Аутор: др Милош Савин, историчар
Политичка криза у Краљевини Србији, која је тачку кључања достигла Српско-бугарским ратом из 1885, прелила се и на следеће године. Након учвршћивања владе, распуштена је скупштина и заказани су нови избори за почетак маја. Милутин Гарашанин је и даље представљао кључну фигуру режима Милана Обреновића, све до средине 1887. године. Гарашанин, вођа Напредне странке (младоконзервативци), понудио је договор радикалима нудећи им мањину на листи сходно саставу скупштине из 1880. године. Руководио се логиком да је лакше и једнима и другима да се споразумеју и избегну употребу репресије којом је он располагао. На овај начин би ограничио могући раст радикала, онемогућио либерале да праве коалиционе договоре са радикалима и осигурао већину за напредњаке. Пера Тодоровић је одмах прихватио овај предлог и почео да лобира за њега своје страначке колеге, али му се поновила судбина да остане једини у својој странци који је наклоњен сарадњи са напредњацима. Радикали су проценили да и у најгорем могућем сплету догађаја по њих могу без напредњака добити исти број посланика, али тада ништа не би дуговали ни краљу, ни Гарашанину.
Убрзо након одбијања напредњачког предлога дошло је до договора између србијанских либерала и радикала, који је поред предизборне коалиције подразумевао и одређена програмска начела попут споразума Ристић-Пироћанац, истичући неопходност уставних реформи и окретања ка Русији. Либерали и радикали су се обавезали на заједничке кандидате на изборима и на то да ни једна од странака не сме самостално после избора ући у владу без друге коалиционе партије.
Либерално-радикални споразум је наишао на акламациону подршку Српске либералне странке у Угарској. Димитријевићев Браник је поносно јавио да је „Измирење либералне и радикалне партије свршен чин“, истичући у име српских либерала Угарске: „Ми смо се овој појави обрадовали“, образлажући нову коалицију чињеницом да „радикали имају бираче уз се, али немају људе који би самостално могли да управљају земљом.“ Анализирајући односе радикала према либералима Браник напомиње да „они дуго нису хтели ни да чују за какву погодбу са либералном странком“ пошто су се плашили да ће се коалиција распасти након избора, и да ће радикали поново остати опозиција, али је ова бојазан отклоњена прецизним споразумом.
Истакнути српски либерал из Угарске, Паја Јанковић, истиче да стварање либерално-радикалне коалиције у краљевини представља „Ускрс народне политике у Србији“ истичући да „у целој либералној странци нема ни једног човека који би оваквом сједињењу противан био. У Радикалној странци је само један човек устао против слоге у народу. То је Пера Тодоровић, онај исти што је од напредњака толико гоњен био, и који је на послетку ослобођен да својим гонитељима помогне.“ Српски либерали у Угарској свакако нису гајили симпатије према радикалима у Србији, како због идеолошких размимоилажења, још више због веза које је радикална странка одржавала са фракцијом окупљеном око Јаше Томића и Заставе која ће се ускоро и конституисати као Српска народна радикална странка у Угарској. Међутим, патриотизам је надвладао странчарење и српски либерали Угарске су унисоно подржали коалицију за национални спас Србије од погрешне политике напредњачке странке и неопходно приближавање Русији.
Милутин Гарашанин је већ унапред одлучио да без обзира на исход избора влада мора остати непромењена, а свестан свог рејтинга у народу имао је за циљ да уз помоћ полицијске репресије обезбеди максимално половину посланика. Шеф србијанске владе је током припрема за изборе обавестио среске власти широм Србије да ће у случају неуспеха на изборима одговорност морати да снесе полиција. О предизборној атмосфери која је владала у Србији најбоље сведочи гласило Српске либералне странке у Угарској речима: „Српска влада, пошто је својом несавесном радњом довела Србију до Сливнице, уместо да је као неспособна да управља земљом сишла са свог места и уступила исто паметнијим и патриотичнијим људима, она је остала и даље… Али она (влада) је место тога дала народу 26. априла најгрозније тероре, какве није трпио ни од Турака. Служила се свим средствима да дође до већине у скупштини, па кад није могла успети, онда је народне посланике жандарима терала из скупштине у затвор.“ Браник констатује да су у Србији погажене све грађанске слободе, а да слобода штампе уопште не постоји, запажајући у име српских либерала Угарске: „Кад имамо овака факта пред очима, ми се чисто чудимо, како се и одржавају српски опозициони листови“.
Да би се појачала репресија, ратно стање је укинуто тек неколико дана пре избора, а њихову регуларност је у потпуности оспорио и аустроугарски посланик у Србији. О исходу изборних резултата у Србији међу првима је јавио и лист Мише Димитријевића: „Данас знамо и резултат. Опозиција броји преко 70 посланика, од којих половина припада либералној, а половина Радикалној странци; влада броји испод 70 посланика“. Влада је уз сва незакоња, уствари, добила отприлике онолико колико је нудила радикалима пре избора, па је да би се обезбедила већина, краљ Милан накнадно именовао одређени број посланика, неке опозиционе је на путу ка скупштини полиција ухапсила, а четворица су једноставно физички изнети са заседања Скупштине. На тај начин су Гарашанинови напредњаци поново успоставили већину. Осећање српских либерала из Угарске према овој ситуацији изразио је Браник запажањима: „Именовани посланици држаће напрењацима душу, продужиће им бедни живот… Напредњачко насиље је беспримерено и нема му и равна у историји парламентарне борбе“.
Српски либерали из Угарске су са правом били „уверени да ако српска скупштина буде слободно радила, да Гарашанин неће ни 24 сата дуже остати министар“. И поред свих незакоња приликом првог скупштинског гласања, за владине предлоге гласало је 80 посланика, а против 68. О провизоријуму који је створен од скупштине недвосмислено говори математика, наиме скупштина је изворно пре краљеве и полицијске интервенције требало да има 121 посланичко место. Пошто је оваква скупштина завршила са радом, Браник је изнео став српских либерала из Угарске у вези са овом лакрдијом: „’Комедија је свршена’, рекао је славни музичар Бетовен када је умирао. Комедија је свршена! Могли смо и ми рећи када смо чули да се српска скупштина разишла… Примила је оне предлоге које је Гарашанин поднео и сада може ићи. Више је и онако не требају. Докле и колико су је требали дотле су је држали на окупу.“
Нерегуларно политичко стање у Србији дубље је антагонизовало све замршеније брачно стање владарске породице. Узроци сукоба су поред личне, породичне природе, до тада већ кристално јасно били и политичке природе. Дошло је до директне конфронтације краљеве аустрофилије и краљичиног русофилства, као и смерница у ком духу престолонаследник треба да буде васпитан. Миланов страх и русофобија су посебно порасли након пуча у Бугарској, где је група бугарских официра збацила са престола кнеза Александа Батенберга. Схвативши шта се десило популарном победнику Српско-бугарског рата, Милан се уплашио сценарија који би могао да задеси њега који је у том случају био осрамоћени губитник.
Лабилност краља Милана је поново ескалирала у току лета 1887. године, када је донео одлику да, или протера краљицу из земље, или уколико му то не пође за руком абдицира и именује намесништво. Како би га одговорио намера и спречио да са собом у пропаст повуче и напредњачку владу, Милутин Гарашанин је из протеста подено оставку, а Аустроугарска и Немачка су муњевито реаговале у циљу заштите својих интереса Милановим одржањем на власти. Милан се ипак прибрао и пронашао је умереније решење – сачинио је уговор са краљицом по коме ће она са престолонаследником боравити годину дана у иностранству, док не дође до коначне одлуке о његовом васпитању. Краљ Милан је поново одложио кризу, а Гарашанин, делимично задовољан исходом повукао оставку. Међутим, овај пут је за Гарашанина било прекасно. Пошто је сматрао да је Гарашанин у последњем спору био више наклоњен краљици, Милан је дефинитивно одустао од њега. Како потпуно није одустао од идеје о абдикацији и намесништву, краљ је почео да разматра који би политичар био најподобнији за наведену позицију. Упркос аустроугарском настојању да мандатар буде проверени Никола Христић, краљ је почео да се окреће ка либералу Јовану Ристићу сматрајући га да, с обзиром да је већ једном био намесник, има више искуства и спремније ће реаговати ако се краљ коначно одлучи за абдикацију. Након преговора у којима је краљ прихватио Ристићев програм и идеју о формирању коалиционе либерално-радикалне владе, уз обавезу да у тој влади не буду учесници Тимочке буне, 13. јуна 1887. године краљ Милан је званично дао мандат Јовану Ристићу.
Поводом промени владе у Србији одмах се огласио Миша Димитријевић: „Збила се у Србији у највећој тишини ‘без икаквог шума и клопота’ промена кабинета… Уместо Гарашанина долази Ристић на челу коалиционе либералско-радикалске владе… Замршена је и заплетена оставина, што је напредњаци новој влади у наслеђе остављају. О кад би је ова могла Cum beneficio inventarii примити. Али су напредњаци грешили на рачун земље, на браду српскога народа. Углед, пак, једне честите куће захтева да се поплаћају и лакомислене обавезе и блудног сина те куће… Либерална и пречишћена Радикална странка овако удружене представљају огромну снагу. За њих се данас може рећи да имају за собом цео народ. Та снага једина је у стању, да машину државног живота српског сврне са овога несрећног и вратоломног пута на добар и прави пут.“
Димитријевић стаје у одбрану против теза из тадашње про-напредњачке публицистике, да је Јован Ристић прихвативши мандат за формирање владе отворено иступио против краљице Наталије: „Одношаји српске краљевске породице нису ни били предмет договора између краља Милана и Ристића, те онда није ни могуће да је Ристић обећао какву потпору планова краља Милана. А Ристић није имао ни повода да се меша у породичне одношаје свога владаоца… Ово смо дужни били навести, јер видимо како се Ристићу неправедно додељује главна улога, коју бајаги Гарашанин није хтео да прими, а Ристић је онда прихватио“.
Политички програм либералско-радикалске коалиције базиран је на принципима који су формулисани још приликом склапања коалицији, тј. на уставним реформама, приближавању Русији, али и одржавању добрих односа са Аустроугарском (без уступака када су у питању кључни национални интереси). Краљ је програм прихватио, али је тражио етапну и одложену примену појединих одредби. Милан је посебно инсистирао на одлагању коалиционог договора и захтеву Русије о повратку српског митрополита Михајла на положај са ког је незаконито збачен. На крају, још једном, по наговору Аустроугарске, одуставши од абдикације, дефинитивно је решио да не дозволи митрополитов повратак, без обзира на све договоре.
Браник недуго након формирања Ристићеве владе пише о политичком стању у Србији: „Од како је Ристићево министарство постало у Србији, наша прекосавска браћа мало су оданула душом. Србија која је била доведена већ до рупца пропасти, у последњем часу је сретно избављена. (…) Напредњаци, који жале што су власт изгубили, кад не могу друкчије, покушавају, да нову владу денунцирају код Аустрије, како би ову раздражили против Србије, те да помоћу аустријском оборе Ристића.“
На самом почетку нове владе у Србији дошло је и до догађаја који су радикали назвали „народни одисај“ – након проруских/антиаустроугарских демонстрација у Београду, широм Србије дошло је до реваншизма према припадницима бившег режима што је резултирало са око 300 линчованих локалних дотадашњих првака, од чега 140 са смртним исходом. Београдска врхушка напредне странке се извукла без насиља – највећи инцидент је било разбијање прозора на кући Милутина Гарашанина. Занимљиво је да српски либерали из Угарске, а посебно Михајло Полит Десанчић који се поново у пуној снази политички и публицистички активирао, нису „народни одисај“ уопште коментарисали.
Пишући о новој влади Браник јасно ставља до знања да је фаворит Српске либералне странке у Угарској Ристићева Либерална странка, а не цела опозиција. За српске либерале из Угарске није прихватљива радикалска теза о потпуној децентрализацији: „Потпуна децентрализација управе тешко да би одговарала потреби земље и задатку српске државе. Србија треба поштену, слободоумну али и – јаку владу. Она треба још увек да чува интересе целине.“ Браник посебну пажњу поклања новој српској влади и тешкоћама које је наследила: „Положај садашње владе није лак. Она мора да рачуна са разним елементима; мора да се стара, да не дође у сукоб са онима који би могли шкодити Србији и садашњој политици српске државе. Не иде све тако глатко, као што то споља изгледа. Она је попустила у црквеном питању јер је наишла на такве препреке, које није могла уклонити.“
Остави коментар