Srpski usud u dve Jugoslavije

24/04/2019

Autor: Milovan Balaban

 

Tema o srpskoj sudbini u državi Jugoslaviji, kao i opravdanost stvaranja jedne takve državne tvorevine, često je obrađivana u stručnim krugovima, a neretko je i predmet rasprave običnog sveta. Otud se može činiti da je o ovom fenomenu gotovo sve rečeno, ali ipak smatramo da se može uvek ponešto dodati, odnosno da se može o sudbini srpskog naroda u Jugoslaviji uvek nešto novo reći. Isto tako može se konstatovati da je ova tema neiscrpna i da promišljanja o Jugoslaviji, njenoj opravdanosti, štetnosti i korisnosti za naš narod neće prestati, te da će se ona provlačiti i u razmišljanjima budućih generacija.

Kako bismo pokušali da budemo autentični i koliko-toliko originalni, pokušaćemo da obradimo ovu temu iz jednog specifičnog ugla, upravo da bismo izbegli ponavljanja i pominjanje činjenica koje su svima poznate. Naravno, u kontekstu pokušaja objašnjenja egzistiranja države Jugoslavije neke činjenice, one elementarne, uvek se moraju pomenuti.

U cilju osvetljavanja srpskog usuda u državi Jugoslaviji, u obe njene varijante, koje je s jedne strane sam stvarao ali i koje su mu u mnogo čemu naturane, krenućemo sa duhovnog aspekta u pokušaju da „bacimo svetlo” na priču koju želimo da ispričamo. U tom kontekstu (a posle ćemo videti zašto), podsetićemo se na odgovore na neka ključna pitanja koje je još davno dao Sveti Siluan Atonski, poreklom Rus, ali monah koji je ceo svoj život proveo na Svetoj Gori. Na pitanje koji je najbolji učitelj u životu ovaj starac odgovara: stradanja, a kada govori o najlošijem učitelju on spominje nasladu.

Zašto je stradanje najbolji učitelj? Možda ova konstatacija deluje paradoksalno, ali stradanje čoveka odvaja od ovozemaljskih, svetovnih stvari. Upućuje ga da traži egzistencijalne odgovore i smisao života odvojen od prolaznih stvari, kao što su uspeh (bilo materijalni, bilo sportski, statusni u raznim vidovima, bilo da je slava u pitanju itd.) i drugi vidovi realizacije u vremenskoj horizontali. S druge strane, naslada ga upravo vezuje za ovaj svet, za prolazne, naizgled bitne stvari, a odvaja ga od egzistencijalnih, suštinskih, duhovnih i neprolaznih vrednosti.

Kada govorimo o srpskom usudu u Jugoslaviji, ili o srspkom usudu u XX veku, možemo konstatovati da je on uslovljen prethodnim vremenima, da se nije slučajno dogodio, te da predstavlja finale procesa dugog trajanja. Posle propasti Dušanove carevine, a pogotovo posle Kosovskog boja i pada srpske srednjovekovne države nekoliko decenija kasnije, narod je ušao u dug period stradanja. Ropstvo pod Turcima je Srbe onemogućilo da stvaraju i grade državu, razvijaju veliku kulturu, i prinudilo ih je da se bore za egzistencijalni opstanak. Stradanje naroda je bilo sa nadom, ali nadom koja je bivala vremenom sve više okrenuta vertikali, dakle nadom koja je bila mnogo više duhovna nego horizontalna. Mnogo više eshatološka nego ovozemaljska.

No, prirodna je bila, kao nusprodukt ezistencijalne duhovne nade, i nada državotvorna. Vera da će se obnoviti i država, kao prirodni cilj jednog naroda da izgradi svoju kuću. Ipak država je bila, koliko god bitna i neophodna, ipak nešto što nije zauzimalo rang duhovne obnove i katarze (pokajanja) i pronalaska duhovnog smisla, koji je i održao narod, te mu sačuvao identitet, pre svega verski a onda i nacionalni.

Država je okvir koji je trebalo da olakša ovozemaljski život, da zajedno sa slobodom koju ona podrazumeva vrati narodu njegova „odsečena krila” i omogući mu ravnopravno učešće u doprinosu svetskoj civilizaciji i kulturi. Ali država nije smela sama sebi da postane cilj, da po ugledu na zapadne narode država i nacija postanu temelji narodnog identiteta i jedini čuvari narodne autentičnosti. Duhovno, ono što je bilo glavno u vreme turskog ropstva, moralo je ostati glavno i u vreme osvajanja slobode, koja je i počela da se osvaja posle dugog perioda katarze i koja je bila rezultat upravo dugovekovnog narodnog pokajanja.

No, ugledajući se na zapadne narode, srpska inteligencija i srpska elita su upravo podlegle tom modelu poimanja države i naroda. Posle Karađorđa i Miloša, koji su bili i te kako svesni opasnosti kojima će Srbi biti izloženi u sudaru sa Evropom tokom stvaranja države i procesa ujedinjenja srpskih zemalja (imali su, pogotovo Karađorđe, možda i nejasnu i ne najpreciznije definisanu viziju prioriteta duhovnog i crkvenog nad svetovnim), došli su vladari poput Aleksandra Karađorđevića, Mihaila Obrenovića, Milana i Aleksandra Obrenovića. Zajedno sa inteligencijom oni su počeli da vode „srpski brod” po uzoru na narode katoličko-protestanstkog civilizacijskog kruga (čime se pravila provalija između elite i naroda), gde su država i sve ono što je horizontalno vremenom postajali glavni, čak i jedini, cilj postojanja (ovim ne želimo da kritikujemo pomenute vladare pošto je kontakt sa Evropom i svetom bio neizbežan, želimo samo da ukažemo na procese koji su se odvijali i koji su možda mogli imati drugačiji karakter i tok). A sa ovim stavom ide i preovlađujući smisao života koji se ogleda u materijalnom napretku, stvaranju, izgradnji institucija, razvijanju privrede itd., što nije samo po sebi loše, ali je odvojeno od duhovnog poimanja sveta i vizije nedovoljno, a često, kao što se pokazalo neretko u srpskom slučaju, i neodrživo.

Kada su Karađorđevići došli na presto 1903. godine, nastavljen je trend srpskog horizontalnog poimanja sveta, oličen u stvaranju države i ujedinjenju srpskih zemalja. Narativ po kojem je država najbitnija bivao je sve snažniji, dok je zavetni, duhovni narativ sve više bledeo. Možda poslednji blistavi trenuci narativa zavetnog bili su balkanski ratovi (osloboljenje Kosova i odbrana od Bugara) i Prvi svetski rat, u kojem je narod zaista podneo natčovečanske žrtve kako bi završio ujedinjenje i kako bi se svi Srbi našli pod istim državnim krovom. No, upravo je u to vreme, posle najsjajnijeg bleska zavetnog narativa, počela i finalizacija njegovog istiskivanja u novoj državi, po svemu nesrpskoj u smislu svetosavskog i kosovskog poimanja sveta i države. Baš kada je izgledalo da je srpski narod završio rad na ujedinjenju i ostvario vekovni san objedinjavanja celokupnog naroda u istoj državi, počeli su i veliki problemi.

Druga dva naroda („plemena”) nisu gledala na državu kao na trajnu zajedničku kuću, već kao na tranzitnu tvorevinu koja je za njih kao cilj imala afirmaciju nacionalnih ciljeva i vremenom stvaranja posebnih nacionalnih država. I svetski faktor, pre svega posle pada četiri carevine dominantni britanski i američki faktor, na Jugoslaviju je gledao kao na multinacionalnu i multikonfesionalnu državu koja je imala za cilj da odmeni oronulu Austrougarsku i bude faktor stabilnosti, ali i kontrole Jugoistočne Evrope, pre svega od germanskog revanšizma, ali još više od ruske opasnosti. Otud u takvoj državi nije ni moglo doći do afirmaciji svega onoga što je održavalo Srbe u doba najtežih stradanja.

Srpska elita, ili njen veliki deo, već evropeizirana, počela je praviti ustupke smatrajući da Srbi treba da preuzmu mesijansku ulogu u kreiranju jugoslovenstva, gde bi po zapadnom metafizičkom, hegelijanskom modelu, država bila stvoritelj i garant postojanja nove jugoslovenske nacije. Ovo je Srbe u očima Hrvata i Slovenaca predstavilo kao kolonizatore koji su pod vidom jugoslovenstva poturali drugim narodima u državi Veliku Srbiju i Velikosrpstvo, dok je same Srbe udaljavalo od zavetnog, duhovnog narativa i slabilo nacionalni organizam. No, bilo kako bilo, Hrvati i Slovenci nisu hteli zajednicu sa Srbima i bez obzira na to kako su se ovi ponašali njihove težnje bi u svakom slučaju ostale usmerene ka postepenom stvaranju sopstvenih nacionalnih država, što su i ostvarili krajem XX veka.

Svi temelji na kojima je postojao srpski narod nezaustavljivo su urušavani. Poslednji trzaj zdravog nacionalnog odgovora na duhovnu destrukciju možda je bio pokušaj „amputacije” Hrvatske i Slovenije posle ubistva u skupštini 1928. godine. No, versajski sistem je bio osnov globalnog uređenja sveta, a Jugoslavija je funkcionisala u tom svetu, te jednostrani akti i nisu bili mogući. Usled toga, a u nemogućnosti da otcepi zapadne delove države, kralj je zaveo lični režim i radikalizovao jugoslovensku priču dodatno udaljavajući srpski narod (nenamerno, već tada nekako neminovno) od njegovih duhovnih, zavetnih i istorijskih temelja.

Posle smrti kralja 1934. godine obnovljen je stranački život, ali je država usled silnih, pre svega nacionalnih protivurečnosti, sve više pokazivala nemogućnost postojanja. Težnje, pogotovo Hrvata, bivale su sve izraženije, što je rezultiralo stvaranjem Banovine Hrvatske, praktično države u državi, dok su Srbi pokušavali da po cenu egzistencijalnih duhovnih ustupaka održe tvorevinu koju su i stvorili i koja im je bila zajednički krov posle vekovnog odvojenog života pod raznim imperijama.

U ovo vreme, krajem 30-ih godina XX veka, dolazi do prekompozicija i reformisanja u okviru Komunističke partije. Iako je KPJ tada marginalna i malobrojna, ispostaviće se da će odigrati najznačajniju ulogu u kreiranju druge Jugoslavije, za srpski narod i srpski zavetni narativ još nepovoljnije od prve. Naime 1937. godine dolazi do odvajanja hrvatskih i slovenačkih komunista od KPJ, te oni od tada funkcionišu po sistemu i unutar i van jedinstvene KPJ. Ali ono što je bitnije, oni pod vođstvom Josipa Broza preuzimaju čitavu KPJ i stavljaju je pod svoju kontrolu, najkasnije do 1940. godine. Pitanje je koliko je ovo Staljinu odgovaralo, naročito kada se uzme u obzir da je tokom Drugog svetskog rata došlo do življeg kontakta KPJ sa Vatikanom preko slovenačke Osvobodilne fronte, koja po svedočenju Edvarda Kocbeka daje mandat komunistima da u novostvorenoj državi rade na postepenom zaokruživanju slovenačkog narativa i izdvajanju Slovenije iz Jugoslavije.

S druge strane, Hrvati imaju balast genocida nad Srbima pa čak ni kod saveznika ne nailaze na simpatije. Ali veze KPJ, hrvatskog i slovenačkog dela, sa Vatikanom uprežu se da stvore uslove kako bi abolirali Hrvate od ratnih zločina. Ključni trenutak bio je kada su pridobili saveznike za ovaj poduhvat, što je omogućila inertna, nesposobna i nejedinstvena kraljevska vlada u Londonu. Saveznicima je više odgovarao komunizam u Jugoslaviji nego ravnogorska opcija jugoslovenstva. Pod komunistima im se garantovao opstanak prozapadnog i antipravoslavnog, a samim tim i antiruskog (koji je bio istovremeno i antisovjetski) narativa u Srbiji, što je trebalo obezbediti uspostavljanjem komunizma u Srbiji, dakako na silu, jer komunisti nisu imali uporište u srpskom narodu.

Otud je dogovoren upad sovjetskih trupa u Srbiju, ustoličenje komunista na vlasti mimo volje naroda, a potom njihovo povlačenje. Interesne sfere biće dogovorene kao 50% uticaj zapada i 50% uticaj SSSR-a u komunističkoj Jugoslaviji. No, kada je Staljin posle rata shvatio da se Jugoslavija okreće Zapadu, bilo je kasno. Tito, Kardelj, Đilas i generalno vrhuška KPJ već duže vreme bili su u kontaktu, pa čak i savezu sa Britanijom i Amerikom, a samim tim radili su i delovali kao deo evroatlantskog sveta, istovremeno bivajući trojanski konj u socijalističkom lageru.

U takvoj Jugoslaviji, u kojoj su Hrvati abolirani, Srbija po Hitlerovom metodu svedena na Beogradski pašaluk i nasilno uspostavljen komunizam srpskom narodu, Srbima je data uloga prve odbrane u planiranom hladnoratovskom sukobu. Ukoliko bi se Srbi pobunili u tom poluropskom položaju (gde im je nametnut model potpuno stran njihovom mentalitetu i duhu) zbog svoje ugroženosti, nametan bi im bio žig ili Velikosrba ili Staljinovih slugu. Dakle, etiketa staljinisti i Velikosrbi bila je sudbina svih onih koji bi progovorili protiv nametnutog koncepta koji je duhovno uništavao srpski narod, dok se istovremeno radilo na ostvarivanju hrvatske i slovenačke nacionalne ideje, ali i države kroz postepene transformacije i promene Ustava, što će se naročito videti i postati jasno od Ustava iz 1974. godine, kada su federalne jedinice u okviru Jugoslavije praktično postale države a autonomne pokrajine (koje su postojale samo u Srbiji) dobile značajne atribute samostalnosti i nezavisnosti u odnosu na Beograd.

Na kraju, pitanje da li su Srbi mogli da izbegnu tragičan usud u Jugoslaviji, ili bar delimično da poprave svoj položaj u okviru te države. Odgovor je da je tako nešto bilo gotovo nemoguće. Dugo je tokom XIX veka srpska elita, fascinirana Evropom, primala model života i poimanja sveta koji je bio stran srpskom zavetnom, duhovnom narativu, jedinom spasavajućem za narod i jedinom garantu i temelju na kojem funkcioniše i sve drugo, uključujući i državu. Vremenom je najveći deo srpske elite čak i zaboravio da takav narativ uopšte i postoji, te su najčešće pokušaji da se popravi stanje srpskog naroda (posle ubistva u Skupštini 1928. godine kada je kralj spominjao „amputaciju” Hrvatske i Slovenije, posle proglašenja Banovine Hrvatske kada je stvoren Srpski kulturni klub, posle pobune nekolicine intelektualaca nakon usvajanja Ustava iz 1974, kao i pri raspadu Jugoslavije kada je Milošević pokušao da ujedini Srbiju rascepkanu pokrajinama i obezbedi ravnopravan status Srbima u ostalim federalnim jedinicama) bili zasnovani na površnim temeljima sa pokušajem afirmacije srpskog nacionalnog stava, ali zasnovanog više na zapadnoevropskim modelima poimanja nacije i države.

No, za popravku položaja Srba u okviru Jugoslavije, kao i za generalno preobražaj naroda, potreban je povratak zavetnom narativu, povratak svetosavlju kao duhovnom pogledu na svet iz kog proizlazi pravilan stav, i prema duhovnom i prema svetovnom. Ovo može da ostane cilj narednim generacijama, pošto je i posle raspada Jugoslavije najveći deo srpske elite ostao u okvirima jugoslovenskog narativa, pogubnog po srpski narodni organizam i srpska duhovna i svetovna stremljenja.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja