СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ОД 1945. ГОДИНЕ ДО МАСПОКА

29/12/2022

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Српска национална идеја озбиљно је доведена у питање пре свега југословенском заблудом којој су у свим Југославијама највише подлегли Срби. Када се говори о југословенској заблуди потребно је да најпре на уму имамо прву Југославију које не би било без српског учешћа у рату, огромних људских жртава и још већег моралног кредита са којим је Србија изашла из тог сукоба. Југословенска заблуда састојала се у томе да су Срби, одричући се у првој Југославији и свог имена и својих националних симбола, поверовали да та држава представља трајно решење српског националног питања, док је за друге народе (Хрвате, а касније и Словенце) та држава представљала само пролазну појаву на путу ка сопственој држави. Слободан Јовановић је критички писао у емиграцији да су се у новој држави Срби одмах национално демобилисали, док су се други (пре свега Хрвати) одмах у тој земљи национално мобилисали. Још одређенији је у овом погледу био Алекс Драгнић: „Прва грешка коју су Срби починили после стварања Југославије била је да престану да мисле као Срби и да почну да мисле искључиво као Југословени. Они нису успели да доведу у склад интересе Србије са интересима нове државе. Док су друге етничке групе водиле рачуна прво о својим посебним интересима. Срби су прво размишљали о општим, то јест југословенским интересима.ˮ Данас се често поставља питање да ли је Југославија била могућа после Јасеновца. Право питање можда би требало да гласи: да ли је она уопште била могућа и пре Јасеновца? Стварајући прву Југославију Срби су испољили спремност да живе са другим народима. Други, међутим, нису хтели заједницу већ своје државе. Број „другихˮ који су хтели своју државу после Другог светског рата се удвостручио, поред осталог и одвајањем делова од самог српског националног корпуса и „рађањемˮ нових нација под идеолошком заштитом „комунистичког сивилаˮ. Српска национална идеја доведена је у питање и комунистичким насиљем које је два пута проглашено легитимним од стране међународне заједнице, тачније речено од политичког Запада. Запад је први пут политички и морално оправдао комунистичко насиље 1945, а други пут 1991. године када је стао на браник унутрашњих граница Југославије, прогласивши административне границе комунистичких република у Југославији старијим од саме Југославије створене после Првог светског рата. Основна замисао унутрашњих граница друге Југославије била је да се Србија учини мањом него што јесте, а друге републике учине већим него што оне стварно јесу. Све то било је у складу са владајућим, премда непрокламованим геслом друге Југославије: „Слаба Србија – јака Југославијаˮ.

Испод разних идеолошких наслага и фраза, као што је било „братство и јединствоˮ, међунационални проблеми су тињали и увелико се умножавали. Изједначавањем хрватских и српских злочина из Другог светског рата није извршен процес деусташизације код знатног дела хрватске нације. Неискорењен шовинизам је циклично избијао, али су те појаве скриване од шире јавности. Положај Срба у Хрватској дуго је био политичка табу тема. Партијско руководство ове републике није се држало одлука ЗАВНОХ-а и „Резолуцијеˮ усвојене на Конгресу Срба одржаног 1945. године у Загребу, ни у рату, нити у мирнодопском социјалистичком периоду од 1945. до 1990. године. Још у току рата, нарочито после оснивања ЗАВНОХ-а и Другог заседања Авноја, отворено је питање о положају Срба и њиховог политичког статуса у оквиру Хрватске. Од првог дана у игри су биле две опције – аутономија или стварање „Српског клуба вјећника ЗАВНОХ-аˮ. Победила је друга опција и „Клубˮ је формиран 12. јануара 1944. године. Проблем положаја Срба у овој републици јавио се и одмах после ослобођења приликом расправе о новом уставном уређењу читаве земље и Хрватске и наговестио је дубоке политичке супротности у српско-хрватским односима. Партијски властодршци у Загребу су плански економски запостављали ова подручја. Индустријализација која је захватила целу Југославију једноставно је прескочила Банију, Лику, Кордун, Далмацију, крајеве који су дали огроман допринос у народноослободилачкој борби. Прве последице у поратном периоду су биле глад, заразне болештине, немогућност запошљавања. Таква политика је довела до појачаног исељавања у веће градске центре и испразнила етничке територије српског народа. Тренд неулагања у развој некадашњих устаничких крајева резултирао је одласком младих генерација и њиховом асимилацијом у јаким градским центрима. Покушај српских министара у хрватској влади, најугледнијих партизанских руководилаца (Раде Жигић, Душан Бркић, Станко Опачић, Богољуб Рапаић, Стево Зечевић, Душан Егић…) да се измени такав однос завршен је њиховом оставком, а потом хапшењем под оптужбом да су непријатељи државе. Предлог Моше Пијаде за увођење аутономних области на тлу Републике Хрватске у нацрту устава из 1946. године глатко је одбијен. За време пораста хрватског национализма у Хрватској 1970. године обновљена је ова идеја. Истовремено у хрватском Сабору и Савезној скупштини поднет индентичан документ да се Србима на простору Крајине гарантује територијална аутономија. Предлагачи, народни посланици, имали су на уму да су неке гарантоване политичке и културне тековине постепено и лако укидане. Укинут је прво „Клуб вјећника Срба у Сабору Хрватскеˮ, лист Српска ријеч и часопис Просвјета. Укинут је потом Етнографски музеј Срба у Хрватској, а почетком шездесетих и посебно одељење са тематском поставком у Етнографском музеју Хрватске. Погоршане друштвене прилике у Хрватској Србе су подсећале на егзистенцијалне претње које су трајале од 1939. године, када је формирана Хрватска бановина, па до краја постојања Павелићеве усташке државе 1945. године.

Републичке границе у другој Југославији биле су комунистичка импровизација према формули „ослобађања свих народа и народности од великосрпског хегемонизмаˮ. То је значило да Србија може да буде само „онолика колико преостане кад се сви други намиреˮ. Титове „замишљене и привремене административне линије које више спајају него што раздвајајуˮ постале су „трајна категоријаˮ усвајањем више закона о територијалном устројству Србије и осталих федералних јединица у периоду 1946–1947. године. Изворна документа о питању републичких граница нису позната, као да се о томе није расправљало ни на једном органу или форуму. Стиче се утисак да су прећутно прихватане границе које су „датеˮ или одређене од стране државног и партијског руководства и то без озбиљне расправе. Одговоре на отворена питања у вези са произвољношћу одређивања унутарјугословенских граница, те индиферентног става српских представника у партијско-државном врху према детерминисању српске територијално-политичке заједнице проналазимо у општој атмосфери и идеолошком заносу интернационализма или партијског става, односно пропаганде о „мањем значајуˮ граница унутар Југославије. Документа показују да је Броз већ на заседњу Авноја 1943. креирао границе република нове Југославије, али је том приликом једино границе Србије оставио недефинисаним. Српска делегација није присуствовала на том скупу, али је као заступник Србије представљен хрватски политичар др Иван Рибар, председник Авној. Годину дана раније, исти човек је на Првом заседању Авноја у Бихаћу био представник Хрватске. Ипак, ни он, ни делегати нису доносили кључне одлуке. У стаљинистичком духу, који је доминирао у Комунистичкој партији Југославије, о судбини Србије и Срба одлучивао је и тада и касније Броз, као и веома узак круг људи око њега. Генерално гледано кључне одлуке усвајане су од стране Политбироа КПЈ, односно о њима су, поред пресудног утицаја Броза одлучивали Ранковић, Кардељ и Ђилас.

Није проблем у томе што су сви хрватски и словеначки комунисти били прво Хрвати, односно Словенци, па тек онда комунисти. Проблем је што нико није заступао српске интересе. Наведену тврдњу илуструје реферат Александра Ранковића на првом заседању Антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије, одржане 10. новембра 1944. године. На том скупу ударени су темељи „сложене заједницеˮ Србије у Федеративној Југославији. Ранковић каже: „Разни хегемонисти, реакционери и издајници оптуживали су, па и данас оптужују народноослободилачки покрет како он хоће да поцепа ʼсрпске земљеʼ и да ослаби српски народ за рачун Хрвата и других, како народноослободилачки покрет води Хрват Тито и томе слично. То су већ свима познате приче оних који би хтели истовремено да стварају Велику Србију на рачун других народа Југославије…ˮ На истој скупштини усвојен је и Закон о суду за суђење злочина против српске националне части, који је био основ за прогон, убијање, пљачку и застрашивање свих за које се сумњало да се могу успротивити Титовој олигархији. „Има људи које интересује питање Срба у Хрватској. Сва права Срба у Хрватској су загарантована одлукама Првог, Другог и Трећег заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске: право језика, школа, вероисповести, равноправног учешћа у државној управи итд. Таква Хрватска је најбоља гаранција братства и равноправности Срба и Хрвата у Хрватскојˮ, грмео је Александар Ранковић у новембру 1944. године у Београду. Ипак, Независна Држава Хрватска није капитулирала све до 15. маја 1945. године, а у време док је Ранковић нападао „великосрпске хегемонистеˮ логор смрти Јасеновац „радио је у три сменеˮ. Чим се власт у Загребу променила врх Комунистичке партије Хрватске на челу с Андријом Хебрангом тражио је да његова народна република задржи границе Павелићеве НДХ. Јоца Еремић, командант кордунашког подручја до маја 1944. године, кад је напустио партизане, у емиграцији је открио да је од 1941. постојао договор хрватских комуниста и Павелићевог режима о извесном „националном помирењуˮ.

Свакако, један од првих догађаја који недвосмислено указују на снагу идеолошког гесла „да је за Југославију једино прихватљива нека слаба Србијаˮ проналазимо у питању разграничења између федералних јединица Хрватске и Србије одмах после завршетка Другог светског рата. У рату започето институционализовање федералистичког и републиканског уређења будуће Југославије завршиће се усвајањем првог устава Федеративне Народне Републике Југославије 31. јануара 1946. године. Њиме су одређене републике као федералне и административне јединице савезне државе, али никада нису правно регулисане њихове међусобне границе. Начин на који су комунисти одређивали границе показује случај Вуковара. Комунисти су га, уз Барању, прикључили Хрватској иако јој никада није припадао. Тешко је на основу оскудних аргумената процењивати разлоге повезивања питања Бачке, Срема и источне Славоније и Барање. Ђилас није био спреман да открије мотиве повезивања ових питања, због личне одговорности пред својим народом. Можда се одговор може назрети у покушају Хрвата да добију Срем. Тај покушај први пут је учињен током рата. У том периоду ослободилачки рат водила су партијска руководства. Када је НДХ окупирала Срем тада је ЦККП Хрватске тражио да му се повери организовање НОБ на овом терену као и руковођење партијском организацијом. То је тада ЦККПЈ одбио, али у свим приликама кад год су смели то да искажу, у периоду ауторитарне власти у Југославији, хрватски руководиоци су истицали право наслеђа над територијама које је у свом саставу имала Аустроугарска, укључујући и Срем, који никада у историји није ни етнички ни историјски имао везе са хрватском државом. Није ли, дакле, тада отворено питање Бачке на начин којим ће се доћи до потврде њеног остајања у Србији да би се лакше прогутала горка пилула о припајању Барање и источне Славоније Хрватској. Површан и на шупљим аргументима заснован приступ проблему разграничења Србије и Хрватске, убрзавање решења без позивања на историјске и етничке принципе, без ослањања на стање пре извршеног геноцида, нелогично повезивање питања која нису постављена са онима која оптерећују односе Србије и Хрватске – говоре о томе да је о решењу проблема разговарано у најужем политичком врху и да је Ђилас добио задатак да договорене ставове само потврди.

Могуће је да је тај договор постигнут између Тита, Кардеља, Хебранга и Ђиласа, али то су само претпоставке за које немамо доказа. Већ током рата било је извесно да Хрватска не може рачунати на Срем стога што су управо Срби на овом простору, на коме су имали огромну етничку превласт, претрпели нечувен геноцид, јер су они подигли устанак и у време рата водили упорну борбу против немачких окупатора и усташа. На крају рата дали су огроман допринос дефинитивној победи. Према томе никаква сила није могла дати Срем у руке Хрватској, поготово што ниједног ваљаног принципа за такво решење није било. Зато се првенствено манипулисало статусом Бачке. Захтеви хрватске етничке групе да се Хрватској прикључи северна Бачка са Суботицом и да се мађарска национална мањина подели на два дела, од којих ће по једна половина припадати Хрватској и Србији (Војводини) били су толико бесмислени и нелогични да је и последњем политичком лаику било јасно да се дате аспирације хрватских комуниста једноставно не могу прихватити, посебно јер је део мађарске националне мањине (подстакнут и усмерен од српских комуниста) организовано пружио отпор окупатору. Здружени у рату са српским борцима они нису били вољни да после сукоба буду подељени у две федералне јединице. Нарочито су размишљања о препуштању Суботице Хрватима била лишена сваке здраве логике јер би тада овај град остао на периферији Хрватске, одвојен од суштинских привредних, културних и других веза са Новим Садом, Београдом и остатком северне српске покрајине. На тај начин је судбина источне Славоније била већ одређена, и то на штету српских државних и националних интереса.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU.

Radojević, Mira (1992). „Sporazum Cvetković-Maček i pitanje razgraničenja u Sremu”. Istorija XX veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 10 (1-2): 61–72.

Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918-1941”. Istorija XX veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39–73.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања