СССР после Стаљина

04/07/2022

Аутор: Милован Балабан, историчар

Октобарска револуција и преузимање власти од стране бољшевика било је могуће пошто је Лењин створио монолитну партију, коју је Стаљин усавршио до маестралних размера. Заједно са тајном полицијом, као ударном песницом, партија је усмеравала и контролисала државу. Отуда, осим негативних последица као што су стварање репресивног апарата, било је могуће у тако тоталитарном друштву започети велике индустријске пројекте и привредно покренути земљу. Највећа жртва реформи било је сељаштво, док је целокупно друштво у новом, контролисаном економском амбијенту, где је држава преузела све полуге економије и планирања, постало стерилно услед немогућности покретања било какве приватне и личне иницијативе. Исто тако, промовисање улизичког и сервилног духа било је темељ изузетно лоше кадровске политике, што је временом све више урушавало темеље државе, нарочито у позним данима велике совјетске империје. Дакле, и оне добробити од новоствореног комунистичког друштва временом су се претварале у своје супротности, доприносећи кризи и касније пропасти друштва и идеологије, а самим тим и државе.

Идеја Лењинова о постепеном уједначавању друштва и егалитарности није била реална. Нове партијске власти постепено су створиле огромну бирократију, која није хтела, а није ни могла, у име некакве једнакости да се одрекне благодети и привилегија које обезбеђује положај. Лењиново размишљање о новом добу и новом човеку показало се као утопија, што се почело снажније осећати крајем шездесетих, а нарочито крајем седамдесетих, у време власти Брежњева, када је и почело урушавање државе, условљено безидејношћу и беживотношћу комунистичке идеје.

Са друге стране, у међународној арени после Другог светског рата СССР је достигао врхунац своје моћи. Источна Европа била је у орбити велике империје, а када је и у Кини победила револуција 1949. комунизам је постао планетарни такмац Западу. Отуда је Хладни рат добијао своје контуре, пре свега у Европи кроз конфронтацију у Немачкој. У Азији је дошло до конфронтације у Кореји. Два света су се све више удаљавала идући у одвојеним правцима, што ће временом прећи у рат економског исцрпљивања, али и идејних надметања. Овај Хладни рат ће обележити владавину наследника Стаљина у периоду од пола века.

После Стаљинове смрти на чело СССР-а долазе људи мањих способности, што се огледа најпре у односима са Кином. Добри односи постепено су урушавани из више разлога. Мао Це Тунг је са потцењивањем гледао на Хрушчова, али се није одрицао свих инструктора и технологија које је Кина добијала од велике словенске империје. Дуго уснулом кинеском царству СССР био је потребан како би превазишло дуготрајну изолацију и економску заосталост. Ипак су Кинези сматрали да односи нису на равноправној основи, у шта их је уверавало непристајање из Кремља да се Кинезима уступи технологија за прављење атомске бомбе. Како то није била намера Совјета, а како такође Мао и Хрушчов нису успели да остваре приснији контакт, односи две силе почели су да се кваре. Они су рапидно погоршани када је Хрушчов тражио да совјетске подморнице буду инсталиране у кинеским водама, на шта су Кинези одрично одговорили, сматрајући да не заслужују колонијални статус. Ово је увело две силе у ограничени рат, што је довело до дугог захлађивања односа две комунистичке државе.

Иначе, Хрушчов је био човек који је покушао одређене реформе и децентрализацију. Ово је у конзервативним круговима партије изазвало противљење. Децентрализација никада није спроведена до краја, започети процеси су се на пола пута заустављали, мање-више не мењајући суштину све више окошталог совјетског система. Резултат реформи био је готово никакав. Друштвена иницијатива није била покренута, штавише остала је угушена, а владајућа партијска елита је све више тонула у својим привилегијама и бенефитима, урушавајући се постепено али сигурно. Овим је урушавана и сама вера у велику комунистичку идеју.

Недостатак личне иницијативе гушењем свега креативног, као и стављањем под контролу партије свих видова живота, резултирало је цветањем само оних грана привреде у које је држава улагала. То је пре свега војна индустрија. Са друге стране, роба широке потрошње била је недовољна и увек је каскала за потребом становништава. Ово је урушавало животни стандард становништва, изазивајући све веће каскање за Западом. Планска економија је креирала потребе људи, одређујући количине онога што ће се произвести, а не водећи рачуна о стварним потребама. Планска економија има своју улогу у развоју државе, код стратешких њених потенцијала и потреба, али тржиште има функцију да спозна пулс друштва, да се брзо оријентише и усмери на његове потребе. Оно функционише када постоји приватна иницијатива, која се усмерава на оно што друштво потребује, а то је оно што је фалило у једном крутом, планском систему, где је све било контролисано и према предубеђењима партијских функционера одређивано.

Непродуктивност у једном систему, који је све више клизио ка апатији, била је све израженија. Осим војне индустрије све је било под упитом. Убрзо после Стаљина Русија је почела да увози жито, што је куриозитет за земљу (Царску Русију) која је била светски познати извозник жита. Неефикасност била је приметна и у време Стаљина, али је контрола производње жита у тврдом систему била максимална. Када је она попустила СССР је почео да увози жито. Како је примећено врло брзо, СССР је била земља која је производила огромне количине најсавременијег нуклеарног оружја, док његови становници нису имали шта да обуку. Буџет је умногоме зависио од нафте, што је седамдесетих година погодовало држави. Али почетком осамдесетих, када је нафта на светском тржишту пала, то је појачало кризу и урушавање империје, као што је и показало колико спољни фактор може да утиче на унутрашњу стабилност наизглед моћне државе.

Све су ово проблеми са којима се Хрушчов већ сретао. Осим тога, његова спољна политика била је амбициозна, у стилу светске силе, што је макар номинално СССР био. Био је иницијатор даљих затезања са Западом подизањем Брелинског зида. После свргавања диктатора Батисте Кастро је у Куби затражио помоћ од СССР-а. Хрушчов је инсталирао ракете на Куби, што је Американце натерало на оштру реакцију, која је опет проузроковала руско повлачење. Све у свему, ово је у Политбироу окарактерисано као авантуристичка политика, што је говорило да Хрушчов није калибар светског политичара.

Отуда је дошло до пуча унутар партије, што је избацило на површину Леонида Брежњева, генсека од 1964. У првим годинама власти Брежњев је одавао утисак тврдог човека, попут Стаљина, мада је то време било иза државе, иако је партија и даље чврсто држала целокупан живот и државу под контролом. Реакција на Прашко пролеће потврђује већ наведено. Тада, 1968, совјетски тенкови угушили су протест у Чехословачкој, стварајући Брежњевљеву доктрину о ограниченом суверенитету. Нешто што је постојало у пракси, не само на Истоку него и на Западу, тада је само јасно и гласно речено.

Ипак, седемдесете године показују нове тенденције у Хладном рату. Политиком детанта, чији је творац Хенри Кисинџер, почињу да се приближавају Кина и САД. У Кину 1972. долази Никсон, после чега долази до успостављања дипломатских односа са САД-ом. До 1979. успостављени су пуни односи, што је Кини омогућило економску експлозију, пошто је прихватила и почела да усваја технологије са Запада. Велики капитал почео је да улази у ову велику земљу, усвојена су нека начела тржишне економије, али је партија остала контролор и регулатор читавог друштва. Односи са СССР-ом, већ нарушени кратким ратом крајем педесетих и почетком шездесетих, сада ће ући у фазу стагнације, а Кина изаћи из Совјетског блока, што је овај ослабило и учинило рањивијим.

Савезништво Америке и Кине утицало је донекле и на Брежњева да мало више ослушкује шта жели све моћнији Запад. Отуда је 1972. направљен стратешки договор о смањењу нуклеарног наоружања. Политика детанта и неке врсте стабилности трајали су до краја седамдесетих година, када се осећају нове тенденције. Пре свега, тада долази до наглог урушавања СССР-а. Ово је било предувертира за осамдесете године, када је дошло до урушавања, пре свега совјетске империје у идејној сфери, када је комунизам са својом бирократијом наученом на привилегије, све већом равнодушношћу партије и народа, почео да се урушава и почео да у пуној мери показује недостатак смисла свог постојања.

Политбиро је постао веће стараца који су имали између седамдест и осамдест година. Власт се није препуштала ни по коју цену, а способност у интригама, полтронство и подобност постали су главни атрибути у напредовању. Стручност није била на цени, а затворени круг апаратчика није дозвољавао да неко способан и неко ко је ван партијског круга уђе у комбинацију за високи положај. У време када Горбачов долази на власт, а после Андропова и Черњенка, он је са 54 године далеко најмлађи члан Политбироа, што га чини освежењем окошталом систему. Међутим, и он је далеко испод квалификација за управљање великом империјом, што се у наредним годинама и видело.

Горбачов је на челу од 1985. године Иако се показао као прилично некомпетентан за пољопривреду, за коју је био задужен, као што је горе наведено, био је освежење и дочекан је са много наде међу становништвом комунистичке империје. А био је комуникативан, шармантан, занимљив, али уз све то јако површан и без икаквих способности. Осим тога, није имао кадрова, а требало је да се супротстави тада најмоћнијем Западу, који је развио глобалну структуру и спремао се да зада последњи ударац СССР-у. У том моменту он почиње једну наивну политику. Мењајући парактично све, није знао нити је имао визију шта хоће.

Тада он покреће један необјашњиво утопистички пројекат реформи. Рат у Авганистану се приводи крају, трка у наоружању се опет покушава обуздати, што Запад опрезно прихвата. Горбачов борави у Британији, састаје се са Реганом, чиме се односи отопљавају. Но, први човек СССР-а се понаша практично као да су му сви пријатељи, као да живи у неком другом свету. Испуњава жеље Запада, на изненађење елите велике америчке империје. Совјетски вођа им чак није јасан у почетку. Није им јасна његова вера у све официјелне приче о миру у свету, интеграцијама, слободи итд.

Руси се извлаче из Авганистана 1989, што се може окарактеристи као добар потез, само да није био у тој мери транспарентан и да није оголио немоћ СССР-а. Горбачов је започео реформе, али их није дозирао. Оне су биле тоталне и непланске, те су утицале на коначно разбијање совјетске империје, на њено нагло урушавање. Потпуни прелазак на тржишну привреду и недозирано покретање реформи условило је да се поставе нека питања (економска и национална), која ће својом оштрином и дубином урушити државу и читав лагер, читав Источни блок.

Почетком деведесетих година балтичке републике се отцепљују, а тада се одржавају и први слободни избори у републикама. Демократија и избори развластиће Горбачова, што је све уз оно што се дешавало 1989. – пад Берлинског зида, слабљење и пад са власти комунистичких партија у Источној Европи – довело до потпуне промене света, до настанка нових држава и нових система, сада све више кооптираних и стављених под контролу глобалног поретка и уклопљених у глобалну светску архитектуру. Наравно, у неповољном положају, практично подређених и под контролом западних, глобалних елита.

Пуч старе гарде у августу 1991. био је покушај да се историја врати уназад и да се спаси СССР. Пошто пуч није успео, ставрност је била таква да су се председници Русије, Белорусије и Украјине састали и створили форму Савеза суверених држава, наравно бесправно, али ко се тада питао за право када је конце свих процеса држао Запад, који је и пустио низ воду Горбачова вештачким спуштањем цена нафте и подршком Јељцину, као неком ко ће чврстом руком водити Русију у систем глобалне светске архитектуре, односно – у нестабилност и сиромаштво, како ће се показати када се буде сводио биланс Јељцинове ере.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања