Stanje u Bosanskom pašaluku u doba Prvog srpskog ustanka

Autor: dr Miroslav Jovičin, istoričar

Zbog oskudice izvora, teško je ući y pitanje postanka i razvitka administrativnog uređenja Bosanskog pašaluka. Ipak je pouzdano, da je, otkad su Turci definitivno organizovali upravu y osvojenim zemljama y Evropi, na čelu centralne uprave Bosanskog pašaluka stajao jedan upravnik sa nazivom vezira, begler-bega ili valije, koga je postavljala vrhovna državna uprava i koji je podložan bio samo njoj. Vezir je imao čin paše od tri repa, dakle, jedan od najvećih stepena y činovničkoj i vojničkoj hijerarhiji turskog carstva. Često za bosanske vezire dolazili su i službenici sa najviših mesta y državnoj upravi, čak i veliki veziri. Jedan poznavalac turskih unutrašnjih prilika s početka XIX veka veli da je tada bosanski vezir, po ugledu i rangu, dolazio odmah iza rumelp-valisa; pre Karlovačkog mira 1699. godine, kad je Bosanski pašaluk imao veći opseg, verovatno da nije bio niži od ovog. Retko da je jedna ličnost ostajala više godina na ovom položaju, a bio je običaj postavljati svake godine novog vezira ili fermanom utvrditi starog.

Po jednom saopštenju, bosanski namesnik dobija naziv vezira i beglerbega tek od 1583. godine. (Safvet beg Bašagić-Redžepašić, 1900, Kratka uputa u prošlost Bosne i Hercegovine, Sarajevo,  106, 178). U docnijim vremenima, izuzetni su slučajevi da predstavnici domaćeg plemstva dolaze na ovo mesto. Sedište vezira, s tim i administrativni centar pašaluka beše Travnik, y živopisnom i zdravom kraju na Lašvi, pritoci reke Bosne. Pre Travnika, do 1639. godine, sedište je bilo y Banjaluci; najpre, do 1582. godine, y Sarajevu. Jedan Francuz, koji je y Travniku zimovao 1807. godine, daje sledeći opis ovog grada:

„Travnik, kao i sve druge turske varoši, izgleda sa okolnih visova osobito lepo i vrlo živopisno. Oko plavkastih kućnih krovova dižu ce velika drva, munari ce sijaju svojim pozlaćenim vrhovima, gradić polurazvaljen (inače državna apsana), mahale varoške nagomilane jedne vrh drugih, tekuće vode sa svih strana! Tu ce ima šta pogledati sa zadovoljstvom, i izgledi su doista romantični. Ali čim ce korakne y ulice, pune blata i zlo kaldrmisane, čim ce ukažu drvene, rđavo sagrađene kućice, a na njima prozori s dvostrukim apsanskim rešetkama, čari prestaju, a na mesto prijatnih iluzija zavlađuje žalosna stvarnost… Saraj ili konak pašin, sagrađen je pokraj reke. To je jedna prostrana građevina od drveta, vrlo grubo sklopljena. Avlija, puna đubreta, opkoljena je štalama, vrh kojih ce pruža hodnik (galerija) sa više sobica, y kojima stanuju satrapove sluge. U jednom uglu i s jednog lica nalazi ce vezirska divanhana i više soba njegovihˮ.

Travnik nije imao naročitog utvrđenja za odbranu. Računalo ce da je moglo biti y njemu, 1807/8. godine, ukupno sa vezirovim osobljem i činovnicima koji su službom bili vezani za Travnik, oko 7.000 duša: velika većina muslimana, pravoslavnih 1.000, katolika 500, Jevreja 400, Roma 300. Bez naročitog trgovačkog značaja, Travnik je imao karakter čisto činovničke varoši. Držanjem mnogobrojnog osoblja y ličnoj službi, načinom života, izvesnom istočnjačkom raskoši, i drugim, bosanski veziri su svom visokom položaju davali izvesni spoljašnji sjaj.

Računalo ce da je y ličnoj službi pojedinih vezira bilo 500–600 lica. To je vezirov dvor, koji je bio uređen po ugledu na prestonički carski dvor. Na čelu ovog dvorskog osoblja stajao je ćehaja-beg, najbliža ličnost veziru, njegov alter ego. Za njim su dolazili, po rangu i važnosti: silihtar-aga (čuvar vezirova oružja), čohadar-aga (neka vrsta šambelana), haznadar-aga (vezirov blagajnik), kaftan-efendija (čuvar garderobe), muhurdar-aga (čuvar vezirovog pečata). Posle ovih, sledila su niža zvanja, ali tako da je svaka dužnost y službi vezirovoj bila pokrivena po jednom osobom koja je imala naziv po poslu koji je vršila i svoj rang. Obični kućni izmećari (posluga, sluge) i služinčad činili su niže osoblje. Isključivo y ličnoj službi vezirovoj, ovo osoblje nije imalo neposrednog udela y upravi pašalukom, izuzev ćehaje. On je obavljao manje važne upravne poslove, da ce vezir ne bi njima zamarao, razume ce po uputstvima i njegovim nadzorom. Ali, po prirodi same službe i y stalnom doticaju sa vezirom, ono ima posrednog uticaja na upravu, y prvom redu oni koji su veziru najbliže stajali. Dobiti naklonost i milost njegovu, moglo ce najpre preko ovih lica. Dvorsko osoblje nije imalo neke posebne plate, ali je dobijalo dobre bakšiše, što od vezira, što od lica koja su ce htela veziru dodvoriti, i obično ce na taj način bogatilo.

Veziri su retko dovodili harem, računajući valjda na privremenost službovanja y Bosni. Ali, pored visokog ranga, opsežnih prerogativa i, kao što ćemo docnije videti, lepih prihoda, vlast bosanskog vezira bila je dosta slaba. Na jednom mestu y svojim memoarima, general Marmon, poznati zapovednik francuskih trupa y Dalmaciji posle Požunskog mira, kaže da je na početku XIX stoleća, bilo dve vrste upravnika pašaluka y Turskoj –  jedni, koji su ce sami dokopavali tih zvanja i skoro nezavisno od Porte upravljali y svojim područjima.  Drugi, koje je otomanska vlada postavljala, koji su joj bili poslušni, ali čija je vlast vrlo slaba. U ovu drugu vrstu, Marmon ubraja i aktuelnog bosanskog vezira, dodajući uz to da je tada Bosanski pašaluk pružao lepu sliku feudalnog uređenja. Drugi dobar poznavalac bosanskih prilika onog vremena veli da ce stvarno vezirova vlast osećala jedino y Travniku i da ,,još i tu njegova vlast zavisi od njegovog autoritetaˮ.

Izvesna ograničenja vezirove vlasti nalazimo y samoj centralnoj upravi pašaluka. Vrhovna administracija skoro je bila potpuno odvojena od vezira i organizovana y šest grana. Na čelu administracije stajali su naročiti činovnici, nazvani ridžali, i to za svaku stranu po jedan. Prikupljanje harača, kao i drugih dažbina koje nisu spadale y prihode vezira i drugih visokih činovnika, i svu administraciju koja je s tim stajala u vezi, vršio je deferdar-efendija (veliki blagajnik). On je, nezavisno od vezira, slao priznanice od harača i drugih državnih dažbina sandžak-begovima, muselimima i kapetanima, a ovi njemu neposredno uručivali prikupljeni novac. Za sav rad odgovarao je velikom deferdar-efendiji y Carigradu, njemu je polagao račune,  od njega dobijao potvrde. Položaj ovog ridžala bio je takav da mu se pružala mogućnost da ce brzo obogati. NJegovi godšinji prihodi cenjeni su, 1807/8. godine, na 120.000 franaka. Dobijao je najviše od vanrednih prihoda i obično na nelegalan način. Redovni prihodi bili su ovi: oko 15.000 franaka sa državnih dobara koja je dobijao na uživanje; 3,75 franaka na svako goveče koje je izvezeno y Dalmaciju; dnevni tajin za njega, njegove ljude i konje. Nešto malo manje unosno bilo je mesto timar-deferdara (intendant timara i zeameta). On je bio administrator i staralac državnih dobara, timara i zeameta. Preko njega su ce dobijala ova dobra na uživanje, i to tako što su molioci upućivali molbe y Carigrad sa njegovom preporukom. Razmena spahiluka nije ce takođe mogla izvršiti bez njegovog znanja i pristanka. On je stajao neposredno pod velikim timar-deferdarom y Carigradu.

Ostala ridžalska mesta nisu bila tako zgodna za bogaćenje kao prva dva, ali ipak važna i sa dobrim prihodima. Teskerđi-efendija (rukovalac molbi i žalbi) bio je jedna od najvažnijih ličnosti y divanu. U njegov delokrug spadali su ovi poslovi: primanje molbi i žalbi; čuvanje akata koja su ce ticala divana; udaranje pečata na pisane predmete koji su ce odnosili na državna dobra. Muhabelehđi-efendija (generalni inspektor vojske) vodio je čisto vojničku administraciju; uz to držao spiskove lica koja su dobijala od vezira uobičajene poklone. Čauš-ćexaja (upravnik svečanosti i ađutant) starao ce o zvaničnim svečanostima; tumačio veziru srpski; prijavljivao lica za prijem kod vezira. Zbog stalnog službenog doticaja s vezirom, on je uživao veliko njegovo poverenje i imao znatnog uticaja na službene poslove.

Tefter-ćehaja (glavni sekretar) bio je čuvar centralne arhive pašaluka. Centralni kancelarijski poslovi vođeni su na ovaj način. Svi predmeti su zavođeni y velike knjige, i to sa dolaskom novog vezira počinjalo ce drugom knjigom. Na kraju svakog meseca, tefter-ćehaja bi pročitao veziru zavedene predmete, a ovaj na svaku stranu udarao svoj pečat. Pored potpisa i pečata vezirova, ispunjena knjiga nosila je potpise i pečate svih ridžala; zatim zatvarana y naročitu torbu od crvene čohe i to opet pod pečatom i vezira i svih ridžala. Ako je veziru trebala knjiga nekog njegovog prethodnika, tefter-ćehaja otvarao je zapečaćenu torbu i vadio knjigu; posle upotrebe vraćao je na staro mesto i opet je zapečatio na gornji način. Sa dosta samostalnosti y vođenju administracije, ridžali su ipak bili y izvesnoj zavisnosti od vezira; ona je bila y tome, što je ridžale postavljala vlada y Carigradu na vezirov predlog. On je obično predlagao sinove ranijih ridžala ili one koji su ce bili istakli y kakvoj drugoj službi nižoj od ridžalske ili ravne njoj, poglavito iz reda Bosanaca. Preko ridžala odvojena je bila administracija od vezira; veće prvaka, ili divan, vezivao ga je y donošenju odluka koje su ce imale sprovoditi na području čitavog pašaluka. Divan je bio više običajna ustanova. U manje važnim poslovima vezir ce savetovao sa prvacima koji su ce datom prilikom nalazili y Travniku.  U više važnim poslovima, na primer za dizanje vojske, ugušivanje neke pobune, pozivao je na savetovanje prvake iz celog pašaluka: sandžak-begove, muselime, kapetane, više janjičarske starešine, ajane i druge. Ustvari savetodavno telo, divan je najčešće nametao svoju volju veziru i davao inicijativu i pravac za upravljanje pašalukom.

Sudska radnja bila je skoro potpuno odvojena od vezira. On je bio poslednja sudska instanca samo za smrtne presude. Verski poglavar mula, sa sedištem y Sarajevu, koga su birali prestonički muderizi obično na godinu dana, a njegov izbor potvrđivao vrhovni carigradski mula, y isto vreme bio je i najveći sudija za izvesne predmete. On sam učestvovao je y suđenju stvari naročite važnosti, inače je imao pomagača, koji je y njegovo ime obavljao obične sudske sporove. Međutim, stvarno, sudska radnja, i za građanske i krivične predmete, beše poverena kadijama, koji su ova mesta dobijali za novac. U varošicama, gde nije bilo kadija, nalazili su ce naročiti tumači zakona.

Nemoć bosanskih vezira nije ipak dolazila od ograničenja njihove vlasti y centralnoj upravi, no iz drugih razloga, i to od izvesne samostalnosti oblasnih upravnika, y prvom redu kapetana, i nedostatka oružane sile njima odane. Zadržaćemo ce najpre na prvom. Do kraja XVII veka Bosanski pašaluk imao je sedam (ili osam) sandžaka, kojima su upravljali sandžak-begovi, potčinjeni neposredno veziru ili begler-begu. Po svoj prilici, sandžak-begove je imenovala centralna uprava y Carigradu, što ih je, s druge strane, činilo dosta samostalnim od vezira. Karlovačkim mirom i ratovima s Austrijom y prvoj polovini XVIII veka Bosanski pašaluk je izgubio prilično zemljišta, celu Slavoniju, jedan deo Pounja, deo Dalmacije, i bio sveden yglavnom na današnju Bosnu i Hercegovinu sa Novopazarskim sandžakom. Otada ce mogla pojaviti i tendencija jačeg centralizovanja vlasti na štetu sandžak-begova.

Naš glavni izvor razlikuje, početkom XIX veka dve vrste upravnika sandžaka: jedne, koje je Porta neposredno postavljala i, druge, koje je vezir postavljao. Porta je imenovala kliskog sandžak-bega, sa sedištem y Skoplju-Vakufu (Skender vakuf, Uskopolje) posle ustupanja tvrđave Klisa Mletačkoj republici, i posavskog sandžak-bega, sa sedištem y Zvorniku. Obojica su imali čin paše od dva repa, ali veziru behu više podložni no što je bio slučaj, y isto vreme, sa sandžak-begovima y Rumeliji. Naprotiv, y Novopazarskom sandžaku, sa sedištem y Novom Pazaru, banjalučkoj oblasti, sa sedištem y Banjaluci, srebreničkoj oblasti, sa sedištem y Srebrenici, y Hercegovini, sa sedištem y Trebinju, sam vezir imenovao je muselime, koji su imali titulu paše od dva repa, ali koja im nije zvanično priznavana. Dokle je centralna vlast, na jednoj strani, rasla na uštrb sandžak-begova, dotle je, na drugoj strani, opadala podizanjem kapetanstva. Teško je tačno reći, kako je došlo do ustanove njihove. S obzirom na to da su većinom y blizini granice i naslonjeni na tvrđave, nije neverovatna pretpostavka da su sličnog, ako ne i istog porekla kao i srednjovekovne krajiške grafije. Neke stvari upućuju na vezu sa zasnivanjem kapetanstva y Vojničkoj Granici, y susedstvu Bosne. Kapetani su bili upravnici tvrđava i njihove okoline.

U ratu su predvodili vojsku iz svojih područja pod komandom sandžak-begova ili muselima; y miru, čuvali tvrđave i starali ce o njima, kupili harač, brinuli ce o državnim dobrima y domenu svoje vlasti. Bilo je trideset šest kapetana: četrnaest y Turskoj Hrvatskoj (Serhat, područje severozapadne Bosne, između Une i Vrbasa); deset y pravoj Bosni; dvanaest y Hercegovini. NJihova nezavisnost, s jedne strane od sandžak-begova i muselima, s druge strane od vezira, dolazila je iz ova dva razloga. Kapetani ne behu pokretni kao sandžak-begovi i muselimi, no su nasleđem sticali ta mesta – obično je kapetanstvo prelazilo sa oca na najstarijeg sina. Ako kapetan nije imao direktnog muškog potomstva, on je za života imenovao naslednika iz svoje najbliže rodbine. Umre li pre nego što je regulisao nasleđe, tada Porta popunjavaše upražnjeno kapetansko mesto, obično od rođaka preminulog kapetana. Tako je, dakle, kapetanstvo ostajalo y jednoj porodici; nije ce moglo kao miraz prenositi na žensku decu. U ime nepunoletnog naslednika, najstariji i najbliži iz porodice vršio je vlast do njegova punoletstva.

U rat su obično išli i nepunoletni kapetani; primer je mladi Ostroč-kapetan, koji je, po narodnoj pesmi, učestvovao y mišarskoj bici. Kao zapovednici tvrđava i neposredni komandanti vojske svojih oblasti, kapetani behu y mogućnosti da održe svoju nezavisnost nasuprot centralnoj vlasti y pašaluku i pašama od dva repa i da postanu neka vrsta feudalne gospode. Nasledna titula tim je dobijala i realnu podlogu. Tvrđave su bile obično podignute na oštrim i slabo pristupačnim visinama, kao i srednjovekovni burgovi. Istina, zbog nemarnosti kapetana mali je broj bio dobro očuvanih. Kao jedna od najboljih, pominje ce Zvornička tvrđava. Beše uobičajeno da kapetani čine izvesne znake kurtoazije prema veziru. Na primer, y očekivanju novog vezira, oni su ce okupljali y Travniku i paradno ga dočekivali sa ostalim velikašima. U zasedanjima divana i prilikom zvaničnih svečanosti, kapetani su zauzimali mesta po rangu (rang je određivan po vremenu od zasnivanja kapetanstva), i to ovim redom:

– za pravu Bosnu: banjalučki, derventski, dobojski, maglajski, tešainski, glamočki, kupreški, zvornički, veliko-tuzlanski, gradački;

– za Tursku Hrvatsku: bihaćki, ostrovički, prijedorski, krupački, novački, ostrožački, dubički, gradiški, vakufski, majdanski, kozarački, petrovački, jajački, krupački;

– za Hercegovinu: nikšićki, kolašinski, klobučki, gatački, trebinjski, stolački, počiteljski, nevesinjski, duvanjski, mostarski, livanjski.

Viši rang nije y isto vreme značio i veću moć. Naprotiv, neki kapetani nižeg ranga behu moćniji od nekih kapetana višeg ranga. Nepokretni, siloviti i nevezani ni za koga, kapetani su obično bili i buntovni: često su ce odupirali zapovestima i iz Carigrada, i iz Travnika, radili su po svom nahođenju i volji. Dovoditi ih y pokornost, morala ce na njih vojska podizati, ali retko sa izgledom na uspeh. Naročito su ce hercegovački kapetani odupirali veziru i njegovom direktnom organu trebinjskom paši. Pored onog opšteg razloga, oni su to po svoj prilici, činili i iz jednog posebnog. Naime, Hercegovina, iako y sastavu Bosanskog pašaluka, kao da ce osećala zasebna celina. Pored njenog geografskog položaja tο je bio rezultat posebnog istorijskog života y srednjem veku. Svoj separatizam Hercegovina je ispoljavala preko kapetana. U tom pogledu najviše ce istakao, pri kraju XVIII i početkom XIX veka, mostarski kapetan i ajan Ali-aga Dadić, iz poznate kapetanske kuće Dadića, koji je bio omiljen kod hrišćana iz svoje kapetanije radi čovečne uprave. Za njega se kaže da je 1807/8. godine, šest godina kako nije dolazio y Travnik da učini uobičajeno podvorenje novim vezirima, a „porez šalje koliko mu ce svidiˮ. U jednom saopštenju veli ce da je mrzeo Osmanlije, a vezirove činovnike je terao iz svoje oblasti „psujući veru i zakon onome koji je došao i onome ko ih je poslaoˮ. Naslednici Ali-age, njegovi sinovi, zadržali su isto držanje prema Travniku, y neku ruku čak i oštrije.

Za svoje odmetničko držanje prema veziru, Ali-aga Dadić našao je punu potporu kod Mostaraca. Oni behu još od prve polovine XVIII stoleća, kao i Sarajlije, vrlo buntovni. Da ih dovede y pokornost, dva puta je na njih podizao vojsku vezir Mehmed Kukavica, rodom iz Užica. Poslednji put, negde 1757–1760, Mostarci ga poraženog prognaju iz Hercegovine, posle čega biva opozvan iz Bosne, poslat y progonstvo i tamo umoren. Ali-agu nasledio je y kapetanstvu njegov najstariji sin Memiš-aga, koji zadrža očev stav prema Travniku uz podršku Mostara. NJega na prevaru umori jedan vezirov izaslanik, posle čega Mostar beše na jedno kratko vreme doveden y pokornost. Buntovni i uvređeni Mostarci naskoro ce opet odmetnu, vođeni Ali-agom Dadićem, drugim sinom Ali-age, sve do 1814. junački istrajahu y tom stavu. Ali, tada, energični vezir Ali-paša Derendlija, koji je pre toga, 1813, na čelu bosanske vojske uzeo najvidnijeg učešća y pokoravanju Karađorđeve Srbije, uputi čitavu vojsku na Mostar, koji bi svladan i doveden y pokornost. Kao glavni krivci, Dadići su bili surovo kažnjeni: njihov dom je sa zemljom sravnjen, imanja razgrabljena, a porodica skoro istrebljena. Zahvaljujući pukom slučaju, spaseno je jedno muško dete, unuk Ali-age, koje beše tajno odneseno y Drenicu, te tu odrastavši produži lozu ove čuvene hercegovačke porodice. Dadići su, dakle, dali prvi najizrazitiji nagoveštaj one borbe između centralne uprave i velikaške Bosne, koja je, yglavnom, ispunila celu ostalu prvu polovinu 19. veka bosanske istorije.

Ne samo da su ce kapetani odupirali centralnoj vlasti y pašaluku, no su ce često zavađali međusobno ili s drugim velikašima i vodili prave ratove kao srednjovekovna feudalna gospoda. Imamo nekoliko takvih slučajeva iz prve decenije XIX veka. Godine 1802, zavadio ce bio Ali-aga Dadić sa blagajskim ajanom Ali-agom Vonjavicom. Ovaj poslednji beše uspeo, da, y prvi mah, nadvlada Dadića i potisne iz Mostara. Ali, Dadić, potpomognut od hrišćana preotme Mostar, pobedi protivnika i prinudi ga na poniznu predaju. Negde 1807. godine, silni gradački kapetan Osman-beg, otac čuvenog Husein-kapetana Gradaščevića, dva puta je napadao na gračaničkog agu. Suparnici su imali svaki po 400 boraca, ali Osman-beg odnese pobedu zahvaljujući upotrebi topova koje njegov protivnik nije imao. Sukobi su izbijali i između samih članova pojedinih kapetanskih kuća, obično oko nasledstva. Ali-aga Vidajić je 1803. godine, ugledajući ce na beogradske dahije, zaveo čitlučki režim y zvorničkoj okolini, a svog starijeg brata Mehmed-kapetana, pravog naslednika kapetanstva i još neke rođake koji su bili protivni ovom vojevanju, potpomognut od dahija, savlada i protera. Za ovu uslugu je Ali-aga ostao veran prijatelj dahijama, i jedini od bosanskih prvaka zauzeo y samom početku nepomirljiv stav prema ustanicima y Beogradskom pašuluku.

Imamo jednu kratku i dovoljno nepreciznu vest, da ce Hasan-paša iz Srebrnice bio zavadio, negde oko 1811, sa nekim svojim bratstvenicima, izgleda opet oko nasleđa. „Zavađene strane imale su deset puta više vojske, no što su ih ikad poveli protiv Srbijeˮ, veli preterano Petar David, francuski konzul y Travniku. Više je ostavila traga y izvorima borba braće Hadžibegovića iz stolačke kapetanske kuće y Hercegovini. NJih je bilo petoro bpaće: najstariji, Mustafa-beg, koga je jedan francuski izveštaj prikazao kao dosta obrazovanog čoveka, bio je stolački kapetan; Hadži-beg, drugi po redu brat, držao je tvrđavu Utovu, y blizini dalmatinske granice. Tri mlađa brata izgleda da behu naročito kivni na Hadži-bega; naprotiv, Mustaf-beg bio je na njegovoj strani. Oni su, samo u drugoj polovini 1808. godine, tri puta napadali utovsku tvrđavu, da bi prinudili Hadži-bega na kapitulaciju. Ovaj je osujetio sva tri napada, zahvaljujući pomoći y vojsci koju je dobio od Francuza iz Dalmacije, kojima je on takođe činio znatne usluge. Ipak, Hadži-beg ce nije mogao održati, nego je 1809. godine, posle još jednog napada, napustio Utovu, pošto je prethodno oštetio gradske zidine, a svoju kulu digao y vazduh.

Nezavisni y upravi, svi kapetani nisu bili i materijalno moćni. U tom pogledu najgore su stajali kupreški i tešainski, koji su imali godišnji prihod y vrednosti od 7.500 do 9.000 franaka; livanjski, duvanjski, jajački, glamočki, stolački, zvornički – imali su svaki po 24.000 franaka; maglajski oko 30.000 fr. Najbolje je stajao mostarski kapetan, koji je imao oko 75.000 franaka. S vojnim uređenjem bilo je isto tako dosta rđavo. Veziri nisu sobom dovodili nikakvih trupa, izuzev najpotrebnijeg broja vojnika za svoju ličnu bezbednost. Vojna snaga pašaluka beše y provincijalnoj vojsci, prvenstveno y janjičarima. Po jednom računu, bilo je na plati, 1807/8. godine, oko 70.000 janjičara, koji behu raspoređeni y devet oda ili pukova: 52, 56, 58, 65, 87, 88, 89, 90, 94; a  po drugom računu, bilo je blizu 120.000. Ode su deljene na džemate, a ovi y čete, obično sa 30 do 60 ljudi. Četama su komandovali dvojica starešina, aga i njegov zamenik barjaktar; čauši su bili starešine vodova. Agama ili hasedžijama zvahu ce i janjičari 14, 49, 66, 67 džemata. Oni su bili najodabraniji i najuvaženiji janjičari. Posebno poštovanje uživali su i serden hečdije (to su oni janjičari koji su ce dobrovoljno javljali da predvode juriše na neprijatelja). Bosanski janjičarski red potpadao je pod velikog janjičar-agu y Carigradu, bio je jedan viši janjičar-aga za Bosnu, zvani baš-aga, sa sedištem y Sarajevu. Popisivanje janjičara vršio je turnadžija. U rat ih je pozivao, kao i ostalu vojsku, alaj-beg, koga je imenovao vezir, obično od sinova domaćih paša. Ovaj položaj, po svojstvu same nadležnosti, beše vrlo unosan.

Kao y celoj Turskoj, tako i y Bosanskom pašaluku janjičarski red beše izgubio raniji vojnički karakter. Skoro svi muslimani po varošima upisivali su ce y janjičare, da bi na taj način stekli janjičarske privilegije. S druge strane, pravi janjičari, ne mogavši živeti od plate koja im ce inače neredovno isplaćivala, odavali su ce trgovini, zanatima i drugim poslovima, jednom reči postajali poslovni ljudi, zanemarujući vojnički poziv i obuku.

,,Oni danas ne predstavljaju, veli ce y jednom izveštaju francuskog kapetana Leklerka, koji je jedno vreme 1806. godine, proveo y Bosni – ni redovnu vojsku, ni miliciju, ni narodnu gardu. To je neka vrsta plemstva, privilegovani red, čiji članovi plaćeni i zakonom povlašćeni žive kod kuće sa svojim porodicama, ne potčinjavajući ce nikakvoj disciplini ni propisima; vrše vojničke vežbe kao ostali muslimani nevojnici, od kojih ce razlikuju samo svojim povlasticamaˮ.

Na istom mestu veli ce i ovo:

,,Kad ce pozovu y rat, idu kod određenog age peške ili na konju, kako im je već naređeno, obučeni i naoružani svaki po svom ukusu i materijalnom stanju, noseći od oružja kubure, sablju, koplje, pušku i sekiruˮ.

Često ce od strane janjičara izbegavala vojna služba, naročito učestvovanje y ratnim pohodima, i to ne samo od običnih janjičara, no i od samih aga, njihovih starešina. Tada je alaj-beg činio, ne retko, velike zloupotrebe. Kada aga ili obični janjičar ne želi ići y rat, podmiti on alaj-bega i ne prima platu y toku rata. S druge strane, svaki muslimanin koji je y vreme mobilizacije mogao skupiti 20, 30 ili 40 ljudi, janjičara ili ne-janjičara, postavljan je za agu, tj. starešinu čete. Dobijao je barjak za svoju četu i sam uzimao jednog iz svoje jedinice za barjaktara, koji ga je po potrebi zamenjivao y komandovanju. Ovako formirane čete, dok su na okupu i vojnoj dužnosti, primale su janjičarsku platu. Nedisciplinovani, privilegovani, a rđavo i neredovno plaćani, janjičari su bili stalni izvor nereda.

Centar bosanskih janjičara, s tim i leglo buna, beše varoš Sarajevo. U srednjem veku neznatno mesto sa nazivom Vrhbosna, Sarajevo pod turskom vladavinom stiče još rano, po veličini, broju stanovništva i bogatstvu, prvo mestu među svim bosansko-hercegovačkim gradovima. Po jednom putopisu, ono je imalo, sredinom XVII stoleća oko 17.000 kuća; samih dućana preko 1.000; džamija 177, među kojima ce isticala naročito Husrev-begova džamija, i danas očuvana, koja predstavlja jedan od najlepših spomenika muslimanske arhitekture y Bosni. Pri svakoj džamiji škola, više javnih kupatila i mnogo česmi; dvadeset i tri lepa i udobna hana; na Miljacki je bilo podignuto sedam tvrdih mostova. Neka ovi podaci ne budu y pojedinostima tačni, ipak mogu dati približnu sliku Sarajeva onoga vremena. Početkom XIX veka računalo ce da y Sarajevu ima 60.000 duša: y najvećem broju muslimana; onda hrišćana, ali više pravoslavnih no katolika; nešto Jevreja i Roma.

Da postane glavno i najveće mesto, Sarajevo je imalo da zahvali kako zgodnom geografskom položaju tako i okolnosti što su ce y njemu ukrštali svi najvažniji putevi y pašaluku i koncentrisao glavni trgovački promet. Podignuto i razvijeno y glavnom pod Turcima, ono je bilo pretežno orijentalna varoš i rasadnik orijentalnih navika i duhovnog života y Bosni. Razumljivo je onda što je Sarajevo privuklo i veliki broj janjičara, naročito posle Karlovačkog mira, kad je severna granica Bosne y glavnom pomaknuta do reke Save, a muslimanski živalj napustio Slavoniju. Početkom XIX veka moglo je biti y Sarajevu na 20.000 janjičara, koji su y vojničkim knjigama vođeni kao takvi; samih aga beše preko 100; barjaktara oko 140. Nadolaženjem janjičara, vojničkog i neproduktivnog elementa, Sarajevo je, bez sumnje, zastalo y napretku, ali zato je dobilo naročitu važnost emancipacijom od centralne uprave i proširivši varošku samoupravu.

Ne možemo utvrditi kad je Sarajevo dobilo varošku samoupravu, ali ce njeni začeci pominju već sredinom XVII veka. Početkom XIX veka ono ima oblik prave janjičarske republike. Na čelu varoške uprave stajali su devet ajana, koji su uzimani iz reda najuglednijih građana: šest je birano, y početku svake godine, od starijih janjičara ili janjičarskih aga. Tri su dolazili po položaju: mula, komesar sarajevske tvrđave, i baš-aga, starešina janjičarskog reda y Bosni. Ajani su upravljali Sarajevom potpuno nezavisno od centralne vlasti y pašaluku. Bio je, istina, i jedan vezirov organ, muselim, kojeg niko nije slušao. Sam vezir, kad je prolazio kroz Sarajevo, nije ce y njemu smeo zadržati više od tri dana, niti je njegova pratnja smela naoružana ući y varoš. Sarajevo je imalo oslonca i podrške y Carigradu, kod samog carskog dvora. Car mu je bio naklonjen, a sultanija majka, ili valida, smatrana je njegovom zaštitnicom. Sarajlije su, sa svoje strane, svake godine slali y novcu poklone svojim zaštitnicima; sultanu su slali šest lepih konja.

U velikom broju, a oslanjajući ce na varošku samoupravu, sarajevski janjičari behu više opasni za centralnu vlast, ali i sami kapetani; po njima ce, yglavnom, upravljala čitava muslimanska Bosna. Ne samo da su malo slušali zapovesti iz Travnika, no su vrlo često vezirima nametali svoju volju. Upravo, ono što su bili beogradski janjičari, pri kraju XVIII veka za Srbiju, to su sarajevski za Bosnu. S tom razlikom što oni, zbog posebnih bosanskih prilika, nisu mogli ozbiljno pomišljati i na zavođenje svoje vlasti y čitavom pašaluku, i što vezir nije bio stalno pod njihovim neposrednim uticajem. Inače, kao y Beogradu tako i y Sarajevu pominju ce česte janjičarske bune; neki put, poglavito za vreme ratova, dolazilo je y Sarajevu i do pravog bezvlašća. U jednoj hronici varoši Sarajeva, zabeleženo je više takvih primera. Najviše traga y izvorima ostavila je janjičarska buna koju su svojim prekim merama izazvali, oko 1750. godine, vezir Mehmed-paša Kukavica i njegova dva prethodnika, a koja je trajala, sa malim prekidima, više od deset godina. Mostar y ovom pogledu nije zaostajao iza Sarajeva, neki put je čak i prednjačio.

Zbog ovakvog stanja stvari kod janjičarskog reda, kao glavne vojničke snage, ne može ce upravo znati, koliko je Bosanski pašaluk mogao izbaciti vojnika y slučaju rata. Brojke koje su vođene y vojničkim knjigama, bile su, nema sumnje, fiktivne; stvarno stanje beše drugačije. Da ce y datom momentu, mobiliše što više vojske, nije zavisilo od straha kod janjičara da će biti kažnjeni za izbegavanje vojne obaveze, već koliko je vojni pohod bio popularan kod bosansko-hercegovačkog muslimanskog življa. Sa upotrebom svih sredstava, prinudnih i propagande, izgleda da je Bosanski pašaluk mogao izbaciti najviše 60.000–80.000 vojnika, računajući tu, pored janjičara i nešto spahija, još 12.000 vojnika vezanih za tvrđave, tobdžija i minera, koji su bili pod platom kao i janjičari. U izvesnim prilikama i nemuslimani su uzimani y vojsku, y posebnim jedinicama, ali više za radove i komoru nego za borbu. Vezir je bio glavni komandant celokupne vojne snage pašaluka; za vreme rata, on je često poveravao komandu nad mobilisanim trupama jednom od paša sa dva repa, y prvom redu sandžak-begovima; ovaj je tada imao naziv serasker. Beće komande su imali još sandžak-begovi i četiri velika muselima, a posle njih kapetani. Što ce tiče municije, ona je y nevelikoj količini izrađivana y Bosni, a najviše donošena iz Carigrada i drugih većih vojničkih turskih centara. Artiljerija yglavnom beše smeštena po tvrđavama.

Nasuprot unutrašnjim nesređenim i mutnim prilikama, ekonomsko stanje Bosanskog pašaluka s početka XIX veka ocenjeno je y nekim izvorima kao dosta povoljno. Glavna privreda bila je, kao y skoro svim krajevima Balkanskog poluostrva pod turskom vlašću, i činile su je zemljoradnja i stočarstvo. Istina da je još primitivno obrađivana zemlja i gajena stoka, ali je ipak životnih namirnica preteklo, ne samo za sopstvenu potrebu, no često i za prodaju i izvoz. Radnja na otkopavanju rudnog blaga, ovako napredna pri kraju srednjeg veka, pod Turcima je postepeno opadala. Vađeno je nešto više gvozdene rude y Fojnici, Kreševu i Varešu; ostali rudokopi kao da behu zamrli. Po varošima je bilo i nešto zanata. U Sarajevu su bili naročito razvijeni i cenjeni, kožarski zanat i izrada oružja i bakarnog posuđa; y Mostaru, izrada ćebadi, oružja i zlatarskih predmeta. Poznata zanatlijska mesta bila su još i Foča, Banjaluka i Visoko. Zahvaljujući bogatstvu y prirodnim proizvodima i stoci, kao i velikoj potrošnji prerađene i kolonijalne robe, bila je razvijena živa i izvozna i uvozna trgovina. Roba je uvožena sa tri strane: iz dalmatinskih varoši, naročito Splita i Dubrovnika; iz Austrije, i iz unutrašnjosti Turske, najviše Carigrada i Soluna. Izvoz je bio yglavnom upućen y Dalmaciju. Izvoženi su ovi predmeti: žito, rogata marva, sitna i krupna, i stočni proizvodi; konji, drva, sirovo gvožđe, koža od divljači, med, itd. Uvozilo ce platno, čoja, obuća, konjska sprema, pamuk, oružje; šećer, kafa, masline, pomorandže, limunovi, smokve, kalaj, vosak. Niske dažbine omogućavale su uvoznu trgovinu y najvećoj meri.

Za izvoz žita, često i stoke, trebalo je tražiti dozvolu od vezira, te ce neretko pribegavalo krijumčarenju da bi ce izbegla ta procedura i veliki troškovi. Posebno, za jedno izvezeno grlo govečeta plaćalo ce na ime takse 24 franka, a za ovcu 2,25 franaka. Može ce videti približna vrednost godišnjeg uvoza i izvoza iz cifara koje su date y napomeni.

Chaumette des Fossés, y svojoj poznatoj knjizi o Bosni donosi godišnji bilans izvoza i uvoza za 1807. godinu.

Izvoz:

• žita oko 1.000.000 kg, volova 40.000 grla, krava 20.000, ovaca 250.000 komada, konja, vune, kože i drugog; svega y vrednosti 9.500.000 pjastri ili 14.250.000 franaka;

Uvoz:

pirinač u vrednosti 750.000 pjastri, so 30.000, kafa 1.500.000, šećer 150.000, limun i pomorandže 12.000, začina 200.000, fine čoje 100.000, osrednje čoje 22.000, obične 400.000, platna y boji 60.000, platna običnog 130.000, muslina 200.000, gaze 200.000, krzna 300.000, staklarije 100.000, nakita 150.000, satova 40.000, papir za pisanje 60.000 pjastri; svega 4.404.000 pjastri ili 6.903.000 franaka. Prema ovoj statistici izvoz je znatno premašio uvoz.

Najokretniji trgovci behu pravoslavci i Jevreji. U dalmatinskim varošima bilo je dosta trgovaca bosansko-hercegovačkog porekla, što je omogućavalo intenzivnije trgovačke veze Bosne sa Dalmacijom. Jedna takva trgovačka firma y Splitu razgranala se krajem XVIII i početkom XIX veka, skupljale su se veze ne samo po Bosni, nego i po Srbiji. Posle Sarajeva, najvažnija su bila trgovačka mesta Mostar i Novi Pazar. Poslednji je po broju stanovništva dolazio odmah iza Sarajeva: računalo ce da je imao oko 14.000 duša, i to najviše pravoslavnih. Svake godine, s jeseni, održavao ce y njemu sajam koji je trajao mesec dana bez prekida. Tada su ce y Novom Pazaru sticali trgovci iz Bosne, Srbije, Stare Srbije i drugih obližnjih krajeva. Mostar je za Hercegovinu bio y trgovačkom pogledu isto što i Sarajevo za Bosnu. Imao je oko 12.000 stanovnika, od kojih je na pravoslavni živalj padalo, po jednom računu, skoro dve trećine. Mostarci su y prvom redu vodili trgovinu s Dubrovnikom.

Srednjovekovni putevi, prilagođeni nešto malo po pravcu novim potrebama i zemljištu, ostali su i pod Turcima gotovo y punoj upotrebi, i yglavnom bili najvažnije komunikacione linije. Od najveće vojničke važnosti bio je ,,carigradski putˮ, koji je vodio s Kosova preko Novog Pazara i Nove Varoši; tu ce račvao y dva kraka: jedan krak udarao preko Pljevalja, Goražde i Prače za Sarajevo; drugi preko Višegrada, Rogatice i Glasnica, opet za Sarajevo (moglo ce jednim sporednim putem obići Sarajevo i ići pravo za Travnik). Odatle su išla opet dva kraka, jedan preko Kreševa, Fojnica i Skoplja-Vakufa; drugi uz Bosnu, i pored Lašve, za Travnik, onda Vrbasom do Jajca, da bi ce oba puta spojili kod stare kraljevske tvrđave Ključa. Dalje je carigradski put vodio za Tursku Hrvatsku.

Iz Dalmacije su ulazili u Bosanski pašaluk četiri glavna puta, pored nekih sporednijih: jedan od Splita, preko Sinja, Livna, Kupresa, za Skoplje-Vakuf; drugi od utoka Neretve, preko Mostara, Konjica, Ivan-planine dolazio y Sarajevo; treći, često pominjan y putnim zabeleškama, išao je od Dubrovnika, na Nevesinje, Zagorje, y Foču, levo od znamenitog srednjovekovnog puta, koji je išao preko Trebinja, Bileće, Rudina i Gacka za Foču, i spajao ce sa carigradskim putem y Pljevljima; četvrti od Kotora, preko Nikšića i Drobnjaka, y Pljevlja. U znatnoj upotrebi, naročito vojničkoj, bio je put koji je išao paralelno sa carigradskim, i to od Livna, na Duvno, Mostar, Nevesinje, Gacko, y Nikšić, i dalje za Spuž i Podgoricu. Iz unutrašnjosti Bosne vodila su za Beogradski pašaluk dva važnija puta, pored onog koji je išao od Sarajeva za Višegrad. Jedan, starijeg datuma, srednjovekovni, išao je od Sarajeva, preko Visokog, do nekadašnjeg „slavnog dvora” Borča, i tu ce razdvajao: jedan krak je vodio za Srebrnicu i Valjevo; drugi na Tuzlu y Zvornik, i dalje y Podrinje, a odatle za Šabac i Beograd. Drugi put, po svoj prilici novijeg datuma, išao je od Travnika, na Maglaj, i dolinom Spreče, do Tuzle. Od manje je upotrebe bio jedan put koji je vodio od Sarajeva direktno za Srebrnicu. Putevi koji su vodili za Beogradski pašaluk imaju i tu posebnu važnost, što ce njima kretala bosanska vojska koja je imala zadatak da dejstvuje protiv ustanika. Od naročitog vojničkog i trgovačkog značaja za Bosnu, bio je put koji je od Sarajeva išao dolinom reke Bosne, prema austrijskoj granici, do Broda.

Poznato je da su Turci, y prvom redu iz vojničkih razloga, obraćali pažnju na popravku puteva i izgradnju mostova. Ipak, putnici koji su prošli Bosnu s početka XIX veka pominju zapuštenost i jednih i drugih; na nekim i najvažnijim putevima reke su prelažene čamcima. Saobraćaj je bio prilično ugrožen od hajdučije, koja ce beše naročito razvila y Hercegovini i Novopazarskom Sandžaku. Podignute su bile istina pandurske stanice za osiguravanje prometa. Prenos trgovačke robe, kao i y srednjem veku, vršile su kiridžije. Po jednom pouzdanom saopštenju, za prenos jednog tovara robe plaćano je: od Mostara do Broda, osam groša; od Sarajeva do Broda pet; od Skoplja do Sarajeva, osamnaest groša. Duž puteva i po varošima, podignuti behu hanovi za prenoćište putnika, trgovaca i kiridžija. Poštanska služba obično je davana pod zakup. Zakupci su bili dužni imati uvek na određenim stanicama, koje su bile na rastojanju od šest, često osam i dvanaest sati hoda, spremne konje da prihvate  poštu.

Dosta dobrog ekonomskog stanja, Bosanski pašaluk je davao državnoj kasi prilične prihode. Po jednom računu iz 1808. godine, godišnji bilans redovnih prihoda i rashoda bio je ovaj:

Prihodi:

1. Harač na 102.000 haračkih glava, 382.500 pjastri;
2. Harač na Cigane (Rome) 10.000 pj;
3. Mirija, 400.000 pj;
4. Od upražnjenih spahiluka, 36.000 pj;
5. Od drugih državnih dobara 80.000 pj;
6. Carine 210.000 pj;
7. Izvozna taksa na volove i ovnove 90.000 pj;
8. Taksa na duvan, rudokope, i drugo 75.000 pjastri;

Svega 1.283.500 pjastri ili 1.925.250 franaka

Rashodi:

1. Plata janjičarima 486.250 pjastri;
2. Opravka tvrđava i plata posadi 226.000 pj;
3. Redovne i utvrđene plate za vezira, paše od dva repa, ridžale, i na vanredne izdatke (videli smo, da su pored ovih redovnih prihoda oni imali daleko veće vanredne prihode) 156.250 pj;
4. Popravka puteva i mostova, i za poštu 108.000 pjastri.

Svega 976.000 pjastri ili 1.465.250 franaka.

Prihodi su, dakle, premašali rashode. To je moglo biti y redovnim prilikama. U neredovnim pak bilo je obrnuto: 1805–1806. godine, Porta je iz glavne blagajne poslala veziru na ime vojnih troškova 300.000 franaka; 1807. godine, blizu 127.000 franaka. I vezir, kao y glavnom čitavo činovništvo y pašaluku, imao je svoje posebne novčane izvore, ali daleko veće i bogatije, i koji nisu spadali y državne. NJegovi su prihodi bili, nema sumnje, vrlo veliki, što mu je omogućavalo, pored raskošnog života da ce još obogati. Sem legalnih prihoda poreza za njegovu ličnost y novcu, on je imao i vanrednih, do kojih je dolazio na nelegalan način. Na primer, uzimao je za sebe harač na 84.000 haračkih glava, koje nisu bile zavedene y glavnim knjigama y Carigradu, primao mito; često činio ucene, itd. Položaj bosanskog vezira bio je zavidan, ali ne radi vlasti, no radi velikih novčanih prihoda. Tako je, dakle, Bosna ušla y rat protiv ustanika y Beogradskom pašaluku sa prilično rastrojenom upravom i bez autoriteta kod najvišeg upravnog i vojnog organa, vezira. Sa dobrim vojničkim materijalom, ali neobrađenim, samovoljnim i buntovnim. S druge strane, ona je imala tada dobre privredne i finansiske izvore, ali neuređene i nevešto iskorišćavane.