Аутор: проф. др Борис Стојковски
Откривање споменика Стефану Немањи у Београду, заказаног баш на дан Светог Саве, световног имена Растко, најмлађег сина Стефана Немање, представља једну снажну духовну повезницу, заправо темељ српског националног идентитета. Треба неизоставно имати на уму да је српске државе било и пре Стефана Немање. Српски владари у периоду од IX до XII века јесу и те како били присутни на европској политичкој сцени. Од кнеза Мутимира, који је био у преписци са папом, сазнаје се о томе да је и Србију обухватила Методијева панонска архиепископија, затим о сачуваном печату кнеза Стројимира, као и о политици зетских Војислављевића и рашких Вукановића. Све то показује да је Србија била изузетно присутна како на Балканском полуострву, тако и у Југоисточној Европи.
Међутим, заокруживање српске средњовековне државности и цркве је уследило, а и темељи чак и модерног српског идентитета су ударени управо за време Стефана Немање и његових наследника, у првом реду Растка Немањића ‒ Светог Саве.
Велики жупан Стефан Немања је рођен у Дукљи (извесно у Рибници код данашње Подгорице) 1113. године, и како других свештеника у том тада већ предоминантно римокатоличком региону није било, крштен је прво по латинском обреду. У Дукљи се обрео његов отац Завида, који је побегао из Србије током метежа који су настајали за време унутардинастичких сукоба. Када се његова породица вратила у Србију, миропомазан је, како пише Сава у житију свога оца, по православном обреду у Цркви Светих Петра и Павла у Расу. Испрва је Немања био само удеони кнез, који је заједно са браћом Мирославом и Страцимиром признавао власт свог најстаријег брата, великог жупана Тихомира. И пре него што је постао једини владар, уз помоћ Византије, њеног цара Манојла I Koмнина (1143‒1180), као и цркве, понашао се као самосталан владар у својој удеоној кнежевини, а од реченог ромејског василевса добио је и високу титулу означену у изворима као царски сан. Владао је потом самостално Србијом од 1166. до 1196. године и у то време водио проактивну спољну политику. Сукобљавао се са Византијом, сарађивао са Угарском, папством и Млетачком Републиком и трудио се да осигура самосталност Србије. Међутим, одлучном акцијом моћног византијског цара Манојла I Koмнина Немања је био приморан да призна вазалски однос према источном римском владару. Тај период, све до смрти цареве 1180. године, а посебно доба након његове смрти, Немања је искористио за јачање своје државе и осигуравање њене самосталности. Овакав образац српске спољне политике, ослањање и помоћ са Запада, а стални сукоби са Византијом, постали су заправо правац којег су се држали скоро сви Немањићи.
Слично је пак било и у питању идентитета и јачања државне самосталности и независности. То показује Немањина многострука ктиторска делатност. Као удеони кнез подигао је две цркве. Прво треба поменути манастир Светог Николе у Куршумлији. То је најстарија и прва задужбина великог жупана Стефана Немање, коју је, заједно са оближњим манастиром посвећеним Богородици, подигао између 1159. и 1166. године. Друга Немањина задужбина из времена пре доласка на српски престо је Богородичина црква, звана и Петковача, подигнута у близини ушћа реке Косанице у Топлицу, недалеко од остатака византијске базилике која је према неким мишљењима потицала из V или VI века и на цркви коју је Немања подигао већ се види симбиоза српског (рашког) и византијског стила у уметности. Након избављења из тамнице у коју га је због побуне бацио његов брат Тихомир, те и након победе над њим и заузимања трона, Стефан Немања је у знак захвалности Светоме Георгију подигао Ђурђеве Ступове код Раса. Овај велелепни храм под заштитом је УНЕСКО-а и представља бисер светске културне баштине. Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године), а црква је осликана око 1175. године, а вредан је и ктиторски натпис, важан споменик српске писмености онога доба.
Свакако најзначајнија тековина Стефана Немање јесу његови наследници који су заокружили и потврдили његово дело. Најстарији син Вукан добио је на управу Зету (Дукљу), у коју се и повукао после неуспелог покушаја преузимања власти. Средњи син Стефан, прво зет византијскога василевса а потом и млетачког дужда, постао је 1217. године Првовенчани српски краљ и тиме заокружио очево дело на стварању независне државе. У очима средњовековнога човека, Србија је тада постала независна, самостална и међународно призната држава у рангу са свим другим краљевинама.
Најмлађи син Стефана Немање, Растко, у монаштву Сава, је, као што је много пута поновљено, најзначајнија личност целокупне српске историје. Растко је у почетку носио титулу хумског кнеза, поменут је у Немањиној повељи Сплиту и извесно је имао значајне државничке обавезе. Међутим, што због личне побожности и посвећености вери, а делимично вероватно и као вешт план самог Стефана Немање, Растко одлази на Свету Гору и тамо се пострижава, окреће се монашкоме призиву и добија име Сава.
Заједничка делатност оца и сина, двојице монаха, представља веома значајну епизоду српске средњовековне историје. Стефан Немања и његова жена Ана на Благовести 1196. године су се одрекли престола и замонашили под именима Симеон и Анастасија. Отац се прикључио на Светој гори сину, и тада монах Симеон и монах Сава започињу заједничку делатност чији је врхунац обнова старог запустелог манастира, односно оснивање Хиландара, манастира Ваведења Пресвете Богородице за српске монахе. Сава је већ у то време угледан монах, који је стекао ванредно образовање, врсно познавао канонско право, теологију, филозофију и књижевност, те одлично научио и грчки језик. Углед Симеона и његових синова, посебно монаха Саве, свакако је допринео да се изгради највећа српска светиња.
Негдашњи велики жупан а сада монах Симеон и јеромонах Сава помишљали су како би било добро да се оснује један манастир на Атосу за српске монахе, чак је њихова првобитна идеја била да сам манастир не буде ни самосталан. Хиландар се прво оснива 1197. године као део манастира Ватопед, али због протеста осталих манастира, који су се плашили превеликог јачања овог ионако прилично утицајног грчког општежића, од 1198. године манастир Ваведења Пресвете Богородице ‒ Хиландар је у пуном власништву српских монаха. Почетком 1198. године Сава је у Цариграду за обнову Хиландара као дела Ватопеда добио сагласност Алексија III Анђела, али након реченог протеста, цар је издао још једну хрисовуљу јуна 1198. године којом је ова киновија устројена као братство српских монаха на Светој Гори.
Први игуман се звао Методије (исто као и данашњи), а оснивањем Хиландара, поред Грка, као и манастира где су се налазили Грузини, Бугари, Руси, коначно и Срби добијају своје место на Светој Гори. Организација манастира и прва српска болница, као и веома строг типик који је Сава прописао учинили су овај манастир једним од најзначајнијих светогорских манастира од оснивања. До данас ово је најважнији манастир српскога народа, једно од најбитнијих места ходочашћа у православном и уопште хришћанском свету. За нас историчаре ово је, поред Дубровника, један од највећих архива за изучавање српског средњег века. Манастир Хиландар најбитније је жариште српске културе и духовности.
Сава и Симеон су позвали и великог жупана Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира, тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице. У ту сврху издата је и Хиландарска повеља, у којој је сажето схватање онога времена о положају држава, али и описано бираним речима како је дошло до подизања ове светиње. Заправо, ова повеља може много да расветли како су људи онога времена схватали свет. Ево како та повеља гласи:
„Искони створи Бог небо земљу и људе на њој и благослови их и даде им власт над свим створењем својим. И једне постави цареве, друге кнезове, друге господаре, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које наилази на њ. Зато, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели, и закон даде и нарави установи, и господаре над њима, по обичају и по закону распоредивши својом премудрошћу.
Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, и Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибли, и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању. И обнових своју дедовину и већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од Бога, и подигох пропалу своју дедовину и предобих: од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу. Оставих на престолу мојем и у Христом дарованој ми владавини љубљенога ми сина Стефана, великога жупана и севастократора, зета Богом венчанога кир Алексија, цара грчкога. И макар и недостојан да се наречем слуга Христов Симеон монах.
Изиђох из отачаства свога у Свету Гору, и нађох манастир некада бивши, звани Хиландар, Ваведење свете и преславне Владичице наше Богородице, где не беше камен остао на камену, но сасвим разваљен. И потрудивши старост своју, уз помоћ сина ми великога жупана Стефана, удостоји ме Владика мој да му будем ктитор. И делове његове уништене потражих и обнових га по вољи Владичице Богородице, и пошто испросих парике од цара у Призрену, дадох од њих манастиру у Светој Гори Светој Богородици, Тетивљу, Трње, Ретивштица, Трновац, Хоча и друга Хоча и трг ту, и два винограда ту насадих; и 4 пчелињака: један у Трпезама, други у Дабшору, трећи у Голишеву, четврти у Парицима, а за сваким пчелињаком по два човека; и планину Богачу; а од Влаха, Радово судство и Ђурђево, а свега Влаха 170. И дадох од стоке што сам могао, и у Зети кобиле и соли 30 мерица. И ако ко од манастирских људи или Влаха побегне под великога жупана или код кога другог, да се опет враћају; ако ли од жупанових људи дођу у манастирске људе, да се опет враћају.
И све што дадох манастиру у Свету Гору, да не треба ни моме детету, ни моме унучету, ни моме рођеноме, ни коме другоме. Ако ли ко ово измени, да му Бог суди и да му је Света Богородица супарница на страшном суду оном и ја грешник.“
Оно што се јасно види већ из аренге (пролога, увода) ове повеље јесте хијерархија држава у средњем веку на чијем се врху налази Византијско царство, испод ње краљевине, у овом случају Угарска и тек онда Србија на чијем се челу налазио у том моменту владар са титулом великог жупана. Осим тога, јасно је објашњена и чврсто утврђена средњовековна процедура добијања дозволе цара да се манастир обнови и изгради за српске монахе, а види се и да је истакнуто високо сродство српске владарске куће са царском. Важно за српску историју је и то што је Стефан Немањић у овој повељи описао и како је његов отац ујединио српске земље, поименце наводи и области које су ушле у састав његове државе. Као и у свакој даровној повељи, била она код оснивања неког манастира или касније када се те привилегије потврђују, у Хиландарској повељи се наводе и побројавају сви поседи које је српски велики жупан поклонио овој светињи у то време. Манастирски посед (метох) Хиландара је растао током деценија, али и векова, и готово сви средњовековни српски владари су обдаривали Хиландар бројним поседима диљем Србије, историјских српских земаља, али и данашње Грчке у време када су те области биле део српске државе. Значајне су блиске везе и након пропасти Немањића, будући да су и Бранковићи уско били везани за Хиландар, а овај манастир био је значајно уточиште и многим другим политичким дужносницима средњег века. Веза Хиландара са српским владарима трајала је непрекидно и у време нововековних српских династија.
Заједничко дело Симеона и Саве наставило је да се развија у Хиландару. Тамо је, као је сугерисано, настала и прва српска болница, а доцније је управо у Хиландару компилован Хиландарски медицински кодекс, вредан споменик српске средњовековне медицине. По угледу на Хиландар започето је и ширење светогорског типа монаштва, прилагођеног наравно српској посебности, свуда по Србији, а најважнији у том контексту јесу манастири Студеница и Жича. Сава је будним оком посматрао настанак Студенице и њено живописање, те је она постала и својеврстан маузолеј Немањића.
Свети Сава је први српски дипломата, неко ко је на два своја велика путовања ка Светој Земљи остварио многе вредне контакте са најугледнијим људима свога времена, како црквеним, а тако и световним владарима. Захваљујући Номоканону, односно Законоправилу, у Русији названом Крмчија, Сава је и први српски законодавац, а његов спис никада није престао да важи, чак ни доношењем Душановог законика, који, подсетимо, ипак не уређује све аспекте правног живота. Надаље, Савин огроман траг је у књижевности. Први је српски песник, хагиограф и писац. Његово многострано образовање зацело га може карактерисати као енциклопедисту, полихистора, као ренесанснога човека два столећа пре познатије италијанске ренесансе.
Савино најтрајније дело јесте стицање аутокефалности Српске православне цркве, и до данас она је најважнија духовна, културна, интелектуална и идентитетска институција. Култ Светог Саве и његовог оца Светог Симеона Мироточивог нераскидиво су везани не само за манастир Хиландар, који су основали и у коме је Симеон и умро, већ за цео српски народ али и друге православне народе. Неретко се у грчким, руским и бугарским минејима прослављају заједно, а у манастиру Рила, затим у Кремљу и по Грчкој на фрескама и иконама живописани су заједно и готово увек названи српским чудотворцима. Сава, његов брат Стефан Немањић Првовенчани, те касније и Доментијан, Теодосије, као и други српски средњовековни писци, брижљиво су стварали култ Светог Симеона ‒ покровитеља династије, државе и целог народа. Сава и Симеон били су, посебно у позном средњем веку, нека врста трајних небеских заштитника српске државе и народа, и до краја средњег века у готово свим изворима, како световним, тако и црквеним, постоји низ референци на њих као осниваче и утемељитеље државе. Уосталом, свака лоза Немањића, од најчувеније дечанске, до оних у другим манастирским здањима, управо у искону имају Светог Саву и Светог Симеона Мироточивог.
Због свега реченог, борбе за осамостаљење српске државе, заокруживање српског православног идентитета и стварања специфичне самосталне српске културе, српског великог жупана Стефана Немању ‒ Светог Симеона Мироточивог, и нарочито Растка Немањића ‒ Светога Саву, можемо са правом назвати исконима и основама српског државног и духовног идентитета.
Остави коментар