Стеван Aдамовић – адвокат и градоначелник новосадски

29/06/2020

Аутор: Јованка Симић, новинар

Високо на листи знаменитих Новосађана убележено је име Стевана Адамовића (1870 – 1945), доктора правних наука, међународно признатог познаваоца привредног права, посланика Велике народне скупштине Војводине (1918) и градоначелника Новог Сада (1920 – 1921).

    Био је, такође, изданак угледне и имућне породице која је богатство и друштвени углед стекла производњом вина. Из подрума Адамовића био је чувен шампањац Фрушкогорски бисер. Читав један део Новог Сада звао се по овој породици – Адамовићево насеље. Уз све наведено, Стеван је био и власник првог аутомобила у Новом Саду.

   Стеван Адамовић рођен је 25. децембра 1870. године у Новом Саду. Гимназију је похађао у родном граду, а факултет у Дебрецену и Будимпешти, где је 1891. стекао академско звање доктора права. До своје 24 године радио је у судству, а 1894. у Новом Саду отворио је адвокатску канцеларију коју је успешно водио до смрти са синовима Федором и Александром. Као изврстан познавалац привредног права, заступао је многе домаће и стране фирме.

    У својој адвокатској пракси највише се бавио грађанским правом. Од 1906. до 1910. био је народни заступник у пештанском сабору, а од 1911. посланик у хрватском сабору у Загребу. Као један од  оснивача Адвокатске коморе у Новом Саду, на првој седници изабран је за првог председника и на тој је позицији остао је две деценије, све до своје смрти 1945. године.

      Када се 1891.вратио са титулом доктора правних наука и знањем „шоферирања колима без коња”, његова бака Марта Кондороши, имућна удовица, купила му је ауто. Био је то први аутомобил у граду, марке De Dion Bouton, купљен 1892. године на Светској изложби у Паризу за 6.000 франака. Аутомобил француске производње, бензинац, имао је четири коњске снаге, а новосадским улицама кретао се приближно брзином  25 километара на сат. До Новог Сада стигао је возом.

     Ауто који је Стевану купила његова бака (по другим списима била је то бака његове супруге) био је права атракција за Новосађане који су до тада аутомобиле виђали само на улицама Пеште, Беча и Париза.

     У књизи „Име и презиме Нови Сад“ (издање „Прометеја“) наведено је да је неком приликом у центру града, због квара, Адамовићев ауто изненада кренуо унатраг, што су бројни загледани пролазници дочекали аплаузом одушевљења. Мислили су да присуствују ауто-акробацији. Како год да је било, чињеница је да је први аутомобил провозан новосадским улицама неколико  година пошто је немачки инжењер Карл Бенц 1886. године у Манхајму конструисао први четвороточкаш и тим изумом залудео човечанство.

    „У литератури и периодици често је вођена неаргументована расправа о томе када и како је стигао први аутомобил у Нови Сад“, навео је за „Приче из Војводине“ („Вечерње новости“)  Петар Ђурђев, директор историјског архива града Новог Сада и аутор истраживачког рада базираног на архивској грађи која сведочи о појави и броју првих аутомобила у Новом Саду у периоду 1904 – 1923. године.

    Ћурђев у свом раду истиче да је новосадски лист „Дан“ 11. октобра 1935. године писао да се први ауто на новосадским улицама појавио 1909, а да је његов власник био Владимир Стефановић. Према овом наводу, то је био ауто марке „Некарсум“, купљен у Немачкој за 26.000 круна. У истом дневном листу, али 28 година доцније, дугогодишњи радник Музеја Новог Сада и врсни познавалац историје овог града, Живко Марковић, је 15. маја 1963. објавио текст у којем каже да је први аутомобил стигао у Нови Сад 1892. године и да је био типа De Dion Bouton. Ауто је, према овом извору, купљен на Париској изложби 1892. године и плаћен је 6.000 франака.

     На основу истраживања инжењера Велибора Нишевића утврђено је да први писмени траг о аутомобилу у Новом Саду води до 1905. године. То је наведено у документу у којем градске власти одговарају на наредбу мађарског министра одбране из 1904. године упућену локалним властима да истраже аутомобиле и камионе, механизацију за путеве, плугове и парне ваљке који се налазе на територији локалне општине.

    Тада је пописан само један аутомобил (De Dion Bouton) који је био у власништву др Стевана Адамовића. Нишевић је заступао мишљење да је на основу изнетих техничких карактеристика, видљивих детаља са фотографије која је сачувана (каросерије, облик блатобрана, ногоступа, радијатора, хладњака, задње главчине, ручице мењача) реч управо о аутомобилу De Dion Bouton аутомобилу и то једном од првих модела произведених 1899. године.

    Произилази закључак да је први аутомобил у Српску Атину могао да дође само после те године. Тврдња Живка Марковића да је ауто купљен на Париској изложби 1892. не одговара реалном стању, јер Париска изложба је одржана 1900. године. Знатно су јаснији подаци о аутомобилском саобраћају у Српској Атини после 1918. године, по окончању Великог рата и присаједињењу области данашње Војводине Краљевини Србији.

   Пред градским властима су се тада нашли огромни изазови прихвата војника који су се враћали са ратишта и заробљеништва и борбе са епидемијом шпанске инфлуенце. Требало је такође организовати и друштвено-економски живот и функционисање комуналног система у миру. Због свега тога градски оци су морали да воде рачуна о сваком ресурсу, па су на ред дошли и аутомобили. Комадант места обавестио је градоначелника Новог Сада 8. фебруара 1919. године, да је учестала појава приватних аутомобила на улицама града, што може  да се искористи „за прикупљање плена“. Такође је изнео мишљење да за време рата није могло бити приватних аутомобила, због чега се сви аутомобили морају пописати.

    Тражено је да се све куповине, као и преноси власништва над аутомобилима извршени током рата, морају прогласати неважећим осим у случају да „сопственик, којим случајем, код себе има оригиналан рачун од фабрике у којој је куповина извршена“. Ко је имао такав рачун морао је добити писмену дозволу, а цивилне власти су биле обавезане да за ауто издају регистарски број. Аутомобили који нису добили ову потврду нису могли да се укључе у саобраћај.

    Као политичар, Стеван Адамовић је заступао страну мађарске либералне грађанске опозиције. После Првог светског рата, 1918. биран је за посланика Велике народне скупштине Војводине и постао је градоначелник Новог Сада с правима великог жупана. Ту дужност обављао је до 1920. године. Током  његовог мандата са обала Дунава  уклоњени су војни шанчеви те је град добио свој урбани кеј, а донета је и одлука о спајању града са Петроварадином и Сремском Каменицом.

     У више наврата  добијао је  мандат градског одборника. Био је и председник и члан управа многих различитих подузећа и установа у Краљевини Југославији. Пре рата основао је први биоскоп „Аполо“ у граду. Када је изгорело позориште у здању породице Дунђерски, покренуо је фонд за изградњу нове зграде Српског народног позоришта. Основао је Бициклистичко друштво Новог Сада, а био је члан и Веслачког клуба „Данубиус“.

      Када је крајем 19. века филоксера винове лозе неповратно нанела огромну штету виноградарима у западној Европи, породица Адамовић је  увезла америчке лозе и основала расадник винове лозе тада највећи у средњој Европи. Годишње се ту производило више од  пола милиона садница племенитих сорти, а расадник Адамовића упошљавало је близу 3000 радника. Тржиште лозних калема развило се од Балкана до Кине. Овај породични посао успешно је наставио Александар Адамовић.

   Његовом смрћу 1938. године почео је  суноврат Адамовића. Шест месеци касније умире и његова старија кћи, а потом цело имање, фабрике и палате, падају на плећа супруге и дванаестогодишње кћерке. Најпре су биле приморане да продају фабрике коњака, али су невоље наступиле током Другог светског рата и после њега – због национализације. Као спомен на фамилију Адамовића, у најужем центру Новог Сада и данас поносно стоји палата која носи њихово презиме.

    После 1945. године у зграду су усељене многобројне породице, виногради су пропали, подруми и винарије порушени, а породица Адамовић – се угасила.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања