Autor: Vladimir Papić
ZELENIĆKA: Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, sunce bez svetlosti, sveća bez plamena.
Rodoljupci – poslednje Sterijino veselo pozorje (sa svojih paradoksalnih tragičkih pet činova), privlačili su pažnju naše književne kritike i istorije od njenih začetaka. Još Jovan Skerlić uviđa naročitu vrednost ove drame za koju kaže da je: „delo snažno i razumno, plod njegove [Sterijine] duhovne i književne zrelosti, gorka satira lažnog i frazeološkog patriotizma, prikaz svega onoga što se pokazalo fantastično, neozbiljno, površno i ružno u srpskom društvu prilikom pokreta od 1848.“ (Skerlić 2005: 10-11). Upravo je ta slika naše „privatne povesnice“ i osnov Sterijinih (tragi)komičnih situacija i obrta, ali i izvorište imagoloških[1] pretpostavki u okvirima srpsko-mađarskih odnosa u doba previranja i revolucije.
Proleće naroda, svojevrstan pokret koji je u toku jedne godine probudio ustanike od Milana do Novog Sada, na području današnje Vojvodine imao je dvostruke ciljeve i težnje. S jedne strane, Mađari su tražili sopstvenu nezavisnost, ali bez uvažavanja prava drugih nacionalnih zajednica sa kojima su bili u suživotu na tlu Ugarske, dok su Srbi očekivali autonomiju i ispunjenje prava obećanih još privilegijama iz 1791. Prisilna hungarizacija i pretnja rešavanjem srpskog pitanja mačem doveli su do nezadovoljstva srpske inteligencije koja je svoja nacionalna pitanja pokrenula Majskom skupštinom na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina. Iz toga su proizašli sukobi Srba i Mađara, sa neizvesnim ishodom i naizmeničnim pobedama jednih ili drugih, koje su za sobom ostavile pustoš. Sa slomom mađarske revolucije dolazi i do srpske Pirove pobede – 15. decembra Austrija priznaje Vojvodstvo Srbiju i Tamiški Banat kao zasebnu krunsku oblast sa austrijskim carem kao vojvodom, koja će potrajati svega do 1860. godine. Revolucija i događaji koji se dešavaju za vreme njenog trajanja samo su okvir i podsticaj za Sterijino satirično prikazivanje naravi našeg naroda, koja ga sputava da i za dlaku bude bolji:
Bacimo oči na najpozniju povjesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takovi[‘] ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći [‘]oće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine. Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta (Sterija 2014: 379).
Specifičnost proučavanja imagoloških aspekata ove drame jeste u tome što slike Srba o Mađarima i slike Mađara koje sačinjavaju kolektivnu svest Srba Sterija prikazuje kroz iste likove – Srbe podvojenog nacionalnog identiteta. Ipak, „njihova zbunjenost oko nacionalnih simbola nije samo odlika površnosti ili pozerstva. U pitanju je svet koji otkriva nacionalne identitete, a koji još nisu tako čvrsto utvrđeni“ (Marković 2006: 100). Tako pisac nas same i naš još nerazvijeni i difuzni nacionalni identitet prikazuje kao samospoznaju kroz sliku drugog koju zauzimamo sukobljavajući se sami sa sobom. Istorija je za Steriju ogledalo naroda, dok istoriografija predstavlja majčinsku težnju za predstavljanjem onog dobrog, a kroz privatnu povesnicu čitalac i sam prepoznaje karikaturalno prikazane Smrdiće, Šerbuliće i Žutilove iz sopstvenog okruženja.
Još od prvih replika rodoljubaca i rodoljubica otkrivamo boljku koju Sterija više uočava sa bolom i dovodi do apsurda, nego što ismeva: „Nije slobodno vikati ‘vivat’. U slobodi samo ima ‘iljen’“ (Sterija 2014: 381). Bezuslovna težnja ka rodoljublju zarad rodoljublja junake dovodi do besmisla postojanja i samih granica humaniteta, u kojima se forma koja bi pojedince dovela do sitnije ili krupnije materijalne koristi bila presudna u njihovom (samo)određenju. Gavrilović, rezoner ove „komedije“ u njihovim očima postaje izdajnik i neprijatelj rešavanja srpskog pitanja, vodeći se opštim načelima humanosti i hrišćanstva, koje ostali likovi neprestano propagiraju.
Upravo su jezik, hleb i kokarda tri motiva koja Sterija opsesivno obrađuje u Rodoljupcima. U okviru zbivanja su narod koji ne poznaje svoj jezik i drugi narod koji nameće svoj nacionalni identitet preko jezika.[2] S druge strane stoje obično seljaštvo i građanstvo koje nema za hleb, dok se otvaraju mnogobrojni nacionalni fondovi za interes pojedinaca koji su samo glasniji i imaju svežije vesti o vojnim uspesima, kao i kokarda u bojama zastave kao jedini opipljiv dokaz identiteta. Na početku niko od rodoljubaca (sem Zelenićke) ne zna boje srpske trobojke, dok se u daljem odvijanju radnje prelazi na sigurniji metod: nošenje obeju kokardi istovremeno. Likovi svaku od ovih „nacionalnih karakteristika“ svojim rečima i gestovima čine apsurdnom – „Koji ne metne madžarsku kokardu, taj je mađaron, taj je izdajica“ (Sterija 2014: 403). Tako se i razgovor rodoljubaca sa Gavrilovićem zasniva na logički neutemeljenom ekonomskom planu nove – srpske Vojvodine:
LEPRŠIĆ: U vojvodini srpskoj Srbin neće plaćati porciju ni druge dacije.
SMRDIĆ: To, to!
GAVRILOVIĆ: Da kako će se izdržavati?
LEPRŠIĆ: Vojvodina srpska imaće svoju finansiju, svoju narodnu kasu, i iz nje će se svi troškovi podmirivati.
GAVRILOVIĆ: A kako će se puniti?
LEPRŠIĆ: To je briga finans-ministera, a ne vaša. (Sterija 2014: 385)
Istovetno se i ideja nacionalog identiteta i sukoba među komšijama banalizuje replikama o imenima kao dokazu nacionalne pripadnosti:
GAVRILOVIĆ: Verujem. No, kažite mi, kako je to da je vaše ime Šandor, ovoj gospođi Nančika, njenoj kćeri Milčika, a sinu Eden, kad onda, kad ste se vi rodili, nije bilo protokola madžarski?
LEPRŠIĆ: Nemojte vi uzimati što roditelji s decom iz mode rade; nego gledajte šta Madžari s nama čine. Ja sam Šandor, to je istina, al’ sam bolji Srbin nego makar koji drugi.
GAVRILOVIĆ (smeši se): A zar takav ne može biti i Pišta?
LEPRŠIĆ: Pišta je ime varvarsko, koje su Madžari preneli iz Azije, a Šandor se može pretvoriti u Skender.
GAVRILOVIĆ: Skender je turski.
LEPRŠIĆ: Ništa zato, i fes je turski, al je opet naša narodna nošnja.
(Sterija 2014: 387-8)
Težnja za obnovom Dušanovog carstva i proterivanjem Mađara u Tunguziju najkomičnije se ogleda u liku Zelenićke koja čak i prezime menja „budući da je zelena boja madžarska“ (Sterija 2014: 389). Gospođa Zelenić simboliše sav besmisao revolucionarne stihije i nepromišljenosti koju ona nosi. Upravo taj „najbezumniji sovet“ o kom Sterija govori u predgovoru jeste stradanje običnog čoveka za nerealne ideale i nečiju tuđu dobrobit. Zelenićka ističe da je besmislena žrtva imovine, muževa i sinova samo za ponos i da je propala čak i Mantova, a da neće srpska sela. Ovakvi stavovi su u skladu sa uverenjem rodoljubaca o tome da je za ratovanje dovoljno pevati patriotske pesme, pretiti i očekivati pomoć „trideset hiljada Serbijanaca i sedam miliona dukata“. Zbog toga što muškarci bivaju jaki samo na rečima, rodoljubice odlučuju da osnuju paravojnu formaciju čiji je cilj – „rasprostirati narodnost“ i pokazati svetu kako „Srpkinja poginuti ume“ za nju. Čak i vojvoda Šupljikac rodoljupcima predstavlja izdajnika zbog racionalnosti koju zastupa, na šta samo konstatuju: „O, Bože, kad ćeš nas madžarona oprostiti!“ (Sterija 2014: 404). Po padu Sentomaša rodoljupci i rodoljubice pokazuju svoju istinsku hrabrost – spremaju se za beg.
Nađ Pal predstavlja još jedan glas razuma koji Sterija uvodi kao zamenu za tragički hor – u ovom slučaju Pal simbolizuje stavove „običnog“ i razumnog dela mađarske zajednice. U razgovoru sa rodoljupcima vidimo da oni (pred Mađarima) pokazuju ekstremne antisrpske stavove i čitav sopstveni narod svode na grešku i tipiziranu predrasudu, dok Sterija Palu daje svoj glas da objektivno i nepristrasno ustanovi probleme koji koče prosperitet srpskog naroda u Ugarskoj:
ŠERBULIĆ: Evo se razgovaramo kako luduju naši Srblji.
NAĐ: Zaista luduju. (Izvadi novine.) Gledajte, molim vas, ko tako piše: „Mi ćemo Madžare u Tunguziju, mi ćemo i istrebiti; Srblji su veseli, kupuju duvan na listove.“ Šta, opet da seku duvan na glavi? Sram i stid da bude vašim učenima, tako narode ogorčavati! Zar Madžari ne umu posle vraćati, kao što je i bilo svirjepstva pređe sto pedeset godina. Ištite vaša prava, pišite, dokazujte, a nemojte da se grdimo i ružimo. Zar posle nećemo opet živiti zajedno?
GAVRILOVIĆ: Ja sam uvek govorio da se tako ne piše. Zaboga, sve se može na lep način kazati.
ŠERBULIĆ: Preterani, gospodine; mladi, pa preterani! […]
NAĐ: Koliko ja srpski narod poznajem, on je dobar, osobito prost, sluša svoje starije i daje se navesti i na zlo i na dobro; ali vaši učeni, vaše nadriknjige, trgovčići i gdikoji majstorčići, to su takvi ljudi kakve ja nisam vidio. Ništa ne zna a [‘]oće sve da zna, razmeće se viče i rad je da se svi okreću po njegovoj glavi. – Kad ste vi jošt vidili da Srblji poklone poverenje jednom čoveku, koji je inače razuman i pošten, nego kako se ko podigne, svi gledaju da ga obore. (Sterija 2014: 395-396)
Nakon propasti revolucije, rodoljupci koji su se prethodno dočepali vlasti i ustanovili pravilo da se dugovanja Mađarima i Nemcima samim tim opraštaju, a svi osim Srba izopštavaju iz javne službe, spas traže u Beogradu. Tamo ih dočekuje sve ono što su svojim postupcima zaslužili – „Serbijanci“ ih varaju, ne pružaju im gostoprimstvo, a novca u narodnim kasama je sve manje. Ipak, pravo stradanje je izvan Sterijine drame, prikazuju nam ga samo Gavrilovićeve replike: „tamo sirotinja nema ni što je najnužnije. Kolera udarila, ljudi iz nužde jedu nezrelo voće i krastavce, pa će svi poumirati“ (Sterija 2014: 419). Gavrilović kao jedini istinski rodoljubac, filantrop koga bole rane običnog čoveka, i dalje biva smatran za madžarona – „neka i pet crkava sazida“. Ispostavlja se da je lažno rodoljublje beslovesnog kolektiva bilo samo paravan za zloupotrebu, uvećavanje bogatstva i sticanje imovine nauštrb potlačenih, kako Mađara, tako i Srba. U mirnodopskim uslovima saznaju se istinski postupci svih učesnika verbalne bitke za srpsku Vojvodinu:
GAVRILOVIĆ: Vidite, gospodo! Gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara; gospodin Lepršić primio je službu izvan vojvodine; gospođa Zelenićka dobija pisma od svog prijatelja Madžara; a Smrdić i Šerbulić [‘]oće da prodadu vojvodinu. Kažite mi, koji je najveći znak rodoljubija? (Sterija 2014: 427)
Sterija, pišući svoje nikad pečatane Rodoljupce slika povesnicu jednog licemerja. Ratni ideolozi, huškači i profiteri, privilegovani i udaljeni od bojnog polja, govore, smišljaju i spekulišu o sudbini čitavog naroda zarad sopstvenih interesa. Iako zabrinuti za sudbinu onih koji nisu u prilici ni da viču živela / vivat / iljen vode se samo jednim načelom: „Rodoljubac ne može drugo raditi nego što je rodoljubivo“ (Sterija 2014: 424). Time Sterija prikazuje boljku srpskog naroda, koja je primenjiva i na ostale narode koji u situacijama krize biraju ili dopuštaju da se za njihove interese bore oni koji ne vide dalje od sopstvenih potreba. Revolucija kao stihija koja počne uspešno, a zatim neretko propada, žrtve uzima iz slojeva potlačenih i obespravljenih, čije je angažovanje zloupotrebljeno i obesmišljeno. Aktuelnost možda i najuspelije Sterijine drame ogleda se i u mnogobrojnim izvođenjima i savremenim pozorišnim adaptacijama, kao i interesovanju nauke o književnosti za Rodoljupce, čime se pokazuje da odnos između pravih i frazeoloških patriota još nije prevaziđen, odnosno da Sterija zaista konstruiše likove koje možemo da pronađemo u svakom društvu i svakom vremenu.
KORIŠĆENA LITERATURA I IZVORI:
Jovanović 2009: Zoran T. Jovanović, „Komedija Rodoljupci Jovana Sterije Popovića – između prošlosti i sadašnjosti“, Południowosłowiańskie Zeszyty Naukowe. Język – Literatura – Kultura 6, 2009.
Marković 2006: Predrag J. Marković, „Istorijska pozadina Rodoljubaca – uticaj velike istorije na ’privatnu povesnicu’“, Teatron&Scena, tematski broj posvećen Steriji, 2006.
Nestorović 2016: Zorica Nestorović, Veliko doba: istorija razvitka drame u srpskoj književnosti XVIII i XIX veka, Beograd: Klet, 2016.
Pajović 2013: Sofija Pajović, „Ideja nacionalnog kod Sterije u Davorju i Rodoljupcima“, Letopis Matice srpske, god. 189, knj. 492, sv. 4, oktobar 2013.
PRKT 2011: Pregledni rečnik komparativističke terminologije u književnosti i kulturi, prir. Miodrag Radović et al., Novi Sad: Akademska knjiga, 2011.
Radonjić 2006: Miroslav Radonjić, Sterija u ogledalu 20. veka, Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine – Matica srpska, 2006.
Rajnjak 2014: Gordana Rajnjak, „Proučavanje pojave konvertitstva u Sterijinoj komediji Rodoljupci putem istraživanja mentaliteta“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 62, sv. 2, 2014.
Skerlić 2005: Jovan Skerlić, „Jovan Sterija Popović“, predgovor u: Jovan Sterija Popović, Pokondirena tikva i druge komedije, Beograd: Politika – Narodna knjiga, 2005.
Sterija 2014: Jovan Sterija Popović, Rodoljupci, u: Vesela pozorja, priredila Zorica Nestorović, Novi Sad: Sterijino pozorje: 2014.
[1] Imagologija jeste „grana komparativne književnosti koja izučava predstave o drugim kulturama u književnosti jednog naroda“ (PRKT 2011: 113).
[2] Rediteljska obrada Rodoljubaca koju potpisuje Andraš Urban (Narodno pozorište u Beogradu, 2015) počinje upravo scenom u crkvi u kojoj rodoljupci prisustvuju pravoslavnoj liturgiji na mađarskom jeziku.
FOTO: Lična arhiva
Ostavi komentar