Autor: prof. dr Goran Vasin
Austrougarska, kao jedan od glavnih protagonista rešavanja srpskog pitanja sa početka 20. veka, bila je vrlo ozbiljan spoljnopolitički faktor dešavanja na Jugoistoku Evrope i Balkanu. Ekonomski stabilna, sa uzletom kulturnih i umetničkih dostignuća uz klimu opšteg društvenog napretka, nije delovala slabo niti blizu svoga kraja. NJen oslonac – kult ličnosti starog vladara Franca Jozefa, kult dinastije Habzburg, potom vojska i činovništvo, bili su faktor stabilnosti koji je prevazilazio krize u kojima se nalazila Monarhija. Porazi u ratovima za Italijansko i Nemačko ujedinjenje naneli su štetu Monarhiji, ali su delimično kompenzovani okupacijom Bosne i Hercegovine.
Monarhija je u dužem periodu pokušavala da odgovori na nacionalne suprotnosti i tenzije davanjem pojedinačnih ustupaka i nacionalnih privilegija, ali u periodu posle Revolucije 1848–1849. i zatim pomenutih sukoba sa Italijom i Pruskom (1859. i 1866) manevarski prostor bio je mali, što je dovelo do sklapanja Nagodbe iz 1867. koja je pretvorila državu u suštinsku konfederaciju povezanu u celinu ličnošću vladara, zajedničkom vojskom, finansijama i spoljnim poslovima. Ipak od 1867. nije bilo naznaka duboke krize koja bi dovela do raslojavanja ili raspada.
U tom pogledu, nacionalno pitanje rešavano je dosta teško i na kompleksan način posebno u Ugarskoj gde je čitavim nizom zakona 1868–1895. znatno sužen položaj naroda i utemeljena mađarizacija kao politika na zakonskim osnovama, koja će biti značajan faktor dezintegracije Monarhije u poslednjim godinama njenog postojanja. Ipak, u periodu pre Aneksije Bosne i Hercegovine (1908), nije bilo ozbiljnijih nagoveštaja suštinske destabilizacije niti naznaka dezintegracije Dvojne monarhije. Okupacija ovih teritorija sa međunarodnim mandatom Velikih sila definisanim na Berlinskom kongresu (1878) davala je mogućnost da se Monarhija i dalje održava u statusu ozbiljnog političkog faktora u konceptu evropskih država.
U tom smislu, Aneksija Bosne i Hercegovine (1908) je bila jedna od tačaka koja je uticala na komplikovanje spoljne politike Austrougarske. Posle diplomatske akcije Erentala, koji je veštom igrom dobio dozvolu Rusije da sprovede aneksiju za carističku Imperiju, više nije bilo povratka. Razgnevljena ruska javnost vršila je značajan pritisak da se Austrougarskoj i Nemačkoj mora stati na put i da je sukob faktički neminovan.
Kraljevina Srbija je u tom slučaju bila samo mala figura u ozbiljnoj šahovskoj partiji velikih sila. Pobede Srbije u Balkanskim ratovima 1912–1913. ogromno proširenje njene teritorije, dodatno su uticali na podozrenje Beča. Srbija je aktivnije igrala političku ulogu i u Bosni i Hercegovini. Značajan broj njenih poverenika zagovarao je ideju priključenja Južnih Slovena iz Monarhije ojačaloj Srbiji koja je sve više bila magnet okupljanja protivnika Monarhije. Hrvatsko-srpska koalicija (od 1905) u tom smislu imala je posebnu ulogu. Pomognuti iz Beograda, posebno od samog Pašića, oni su pokušavali da se što jače suprotstave mađarskoj centralizaciji, posebno po pitanju nametanja mađarskog jezika u železničkom pitanju. Srpsko-hrvatska saradnja iako sa prilično ograničenim dometima, u Beču i Pešti izgledala je vrlo sumnjivo i na nju se gledao sa podozrenjem.
Sarajevski atentat izneo je mnogobrojne nedoumice i oko kursa spoljne politike Monarhije. Iz Beča posmatrano, pad dinastije Obrenović 1903. i dolazak Petra Karađorđevića na vlast u Srbiji, zajedno sa proruskim radikalima, doneo je priličan broj problema na granici države. Tokom Carinskog rata 1906–1911. pokazalo se da Kraljevina Srbija ima vitalnost da odgovori na pritiske iz Beča, a u tom pogledu Aneksija Bosne i Hercegovine uzavrela je strasti u Srbiji. Srpska javnost je sve više priremana za budući sukob sa Austrougarskom. Pomenute pobede srpske vojske u Balkanskim ratovima 1912–1913. pokazale su da Kraljevina Srbija može da dovede na granicu Monarhije 350.000 uvežbanih i sposobnih vojnika koji su mogli i da se brane i napadaju. Uticaj Srbije, pomenuli smo, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj bio je u priličnom porastu što je dovelo do dodatnih mera zaoštravanja politike Beča i Pešte prema balkanskim državama.
Prema Kraljevini Srbiji, Monarhija je odgovorila najpre Veleizdajničkim procesom 1909. zatim tokom Balkanskih ratova direktnim pomaganjem stvaranje Albanske države i zaustavljanja izlaska Srbije na more novembra 1912. Slično je bilo i sa crnogorskim osvajanjem Skadra u maju 1913. godine. Inače, Beč je o politici kralja Nikole imao rđavo mišljenje, smatrajući ga sujetnim političarom koji je mislio da može da bude verni rusofil, sa jedne i prijatelj Austrije sa druge strane. Slom takve politike Crna Gora je platila 1915–1916. godine. Beč je u dugom nizu godina ozbiljnije pokušao da preko sinova kralja Nikole, uspostavi trajniji uticaj na Cetinju. Sujetni kralj Nikola koji nije mogao da podnese činjenicu da posle 1903. nije ključni faktor rešavanja srpskog pitanja, pokušavao je da igra dvostruku igru na mahove, što se pokazalo vrlo teško za samu Crnu Goru.
Tako se početkom 20. veka Austrougarska u svim kombinacijama pokazala kao jedan od ključnih faktora rešavanja srpskog pitanja. Sa druge strane, Rusija je takođe bila faktor odlučivanja kada je u pitanju srpsko pitanje. Tokom 19. veka, od vremena Prvog ustanka (1804–1813), Rusija je svojim uticajem često doprinosila rešavanju Istočnog i samim tim srpskog pitanja. Bukureški mir 1812. i Jedrenski mir 1829. bili su tačke na koje se oslanjala i srpska politika. Ipak, pad Srbije 1813. ili Pariski mir 1856. Sanstefanski mir 1878. davali su razloga za brigu i srpskim elitama. Odnosi dve velike Carevine na taj način ključno utiču na položaj Srbije i Srba u samoj Monarhiji. Posebno što se tiče položaja prečanskih Srba odnos dve Carevine bio je ključan. Tokom 18. veka kada je saradnja Beča i Petrograda bila jača i intenzivnija, Srbi u Monarhiji bili su često u dobrom položaju, a knjige, učitelji, slikari mahom su bili spona sa pravoslavnom Rusijom. Posle Revolucije 1848–1849. patrijarh Rajačić pisao je caru Nikolaju sa molbom da Rusija pomogne obnovu crkava i manastira koji su stradali i pustošenjima mađarske vojske.
Krimski rat (1853–1856) predstavljao je prekretnicu u odnosima dve velike sile. Posle ruske intervencije u gušenju Mađarske revolucije 1849. car Franc Jozef želeo je da umerenije i sa većom distancom gradi odnose sa Rusijom. Sa druge strane, car Nikolaj je smatrao da će zbog dešavanja u Revoluciji, imati podršku Beča za svoje akcije protiv Osmanske imperije. Neutralan status Austrije u Krimskom ratu razgnevio je merodavne faktore u Petrogradu. Jednom narušeni odnosi teško su se popravljali. Srbi u Monarhiji faktički su ostali bez kontakta sa Rusijom što se pokazalo vrlo teško u rešavanju crkvenog pitanja i generalno bez potpore tokom političkih turbulencija 1860-ih i 1870-ih, i u periodu do Velikog rata. Iako je Trojecarski savez (1873–1881) relaksirao odnose dve carevina, to je bilo više površno otopljavanje odnosa, u formi predaha pred neminovni sukob, čega su bile svesne obe Velike sile.
Bauk panslavizma postao je matrica politike Beča i Pešte. Srbi u Monarhiji i drugi slovenski narodi bili su pod stalnom prismotrom iz tog razloga. Panslavizam je posebno negativno tumačen od mađarskih elita kao politički bauk, koji bi se završio dolaskom Rusa pred Peštu, o čemu je pisao čuveni srpski liberal Mihailo Polit Desančić. Tako se vremenom stvarala atmosfera nepoverenja prema Slovenima u Monarhiji. Štampa je sve negativnije pisala, posebno o Srbima. Slovaci i Rusini takođe su bili pod prismotrom i na udaru policije. Kada tome dodamo decenije takvih stavova političkih elita Beča i Pešte, ne čude pogromi i stradanja Srba i Rusina početkom Velikog rata.
Kraljevina Srbija je kroz svoju političku i ekonomsku emancipaciju od 1906. proživela velika iskušenja, do mogućeg rata sa Dvojnom monarhijom, koja kulminiraju Aneksionom krizom. Za jedan vek od Prvog ustanka, Kraljevina Srbija se uzdigla u respektabilnu državu sa izgrađenim institucijama, Akademijom, Univerzitetom, vrhunskim dostignućima u književnosti i imenima poput Slobodana Jovanovića, Jovana Skrelića, Bogdana Popovića, Aleksandra Belića, Jovana Cvijića, pa stoga ne čudi magnetska privlačna moć Beograda prema celom Balkanu. Svesni da Beograd i Kraljevina Srbija više ekonomski nisu vezani za tržišta Ugarske, i da kulturološki Srbi mnogo više gravitiraju Parizu nego Beču, elite (posebno vojne) Beča i Pešte kreću u ofanzivu za uništavanje Kraljevine Srbije. Neosnovane priče o Velikoj Srbiji, revolucionarima iz Srbije, neredu i sistemu bez poretka, civilizatorskoj misiji Austrougarske na Balkanu bili su uvertira za napad, za koji se čekala prilika.
Veliki Rat doneo je Srbima veliko stradanje. Kraljevina Srbija doživela je razaranje velikih razmera, a civili pogrome i zločine. Zalog slobode koji je Kraljevina Srbija dala golgotom 1915. doneo je pobedu koja je po svojim razmerama bila ravna porazu. Sa druge strane, politika Velikih sila je bila takva da Kraljevina Srbija nije imala izbora. Plaćena je velika cena, od čega se dugi niz decenija nije moglo oporaviti, bilo politički bilo ekonomski, ili biološki. Stvaranje nesigurne i politički problematične Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bilo je dodatno iskušenje za koje stradalna i uništena Srbija nije imala snage. Posledice su bile teške po Srbe kroz čitav 20. vek. Izgubljena je prava linija kojom se uzdizalo u periodu od 1804. a krivudave i strme staze jugoslovenskog ujedinjenja donele su tragučne slomove 1941. 1991. i dezintegraciju Srba na svim prostorima na kojima su živeli.
Ostavi komentar