Српски уметници и Париз у доба la belle époque

29/04/2021

Аутор: др Александра Колаковић

Париз је одувек био славан као град уметности, а на прелазу векова, у периоду la belle époque, париски салони, атељеи, концертне дворане, опере и позоришта уносила су  у уметнички живот Европе нове идеје. Француска, а посебно Париз, одувек су били инспирација уметницима а неретко и место усавршавања, посебно за оне који су долазили из малих и удаљених држава. Француска је своју културну премоћ користила и у сврхе културне дипломатије, а усавршавања уметника била су прилика и за јачање француских културних зрачења. По повратку из Париза, уметници, међу којима и они из Србије, пресудно су утицали на уметничку повезаност Француске и средине порекла, у овом случају српске, на прелазу из 19. у 20. век. Стога је потребно ревалоризовати уметнички, културни и друштвени значај уметничких веза Француске и Србије у доба la belle époque.

Везе Срба с француским уметницима постојале су у периоду 19. века, а неретко су српски владари и српски грађани из виших и богатијих слојева друштва користили услуге француских уметника или куповали њихова дела. Прва уметничка колекција која је обухватала и француске уметнике (Сезана, Тулуз-Лотрека и др.) припадала је краљу Милану Обреновићу. Српски владар раскалашне природе уживао је и у уметности. Амброаз Волар (Ambroise Vollard) био је главни саветодавац краља Милана приликом куповине уметичких слика и предмета, као и контаката с уметницима. Уметничка збирка краља Милана, у којој је било изузетно вредних дела француске уметности, убрзо је по краљевој смрти 1901. године распродата у Бечу. Касније је кнез Павле Карађорђевић покренуо систематско колекционирање дела савремене ликовне уметности. Познато је да је и краљ Александар Обреновић куповао уметничка дела и предмете у Француској.  Краљ Александар је планирао и да француски уметник Мерси изради споменик краљу Милану, међутим, Мајски преврат 1903. године спречио је израду споменика. У лето 1903. године српском Посланству у Паризу стигло је обавештење из Београда о обустављњу градње споменика краљу Милану, с наредбом да се „г. Мерсију, скулптору из Париза, уручи досадашња сума за  рад од 100.000 дин у злату и захвали на раду иако споменик није израђен до краја“. Ипак, припадници краљевске породице Карађорђевић, као и највећи део српске елите, наставили су набавку уметничких предмета из Париза и почетком 20. века. Већ су круна и жезло краља Петра I Карађорђевића израђени у Паризу. Дворске просторије српских владарских породица Обреновић и Карађорђевић биле су испуњене намештајем који је долазио из Француске. Истовремено, потреба за куповином уметничких дела и предмета из Париза уочава се и код припадника српских грађанских породица. Из Париза су стизали одевни предмети, модни аксесоари и модни часописи La Mode Parisienne и Chic Parisien. Куповина уметничких и антикварних предмета указује на нове културне навике Срба, као и на висок ниво познавања уметности у појединим деловима српског грађанства, што је још једна последица прихватања француског културног модела у Србији.

Одласком на усавршавање у Француску, пред очима „потомака балканских хајдука и покорене раје“, како је описао Палавестра, „отворила се Европа захваћена отменим артизмом la belle époque, либералном свешћу и индивидуализмом, једном сасвим новом филозофијом и очекивањем још слободнијег света будућности, у коме ће уметност наћи пут стваралачког сједињавања свесног и подсвесног тока мисли, разума и осећања, искуства и уобразиље“. Отуда не чуди што су српски уметници тежили усавршавању у граду светлости. Српски вајар Ђорђе Јовановић рекао је приликом сећања на свој долазак у Француску, где се од 1887. године усавршавао на академији Жилијен, Париз је „отварао очи“. Српски уметници су по доласку у Париз поред усавршавања стицали и прва велика признања. Већ 1889. године Ђорђе Јовановић добија награду на Светској изложби, која је била и назнака да се Француска опоравља од тешког националног пораза и враћа у врх међународних односа, а не само доказ техничког напретка и развоја уметности. Јовановић је награђен за скулптуру Гуслар, чиме је први пут на светском нивоу препознат особени уметнички израз једног српског уметника.

Путем поменутог првог српског стипендисте-уметника, који је након Минхена уписао престижну академију Жилијен, кренуо је и сликар Милан Миловановић 1902. године. Четири године је Миловановић провео у Паризу, развијајући своје стваралаштво под утицајем поетике импресионизма, чиме се сврстао у ред оних који су развили поменути уметнички израз у Србији. По повратку у Србију, Миловановић је на прву Ладину изложбу 1906. године донео новине као што су Карусел или Луксембуршка башта. У овом периоду нове тенденције у српском уметничком изразу, које су стизале са Запада, помагале су да уметност буде не само одраз праваца присутних у Европи а пре свега Француској, већ и спона јужнословенског уједињења.

После школовања у школи Кирила Кутлика у Београду, која је радила од 1895. године, након Беча и Минхена, Париз је привукао и српску сликарку Надежду Петровић која је желела да заокружи своје уметничко образовање. Надежда Петровић је под утицајем нових праваца и зачетака импресионистичких тенденција и пута који је водио у експресионизам била већ у време прве изложбе 1900. године, када је „изненадила и огорчила грађанско друштво мале средине“. Под утицајем Миловановића и његовог цртања са „три боје“, које је представљало сублимацију ранијих знања и нових, стечених на академијама Минхена и Париза, Надежда Петровић је пре одласка у Париз насликала Дареглије и Старо београдско гробље. После само два месеца проведена у Паризу 1910. годне, две слике српске сликарке нашле су места на Јесењем салону и на изложбама у Лиону и Шантију.

У време Надеждиног боравка у Паризу, Никола Јеремић и Рена Враницани Дабровић изложили су своје слике у Француском салону у Гран Палеу. Пред почетак Балканских ратова Надежда је користила атеље Ивана Мештровића у Паризу, где је пребацила све своје слике у намери да приреди велику изложбу у Паризу. Надахнута импресионизмом, насликала је своја најпознатија дела као што су Булоњска шума и Нотр Дам. По повратку са усавршавања у Паризу, Надежда Патровић организује прве изложбе, пише о уметности и утиче на прихватање нових стилова и праваца. Српски уметници, међу којима је предњачила Надежда Петровић, кроз своје стваралаштво преносе дух француске уметности у српску средину. Колико су француска уметничка зрачења била снажна, илуструје и податак да су поједини српски сликари, који нису школовани у Француској, прихватили тенденције које су долазиле од великих француских сликара. Коста Јосиповић у време рада на уређењу српског и турског павиљона на Међународној изложби декоративних уметности у Торину 1911. године покушава да слика као Клод Моне, изабравши за мотив Једрилице на води.

Поред утицаја на развој српске уметности у смислу сликарства и склуптуре, развоја позоришта и креирања тзв. београдског стила по угледу на флексибилну француску фразу коју су унела браћа Поповић и Јован Скерлић, утицаји су се могли видети и на новим зградама кроз архитектонски стил. Бранко Поповић, након стицања звања архитекте у Минхену, од Министарства просвете Краљевине Србије тражи да се даље усавршава у Паризу, наводећи да на његово дело више утиче француска него немачка уметност. Иако је Министарство просвете Краљевине Србије инсистирало да Поповић у Паризу проучава историју уметности и архитектонску декорацију, стипендиста је боравећи у граду уметности од 1909. до 1912. године већу пажњу посветио сликарству. Запажени успех Бранко Поповић је постигао излажући своје радове на Јесењем салону 1911. године, али је ипак по повратку у Србију своју каријеру наставио пре свега као професор Архитектонског одсека Техничког факултета, преносећи и француске утицаје у архитектури. Крајем лета 1910. године у Паризу је боравио и архитекта Момир Коруновић, чије грађевине из међуратног периода одишу духом париске архитектонске школе.

Професор Александар Кадијевић пише да је српски стил у архитектури изграђиван у фази зреолог историзма (1880–1914. године) поред своје загледаности у прошлост, оданости традицијама и конзервативног уметничког карактера, био обележен и вером у могућност концептуалног усавршавања и идејног надограђивања уз помоћ савремених токова европске архитектуре, при чему је француска имала своје значајно место. У последњој деценији 19. века идеолог историзма у српској архитектури Андра Стевановић у приступној академској беседи поздравио је „архитектуру гвожђа“ примењену на Ајфеловој кули и Галерији машина у Паризу, али се тек након Светске изложбе 1900. године у архитектури Београда види утицај тадашње француске декоративистичке архитектуре, синтезе умереног академизма и умереног Арт Нуовоа. У овом периоду у Србији су коришћени и Годеов приручник Елементи и теорије у архитектури (1894) и Шаузијево дело Историја архитектуре (1899). Архитекти Милорад Рувидић и Милан Капетановић сарађују с француским архитектама на грађењу српског павиљона за Светску изложбу 1900. године.  Утицај француске архитектуре примењен је на декорацији палате Београдске задруге Николе Несторовића и Андре Стевановића (1905–1907), а касније (1914–1924) и на монументалном здању Српске краљевске академије Андре Стевановића и Драгутина Ђорђевића, а у истом периоду су Бранко Поповић и Момир Коруновић боравили на усавршавањима у Паризу.

У складу с овим утицајима кроз сликарство и архитектуру, и урбанистички планови уређења Београда такође су били под француским утицајем. Краљ Петар I Карађорђевић позвао је Албана Шамбона (Alban Chambon), француског архитекту и урбанисту, да направи Генерални урбанистички план српске престонице, на чему је Француз и радио у периоду 1908–1913. године. У сарадњи са сином Албертом, следећи постулате француског академског урбанизма које је поставио барон Жорж-Ежен Осман, Шамбон је донео целовит приказ визије Београда у будућности са првим познатим графичким приказом могућег изгледа простора Теразијске терасе, ансаблима јавних зграда на простору данашњег Ташмајдана и кружним булеварима који повезују радијалне правце (рејонска улица). Шамбон је замислио радикалну реконструкцију Београда, која је наглашавала главну осовину Славија–Теразије–Калемегдан, али није успео да реализује пројекат јер није усвојен (вероватно због рата).

Након што је Београдска општина 1910. године расписала конкурс за директора Техничке управе, на њено чело дошао је један млади француски архитекта – Едуард Леже. Скромног искуства у изради пројеката и у административним пословима, Леже је преузео решавање крупних проблема лошег грађевинског фонда и стамбених услова, неконтролисаног ширења града, односно питања граница грађевинског реона. Његов рад је био изложен оштрој критици Удружења српских инжењера и архитеката, који су му замерали непридржавање закона, а чак су доводили у питање и његова естетска начела. Леже је и поред оспоравања и бројних афера које су пратиле његов боравак у Београду успео да реализује формирање тргова на Теразијама и испред железничке станице.

Француска ликовна уметност, а посебно њен развој у 19. веку, предстваљала је узор свим европским културним срединама. Иако је српска влада у периоду до Великог рата послала само четири државна питомца из области уметности у Париз, што је пре свега био одраз државних потреба за усавршавањима и образовањем у другим областима, ипак је значајан број и оних који су добили новчану помоћ за усавршавање. Међу њима су и књижевници, будући књижевни критичари, позоришни уметници, сликари и архитекте након повратка из Париза пресудно утицали на прихватање француских културних образаца. Политички и економски чиниоци подупирали су француска културна зрачења у Србији, а у исто време културни и уметнички утицаји били су претходница чвршћем политичком и економском повезивању Француске и Србије. Највећи утицај имали су појединци – уметници и архитекте, који су својим делима, која су и данас присутна, свесно и/или несвесно утицали на прихватање француског културног модела у српском друштву. Српска опијеност француском културом и начином живота могла се приметити и на улицама – по одевању Београђана, по изгледу грађевина, као и у слојевима српске елите која је слала своју децу на школовање и усавршавање у Париз. Течно познавање француског језика, редовна обавештеност о новинама у француском друштвеном и политичком животу, чинили су да француски утицаји у култури и уметности буду још једна спона политичке и економске повезаности две земље.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања