Српски национални идентитет у Црној Гори у другој половини XX века; борба за опстанак

26/02/2020

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Политичко-културни идентитет прокламован од дела владајућих елита и номенклатура у данашњој Црној Гори имају своје дубље корене, свакако дубље него што то данас сматра један део необавештеног света склоног да узроке том покрету тражи у политичким збивањима последњих година. Његова идеологија није рођена у Црној Гори, већ је унесена са стране. Суштина таквог покрета је у покушају, насталом уочи Другог светског рата у оквиру нацистичко-фашистичких пројеката разбијања Југославије и српске етничке целине, да се Црној Гори наметне сасвим нови културни и духовни идентитет – путем идеолошке пропаганде, образовних програма, културних установа, уметности, научног рада и мноштвом сличних активности. Прави корени политичко-културне сепаратне свести не могу се разумети без ширег идеолошког и културног амбијента 20. века – амбијента у коме постоји Црна Гора и српски народ у њој. Црногорски национализам и сепаратизам израстао је на старој стратегији разбијања српског етничког, културног и духовног простора, и није успевао да ухвати било какав корен у Црној Гори све док није силом наметнут током и после Другог светског рата. Творци тог идеолошког концепта проистекли су из бечких и пештанских државних канцеларија, попут Ђуле Андрашија, Бењамина Калаја, Лајоша Талоција, затим из њихових сателитских центара, као што је Загреб, а разуме се и других суседних центара, у првом реду Рима као седишта Римске курије. Основни циљ те стратегије био је онемогућавање српског националног уједињења свим средствима и стварања јединствене српске државе, али и свих облика снажнијег српског духовног и културног повезивања. Мноштво различитих политичко-културних мера те стратегије могло би се свести на два основна правца активности: као прво, српску склоност ка регионализму и партикуларизму (истина уочљива у средњем веку, а добрим делом ојачана дуготрајним животом у разним државама под туђинском влашћу) треба свим средствима продубљивати и политички експлоатисати; и друго, верске поделе и културне разлике међу Србима, проистекле из живота под туђинском влашћу, треба непрекидно наглашавати и давати им посебна политичка значења.

На овом послу се радило већ током 18. века, са првим озбиљнијим плановима о преуређењу југоисточне Европе у духу политичких интереса Аустрије, али и других западних сила. Тај рад је врло уочљив након српске револуције 1804. године, а долази до пуног изражаја – плански, организовано и делотворно након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године. Није реч само о пројектима политичке природе: реч је о широком фронту активности које су поред класичних политичких, војних и економских мера, у први план стављале и научноистраживачки и културни рад; у тим областима се напрекидно провлачила суптилна стратегија, увек теже уочљива, пометње у плановима противника, са основним циљем да се прихвати пожељни лажни идентитет који ће бити у функцији политичких планова Хабзбуршке монархије. Таква је, поред осталог, била идеологија бошњаштва, са ослонцем на богумиле, али и многи други пројекти који су се тицали нарочито Старе Рашке, Косова и Метохије, Македоније и других области у којима је живео српски народ. За све време постојања независне Црне Горе нико у Црној Гори није доводио у питање општепознату чињеницу да су Црногорци део српског народа у Црној Гори. Говоримо о Старој Црној Гори. Већи део данашње Црне Горе, почевши од Бањана, преко Пиве, Дробњака, Васојевића, затим Полимља и Потарја (Беране, Бијело Поље, Пљевља) је и иначе насељавао српски народ у својим историјским областима, Старој Херцеговини и Старој Рашкој. Чак ни веома искључиви хрватски идеолог др Иво Пилар (псеудоним Судланд), о коме ће касније бити речи, узор хрватског усташког покрета и црногорских сепаратиста, није могао уврстити Црногорце у посебан народ. Он пише: „Познајемо четири народа Јужних Славена: Словенце, Хрвате, Србе и Бугаре.“

Први покушај да се Црногорци прогласе посебном нацијом у односу на Србе долази уочи Другог светског рата из пера Савића Марковића Штедимлије, следбеника идеја хрватских идеолога Анте Старчевића и Јосипа Франка, утемељивача идеологије хрватског усташког покрета. Штедимлија је рођен у Стијени, у Пиперима, 1907. године, гимназију је учио у Подгорици и у више места у Србији, а права и филозофију студирао је на Универзитету у Загребу. У исто време када и Штедимлија, са нешто другачијим аргументима, ту идеју заступају југословенски комунисти, нарочито у годинама уочи Другог светског рата, када стари хабзбуршки концепт дезинтеграције српске етничке целине постаје званични програм Комунистичке партије Југославије. Да ли случајно или не, тек пада уочи да се врхунац Штедимлијиног политичко-пропагандног рада временски поклапа са политичко-пропагандним радом КПЈ, у периоду 1937-1941. године. Средњоевропски римокатолички клерикализам, који чини окосницу већине политичких снага тога региона – били они „леви“ или „десни“, лежи у корену идеје црногорске нације, иако то на први поглед може изгледати парадоксално. Њега је политички најдоследније уобличио већ поменути хрватски политичар др Иво Пилар који је под псеудонимом Судланд објавио у Бечу 1918. године обимно дело Јужнословенско питање и Светски рат – приказ целокупног питања. Књигу је потом на хрватском језику објавила Матица хрватска, у Загребу, 1943. године, а ново издање објављено је у Хрватској и 90-их година овога века.

У својим политичким разматрањима са позивом на наводне историјске изворе, Савић Марковић Штедимлија темељи целу своју конструкцију на гледиштима Ива Пилара. Суштина те конструкције је у следећем: Црногорци су потомци „црвених Хрвата“, јер је Дукљанска област била део „Црвене Хрватске“, они су у културном погледу део западног света, па иако су у неким приликама били принуђени да прихвате српско име, пише Штедимлија, они у суштини нису никада напустили свој западни културни идентитет. Пилар, чији је омиљени писац баварски историчар Јакоб Фалмерајер, један од водећих идеолога непомирљиве борбе против свега што је православно и руско, као што је Анте Старчевић, узор Штедимлијин, полазећи од Теодосијеве поделе на Источно и Западно римско царство 395. године (својим синовима – Аркадију и Хонорију) и наглашава, говорећи да је римска провинција Далмација „од Београда на Дунаву до Скадра” била придружена Западу. Када говори о досељавању Словена и уопште „јужнословенском питању“ Пилар, за разлику од Штедимлије касније, наводи, као што је већ изнето, само четири народа. Али, истиче да се Дукља развила из „Црвене Хрватске“ („која је првотно хрватска насеобина“), и која је у почетку обухватала „данашњу Херцеговину и Црну Гору“. Захваљујући јаком византијском утицају, пише Пилар, потиснут је утицај католичких Хрвата. Придолажењем Срба у Дукљу (Зету) ојачао је српски елемент „толико, да од 11. ст. не можемо Дукљу више сматрати чисто хрватском него мијешаном хрватско-србском државном творевином“. У следећим вековима Дукља је своју судбину везала са Рашком „с којом бијаше геополитички боље везана него с осталом Хрватском“. Овако, пише Пилар, „припаде Дукља постепено све више у дјелокруг србског утјецаја. Постаде у неку руку другим политичким средиштем србског народа. Али првотно хрватско насељење као етнички момент и јаки утјецај католицизма ударили су овом подручју тако неизбрисиво, посебно обиљежје, да се Дукља, касније Зета, кроз читаву србску повиест јавља као посебна индивидуалност, која обично стоји у некој противности са етничким средиштем у Рашки. Ови разлучни елементи показали су се тако јакима да их до данас није било могуће свладати, па тако видимо још и данас покрај праве Србије још и Црну Гору, насљедницу некадање Дукље и Зете“. У закључку савремених политичких разматрања Пилар истиче да су Срби, помоћу „бољег црквено-политичког устројства“ отели Бугарима и Хрватима већа подручја: „Хрватима отеше данашњу западну Србију, некадашњу Дукљу, а једна од главних сила која је довела до данашњег рата (Први светски рат – С.Т.), јест загрижено настојање Срба, да Хрватима коначно отму и Босну и Херцеговину“.

Ово дело је очигледно главни извор целокупног Штедимлијиног концепта црногорске нације. Тај дух провејава и у другим његовим, углавном пропагандистичким радовима. После брошура Горштачка крв – Црна Гора 1918-1928 (Београд 1928), Антикрлежијанци или како их код нас зову – „марксистичке“ критике (Крагујевац 1933), Штедимлија пише и брошуре као што су Школовање црногорске омладине (Загреб 1936), Русија и Балкан (Загреб 1937) и Црвена Хрватска (Сплит 1937). Године 1937. у издању Политичке библиотеке „Путови“ у Загребу је објављена Штедимлијина брошура Основи црногорског национализма (127 страна). Књига има три дела: Црвена Хрватска и њени културни трагови; Претапање имена Црвена Хрватска у Црна Гора; Између два национализма. За мото књиге узети су стихови Ивана Мажуранића. Културно-политичку судбину Црне Горе Штедимлија већ на почетку изводи из њеног географског положаја: „Затворена са истока и са сјевера високим планинским вијенцима (Проклетије, Комови, Дурмитор и др.) Црна Гора је била увијек отворена само према мору и, нешто проходнијим путем, према западу, преко Херцеговине.“ Већ овде, на почетку, види се да Штедимлија изневерава истину и кад је реч о географији, уколико не одговара његовој унапред задатој тези, јер скоро половина данашње Црне Горе је оријентисана према Полимљу, а вековима је била одвојена од мора. Али њему се то не уклапа у тезу коју жели да докаже наводним историјским и географским аргументима. Зато наставља у истом духу: „Благодарећи својој широкој вези морем са Западом, старо словенско становништво данашње Црне Горе било је у повољнијој могућности да пренесе у своју средину насаде западне културе и да се подвргне њеном утицају. То је био пут, којим је овамо дошло хришћанство, а затим пут којим је вјековима допирао западњачки културни утицај, чији се трагови и данас увелико опажају“.

У теоријским приступу, Штедимлија се ослања на Стаљинову дефиницију нације. Нарочити рељеф, клима, а тиме и услови живота утицали су да Црногорац стекне „нарочити физички и психички облик“. Даље каже: „Црногорци су неколико стотина година, прилично самостално издвојени, на једниственом и непрекидном територију међусобно опћили и заједнички живјели. Тако је њихова нација историјски постала заједница језика, територије, економског живота и психичке конституције, изражене у заједници свеукупне њихове духовне и материјалне културе.“ Главни Штедимлијин став темељи се на следећем закључку: „Преци данашњих Црногораца дошли су у своју земљу као Хрвати и ту, под тим именом, живјели неколико вјекова.“ Он нашироко образлаже своју тезу позивајући се углавном на Летопис Попа Дукљанина (према К. Јиречеку летопис је настао од 1160. до 1180 године). Упорно се труди да докаже да су „данашњу област Црне Горе насељавали Хрвати од доласка Словена па све до стварања државе Немањића“. Штедимлија полемише са познатим историчарима који сматрају да је Летопис Попа Дукљанина крајње непоуздан. Прибегава, затим, смешним аргументима, указујући на топониме који наводно упућују на „хрватско име“ (у колашинском срезу „Хрватске ливаде – код мјеста Тутин у Санџаку још постоји запуштено ‘латинско гробље’, које потиче свакако од католичких Хрвата“). Штедимлија настоји да оповргне и становиште познатог хрватског историчара Ферда Шишића (пореклом иначе од православних Шишића из Грбља) о овом питању: „Али ако се не може порећи – бар с ваљаним разлогом – постојање хрватског имена у Горњој Далмацији XI и XII вијека, тај резултат још не значи да је она била и саставна чест државе Хрватске , па чак ни то, да се овдје ради о етничким Хрватима у оном смислу као у Хрватској, гдје је то име било не само национално, него и политичко (државно). То значи само толико, да је и међу Србима Дукљанима било извјесне скупине народа, која се звала Хрвати, баш онако као што је таквих скупина Хрвата било и међу Чесима Х и XI вијека и међу Пољацима онога времена.“ Шишић изричито тврди да ниједно друго историјско сведочанство не потврђује постојање имена „Црвена Хрватска“, као ни то да се хрватска државна власт икада простирала на Горњу Далмацију. То Штедимлији не смета да тврди да се у оно време „за земље Црвене Хрватске био је у употреби обично назив Дукља, Приморске стране, а касније Зета“. Уласком „у састав Немањине државе нестало је 1184. Црвене Хрватске као самосталне земље”.

Иако Штедимлију не интересује историјска истина, и мада је за њега прошлост само поље доказивања његових унапред задатих политичких концепата, он ипак не може да сасвим пренебрегне опште познате историјске чињенице. Тада приступа довијањима разних врста, вероватно и сам свестан нечувеног насиља које чини над историјом народа коме припада. На једној страни каже да је Црна Гора у време Немањића „била већ у знатној мјери натруњена Србима из Рашке и прећутно се подавала србизирању, јер је у стварању једне славенске државе на Балкану видјела најсигурнију гаранцију за очување своје независности и опстанка. Њено национално идентифицирање са Рашанима под српским именом имало је карактер, не само прихватања једног заједничког државног имена више категорије по њиховом хотимичном схваћању, него и давање потпоре Немањи као Зећанину, да позивом на национално јединство створи према вани слободну и независну државу“. Пошто не може да негира чињеницу да је управо Црна Гора била баштиник великог српског епског наслеђа, косовског култа и нарочито култа Милоша Обилића, Штедимлија то објашњава тиме да „слободна Црна Гора није имала тада бојазни за своју егзистенцију од државне концепције поробљеног српског народа“. Опасност је претила од турске државене концепције и најезде, па је, домишља Штедимлија, Црној Гори у њеној ослободилачкој мисији на Балкану „било потребно да се за моменат поврати опет српском имену и да тиме освешта своје право ослободитељке“. Према њему, јединствена српска црква је била такође носилац српског имена, а протежирана од стране државе она је „била у повољној могућности да сузбија друге цркве и врши задатак наметнут јој од државе“. Али ни успех државе ни цркве у доба Немањића „није био толики, да би они могли област некадашње Црвене Хрватске прогласити српском облашћу и та имена брисати из именика земаља уједињених у заједничку државу.“ Штедимлија се позива на тврдњу хрватског историчара Клајића да је „ширењу српског имена у Дукљаниновој Црвеној Хрватској допринело још и непрестано сељење Срба у ту земљу“.

Потом следи врхунац Штедимлијиних домишљања – у виду теорије о наводно оригиналној етничкој и културној симбиози у Зети: „Зета је постепено постала засићена српским становништвом, којем је она указивала гостопримство. Док су досељеници као жртве политичких борби и ратних неуспјеха доносили јаче развијену политичку свијест и већу борбеност, дотле је код домородаца била већа културна и цивилизаторска премоћ. У помирењу ових разлика логично је било да побиједе и одрже се у земљи обиљежја политичких настојања дошљака, а културна и цивилизацијска садржина народног и државног живот и уређења домородаца. Постепено је тако створен један нови тип државе са националним именом дошљака (српским) и политичким тежњама, које су они донијели собом, а са културном оријентацијом и цивилизацијом домородаца, које су били насљедили од својих предака, Црвених Хрвата“. Дакле, „српски емигранти из Рашке“ су извршили пресудан утицај на национални преображај и преоријентацију Дукљана, својим досељавањима, под чијим утицајем „почело је да се име Хрват замењује именом Србин“. Утицај Хрвата се није могао очувати, каже Штедимлија, јер геополитички положај Дукље „није допуштао да се она сједини са Хрватском у једну државу”. Примивши „српско име Дукљани, односно Зећани нијесу били примили и остале атрибуте и одлике српског народа. Они су остали у католичкој вјери и изложени утицају запада, те су се тако изграђивали као посебан народ, макар што су имали формално заједничко име са Србима. Чак су и језично наријечје задржали исто оно које су имали и остали Хрвати (ијекавско). Путеви утицаја источне византијске културе и менталитета изграђених на балканском поднебљу под окриљем Византије били су и остали до краја за Дукљу затворени.“ Наравно, Штедимлији је најтеже да објасни откуд тако кристално јасна српска мисао и српска идеја код свих црногорских владика и државника, нарочито код Његоша, али и код Петра Првог, књаза Данила и краља Николе. Он то објашњава наводним политичким разлозима који су били узрок „што је Његош онако гласно истакао српску националност Црногораца“. Али упркос томе, каже Штедимлија, Његош је као песник у својим књижевним делима „остао чисти западњак, са најмање православног у себи“. Он је тиме одолевао „гласу своје унутрашњости“, „гласу свога срца“ који је „одзвањао западњачки на вибрације мисли којима је упућивао своју земљу ка истоку и ка Русији“. Затим следи носећа мисао ове политикантске конструкције која је, на известан начин платформа црногорског сепаратизма с циљем наметања лажног идентитета Црногораца, све до данас: „У борби ових опречности, којима је ношен кроз свој живот, он (Његош) остаје типични представник западњаштва на једном вјештачки застртом терену духом византијског православља.“ Тако јасно проговарају из ових Штедимлијиних речи сви његови узори као што су Фалмерајер, Анте Старчевић и Иво Пилар!

На крају свој псеудофилозофски приступ Штедимлија завршава следећим речима: „У коначном сукобу двију супротности исток – запад, у Црној Гори, а у недостатку оних политичких разлога, коју су наводили Његоша да се оријентира према истоку, у овој земљи данас односи тријумфалну побједу дух западне културе и цивилизације, дух одбране традиција чуваних вјековима предака данашњих Црногораца. Вођена тим духом она полази у будућност путевима којима се крећу велики западни народи, а да ли ће њено кретање бити за њима или са њима, зависиће од брзине, којом ће Црна Гора стрести са површине лица свога наслагане слојеве мртве историјске прашине, коју су за собом оставили мучни догађаји из њене дуге прошлости.“ „Мртва историјска прашина“ – то је српски идентитет Црногораца, срж целокупне историје Црне Горе, али, Штедимлији и није било стало до било какве историјске истине. Његова прича намењена је била надолазећим господарима уочи Другог светског рата: она је требало да буде улазница за нови европски поредак који су, тада у пуном замаху, стварали Адолф Хитлер и Бенито Мусолини. Међу многим бисерима Савића Марковића Штедимлије јесте и онај да су Црногорци имали своју „народну вјеру“, и своју „народну цркву“. Он је иначе опчињен идеологом хрватског усташтва Антом Старчевићем. Сматра да је Црној Гори потребан један Анте Старчевић. Старчевић се требао појавити у Црној Гори и 1912. године, када је „нестало оног турског појаса који је раздвајао Србију и Црну Гору“. Тог момента се и појавила опасност за Црну Гору. Старчевић је, каже он, повео борбу за формирање хрватског културног национализма. Својом „смјело постављеном тезом о Славосрбима он је доприњео потпуном и правилном очишћењу хрватског културног национализма од свих страних и негативних примјеса, које су га разарале и чиниле стерилним“. Црногорски националнизам „није доживио своју историјску ријеч као хрватски у Старчевићевој ријечи“, јер није имао одговарајућу културну садржину и номенклатуру. „Формирање политичког национализма могуће је само онда ако му предходи истоимени и садржајно подударни културни национализам. Завршна фаза формирања културног национализма је његов извана политички, а изнутра културни садржај, фаза у којој национализам у остварењу народне државе задобија свој дефинитивни облик и сарџај.“ Црногорска православна црква, пише Штедимлија „није била носилац и чувар српске, него црногорске државне мисли, али под српским именом“.

Главни идејни извори и инспиратори целокупне Штедимлијине списатељске делатности су екстремни хрватски идеолози попут Анте Старчевића, Милана Шуфлаја, Јосипа Франка и других. У завршетку своје брошуре о црногорском национализму, Штедимлија подстакнут Шуфлајевим речима о томе да „име хрватско, крв хрватска не значи само нацију! Хрватска крв ту значи и цивилизацију. Хрватство је синоним за све што је лијепо и добро створио еуропски запад“ изводи такође епохалан закључак о улози Црне Горе у историји: „Она је била међа, којом је ишла граница између Истока и Запада кад се дијелило велико римско царство, граница између источне и западне цркве, заправо граница између два свијета. И кад се мисли на пластику тла, на геополитичке силе и на к истоку зрачеће силе из старе црногорске културе и цивилизације, онда се не могу избјећи мисли о опасности, која пријети црногорском народу и ономе што је њему свето као и осталим цивлизованим народима од претензија завојевача.“ Завршавајући своје у широком замаху постављено фалсификовање целокупне историје Црне Горе, Савић Марковић Штедимлија у личности Секуле Дрљевића види црногорског Анту Старчевића: „Стога данас у Црној Гори, као и у Хрватској, куца једно срце и живи један јединствени дух.“ А у брошури Црногорско питање коју је објавио Црногорски национални комитет у Загребу 1941. године под окриљем нове усташке власти, понављајући старе тезе да је Црна Гора била 1918. године окупирана од стране „србијанских и француских чета“, Штедимлија у духу идеологије ондашњег новог светског поретка закључује: „Кад се исправе тешке версаилеске неправде Црна Гора ће под водством Дра С. Дрљевића у новом европском поретку, који се ствара, заузети мјесто које јој припада по заслугама и по страдањима у ослободилачкој борби.“

Штедимлија је током Другог светског рата био десна рука хрватског нацистичког вође Анте Павелића. У Загребу је 1943. године објављена и његова књига Auf dem Balkan. Године 1945. Црвена армија га је ухапсила негде у Аустрији, куда се повлачио заједно са хрватским усташама. Провео је извесно време у затвору у СССР-у. Интервенцијом руководства нове комунистичке државе враћен је у земљу. На суђењу, које је било својеврсна фарса, осуђен је на краћу временску казну и убрзо пуштен из затвора. Запослили су га у Лексикографском заводу у Загребу, под руководством свемоћног Мирослава Крлеже, чију је благонаклону подршку Штедимлија уживао све до краја загребачког угодног живота. Уосталом њих двојица су, очигледно, били у вези и пре Другог светског рата. Зар сама чињеница да је Штедимлија наставио да делује из Загреба са својих предратних позиција не говори довољно о идеолошкој клими у југословенском друштву после Другог светског рата. Разлика је само у томе што Штедимлија сада није више био толико усамљен, као пре рата. Иза њега је стајао, пре свега, Мирослав Крлежа, главни идеолог свеукупне културне политике у Титовој Југославији. Стајале су иза њега и многе политички моћне личности у државном и партијском руководству Југославије и Црне Горе. Видело се то нарочито око акције рушења старе Његошеве капеле на Ловћену.

У сличном, у основи средњоевропском клерикалном духу, заснована је теорија КПЈ о Црногорцима као засебној нацији. Она проистиче из познате тезе о томе да је Југославија „версајска творевина“, и да су у њој све друге нације жртве „великосрпског угњетавања“ и „великоспрског унитаризма“. Свој најјаснији израз тај концепт је нашао у одлукама Пете земаљске конференције КПЈ у Загребу (1940). Међутим, политика КПЈ по том питању је током рата, а и после рата, била релативно обазрива, све док се нови режим није идеолошки и политички потпуно учврстио. Црногорска нација је насилно наметнута, вољом руководства КПЈ, и била је супротна не само духу званично прокламованог комунистичког интернационализма, него и духу европског концепта нације и европских националних покрета. Јединствен је пример у Европи да становници једне провинције, односно републике, практично преко ноћи постају припадници нове нације (не постоји сличан пример). Слободно народно изјашњавање онемогућено је репресивним мерама комунистичке власти. Процес однарођавања Срба у Црној Гори био је саставни део свеукупне државне и партијске политике – од уставних решења, државних и партијских докумената, до научне, просветне, образовне и културне политике. О дојучерашњем српском народу у Црној Гори није више било ни речи, као да је наједном нестао без трага. Сваки израз српске свести идеолошки је жигосан као израз „четништва“ и „великосрпства“. Српски народ у Црној Гори остао је без иједног политичког представника, без иједне научне, културне, образовне и просветне установе (српске културне установе које су постојале до Другог светског рата или су укинуте, или су промениле назив а тиме и целокупни програм свога рада). Да би се то очигледно насиље без преседана на известан начин рационализовало и било лакше прихваћено у народу, ширена је пропаганда да је свеједно тј. „ми смо и Срби и Црногорци“. На сличан начин тумачене су и административне границе међу републикама. Знамо да су касније постале гвоздене, што је и био циљ од почетка. Идеолошка индоктринацијаје ишла постепено. Требало је прво пронаћи одговарајуће историјско утемељење за нову нацију, а оно је почело да се тражи у постојању црногорске државе. Црна Гора је, наравно, била једна од двеју независних српских држава у 19. и почетком 20. века. У немачком и италијанском народу такве државе са својим династијама постојале су вековима, и у много већем броју него код Срба. Тај посао је започет писањем Историје црногорског народа из пера Јагоша Јовановића. Ту је већ учињен покушај раздвајања Црногораца од Срба. Затим следи, постепено, из године у годину све снажнија и све боље организована акција изградње новог црногорског идентитета. Већ после рата уследило је прилично масовно слање студената из Црне Горе на Загребачки универзитет. Потом следи оснивање Црногорске академије наука и умјетности у Подгорици, као додатни атрибут националне посебности. Идеолошки, нови идентитет намеће се преко Редакције енциклопедије Лексикографског завода у Загребу за Црну Гору. На челу Редакције је председник ЦАНУ, сада члан председништва тзв. Дукљанске академије наука и умјетности. Партијски, нови идеолошки правац најјасније осветљава једна изјава Владимира Бакарића о „црногорском језику“. Истовремено, сваким даном је јачала кампања у науци и култури да су Црногорци нешто сасвим посебно у односу на Србе, и то уз прећутну подршку партијског и државног центра и Црне Горе и Југославије.

Након ослобођења земље од страних окупатора у јесен 1944. године, на подручјима Старе Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке Которске, Приморја и Горњег Полимња створена је посебна федерална јединица, која је 1946. године озваничена као Народна Република Црна Гора. У исто време, нови комунистички режим је озваничио и посебну црногорску нацију, чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса црногоризације у свим областима друштвеног живота. Тиме је уједно означен и почетак организоване десрбизације, која се спровођена силом државне власти. Приликом спровођења нове националне политике, комунистички режим је уобличио тезу о историјском конституисању савремене црногорске нације путем њеног постепеног етнополитичког издвајања из ширег српског националног корпуса, чиме се желела створити идеолошка основа за трансформацију националног идентитета црногорских Срба. Ради што успешнијег спровођења нове националне политике, комунистички режим је у исто време приступио и наменском прекрајању историје српског народа у Црној Гори, што се желело остварити путем конструисања посебне „црногорске националне историје“, а тај сложени задатак је поверен историчару Јагошу Јовановићу, који је 1947. године објавио обимно дело под насловом Стварање црногорске државе и развој црногорске националности: Историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. године. Појавом овог дела, које је било наручено од стране партијског и државног апарата, постављена је основа за убрзану десрбизацију и црногоризацију целокупне регионалне историје.

Форсирани процеси десрбизације и црногоризације, који су у раздобљу између 1944. и 1948. године захватили све области друштвеног живота, досегли су врхунац у време првог послератног пописа становништва, који је спроведен у марту 1948. године. У склопу пописне кампање, партијски активисти су користили и тезу о „црногорском имену и српском презимену“, која је злоупотребљена са циљем да се народ наведе на званично изјашњавање у смислу примарне црногорске националне припадности, чиме је српски идентитет био потиснут у други план. Комбинацијом манипулације и принуде, режим је успео да оствари своје унапред зацртане циљеве. Званични резултати пописа приказивали су тадашњу Црну Гору као етнички најхомогенију федералну јединицу, са преко 90% етничких Црногораца у односу на укупан број становника, што је изазвало неверицу у стручној и осталој јавности, а додатну сумњу у исправност званичних података побудиле су вести да је целокупан пописни материјал недуго након „обраде“ уништен у погонима за прераду папира. Иако је политика десрбизације и црногоризација била спровођена уз употребу свих средстава, комунистички режим ипак није приступио озваничењу посебног црногорског језика, већ је језичку норму засновао на конструисању општег српскохрватског језика. Један од највећих симбола довршавања расрбљавања Црногораца је свакако рушење Његошеве капеле на Ловћену.

Са политичком победом у Европи снага поражених у Првом и Другом светском рату, цела идеолошка стратегија у погледу Срба и југоисточне Европе враћа се још радикалније старим идејним изворима – гледиштима Анте Старчевића, Шуфлаја, Ива Пилара, Штедимлије и широког круга њихових следбеника који су били носиоци средњоевропског освајачког духа у Југоисточној Европи. У Црној Гори иницијативу је сада преузела тзв. Дукљанска академија наука и умјетности, која није ништа друго него истурено оделење Хрватске академије знаности и умјетности у Подгорици. Један од њених првих људи, др Ротковић, тврди још радикалније од Штедимлије да су Црногорци „стари словенски народ, западнословенског поријекла, западни сусједи Пољака, с којима имају заједничку ијекавицу“. Црногорци су, пише овај идеолог црногорског сепаратизма, „дошли на јужни Јадран послије 568. године“. Све оно што данас ради тзв. ДАНУ, Матица црногорска, и група људи окупљених око тзв. „Црногорске Православне Цркве“ показује да политичко-културни сепаратизам у Црној Гори данас иде много даље од својих предходника у фалсификовању свеукупне политичке, културне и духовне историје српског народа у Црној Гори. Главни удар тога покрета усмерен је на српски културно-духовни идентитет Црне Горе, а имајући у виду чињеницу да тај покрет има данас и финансијску и политичку подршку са стране, разоткривање његовог правог циља требало би да буде и организовано и свеобухватно. Темељ тој активности треба да буде научна истина.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Алексић, Будимир (2002). Црвено-Црна Гора: О унијаћењу и кроатизацији Црне Горе некад и сад. Никшић: Омладински интелектуални центар.

Алексић, Будимир (2006). Православље на простору данашње Црне Горе од 1219. до 2006. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 13—38.

Маркуш, Јован Б., ур. (2007). Бијела књига: Референдум у Црној Гори 2006: Зборник докумената. Подгорица: Народна мисао.

Матовић, Веселин (2012). Ноћ дугих маказа: Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност. Никшић: Матица српска, Друштво чланова у Црној Гори.

Матовић, Веселин (2013). Ћирилица и латиногорица. Подгорица: Књижевна задруга Српског народног вијећа.

Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.

Милачић, Баћко Ј., ур. (2014). Насиље над српским језиком: Зборник радова. Подгорица: Књижевна задруга Српског народног вијећа.

Стојановић, Јелица, ур. (2012). Српско језичко насљеђе на простору данашње Црне Горе и српски језик данас. Никшић: Матица српска, Друштво чланова у Црној Гори.

Стојановић, Јелица (2016). Данашња питања, проблеми и задаци србистике у Црној Гори и могућности језичког планирања. Зборник Института за српски језик САНУ. 3: 83—94.

Стојановић, Јелица (2017). Статус српског језика и ћирилице у Црној Гори данас и неопходност јединства српског језичког подручја. Српски језик и ћирилица данас: Зборник радова (PDF). Вишеград: Андрићев институт. Стр. 61—72.

Стојановић, Јелица; Бојовић, Драга (2006). Српски језик између истине и обмане: (социо)лингвистичка анализа стања у Црној Гори. Београд: Јасен.

Суботић, Момчило (2017). Избори у Црној Гори 2016. и положај Срба (PDF). Политичка ревија. 51 (1): 99—135.

Терзић, Славенко (2000). Идеолошки корени црногорске нације и настанак црногорског сепаратизма. Српска слободарска мисао. 1 (1): 181—198.

Терзић, Славенко (2006). Изневерени идентитет: Прилог разумевању идеолошких корена црногорског национализма (PDF). Летопис Матице српске. 477 (3): 424—439.

Терзић, Славенко (2010). О светосавској традицији у источном делу Старе Херцеговине. Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори. Београд-Цетиње: Православни богословски факултет, Светигора. Стр. 337—341.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања