 2016. godine primećeno je da više nije u funkciji. Memorijalne svečanosti Velikog rata u Srbiji najvećim delom prešle su u nadležnost Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku (Sektor za boračko invalidsku zaštitu – Odsek za normativne i poslove negovanja tradicija oslobodilačkih ratova Srbije). Prebacivanje organizovanja komemorativnih svečanosti, a posebno u samom toku obeležavanja nekog događaja, iz jednog u drugi resor ili ministarstvo, može ukazati na nedovoljnu brigu o kulturi sećanja jedne zajednice i države. Ipak, kada se analiziraju projekti koji su u periodu od 2014. do 2018. godine finansirani na osnovu konkursa Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, uočava se značajno prisustvo projekata tematski povezanih sa Prvim svetskim ratom. Značajno je da je nastavljen rad na obnovi memorijala posvećenih Velikom ratu. Ovim je došlo do oživljavanje kulture sećanja u Srbiji, ali je ono povezano sa godišnjicama tzv. „velikih datuma“. Na osnovu analiza javnih obeležavanja manifestacija, uključenosti naučne zajednice, broja publikacija, doprinosa pisaca umetnika u periodu od 2014. do 2018. godine došlo je do buđenju interesovanja u srpskom društvu za događaje Velikog rata i pojave novih aktera značajnih za negovanje kulture sećanja u jednom društvu.  Inicijativa za negovanje sećanja na Veliki rat već decnijama je prisutna kod članova udruženja potomaka učesnika ratova 1912–1918, kao i stručnjaka, ali se od 2014. godine kao značajno uočava lično sećanje pojedinaca na pretke. Na primer, grupa mladih planinara 2015. godine prepešačila je put od Beograda do Krfa preko Albanije u znak poštovanja onih koji su ovaj put prešli nošeni ratnim vihorom. Ovim sećanje kroz lični okvir i snažne mentalne predstave postaje deo identiteta.

Istorija kao nauka i kao nastavni predmet poseduje određenu dinamičku crtu interakcije između istorijskog materijala i ljudi uključenih u istorijske događaje, a istovremeno je i „jedna beskrajni dijalog između sadašnjosti i prošlosti“. Udžbenici istorije primarno su sredstvo u nastavi i potencijalno najuticajni na formiranje istorijskog znanja, svesti i stavova učenika. U srpskim udžbenicima istorije, 20 do 40 strana je posvećeno sadržajima Velikog rata. Iako se mogu uočiti razlike u pristupu kod autora, ipak su se većinom opredelili da opišu Sarajevski atentat, tok rata, najznačajnije bitke u svetu i Srbiji i proces ujedinjenja, kao i da ih metodološki upotpune pitanjima i zadacima. Pristup je hronološki, uz povremeno korišćenje izvora koji prate glavni tekst, dok su događaji iz Velikog rata prikazani paralelno sa svetskim. U srpskim udžbenicima nema poglavlja posvećenih kulturi sećanja, za razliku od, na primer, francuskih udžbenika, gde su čitave lekcije posvećene sećanju na Veliki rat. Takođe, francuski udžbenici, posebno oni za srednje škole koji pripremaju za fakultete, kroz tematsko-hronološki pristup obrađuju temu događaja 1914–1918, a i upućuju na dalje samostalno istraživanje, što najčešće nedostaje srpskim udžbenicima.

Obeležavanje stogodišnjice Velikog rata bilo je u protekle četiri godine prisutno i u okvirima proizvoda medijske kulture. Televizija i film, kao i pozorište, kroz oči umetnika predstavili su svoju verziju događaja, sećanja i identiteta. Daglas Kelner je posebno naglašavao da kroz medijsku kulturu „slike, zvuci i predstave počinju da učestvuju u stvaranju sadržaja svakodnevnog života, dominiraju našim slobodnim vremenom, oblikuju politička gledišta i društveno ponašanje, i nude građu na osnovu koje ljudi oblikuju čak i sopstveni identitet“. U novije vreme, pod uticajem digitalnih medija i tehnologija, započinju se i istraživanja multifunkcionalne interdisciplinarne oblasti istraživanja sećanja, medija i kulture („medijska arheologija“). U ovom tekstu ne mogu se detaljno analizirati svi filomovi, igrane serije i pozorišne predstave, ali je bitno pomenuti neke i činjenicu da su i umetnici dali svoj doprinos da se utisnu nove slike sećanja i identiteta. Radio-televizija Srbije je posebnu pažnju posvetila prezentovanju događaja iz Velikog rata putem priloga, hronologija, filmova, zapisa, emisije i ocena uglednih istoričara o ovom događaju. Zapaženi su bili dokumentarno-igrani filmovi Srbija u Velikom ratu i Srbi na Krfu: pogled posle sto godina. Pomenuti filmovi su posebnu pažnju posvetili analizi geopolitičkih odnosa pred Veliki rat, interesa velikih sila i položaja Srbije, austrougarskog ultimatuma i toka rata. Obrađene su i ne tako poznate priče o sudbini srpskih vojnih zarobljenika i civila u logorima širom Evrope i život u okupiranoj Srbiji. Film i serija Branio sam Mladu Bosnu reditelja Srđana Koljevića uneli su dodatno interesovanje za događaje Velikog rata već 2014. godine. Ipak, pri oceni umetničkih dela treba voditi računa da „umetničko delo posvećeno istoriji sadrži u sebi sasvim jasnu dvojnost. Time što je umetničko, ono je slobodno, ali time što je istorijsko, ono je istovremeno i obavezno“, kao i da je zadatak istoričara utvrđivanje koliko je umetnik uspeo da svoje delo načini istoričnim, dakle, da prikaže sliku jednog vremena. U ovom smislu film Branio sam Mladu Bosnu „predstavlja jedan od retkih pokušaja srpske kulturne elite da na primeren i dostojan način obeleži jubilej“ i poseduje „niz kvaliteta koji ga izdižu daleko iznad materijalnih (i političko-ideoloških) okolnosti u kojima je nastajao“. U Francuskoj je bilo više dokumentarnih i igranih filmova koji su prošli zapaženo, iako je utisak da je preovladala pisana reč, odnosno knjiga i interent, kao novo i brzo sredstvo informisanja. Našu pažnju privukao je film Franc iz 2016. godine, koji je dobar primer izmenjenog odnosa prema prošlosti koji postoji u Francuskoj i Evropskoj uniji. Film govori o mladoj Nemici čiji je verenik stradao u Velikom ratu, a koja nakon rata započinje romansu sa Francuzom. Iako se on predstavlja kao predratni prijatelj sa studija njenog verenika, kasnije se saznaje da je reč o čoveku koji ga je ubio. Kroz emotivnu priču o posleratnoj atmosferi u Francuskoj i Nemačkoj, francusko-nemački film Franc, sledi kulturnu politiku Evropske unije, izjednačava pobednike i pobeđene kroz užase rata i lične priče stradanja. Iako su pristupi temi Velikog rata u pozorištu, na filmu i televiziji različiti i o njima može da se polemiše, zajedničko im je da ukazuju da je „svim ljudima, zajednicama i institucijama potrebna prošlost“ ali i da je snaga kritike istoričara ograničena, kako je to pisao Erik Hobsbaum.

 Obnavljanje potrebe za tumačenjem prošlosti podstiču posledice Velikog rata koje su oblikovale istoriju 20. veka i utiču na svet današnjice. Društva koja nemaju na adekvatan način izgrađen odnos prema opštoj i nacionalnoj istoriji, pogodna su za manipulacije i zloupotrebe sa dalekosežnim posledicama. Pojave i procesi iz prošlosti u sklopu izgrađene svesti pojedinca ili društva o opštoj i nacionalnoj istoriji povezani sa sadašnjim trenutkom utiču na sve elemente individualnog, nacionalnog i kulturnog identiteta. Hobsbaum piše da su u praksi postojala samo tri kriterijuma po kojima je jedan narod mogao jasno da se odredi kao nacija, a kao prvi prepoznaje istorijsku povezanost sa postojećom državom ili onom sa izvesnom trajnošću i prošlošću. Antoni Smit piše da su nacije „zajednice kulture, čije su pripadnike ujedinili, ako ne i homogenizovali, zajednička istorijska sećanja, mitovi, simboli i tradicije“. Danas, sećanja, kao deo kulturnih politika jesu i deo kulturne diplomatije. Ona time postaju sredstva ostvarivanja političkih uticaja u unutrašnjoj i spoljnoj politici država i stoga istaživanje kulture sećanja ukazuje i na odnose među državama, kao i na geopolitičke tendencije, što se pokazuje u ovoj komparativnoj analizi mesta sećanja u dve države.

Kultura sećanja, kao univerzalni fenomen, povezana je sa „pamćenjem koje stvara zajednicu“ i u najvećoj meri se zasniva na oblicima odnosa prema prošlosti. Veliki rat jeste događaj koji je obeležio 20. vek, a čiji se obrisi i posredni uticaji u istorijskim procesima dugog trajanja prepoznaju i danas. Ratne žrtve, bitke, stradanja, vojskovođe, kralj Petar, regent Aleksandar, prelazak preko Albanije i proboj Solunskog fronta, mesta su sećanja i odrednice srpskog nacionalnog identiteta. Afirmacija rezultata istorijske nauke način je da se doprinese kulturi sećanja. Istorijsko znanje i na ovom primeru sećanja na Veliki rat pruža legitimitet i služi kao vezivno tkivo grupne kohezije, dakle kao ideologija nacije i države. (Dis)kontinuitet kulture sećanja u Srbiji jeste remetio ali nije u potpunosti izbrisao sećanje na Veliki rat. Ipak, organizovanje države Srbije u sferi memorijalnih praksi čini se kao zadatak na kome je potrebno sistematično raditi. Primarno je da kultura sećanja u okviru kulturnih politika zauzme trajno mesto koje izlazi iz okvira interesovanja povezanog samo sa obeležavanjem velikih jubileja. „Iz prošlosti dobiti u nasleđe slavu i tugu, a za budućnost imati isti program; trpeti, radovati se, nadati se zajednički, to sve više vredi nego carinske unije i granice koje odgovaraju strategijskim zahtevima“, pisao je Renan krajem 19. veka. Ove Renanove reči aktuelne su i danas u vreme nadnacionalnih i transnacionalnih povezivanja u kojima veliki događaji istorije, kakav je neosporno Veliki rat, prolaze periode novih promišljanja i tumačenja.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja