Српски народ као предводник присаједињењу Војводине Србији

query_builder

Српски народ као предводник присаједињењу Војводине Србији

 

Милош Маринковић

 

Историографски је забележено да су у јесен 1918. године политичка збивања у Војводини добила обележје покрета за национално ослобођење и отцепљење Јужних Словена од Угарске. С обзиром на бројност и национални потенцијал интелигенције, Срби су предводили ову борбу. Политичка ситуација била је неизвесна упркос одлучној војној победи савезника. Предстојала је врло сложена дипломатска игра и српска унутар страначка борба. Припреме за доношење политички утемељене одлуке о начину уласка Војводине у састав нове југословенске државе обављене су у Новосадском одбору 17. новембра 1918. године. Тријумф националних идеја остварен је на „Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ одржаној 25. новембра 1918. године.

Национални положај Срба у Аустро-Угарској монархији, непосредно уочи „Великог рата“ био је вишеструко условљен. На овај положај, својим контекстом, подједнако су утицале и унутрашње политичке околности друштвеног развоја Монархије и међународне околности. У вези са стањем у земљи, многонационална Монархија, упркос декларативнoj модернизацији свог друштвеног уређења и промовисања идеје државног универзализма кроз пројекат тзв. „Аустријске идеје“, а уз подршку утицајних политичких кругова наклоњених католичкој идеологији, насупрот вери, била је очигледно оптерећена дискриминацијом и острашћеним национализмом.

Да би разумели оваква настојања Монархије у односу на Србе који су живели као већинско становништво у њеном јужном делу, потребно је вратити се у 19. век у коме је забележено негативно искуство српског грађанства из револуције 1848/49. године када, након великих жртава, они нису добили готово ништа. Створено је Војводство Србије и тамишки Банат које је било више немачко него српско. Због тога, српско грађанство, као потпуно аутохтона друштвена креација, почиње да се самоорганизује, али упркос жељама српске интелектуалне елите да се оствари и политичка аутономија укида се црквено-школска аутономија 1912. године. Осим ове унутрашње политичке острашћености, Монархија је, почетком 20. века – када је своју политику империјалне експанзије усмерила према Балкану, отворено и нескривено сматрала Краљевину Србију за реметилачки фактор стабилности како региона, тако и саме Монархије.

Без обзира на успех војске Краљевине Србије у балканским ратовима у предвечерје „Великог рата“, ситуација у вези са националним идентитетом Срба у Аустро-Угарској била је врло лабилна, недоречена, на моменте безидејна и безизгледна.

Процеп између националне солидарности са сународницима у Краљевини Србији и ригидног притиска на лојалност према држави у којој живе, а који је злоупотребљавао осећај одговорности обичног грађанина српске националности и који је овековечен и у уметничком стваралаштву утицао је на осећај безизгледности који је прерастао у националну летаргију која се осећала и током наступајућих ратних година.

Отпочињањем ратних дејстава августа 1914. године, немађарско становништво трпело је разне дискиминационе политике које су се озакониле кроз Закон о ванредним мерама, који је као последицу имао замирање свих националних активности како у вези са страначким радом, тако и на културном и уметничком пољу. И Срби из Војводине су били мобилисани, али су и многи истакнути јавни и културни радници били конфирнирани и интернирани.

Кулминација подређености, амбивалентног става и политичког нихилизма прекинута је октобра 1918. године када је међународна војно-политичка ситуација изненада постала много извеснија за Антанту, а неизвеснија за Централне силе. Пробој Солунског фронта, даље војно напредовање савезника и њихово избијање на границе Монархије, условили су анархо-активности широм царства и појаву тзв. „зеленог кадра“, односно паравојних јединица које су чиниле дезертери са фронта којима је свега била доста. Ти догађаји су утицали на смер развијања геополитичког положаја Војводине. Што се показало кроз организованији и радикалнији иступа Војвођана, иако су били различитог политичког идентитета, изражавали су јединство о нужности раскида државно-правних веза са Угарском, али и различитост ставова о начину отцепљења – да ли да се оствари са интеграцијом јужнословенског покрета у преосталом делу Монархије или директним припајањем Краљевини Србији.

У јесен 1918. године политичка збивања у Војводини су добила обележје покрета за национално ослобођење и отцепљење Јужних Словена од Угарске. С обзиром на бројност и национални потенцијал интелигенције, Срби су предводили ову борбу. Политичка ситуација била је неизвесна упркос одлучној војној победи савезника. Предстојала је врло сложена дипломатска игра и српска унутар-страначка борба. У оваквим историјским околностима било је потребно обезбедити што ширу сагласност пре свега словенског становништва Војводине за једну идеју чија је политичка реалност била извеснија. Војно-политичка ситуација и одлучност Краљевине Србије одредили су карактер политичке атмосфере упркос постојању одређених контаката присталица Радикалне странке са новоформираном владом Угарске. Срби, али и Буњевци, Словаци, Румуни и Русини почели су да формирају своје народне одборе често, и у мешовитом саставу у зависности од локалног распореда етичке структуре становништва.

У Суботици и Сомбору су крајем октобра основани мешовити Српско-Буњевачки народни одбори. У Панчеву су у оснивању Одбора учествовали и Срби и Мађари и Немци и Румуни, али је временом дошло до националне поделе услед различитих политичких интереса. Одбор у Новом Саду претежно је био састављен од представника Срба и био је најзначајнији током присаједињења Војводине Краљевини Србији. На његовом челу био је Јаша Томић, лидер Радикалне странке.

После војног слома Аустро-Угарске у Будимпешти крајем октобра избија револуција која проглашава мађарску Демоктратску Републику и на власт доводи опозицију предвођену Михаљем Кораљем. Кораљи је сматрао ако откаже савез са Немачком, раскине унију са Аустријом, призна немађарском народу политичка права и усклади земљу са Вилсоновим тачкама одржати територијалну целовитост. Подлога за то је био и споразум Мађарске са Атантом. Војна конвенција о примирју, потписана је између делегата команде савезничких војних снага и представника нове владе Мађарске, 13. новембра 1918. године. Одредбама Конвенције целокупна цивилна управа са администрацијом у Банату, Бачкој и Барањи остала је у надлежности мађарске владе. Савезници су признали Кораљија као преговарача, али нису подржали његове политичке захтеве или утицали да се ублаже територијални захтеви победничких држава (Србије, Румуније и Чехословачке). У државама, смењени су мађарски месни чиновници (у Банату, Бачкој и Барањи су народни одбори свуда смењивали представнике старе власти).  Нова мађарска влада полушала је да широким обећањима приволи немађарски народ да живи у оквирима прокламованих граница нове независне мађарске државе. Велики отпор намерама мађарске владе, респективна снага српске војске и околности на међународној политичкој сцени (Вилсонов програм, 14 тачака о праву народа на самоопредељење) оснажило је југословенску идеју. До краја новембра већи део Војводине био је испреплетан мрежом Народних одбора који су, без обзира на искушења, деловали поприлично организовано, кохерентно и посвећено. Таквом заједништву увелико је допринела и амбиција Мађара, али и политичка неодлучност Немаца. Међутим, већ у новембру и децембру 1918. године, Мађарска потпуно губи контролу над јужним и северним територијама на које је претендовала.

Становништво Војводине налазило се у политичкој квадратури круга оивиченој политичким вољама Срба, Буњеваца, Хрвата, Словака и Русина са једне стране, Мађара, Румуна и Немаца са преосталих страна.

На Новосадском одбору 17. новембра 1918. године, обављене су припреме  за доношење политичке одлуке о начину уласка Војводине у састав нове југословенске државе. Напетост током припрема конференције и самог тока седнице указује на размимоилажење у политичкој мисли на простору Бачке, Баната и Барање тада је дошло до „судара“ двеју раније поменутих концепција о уједињењу. Једна је била за директно спајање Војводине са Србијом, док је друга била за повезивање Војводине са Народним вијећем Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, а потом стварање јединствене јужнословенске државе са Краљевином Србијом. На конференцији се дебатовало само о једној тачки, а то је питање како извршити прикључење Војводине након отцепљена. Прву реч је добио Петар Коњовић као изасланик из Загреба. Он је према директиви, а на основу изјаве Момчила Нинчића, министра иностраних послова предложио да се Војводина прикључи Загребу, односно Хрватској, а не Београду односно Краљевини Србији. Међутим, на овакво излагање Петра Коњовића бурно реагује Јаша Тмић који је такође тврдио да је и он добио одобрење од Нинчића о присаједињену Војводине Србији. Др Жарко Миладиновић и, такорећи сви остали, били су мишљења да се Војводина прикључи Србији. Дебата је достигла врхунац када је др Стјепан Матијевић (председник Буњевачке матице у Суботици и заступник Буњеваца) делегат из Суботице подржао предлог из Загреба односно Петра Коњовића…. Настаје жучна дебата. По многима ова дебата беше први знак сукоба ‘великосрпске’ и ‘југословенске’ идеје која се протеже кроз свих 23 године постојања Југославије“.

Победа националних идеја остварен је на „Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ одржаној 25. новембра 1918. године. На Великој Народној скупштини коначно и сјајно је победила теза Јаше Томића. Тој победи много је допринео и Блашко Рајић топлим и фулинантним патриотским говором пледирајући за предог Јаше Томића. И тако је уз неописано одушевљење донешена резолуција. У раду скупштине учествовало је 757 посланика. Међу њима било је 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, три Шокца, два Хрвата, шест Немаца и један Мађар. Бројност делегата и њихов организован долазак у Нови Сад илустровао је солидну организацију, пре свега, српског становништва, али и потпуно одсуство несловенског живља. Демократски принцип није био испоштован на избору за Велику народну скупштину, јер припадници несловенских мањина као што су Словаци, Русини и Чеси, ту треба истаћи да Мађари и Немци нису били третирани као мањински народ, нсиу имали право гласа. Шта више, Словени нису учествовали у избору посланика. Због тих околности избор скупштинских представника се ослањао на већинску политичку вољу словенског становништва, понајпре Срба у Војводини.

Одлуке Велике народне скупштине:

  1. „Молимо владу братске Србије да на Конференцији о миру заступа наше интересе.
  2. Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност и напредак у сваком правцу не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима који с нама живе.
  3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежњу свију Југословена, јер је и нама искрена жеља да српска влада, удружена са Народним вијећем у Загребу учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије.
  4. И зато да би ова скупштина помогла са своје стране остварити јединствену државу свију Срба, Хрвата и Словенаца, бира два члана који ће стојати на услузи српској влади: Јашу Томића (Нови Сад) и Блашка Рајића (Суботица) и бира два члана који ће стајати на услузи Народном вијећу у Загребу: др Јована Манојловића (Суботица) и Васу Стајића (Нови Сад).

 

Допунске Одлуке:

  1. Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама обезбеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијаују своје биће. А исто тако, захтева скупштина ова, да се оним Србима, Буњевцима и Шокцима, који и даље остају изван наших граница у другим државама, обезбеди право заштите мањина, њихов народни опстанак и развитак на начелу реципроцитетеа.
  2. Банат, Бачка и Барања у границама које повуче Антантина балканска војска, проглашавају се данас 25. новембра 1918. на Народној скупштини у Новом Саду, на основу узвишеног начела народног самоопредељења, отцепљени како у државноправном тако и у политичком погледу од Угарске. Због тога Народна скупштина поставља Велики народни савет којем је извршни орган Народна управа. Народни савет чине 50 чланова изабраних из ове Народне скупштине. Народни савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну управу и врши надзор над њом.“

Одлукама скупштине (које су биле у супротности са одредбама Војне конвенције о помирењу због политичких околности које су се у то време наметале) Војводина је присаједињена Краљевини Србији и формирани су нови органи управе – Велики народни савет и Народна управа.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language