SRPSKI NACIONALNI IDENTITET – REGIONALNA ODREĐENJA

SRPSKI NACIONALNI IDENTITET – REGIONALNA ODREĐENJA

Autor: prof. dr LJubiša Despotović

Korene rusofobije i srbofobije treba tražiti u religijskoj osnovi, tačnije u konfesionalnoj pripadnosti oba naroda, dakle u pravoslavlju. Još od vremena raskola 1054. godine na Zapadu se indukovala mržnja prema Rusima i Srbima, iako formalno gledajući nijedna od ove dve nacije tada nisu postojale u današnjim svojim identitetskim i državno-političkim svojstvima. Ne čudi stoga što Gi Metan ističe ovu svojevrsnu paradoksalnost, da je „rusofobija počela pre nego što je Rusija ušla u istoriju“. Dakle, reč je bilo o svojevrsnoj projekciji sukoba zapadnih struktura moći toga vremena prema tadašnjem protivniku, a to je bila Vizantija i njena vaseljenska crkva. Zbog geopolitičkih, eklisijalnih i finansijskih razloga, prvobitna mržnja prema svemu vizantijskom koja se razvijala na Zapadu, prerašće u otvorenu pravoslavnofobiju, i prema narodima koji su uporno odbijali da prihvate unijaćenje koje im se nudilo ne kao slobodan izbor već kao bezuslovno pokoravanje Rimskoj kuriji, papskom autoritetu i državolikim strukturama moći zapadnoevropskih naroda, a osobito snažno Britanaca, Germana i Poljaka. Koliko je ta mržnja prema pravoslavlju izražena, a zasnovana na ogromnoj civilizacijskoj zavisti prema baštini vizantijske civilizaije, ističe i Gi Metan kada piše: „Interesantno je primetiti da je, usled mržnje prema pravoslavlju posle šizme, Zapad rado brisao iz sećanja hrišćansku Vizantiju i isticao kulturne doprinose muslimanske Andaluzije, pre negoli doprinose Vizantije.“ (G. Metan, 2017:136) Jedan u nizu takvih primera sa samog početka 19. veka, a vezan je za prikaze Srba francuskoj publici od strane Siprijana Robera, kada kaže sledeće: „Srbi su kao što navodi jedan muslimanski autor, Arapi turske Evrope.“ Dakle, da bi Francuzi stekli predstavu o Srbima, ona im se sugeriše preko arapsko-turske slike koju su već negde formirali u svojoj javnosti.

Tek kasnije kada se nakon propasti Vizantije formiraju jake srednjevekovne države Rusa i Srba, koje su uporno branile svoje vizantijsko kulturno, duhovno i konfesionalno nasleđe, formiraće se prevashodno rusofobija, kao starija sestra srbofobije, jer je Rusija s obzirom na svoje državne, civilizacijske, vojne i ekonomske potencijale uvek predstavljala metu za zapadne sile, percipirana kao neprijatelj koji preti, ili pak stoji na putu ostvarenja zapadnih interesa moći. Treba napomenuti važnu manipulativnu dimenziju ove fobije, ona se prvo indukuje zbog potreba geopolitičke ekspanzije zapadne crkve i civilizacije prema Istoku, a kasnije generiše kao strah kod običnog građanskog sveta svojih zemalja ne bi li poslužila u svrhe opravdanja vlastitog ekspanzionizma, ali i kao „mobilišući strah“ od Rusije, i njene navodne imperijalne agresivnosti. „Stvaranje rusofobičnog narativa je dakle, beskrajno složeno. To je više od narativa, to je metanarativ, kako kažu jezički analitičari. To je naracija u naraciji, priča u priči, koja se zapliće, uvlači i izvlači poput ruskih babuški… Jedna činjenica upućuje na drugu, jedan događaj na niz događaja, jedno mnjenje na drugo u drugim epohama, kulturama, na drugim kontinentima. Ali, svaka priča je uvek povezana sa Zapadom, Evropom ili Sjedinjenim Državama.“ (G. Metan, 327)

Rusofobija na Zapadu je u stvari geopolitički indukovana i medijski spinovana slika o neprijatelju. Rusija se dakle, zbog potreba svoje politike kodira kao neprijatelj, dakle geopolitički arhineprijatelj Zapadnih interesa, i to prevashodno zbog toga što stoji na putu ostvarenja njihovih agresivnih i brutalnih težnji ka ekspanziji prema prostranstvima i bogatstvu Evroazije. Dakle, u pitanju je iskonstruisani model neprijateljstva koji kod sopstvenog mnjenja stvara odgovarajuću sliku neprijatelja. Zapad je taj koji formira i generiše matricu neprijateljstva menjajući joj samo formu u zavisnosti od potreba vremena i istorijskih okolnosti ali ne i sadržaj. Nemački stručnjak za komunikacije, Sabina Šifer ističe kako zapadna propagandna mašinerija ima „pravu nauku o tome kako neprijatelj može da se ocrni.“ Pre ovog propagandnog umovanja Šiferove, Zapad je u liku drugog Nemca, Karla Šmita već razradio manihejsku platfomu prijatelj-neprijatelj, na kojoj će kasnije graditi sve savremene oblike medijske manipulacije prema nacijama i državama koje je pre toga označio kao mete, odnosno neprijatelje. „Neprijatelja treba pobeđivati ne samo na bojnom polju već i na filozofskom i duhovnom planu. Glavno mesto ovog duhovnog rata bila je zapadna crkva koja je, paralelno sa azijatizovanjem Rusije i Rusa, Moskvu označavala kao pribežište antihrišćana.“ (H. Hofbauer, 2017, 381)

Ta opaka matrica medijskih manipulacija zapada zasnovana je pored fabrikovanja bezbroj istorijskih falsifikata, laži i stereotipa, pre svega na modelu „demonizacije i dehumanizacije protivnika i najzad personifikaciji sukoba.“ Personifikacija je manipulativni postupak maligne simplifikacije jednog naroda ili njegove države na lik i delo njenog vođe (Kralj, Car, Predsednik i sl.) To je bila omiljena metodologija zapadne rusofobije i srbofobije. „Rusi i njihovo vođstvo često su kroz istoriju bili predmet moralno-psiholoških procesa. U zapadnjačkom opažanju Rusije stalno se pojavljuju likovi duševno obolelih vladara i zaglupljenih narodnih masa. Naravno, to se dešava samo onda kada se Kemlj i Rusi nalaze na suprotnoj strani. Iz osećanja nadmoći karakterističnog za zapadnu desnicu i njenu latinsku veru, proizilazi ocena Rusije i Rusa kao zaostalih, predmodernih i nerazvijenih ljudi, a često i ljudi opterećenih patološkim bolestima.“ (H. Hofbauer, 381)

Sve gore navedeno potvrđuju ozbiljna istoriografska istraživanja akademika Milorada Ekmečića koji takođe korene srbofobije nalazi u istoriji rusofobije koja je produkovana na Zapadu, a osobito snažno u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Poljskoj. Zapravo, moglo bi se reći da su prvi i najveći istorijski generatori rusofobije bili Poljaci vođeni svojim ekspanzionističkim interesima, a kada su istorijski poraženi, tu štafetnu palicu preuzeli su Britanci i Germani. Osobito maligni i jedni i drugi jer su se i Srbi (kao i Rusi na širem prostoru Evroazije) tokom vekova unazad percipirali kao veliki geopolitički oponenti njihovim interesima na Balkanu. „U ovoj istoriji rusofobije u britanskom društvu se kriju ključevi i za odgovor na pitanje gde je mesto srbofobije u istoriji kolektivnih fobija zapadnih društava modernog vremena. Srbofobija je bila samo rukavac rusofobije u anglosaksonskim državama.“ (M. Ekmečić, 2002, 346.) Drugi izvor srbofobije možemo tražiti u onome što se na Zapadu počelo formirati početkom dvadesetog veka, uključujući tu i SAD, posebno nakon Oktobarske revolucije, a to je strah od tzv. crvene fobije, ili optužbe da su svi pravoslavni narodi na čelu sa Rusijom, boljševičko komunistička opasnost po zapadne demokratije. „U formiranju i širenju mita o Srbima kao boljševičkom narodu u Zapadnoj Evropi ključnu ulogu odigrali su pored Nemaca i Austrijanaca, Hrvati i Slovenci. Srpski boljševizam se, takođe, radi pojačavanja „argumentacije“, povezuje s vizantizmom i pravoslavljem. Preciznije rečeno, vizantizam i pravoslavlje su označeni kao rodno tlo boljševizmu – zato se on najviše primio u Rusiji i Srbiji. Razlike između Nas (Evrope/ Hrvati i Slovenci/) i Drugih (Srba) se, potom prikazuju kao političke (demokratija – boljševizam) i civilizacijske (Zapad – mračni Istok), kao razlike koje se ne mogu prevazići. Postojeće razlike se naglašavaju i mitologizuju, a zatim se sistematski proizvode nove.“ (S. Vuković, 2007, 12.) „Rusija nikada neće da bude kooptirana u zapadnu političku zajednicu, niti uostalom u Zapadni svet“, konstatuje Kristofer Koker (K. Koker, 2006, 210). Treći izvor srbofobije Zapada treba tražiti u geopolitičkim razlozima. Za njih smo po već uvreženim geopolitičkim stereotipima bili i ostali pravoslavna predstraža ruskih geopolitikih interesa na Balkanu. U strahu od Pravoslavlja, i velike ruske imperijalne moći koja je s vremenom dobijala ili gubila na snazi, bila bliže ili dalje srpskim nacionalnim interesima, nastali su uvreženi geopolitički stereotipi da smo mi „balkanski Rusi“, „konjovoci Kozaka do toplih mora Mediterana“, da je Srbija geopolitički dubler Rusije na Balkanu i sl.

Čak će i vođa nemačkih liberala sa početka XX veka Fridrih Nauman u svojoj knjizi „Bulgarien and Mitteleuropa“ (1916) u kojoj razmatra geopolitičke koordinate Srednje Evrope, potpuno neskriveno Srbiju označiti kao metu za uništenje. „…za Srbiju direktno kaže da se ona „kao smetnja isprečava na putu stvaranja Srednje Evrope, i  zato se kao neprijateljsko utvrđenje usred srednjeevropskog odbrambenog sistema ne može trpeti.“ (isto, 77) Dakle Srbija se zbog geopolitičkih i civilizacijskih razloga ne vidi kao deo tog srednjeevropskog kulturološkog kruga, već potpuno suprotno, kao strano tkivo koje se mora odstraniti. Srbofobija je, jasno se to može videti, bila široko rasprostranjen fenomen u celom nemačkom društvu, pa čak i u onim intelektualno-političkim krugovima koji su sebe označavali kao progresivne. „Austrija tj. Austrougarska imala je od 1867. imperijalističke težnje prema Balkanu pa je negovala hrvatstvo tamo gde ga nije bilo i širila sve veću srbofobiju…“ (V. Umeljić, 2018:69) „Omiljena ocena austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda da je Srbija zemlja „lopova, ubica, bandita i nekoliko stabala šljiva“, imala je verovatno veći odjek u političkim krugovima u Evropi, negoli čitav napor Srbije da se dometima svoje kulture civilizovanom svetu predstavi kao njen pažnje i uvažavanja dostojan član.“ (D. Bataković, 2018:164)

Dakle, korene jedne i druge fobije treba tražiti u pripadnosti Pravoslavlju. Istoričar Brejslfort je u vreme Aneksione krize 1908. pisao da Srbi nisu od koristi za ljudsku civilizaciju i da „njihovo političko umiranje ne bi bio ozbiljan gubitak za Evropu“. Hajka protiv Srbije nakon ubistva kraljevskog para u Srbiji 1903. ugrađena je u trajno nepoverenje prema dinastiji Karađorđevića do njenog političkog skidanja sa pozornice 1943. Izvor fobija u dubini treba tražiti u razlici religije.“ (M. Ekmečić, 352) Religijske, a još više konfesionalne razlike (osobenosti) naročito rascep i raskol koji u Hrišćanstvu traje gotovo jedan milenijum, čine pogodno tlo za manipulaciju i stvaranje negativnih stereotipa o onim drugima, a naročito kada su pravoslavni hrišćani u pitanju. „O svim društvima „iza zavese“, kao i o narodima koji su tamo živeli, na Zapadu su vladali duboko ukorenjeni negativni stereotipi. Ukoliko su ti narodi pripadali drugoj religiji (pravoslavlju) ti stereotipi su bili negativniji i žešći.“ (S. Vuković, 18) Srbima je posebno apostrofirana kao otežavajuća okolnost još i to što je Pravoslavlje obogaćeno Svetosavskom duhovnom posebnošću i kao takvo predstavlja dodatno iritantno obeležje za vatikanske i zapadnjačke proizvođače stereotipija i fobija. Neki od njih idu u svojim negativnostima do toga da odriču čak i mogućnost uspostavljanja dijaloga dvaju crkava dok se Srpska pravoslavna crkva ne odrekne svog Svetosavlja. „Na Zapadu su, pod uticajem stavova katoličke crkve o pravoslavlju (sa obaveznim dodatkom istočnom) – prvenstveno zbog njene politike širenja na istok putem prozelitizma – formirani negativni stereotipi koji su, takođe, u delu javnog mnjenja duboko ukorenjeni zbog viševekovnog podgrejavanja. Zbog svog geografskog položaja na udaru su među prvima bili Srbi. Za to ima mnoštvo dokaza, ali to sasvim dovoljno odslikava stanovište Tonči Trstenjaka (dopisnika Radio Vatikana iz Hrvatske), koji za pravoslavlje kaže da je „imperijalistička ideologija Srpske pravoslavne crkve“. Dijalog između Katoličke i Srpske pravoslavne crkve „neće biti moguće uspostavi sve dok Srpska pravoslavna crkva bude svetosavska““ (isto, 19)

U savremenoj varijanti masmedijskog proizvođenja i difuzije stereotipija (i fobija) u prvi plan su došli elektronski i štampani mediji, koji su zarad svog profiterskog interesa ali još i više usled snažne podrške a često i direktne naredbe Zapadnih vlada, krenuli u politički rat protiv Srba i Srbije šireći o njima najmonstruoznije laži i optužbe. Neki od njih kao što su to austrijski i nemački mediji vođeni su još i neutaživom potrebom za revanšizmom prema Srbima, jer su oni bili označeni kao glavni krivci za njihove pretrpljene istorijske poraze, koji su kretali kao avanturistički i osvajački nasrtaji, čiji je osnovni cilj bio otimačina srpskih teritorija i trajno brisanje srpskog naroda i srpske države sa geopolitičke karte Evrope. Generalno, Srbima se pripisuju razne vrste negativnih osobina, na kojima se kasnije lako daju kreirati stereotipi, mitovi i srbofobija kao njihov zajednički imenitelj. Demonizaciju Srba, lako je izvršiti ako im pripišete sledeće negativne karakteristike i osobine: primitivizam, nacionalizam, šovinizam, varvarstvo, hegemonizam, lenjost, brutalnost, misticizam, mračnjaštvo, komunizam-boljševizam, vizantizam, istočnjaštvo, iracionalnost, nazadnjaštvo, antimodernizam, kesnofobičnost, orijentalizam, nedemokratičnost, balkanizam, divljaštvo i sl. I time broj stereotipa o Srbima nije okončan, odbrana srpskih nacionalnih interesa se uvek karakteriše kao zalaganje za koncept tzv. Velike Srbije, a Srbi su u tom kontekstu „ugnjetačka srpska nacija“, „srboboljševici“, „srbokomunisti“, „srbočetnici“ i dr. Ovakav inventar negativnih stereotipa o Srbima samo je jedan specijalni slučaj opšte raširenih stereotipa o Balkanu i balkancima koji je vekovima građen na Zapadu. Mit o balkancima i danas se podgrejava i reaktuelizuje kad god je to neophodno sa stanovišta vođenja realnih ciljeva geopolitike Zapada. „Osim toga, ona se koristila zajedno sa drugim uopštavajućim etiketama, od kojih je „orijentalno“ najčešća i označava prljavštinu, pasivnost, nepouzdanost, mizoginiju, sklonost ka spletkarenju, neiskrenost, oportunizam, lenjost, sujeverje, letargiju, tromost, neefikasnost, nesposobnu birokratiju. Podudarajući se donekle sa pojmom „orijentalno“, „balkansko“ ima i dodatne odlike okrutnosti, neotesanosti, nestabilnosti i nepredvidivosti.“ (M. Todorova, 1999, 208)

Srpska varijanta balkanizma mora biti još ružnija i radikalnija. Nisu dovoljne samo etikete, mora se poraditi i na negativnoj estetizaciji zla koje se naziva srpskim imenom. Ta nakazna slika Srbina mora biti jasna i dovoljno gadljiva za zapadnoevropske konzumente. „U tome se ide toliko daleko da kada se opisuje Srbin, na primer, on je najčešće zao, prljav, ili pak, „podbuo čovek kome iz raskopčane košulje vire maljave grudi. „Nije dovoljno pripisati mu negativne osobine, već, da bi slika o njima bila ubedljivija, oni moraju biti i na estetskom planu diskvalifikovani – ružni, prljavi i debeli.“ (S. Vuković,70) No, ni tu nije kraj, u zapadnim medijima osobito onim štampanim, tzv. negativna estetizacija zla zvanog Srbi, osim verbalnih i pisanih slika mora da sadrži prave slike bez obzira da li su one posledica fotomontaže ili ih je nacrtao „nadahnuti“ karikaturista. „Karikaturisti crtaju Srbe kao svinje koje se valjaju, mutirane bikove, krvoločne vukove, zmije s dva jezika, strvoždere, gladne hijene i pitbule, Zapad, dakle, nije imao veze s ljudima, već s monstrumima.“ (isto, 79) Hrvatski geopolitičar Ivo Pilar se takođe pobrinuo da i sam da svoje priloge ovoj srbomrzačkoj raboti. Naravno matrica je ista. Mržnja prema pravoslavlju, Vizantiji, jednom rečju Istoku. Na to sa pravom skreće pažnju kolega Dušan Dostanić. „Istok je, dakle, nešto radikalno različito. Pilarova knjiga u tom smislu predstavlja možda najpotpuniju kompilaciju predrasuda prema srpstvu i pravoslavlju. Gotovo sve moguće optužbe protiv pravoslavlja našle su svoje mesto u Pilarevoj studiji. Tako se na kraju pravoslavac dehumanizuje. On je kulturno nesposoban, bezmoralan, nerazvijene samosvesti, biće kolektiva i mase, onaj koji mrzi, nomad bez stalnog mesta boravka i na kraju razbojnik, a protiv razbojnika se primenjuje policijska mere (D. Dostanić, 2013:181).

„Srbofobija je samo jedan jasno izdvojeni rukavac tradicionalne rusofobije, ili uopšte fobije protiv pravoslavlja i slovenstva. Moderni talas koji se pojavio pred izbijanje jugoslovenske krize 1990. godine, izdanak je još i nekih drugih sastojaka koji nisu isti u svim zemljama. Rusofobija je u anglosaksonskom svetu glavni istorijski koren stare i nove srbofobije. U svim evropskim zemljama na kontinentu, ona je takođe vezana za taj bunar, ali je svoje sokove daleko više napajala iz istorije antisemitizma pre i u toku Drugog svetskog rata.“ (M. Ekmečić, 354) Veza srbofobije i antisemitizma, po mišljenju M. Ekmečića leži u činjenici da je antisemitizam u obe svoje varijante (rasističkoj i rimokatoličkoj) poslužio kao osnovna idejna podloga za razvoj kolektivne fobije arijevske Evrope. Antisemitizam se ispoljavao u svoja dva osnovna oblika, kao nacističko-rasistički antisemitizam koji je neka vrsta političkog antisemitizma i njegova religijsko-konfesionalna verzija koja je produkt Vatikana i rimokatolicizma koja se još naziva i antijudaizam. Prvi oblik antisemitizma težio je za fizičkim i biološkim iskorenjivanjem Jevreja, dok je drugi težio da ih kroz ekonomski pritisak i religijsku netoleranciju natera na lakšu versku konverziju u hrišćanstvo, tačnije u rimokatolicizam. „U Italiji su ovu rimokatoličku fobiju protiv Jevreja nazivali „rimocentričnom inspiracijom“. Ovo je zdenac iz kojeg se moderna srbofobija transformiše pred našim očima iz ranijeg antisemitizma…“ (isto, 355) „Ne može se poricati da je rimokatolički antijudaizam bio jedan od istorijskih izvora nacističkog antisemitizma. Razlika je u metodima. Hrišćanski greh se izbegavao teorijama da Jevreji nisu posebna vera, nego posebna rasa i da se stoga moraju goniti (…) Papska enciklika Humanis generis unitas pred rat 1939. je u sebi sadržavala neke antisemitske pasuse koji su imali udela u posmatranju nacističkog antisemitizma kao legitimne politike. Ovu encikliku nazivaju utajenom“. (isto, 357)

U Drugom svetskom ratu, osobito na prostoru eks Jugoslavije praktikovana su oba vida antisemitizma, ali i antisrpske genocidne politike, koja je na primeru NDH – imala za cilj kao i u slučaju Jevreja, fizičko i biološko zatiranje srpskog naroda. Nad preostalim delom tog istog naroda koji se spasao ustaške kame, vršena je intezivna konverzija u rimokatolicizam, što je ujedno značilo i u hrvatski nacionalni korpus. „U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj bile su praktikovane obe ove varijante antisemitizma, u delovima pod ustaškom kontrolom je primenjivana nacistička varijanta biološke likvidacije, (…) u Hrvatskoj postoje koreni modernog antisemitizma. Od 1908. u Zagrebu deluje Antisemitska liga sa listom antisemita (…) Po njihovim publikacijama „Svoj svome“ u Sarajevu se objavljivao i muslimanski antisemitski list „Svoj svome“ pred rat 1941. (…) Na savetovanju sa Hitlerom u Vinici, poglavnik Pavelić se hvalio da je „jevrejsko pitanje“ u Hrvatskoj   rešeno. Od 18.000 koliko ih se našlo u Zagrebu 1941. godine, 14000 je proterano, a 4000 odvedeno u koncentracioni logor. (…) Na području pod ustaškom kontrolom se nisu primećivali tragovi preživelih. U likvidaciji sarajevske zajednice učestvovalo je lokalno muslimansko stanovništvo.“ (isto, 363)

U pismu Noamu Čomskom, Dobrica Ćosić, takođe ukazuje na ovu složenu vezu srbofobije, rusofobije i antisemitizma. „Vaš čin ubedljive moralne podrške koju pružate srpskom narodu danas, za nas mnogo znači. Jer mi smo užasno poniženi nepravdama i decenijama sami. Kraj 20. veka u Evropi izrodio je, tačnije rečeno, obnovio ideologiju srbofobije u korelaciji sa rusofobijom, a kojom se na Balkanu i Evropi želi da potisne u zaborav nacistički antisemitizam i maskira kancerozno licemerje one Evrope koja proizvodi ratove i ideologije laži“. (Večernje novosti, 18.4.2008.) U svom odgovoru na pismo Noam Čomski pominjući problem Kosova na sjajan način markira suštinsko stanje bolesnog duha na Zapadu koji u geopolitičkoj ravni manipulacijama, lažima i ratom brani svoje imperijalne interese. „Geostrateški deo priče uključuje ne samo kamp „Bonstil“, nego i potrebu da se učvrsti kontrola Vašingtona nad Evropom; ideološki deo priče ima veze sa načinom na koji su zapadnjački intelektualci napravili potpune imbecile od sebe u svojoj orgiji samohvalisanja i svom neverovatnom laganju u vezi sa ratom. Nikada neće dozvoliti da se te laži razotkriju, a poziranje o nezavisnosti Kosova je neophodni zaključak bajke o njihovoj veličanstvenoj ulozi.“ (Večernje novosti, 18.4.2008.)

O navedenoj vezi srbofobije i antisemitizma takođe na vrlo eksplicitan način piše i sociolog S. Vuković, insistirajući na onom segmentu te veze koji bi trebao da ukaže na svojevrsnu substituciju jednog od strane drugog. Pošto je nakon Drugog svetskog rata antisemitizam ne samo zabranjen nego i kažnjiv, na njegovo mesto plasiran je antisrbizam, koji je danas ne samo dozvoljen nego još i nekažnjiv. „Pored toga, nemački i zapadnoevropski antisemitizam, koji je u poslednjih pedeset godina potiskivan i sakrivan, mogao se osloboditi u potpuno novoj formi, ali sada kao antisrbizam, jer je antisemitizam krajnje nepopularan. Zapravo, antisemitizam je u većini evropskih zemalja kažnjiv, nasuprot tome na antisrbizmu se može itekako politički (Kušner i mnogi drugi) i materijalno profitirati.“ (S. Vuković, 107) Ta zamena negativnih stereotipa išla je sve do potpune optužbe Srba da su fašisti. To će bez i malo zazora (ali i dokaza) više puta ponoviti američki predsednik Bil Klinton. A u tome će naročito prednjačiti nemačka i austrijska štampa. Zemlje koje su bile rodonačelnice fašizma i nacizma, i koje su počinile najstravičnije zločine i genocid u oba svetska rata osobito na ovim prostorima, prosto će se utrkivati ko će više Srbe i Srbiju optužiti za  ovu civilizacijsku pošast. „Srbi se, još pre otpočinjanja sukoba na prostorima druge Jugoslavije, u austrijskoj i nemačkoj štampi proglašavaju za fašiste. (…) Proglašavanje Srba za fašiste u potpunosti će podržati u januaru 1993, Bernard Kušner u to vreme francuski ministar zdravlja i njegova organizacija „Lekari sveta „(Medecins du Monde) koja se između ostalog bavila doturanjem (švercom) oružja muslimanima u BiH“. (isto, 92-93) „Najefikasniji način da se neko danas demonizuje jeste da se nekako dovede u vezu sa iskustvom nacizma. Optužba da Srbija predsednika Slobodana Miloševića sprovodi „još jedan holokaust“ na Kosovu kulminacija je duge kampanje nacifikovanja Srba koja je eskalirala tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Znatan deo odgovornosti za ovu kampanju nacifikovanja leži na onim segmentima medija koji su krivi za ispoljavanje antisrpskog raspoloženja koje je Nik Gauing (Nik Gowing, 1997:25) nazvao „skriveni sram“ novinarske zajednice tokom građanskog rata u Bosni“. (F. Hemond; E. Herman, 2001, 117)

Poseban rukavac zapadne srbofobije nastao na platformi identitetskog inženjeringa sintetičkih nacija kao dogovornih nacija na prostoru eksJugoslavije je konvertitska srbofobija. Ona je imala najmanje dva svoja vida, jedan sociološko-politički, a drugi individualno-psihološki vid ispoljavanja. U svom prvom obliku kao sociološko-politički oblik ispoljavanja, ona je predstavljala društveno i politički indukovanu pojavu patološke mržnje prema svemu što je srpsko, jer se upravo na negaciji i mržnji srpske osnove sintetičkih nacija gradio kapital novih identiteta, osobito intenzivno u periodima njegove konsolidacije nakon što su raniji procesi versko-nacionalne konverzije završeni. U aktuelnoj fazi intezivne konsolidacije i homogenizacije, glavno vezivno tkivo upravo će biti konvertitska srbofobija ispoljena kroz forme patološke mržnje i negiranje srpstva i bilo kakve veze sa njim. Razumljivo, iako neopravdano, jer se novi identitet i nije imao graditi na čemu drugom – jezik , kultura, tradicija, istorija, teritorije, sve je to bilo srpsko, otuda potreba socijalno-političkih inženjera sintetičkih identiteta da svoju nečasnu rabotu zasnuju na antisrpskoj politici koja je često dobijala i oblike antisrpske histerije. Svoje najbrutalnije političke i medijske eksplikacije konvertitska srbofobija dobijala je u Hrvatskoj, BiH, Makedoniji, a naročito agresivno u Crnoj Gori pre i nakon kampanje za odvajanje od Srbije 2006. godine. I što su te istorijske veze i narodnosna bliskost sa srpstvom bile jače, time više se ispoljavala mržnja i antisrpsko ponašanje. Na primeru aktuelnih montenegrina ona je najapsurdnija, pošto  je u pitanju ne samo isti jezik nego i kultura, istorija i vera. Pored antisrpske platforme za osnovu izgradnje temelja montenegrinske separacije od srpstva  poslužiće nesumnjive regionalne specifičnosti (koje su prisutne u srpskom nacionalnom korpusu, na primer: Hercegovci, Krajišnici, Šumadinci, Banijci, Sremci, …) , državnost koju je Crna Gora imala od Berlinskog kongresa a koju je izgubila kapitulacijom 1916. godine, tzv. dukljanstvo i zelenaštvo, komunistička tradicija crnogorstva u brozovoj SFRJ, i aktuelne potrebe ličnog režima vlasti Mila Đukanovića.

U svom drugom obliku, ispoljena kao individualno-psihološki činilac ponašanja, ona je generisana iznutra u najdubljim slojevima intime, u svesti i savesti sa kojom se konvertit imao boriti. Još je više bila pojačana na manifestnom planu društvenosti izražena potrebom dokazivanja u novoj etniji i veri. Veliki unutašnji individualni pritisak manifestovao se čitavim spektrom ispoljavanja na socijalnom i političkom planu, a najviše u periodima sukoba i ratnog konflikta kada je oslobađao ogromne količine mržnje, patologije i zla. Otuda tako žestoke manifestacije srbofobije transformisane u razne oblike mržnje koje su na terenu realnih istorijskih procesa donosile kao rezultat brutalne zločine, ubistva, silovanja i svakovrsnih oblika patoloških iživljavanja nad Srbima, narodom iz koga su ponikli i potekli. „Mogli bismo reći da mnogi ostaju u novoj veri iz straha, iz oportunizma, pri tome nimalo ubeđeni u ispravnost nove vere (ukoliko ne podlegnu mehanizmu odbrane „identifikacije sa agresorom“, zalažući se sada, svim silama za novu veru). Ne stvara li se tako homo duplex, neiskren, licemeran čovek, sa verovatnim podsvesnim osećanjem krivice koje će kad tad ispoljiti i to, ili u činovima samodestrukcije (tip „hroničnog samoubice“ – zloupotrebljavajući alkohol, duvan, drogu, razboljevajući se od neke psihosomatske bolesti), ili u neprekidnoj agresivnosti prema spolja, uperenoj najviše protiv naroda i vere koju je napustio, jer što je manje ubeđen u svoju prevaru, to više treba da je dokazuje , i sebi i drugima, najčešće silom.“ (V. Jerotić; 1999, 90).

Literatura:

1. S. Avramov (1997) Položaj Srba u geopolitičkim zamislima velikih sila, u zborniku Geopolitička stvarnost Srba, Beograd, Institut za geopolitičke studije.
2. E. Barkan (2007) Krivica nacija, N. Sad, Stylos.
3. M. Brdar (2007) Srpska tranziciona ilijada, N. Sad, Stylos
4. D. Bataković (2018) Zlatna nit postojanja, Catena Mundi, Beograd
5. S. Vuković (2007) Kako su nas voleli, N. Sad, Stylos
6. A. Grubačić (2003) Globalizacija nepristajanja, N. Sad, Svetovi
7. Despotović, LJ. (2015) Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci
8. D. Dostanić (2013) Shvatanje srpskog pitanja u Pilarovom Južnoslovenskom pitanju, u zborniku Srpsko pitanje na Balkanu, IPS, Beograd, priredio M. Subotić
9. J. Đorđević (1997) Političke svetkovine i rituali, Beograd, Dosije
10. Z. Jevtović (2003) Javno mnjenje i politika, Beograd, Akademija lepih umetnosti
11. B. Jezernik (2007) Divlja Evropa, Beograd, XX vek
12. D. Koković (2007) Društvo i medijski izazovi, N. Sad, Filozofski fakultet
13. K. Koker (2006) Sumrak Zapada, Beograd, Dosije
14. M. Ekmečić (2002) Dijalog prošlosti i sadašnjosti, Beograd, Službeni list
15. D. Lakićević; D. Nikoliš (2007) Globalizam i terorizam, Beograd, IES
16. M. Radojković, M. Miletić (2005) Komunikacije, mediji i društvo, N. Sad, Stylos
17. Z. Slavujević (2006) Biblija i propaganda, Beograd, Službeni glasnik
18. Z. Slavujević (1997) Starovekovna propaganda, Beograd, Radnička štampa
19. A. Trud (2007) Geopolitika Srbije, Beograd, Službeni glasnik
20. M. Todorova (1999) Imaginarni Balkan, Beograd, XX vek
21. N. Čomski (2000) Novi militaristički humanizam, Beograd, Filip Višnjić
22. Grupa autora (2004) Amnezija javnosti, od propagande do terorizma, Beograd, Grafo-komerc
23.  F. Hemond; E.Herman (2001) Degradirana moć, mediji i kosovska kriza, Beograd, Plato
24. V. Umeljić (2018) Balkanski gambit Vatikana, Katena mundi, Beograd
25.  Z. Petrović (2013) Vašingterna i Srbi, IPS, Beograd
26. V. Jerotić (1999) Vera i nacija, Beograd, Ars libri
27. H. Hofbaker (2017) Slika neprijatelja – Rusija, Albatros plus, Beograd
28. G. Metan (2017) Rusija-Zapad, hiljadu godina rata, Akademska knjiga, Novi Sad