СРПСКИ НАРОД И ЈУГОСЛАВИЈА ОД 1918. ДО 1941. ГОДИНЕ

23/02/2021

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

 

Након великог тријумфа, који је постигнут победама српске војске и савезничких снага на Солунском фронту, у септембру и октобру 1918. године, Централне силе у Великом рату биле су поражене. Од оснивања, пробој потцењеног Солунског фронта извојевао је победу Сила антанте, а српски народ, његова војска и држава, у тим „најтрагичнијим и најславнијим данима“, отелотворили су давнашњу мисао етничког колективитета, „сањану“, још од Косовског боја, а посебно од српске револуције, препорода српске нације и изградње националног идентитета, о ослобођењу целокупног српског народа на његовом целовитом етничком и духовном простору од туђинске власти и политичком уједињењу српства у јединствену државну заједницу. Од почетка рата, посебно након славних српских победа против аустроугарског, немачког и бугарског агресора у 1914. години (Церска и Колубарска битка) и 1916. години (Битка на Кајмакчалану), у новој геополитичкој и војно-политичкој прерасподели моћи, у нашем случају на Балкану, српска политичка елита, а посебно интелектуално-академска, као важан сегмент ратног програма Србије, домаћој и светској јавности представила је циљ који је садржан у идеји о политичком уједињењу свих јужнословенских народа.[1] Влада Николе Пашића и регент Александар Карађорђевић, испоставили су дати циљ, као део свог ратног програма, у време када није било извесно која ће зараћена страна у Првом светском рату однети победу, те су укључивањем „југословенског програма“ и идеје о југословенству у сопствени ратни циљ, намеравали да подигну углед Србије и српске војске у очима савезничких влада и тамошње јавности, као и да афирмишу капацитете свог утицаја у значајнијем делу словеначких и хрватских националних елита у непријатељској Хабзбуршкој монархији, као и у ширим слојевима тамошње јавности, ради подривања ратних потенцијала противника, пре свих у духовно-етичком погледу.[2] Наравно, у периоду када је свест о могућности реализације тог ратног програма била изразито минимална. Када је реализована одлука о формирању прве југословенске државе (Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, од 1920. године, Краљевине СХС и од 1929. године, Краљевине Југославије), политички захтеви Николе Пашића, свакако усаглашени са Двором, о тзв. „омеђивању“ српских, хрватских и словеначких земаља у новој држави, нису добили подршку великих сила.[3] Одговорни државници, Александар Карађорђевић и Никола Пашић били су свесни геополитичког положаја српског народа, те су прихватили, како саму југословенску идеју, тако и начин њене реализације, као и њену структуру.[4]

Прва југословенска држава настала је Прводецембарским актом 1918. године, на основу норми које су биле усвојене у Крфској декларацији из 1917. године. На основу Видовданског устава из 1921. године, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је детерминисана као унитарна, централизована, уставна и парламентарна монархија са снажним уделом владара у доменима извршне, делом и законодавне власти, као и са развијеним моделом локалне и регионалне самоуправе (народне самоуправе), наслеђеним из Краљевине Србије.[5] Од почетка постојања, па све до њеног краха у Априлском рату 1941. године, југословенска држава тешко је функционисала. У централном фокусу проблема у вези са њеном функционалношћу налазило се питање уставног устројства и државног уређења, а узрок ових проблема налазимо у односу хрватских националних елита према нерешеном питању сврсисходности постојања југословенске државе. За српске политичке и уопште националне елите, као и за огромну већину српског народа, који су баштинили богато наслеђе потпуно изграђеног национално-духовног идентитета и грађанске свести, а са традицијом самосталног државотворног и државоправног развитка још од средњовековне епохе, Југославија и њена идеја представљали су завршни чин или дефинитивно решење српског националног питања.[6] Хрватски, делом и словеначки народ и њихове елите нису поседовали наведене одлике у развоју њихових политичких култура. Свакако, принципи самосталног државотворног развитка били су им потпуно страни. Међутим, управо у датом периоду завршавао се процес изградње хрватског националног идентитета.[7] Од 1918. године до 1991. године, његове националне елите (изузев неколицине политичара и интелектуалаца), Југославију су посматрали као потребан/неопходан (Хрватска сељачка странка, предвођена Стјапаном Радићем и Влатком Мачеком, а касније комунисти и хрватски социјалдемократи) или непотребан корак у стварању независне хрватске државе у складу са принципима из њихове идеје о „хрватском историјском и државном праву“ (десничарски правашки елеменат, касније предвођен Антом Павелићеми усташким покретом, потом делатношћу данашњег ХДЗ у Републици Хрватској). Уз све, хрватски народ је живео у оним деловима нове државе, који су имали потпуно различито друштвено-економско уређење и политички систем у односу на Србију, наслеђен из постфеудалне Аустрије и Угарске и то са елементима преживелих феудалних односа. Југославија је била држава са неколико различитих и међусобно неспојивих политичких, привредних, монетарних, просветних, правосудних, и других система. Пуна унификација тих система постигнута је (у највећој мери), тек после Шестојануарске диктатуре краља Александра Ујединитеља из 1929. године, када је „декретском делатношћу“ државног руководства постигнут неки виши степен државноправне интеграције, који није успео у претходној деценији „југословенског парламентарног живота“. У првој фази постојања југословенске државе (1918 – 1929, године), политички живот био је разрован у тешким сукобима између српских грађанских политичких странака (које су, углавном све, усвојиле идеју југословенства у својим програмима), пре свих Пашићеве Радикалне странке, које су стајале на становишту да би Југославија требало да фунционише на унитаристичком принципу у погледу државног уређења, централистичком принципу, када је реч о организацији власти и управе и на принципу идеје о „троименом“ или „тропленом“ народу, када је реч о идеолошким принципима. Наравно, уз постојање већ развијеног модела народне и локалне самоуправе. Сматрали су да су ови принципи једина брана политичком и економском партикуларизму и сепаратизму, који је егзистирао код хрватских политичких елита и у појединим историјским покрајинама, које су постојале пре свега у оквиру Аустроугарске. Хрватске политичке странке и елите (са постфеудалном и недовољно развијеном грађанском свешћу), делом и словеначке, стајале су на становишту да би Југославија требало да буде уређена на основу федералног/конфедералног модела, у погледу принципа државног уређења и са врло нејасном и слабом подршком идеји о „троплеменом народу“, у погледу идеолошких принципа.[8] У сукобима око ова два модела уређења Југославије, потрошени су драгоцено време и енергија, у којима је државни врх оличен у положају владара, углавноим заступао „радикалски принцип“.

Након убиства Стјепана Радића и представника Хрватске сељачке странке у Народној скупштини, 1928. године, краљ Александар и политичке снаге окупљене око Двора (тзв. „дворски радикали и демократе“), а уз подршку европског версајског поретка, одбацили су идеологију „троплеменог народа“ и након увођења Шестојануарске диктатуре и октроисања Устава из 1931. године, афирмисали су идеју о „југословенском интегрализму“, који је апсолутно негирао постојање засебних националних идентитета у држави. У другој фази развоја прве југословенске државе, Краљевина Југославија је устројена као унитарна, уставна монархија са снажном улогом владара у законодавној и извршној власти, где је држава управно-административно уређена, тако што је основано девет бановина, као јединицама управе и са организацијом широке локалне самоуправе у њима. Краљ Александар сматрао је да ће политиком југословенског унитаризма и интегрализма сломити крила хрватском сепартизму и „покрајинским партикуларизмима“. Међутим, након његовог убиства у Марсеју 1934. године (недело усташког покрета, почињено у сарадњи са бугарашком терористичком организацијом ВМРО, а са подстицајем и иницијативом из Мусолинијеве фашистичке Италије), ова фаза развоја југословенске идеје и државе била је окончана. Још пре смрти краља Александра, од времена обнове политичког живота у земљи, после диктатуре, настављени су сукоби у вези са сврхом постојања југословенске државе, као и њеног државног уређења, који су иницирани разорном делатношћу ХСС. Влатко Мачек и ХСС до 1941. године стварају, такорећи, паралелни политички систем у деловима још увек непостојеће Хрватске. Формирају паравојне формације (Хрватска сељачка и грађанска заштита и стража), шире антисрпску хистерију у „хрватским земљама“ и паралишу политички живот и политичко-правну структуру Југославије. Нажалост, готово све српске грађанске партије (у једном тренутку чак и делови радикала), саглашавају се са хрватским политичким ставовима о потреби „преуређења државе“. У својој борби против режима, а за сопствени долазак на власт, српске грађанске странке (Демократска странка, Савез земљорадника, старорадикали), нису разумеле да се тако боре за остварење „хрватског политичког модела“ Југославије, као прелазне фазе у коначном остварењу „идеје о хрватском историјском и државном праву“, тј. у стварању самосталне хрватске националне државе на просторима за које су њихове елите сматрале да припадају хрватском народу. На тај начин, судбина два милиона Срба на просторима данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине, била је препуштена на (не)милост хрватских политичких елита, које су у свом деловању биле под снажним утицајем Римокатоличке цркве. Неке и деклеративно, српске грађанске странке усвојиле су тезу да је тадашња Југославија, заправо изум „великосрпске хегемонистичке свести“. Када су у питању српски национални интереси и решавање, већ отвореног српског националног питања, српске грађанске странке нису имале став. Желеле су само да Југославију преуреде на тај начин да она у будућности буде децентрализована, по могућству, федерализована (са пет до седам федералних јединица-покрајина) држава, која почива на парламентарно-демократским начелима у организацији власти и државном уређењу.[9]

Једини период консолидованог политичког живота и значајније функционалности прве Југославије (у другој фази њеног постојања), био је у периоду мандата владе Милана Стојадиновића, великог државника и последњег великана српске политичке школе у XX веку. Успешним економским реформама обуздао је привредну и социјалну кризу у земљи, а вештим и мудрим потезима у области спољне политике (успостављање сарадње са архинепријатељима југословенске државе – фашистичком Италијом и нацистичком Немачком, уз очување пријатељских и савезничких односа са Француском и Великом Британијом), успео је да неутралише „хрватско питање“, те да хрватским политичким елитама „пресече везе“ са иностранством. У трећој фази постојања прве Југославије, све у циљу очувања јединства државе, Милан Стојадиновић покушао је да афирмише идеју југословенства на интегралистичком принципу, уз признање постојања засебних националних идентитета три народа (модификовани старорадикалски принцип уређења земље). Нажалост, за ову политику није добио подршку одавно политички импотентних српских грађанских странака, које нису поседовале свест о политици, као о вештини могућег. Југославија, а и српски народ са њом (као и због ње), срљао је у своју пропаст.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Батаковић, Душан (2010). Нова историја српског народа. Београд: Наш дом — L’age d’Homme.

Бецић М. Иван, Финансијска политика Краљевине СХС, Београд 2003.

Димић, Љубодраг (1996). Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941. 1. Београд: Стубови културе.

Klajn, Lajco (2007). The Past in Present Times: The Yugoslav Saga. University Press of America.

Матковић, Хрвоје (2003). Повијест Југославије: (1918—1991—2003.). Загреб: Наклада Павичић.

Mitrović, Andrej (1969). Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.

Ратко Марковић, Уставно право и политичке институције, ИПД Јустинијан, Београд, 2006.

Радојевић, Мира (1994). Удружена опозиција 1935-1939. Београд: Институт за савремену историју.

Радојевић, Мира (2019). Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941. 1. Београд: Српска књижевна задруга.

[1] Срба, Хрвата и Словенаца. У датом периоду није било других нација у групи јужнословенских народа, које би биле конституисане на основу грађанских принципа препорода националног и духовног идентитета. Такође, због снажног антагонизма који је владао између Србије и Бугарске пре, а посебно после Балканских ратова, из идеје о југословенској интеграцији, бугарски народ, углавном је искључиван.

[2]Идеја југословенства није била аутентична духовно-идеолошка, нити политичка мисао српског народа и његових елита. Оригинално, идеја југословенства настала је у емигрантским пољско-чешким интелектуално-политичким круговима, још пред крај прве половине XIX столећа. Готово листом, поменути кругови припадали су британском обавештајно-безбедносном апарату, који је путем афирмисања ових идејних постулата о југословенству, намеравао да спречи ширење утицаја Руског царства преко политике панславизма на словенске народе у Хабзбуршкој монархији и уопште у Европи. Из разлога спречавања политичког, привредног и духовног утицаја Санктпетербурга (касније Москве), са Истока, као и Немачке, са Запада, на геополитички положај и процесе у средњој Европи, од отварања Источног питања (питање наслеђа Османлијског царства у југоисточној Европи), Хабзбуршку монархију, односно Аустроугарску од 1867. године, колоквијално су називали и „британска пешадија или копнена војска у Европи“. Аустроугарска уклапала се у британску геополитичку визију устројства централне и југоисточне Европе (од Балтика до Егеја и Јадрана), као „тампон зоне“ или cordon sanitaire овог простора, између Русије и Немачке, а са улогом званичног Лондона (у садејству са званичним Паризом од 1918. године, а касније и званичним Вашингтоном), као „врховног надзорника“ над већином културолошко-духовних, војно-стратешких и геополитичких процеса у овом „политички трусном“ делу европског континента. Из датих разлога, питање опстанка Аустроугарске (упркос свим њеним структуралним слабостима и парадоксима), није ни постављано све до 1918. године. Међутим, након уласка САД у Први светски рат и на велику геополитичку позорницу планете, те стихијског ширења америчког економског и политичког утицаја у Европи, а на основу доктрине из чувених „14 тачака програма Вудроа Вилсона“ (права „малих народа“ на самоопредељење), дошло је до рушења Аустроугарске, која је била поражена сила у Великом рату. Под снажном доминацијом САД, на Версајској мировној конференцији 1919. године, успостављен је нови европски поредак. Међутим, идеја и политика Велике Британије и савезничких, западних сила о „санитарном кордону“ у централној и југоисточној Европи (то је била политика Велике Британије још од Славне револуције из 1688. године), није напуштена. Напротив! Уместо, Аутроугарске, државе, за коју је Винстон Черчил касније говорио: „… да није постојала, требало ју је измислити…“, створена је Југославија (уз Чехословачку, Пољску, итд), која је потом, 1921. године и 1934. године, системом војно-политичких савеза са централноевропским и балканским државама, уклопљена у савез Мале антанте и Балканског савеза. У геополитичком погледу, тај систем требало је да замени улогу негдашње Аутроугарске, односно да заштити „версајски поредак“ у овом делу Европе. Ово је суштински разлог због којег је настала Југославија. Једина разлика у реализацији југословенске идеје пре Првог светског рата и у версајском систему колективне безбедности, после Великог рата, налазио се у чињеници, да је некаква јужнословенска државна творевина првобитно замишљана у оквиру Аутроугарске, дакле под „хабзбуршким жезлом“, а после као политички независна држава. Наравно, почетком XX, посебно после Балканских ратова и победа српских држава, Србије и Црне Горе над Турском и Бугарском, порастао је ентузијазам у вези са југословенском идејом код дела српских, словеначких и мање код хрватских националних елита (иако је код ових потоњих био снажније заступљен до почетка XX века). У ширим слојевима друштава код јужнословенских народа, ова идеја није имала снажно упориште, посебно није у тој судбоносној 1918. години. Осим што се српски народ у банској Хрватској, Славонији, Далмацији, од 1908. године и анексије БиХ, и у Херцеговини и Босни, налазио под страшним притиском погрома иницираних и спровођених од стране десничарских (у смислу савремене политичко-идеолошке терминологије), правашких елемената у хрватској политичкој елити и интелигенцији (који су постајали све доминантнији), српски и хрватски народ (осовина заједничке југословенске државе), практично се нису ни познавали, а у складу са историјским околностима сопствених државотворних наслеђа и духовно-идентитетских традиција, развијали су се на потпуно различит начин, чак и међусобно супротстављен.

[3]Сведочење владике Николаја Велимировића, изнесено Драгиши Цветковићу, каснијег југословенског премијера, у вези са негативним одговором Лојда Џорџа, британског премијера, на питање Николе Пашића о међуетничком разграничењу унутар Југославије, 1918. године.

[4]Само да нагласимо, никада, нигде (свакако не у званичној, па ни у незваничној форми), а посебно то нису учинили путем фамозног Тајног лондонског уговора из 1915. године, савезници из Антанте, нису Србији нудили некакву Велику Србију, нити је та идеја икада и постојала, као званична државна политика.

[5]Такође, развијени парламентаризам је била једна од доминантних категорија у животу српских грађанских, политичких партија.

[6]Из датог разлога, у наредним деценијама, српске политичке елите и интелигенција, углавном, нису се више ни бавили решавањем српског националног питања, што је хрватска политичка елита веома вешто искористила.

[7]У устројству националног идентитета, хрватске политичке елите и интелигенција, у другој половини XIX века обликовали су у фамозну идеју и политику о „хрватском државном и историјском праву“. Управо је „политика државног и историјског права“ постала онај потребни елемент интеграције хрватског политичког, касније и националног идентитета. Све хрватске политичке опције и организације, само употребом различитих приступа, односно разноврсних методологија рада, заступале су поменуту политику. Начела развоја грађанског друштва, заснована на мислима о слободи, братству и једнакости, нису представљала превасходну окосницу генезе и афирмације грађанског и националног идентитета хрватства у Тројединици XIX века, односно она су подразумевана само за оне групације популације које су, сходно идеји о „историјском и државном праву“ улазили у састав постфеудалне платформе о јединственој „хрватској политичкој нацији“. Као што је и идеја о „хрватској политичкој нацији“ у грађанском друштву била заснована на архаичном, феудалном поимању питања припадности етничкој, народносној скупини у складу са нормама lex originis, тако су и засебна, појединачна и колективна права српске националне заједнице, перцепирана као „незаконита“ или без утемељења у „историјском и државном праву“ хрватског народа.

[8]Хрватске политичке елите (ХСС) имале су став да би Југославију требало уредити као федеративну или конфедеративну заједницу и то у складу са „хрватским историјским и државним правом“, где би међунационална међа између Срба и Хрвата ишла, углавном, у долинама река Дрине и Дунава. Разумљиво, сматрали су да све југословенске земље које су се простирале западно од ове замишљене линије, требало би да припадају хрватској јединици (укључујући и Словенију), а источне (без Војводине) српској јединици. Поред овог модела, афирмисали су и могућу идеју о устројству (ако први модел не буде прихваћен) Југославије на федералном принципу, где би била формирана федерација од шест до девет савезних јединица, са веома оскудним надлежностима савезне, државне власти. Управо, овај принцип је победио (са неколико модификација), приликом конституисања друге, Титове, социјалистичке Југославије, после 1945. године, односно, добио је подршку, тада владајућих, југословенских комуниста.

[9]У датом периоду, са животне и историјске сцене, већ су „отишли“ велики српски државници и политичари, попут краља Александра I Карађорђевића, 1934. године, Николе Пашића, 1926. године, док су се други налазили у веома одмаклом животном добу, попут Љубе Давидовића или Аце Станојевића.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања