Srpski liberali iz Vojvodine o političkim zbivanjima u Kraljevini Srbiji od 1885. do 1890. godine

31/05/2018

Srpski liberali iz Vojvodine o političkim zbivanjima u Kraljevini Srbiji od 1885. do 1890. godine

 

Autor: dr Miloš Savin

 

Još u toku srpsko-bugarskog rata, bekstvom kralja Milana sa bojišta dolazi do usijanja političke krize u Srbiji. Pritisak na kralja koji je sebe doveo u situaciju da bude matiran je do te mere postao neizdrživ za njega, da je kralj Milan skrhane psihe krajem novembra 1885. godine svojim ministrima dao napisanu ostavku. U tom trenutku je planirao ostavku cele dinastije i napuštanje Srbije. Situaciju je razrešio Garašanin koji je na licu mesta bukvalno izgrdio kralja, iscepao ostavku, nakon čega se kralj rasplakao i izgrlio sa svojim ministrima. Uprkos zapažanju austrougarskog poslanika da je kralj Milan potpuno nesposoban da nastavi da vrši vlast u Srbiji, austrougarska vlada je munjevito reagovala zahtevajući kao i Garašanin od svih faktora na koje je mogla da utiče, da se omogući da Milan Obrenović, ostane na vlasti što je duže moguće, znajući da pouzdaniju ličnost za sprovoćenje svojih interesa na Balkanu u datom trenutku ne mogu imati. Ovim je otvorena i jedna potpuno nova dimenzija srpskog političkog problema – mogućnost Milanove abdikacije i dinastičkog prevrata, što će biti obeležje srbijanskog, ali i celokupnog srpskog političkog miljea u predstojećim godinama.

Neuspeli kraljev pokušaj abdikacije koincidirao je sa čitavim nizom političkih kombinacija u Srbiji. Došlo je do razgovora naprednjačkog vođe Piroćanca i liberalskog Ristića, koji su se saglasili oko čitavog niza neophodnih mera za spas Srbije, nakon toga se aktivirala i kraljica Natalija u pokušaju da se liberali privole. Srž dogovora Ristić-Piroćanac je bila ideja o promeni ustava kako bi se kraljeva vlast stavila pod veću kontrolu skupštine, niz unutrašnjih reformi i spoljno-političko okretanje od Austrougarske ka Rusiji. Ovaj niz događaja je drastično uticao na dalji razvoj odnosa kralja i kraljice, pošto je iz bračnog prerastao i u političko razmimoilaženje, a Milutinu Garašaninu je ovaj signal bio dovoljan za sprovođenje unutarstranačkog puča i potpune eliminacije Piroćanca iz daljeg političkog života.

Detalje krize u Srbiji je analizirao Miša Dimitrijević predvodnik vojvođanskih liberala: „Nastupila je u Srbiji era u kojoj se otuđivao srpski narod od njegovih narodnih tradicija… Već su šest godina dana kako na grbači sirotog srpskog naroda sedi jedna vlada, koja ga materijalno isisava i ubija, i koja ga moralno sramoti i odnarođuje. To je jadna naprednjačka vlada, koja je naopačkim gazdovanjem narod zadužila“

Nakon stupanja u kontakte sa liberalima, kralj je oslobodio i najviđenijeg od utamničenih radikala Peru Todorovića, pokušavajući da sa njime napravi dogovor povoljniji po sebe i Garašanina od razgovora sa Ristićem. Todorović, kome je ponuđena mogućnost da od poniženog zatvorenika beogradske tvrđave u sledećem trenutku postane ključni faktor vlasti u Srbiji, je pristao na saradnju sa kraljem. U pokušaju stvaranja radikalsko-naprednjačke koalicije amnestirani su svi radikali sem onih u emigraciji, i organizovan je skup 40 najznamenitijih radikala u Nišu na kome je Pera Todorović pokušao svoje partijske istomišljenike da privoli na pakt sa kraljem i naprednjacima. Rezultat glasanja je bio izuzetno nepovoljan po ovu zamisao – Todorovićeva inicijativa je dobila samo jedan glas, dok su ostali prisutni bili protiv.  Analizirajući nešto kasnije pokušaj kraljevog dogovora sa radikalima čuveni srpski liberal iz Vojvodine dr Mihailo Polit Desančić je radikale okarakterisao na sledeći način: „Kad smo čitali program radikalaca što su ga u svoje doba u Nišu izdali, mi smo se divili tim nezrelim i zbrkanim mislima, a žalili smo Srbiju što u njoj takvo bilje raste. Na svaki način da ima stvari što bi u Srbiji, trebalo radikalno menjati, ali zato radikalizmu u Srbiji mesta nema.“

 Međutim pošto su propali pregovori sa radikalima, Milutin Garašanin je poput kralja nekoliko meseci ranije izgubio nadu da će uspeti da se održi na vlasti pa je podneo ostavku. Tokom marta kralj Milan koji se očigledno oporavio od prethodnog apatičnog stanja, pokušavajući da kupi vreme i privoli Garašanina da se predomisli, ponudio je vladu, Ristićevim liberalima, od kojih je Garašanin posebno podozrevao.

 Objašnjavajući srpskim liberalima i široj srpskoj javnosti u ugarskoj dešavanja u Srbiji, Dimitrijević čiji stav tada možemo smatrati kao zvanično stanovište Srpske liberalne stranke, napominje da „kralju Milanu ne ostade ništa drugo nego da se obrati Ristiću i liberalnoj stranci. Ristić nije hteo koaliciju ni sa jednom strankom, nego je sastavio čisto liberalno ministarstvo… Kabinet kome na čelu stoji zaista veliki državnik kao što je Jovan Ristić, i kome su članovi: Vladimir Jovanović, najveći agitator za jedinstvo i slobodu srpsku…“ Pojašnjavajući detaljnije ovu političku kombinaciju Dimitrijević navodi: „Sastav ovakvog kabineta kralj je odobrio i samo se očekivao dolazak voljenog ministra (pukovnika Miškovića) iz Kragujevca, pa da se dekret potpiše i publikuje… To je bilo u četvrtak, a u subotu već je novo ministarstvo podnelo ostavku… Pregovori sa Ristićem i sklapanje Ristićevog ministarstva nije ništa drugo nego prost manevar, kako bi se na raštrkane članove naprednjačke stranke još poslednji pritisak učinio da se… još jednom svi priberu i u gomilu skupe.“

Kralj Milan je postigao cilj, Garašanin se ponovo prihvatio vođenja vlade, uz određene kozmetičke i personalne korekcije i rotacije u okviru iste. Piroćanac i njegova frakcija u okviru naprednjaka su dodatno obezvređeni činjenicom da ih Ristić nije predložio za ministre. Ovo je dodatno pojačalo Garašaninovu poziciju. Srpski liberali u Ugarskoj su epilog ovih događaja okarakterisali konstatacijom „Pošto drugi naprednjaci neće da zauzmu ministarske stolice ili su nemogući, to je kralj Milan opet došao na Garašanina.“ Međutim, ono na šta ni kralj ni Garašanin nisu računali je efekat obnarodovanja eventualne mogućnosti da Ristić bude ministar i puštanja radikala iz zatvora. Narod je ugledao svetlo na kraju tunela omražene naprednjačke vlade, a izlaz je video u liberalima i radikalima, koji su takođe postali svesni mogućeg rezultata svoje saradnje. Za razliku od kralja Milana, Austrougarska je shvatila da je svojim političkim kalkulacijama on ustvari oživeo svoje političke neprijatelje i na taj način indirektno ugrozio i interese Austrougarske.

Najznačajniji srpski liberal iz Ugarske u tom periodu, Miša Dimitrijević ne okleva u kritici kralja Milana i njegove supruge sa naprednjacima zaključujući da „Kada jedan vladalac sebe identifikuje sa jednom propalom strankom, sa jednom klikom koja je zemlju doterala do pasa – onda već svaki rodoljubiv osećaj uskipiti mora.“

Otvoreno kritikujući nekritičnu austrofiliju Milana Obrenovića i neutemeljenost njegove politike oslonjene na u narodu omražene naprednjake Dimitrijević zaljučuje: „Na Srbiju izgubljene su danas sve nade za rešenje velikog zadatka narodnog. Državni brod kraljevine Srbije navezao se danas na debelo tuđe more… Vladalac kraljevine Srbije, neosećajući sigurnoga podnožja u sopstvenom narodu, hvata jednom rukom za osušenu granu naprednjačke vlade, dok se drugom rukom drži grane koja je poterala u tuđoj zemlji iz tuđeg stabla. Prvi oluj koji se krene iz zaptivene atmosfere, okrhaće slabi naslon na srpskom zemljištu i kralj Milan može se iznenada jednog dana naći na tuđoj zemlji, a mimo svog rođenog naroda. To je ona užasna perspektiva koju današnja ministarska kriza u Srbiji otvara“

Nakon učvršćivanja vlade, raspuštena je skupština i zakazani su novi izbori za početak maja. Garašanin je ponudio dogovor radikalima nudeći im manjinu na listi shodno sastavu skupštine iz 1880. godine. Rukovodio se logikom da je lakše i jednima i drugima da se sporazumeju i izbegnu upotrebu represije kojom je on raspolagao. Na ovaj način bi ograničio mogući rast radikala, onemogućio liberale da prave koalicione dogovore sa radikalima i osigurao većinu za naprednjake. Pera Todorović je odmah prihvatio ovaj predlog i počeo da lobira za njega svoje stranačke kolege, ali mu se ponovila sudbina da ostane jedini u svojoj stranci koji je naklonjen saradnji sa naprednjacima. Radikali su procenili da i u najgorem mogućem spletu događaja po njih mogu bez naprednjaka dobiti isti broj poslanika, ali tada ništa ne bi dugovali ni kralju, ni Garašaninu.

Ubrzo nakon odbijanja naprednjačkog predloga došlo je do dogovora između srbijanskih liberala i radikala, koji je pored predizborne koalicije podrazumevao i određena programska načela poput sporazuma Ristić-Piroćanac, ističući neophodnost ustavnih reformi i okretanja ka Rusiji. Liberali i radikali su se obavezali na zajedničke kandidate na izborima i na to da nijedna od stranaka ne sme samostalno, posle izbora ući u vladu bez druge koalicione partije.

Liberalno-radikalni sporazum je naišao na aklamacionu podršku Srpske liberalne stranke u Ugarskoj. Dimitrijevićev Branik je ponosno javio da je „Izmirenje liberalne i radikalne partije svršen čin“, ističući u ime srpskih liberala Ugarske: „Mi smo se ovoj pojavi obradovali“; obrazlažući novu koaliciju činjenicom da „Radikali imaju birače uz se, ali nemaju ljudi koji bi samostalno mogli da upravljaju zemljom.“. Analizirajući odnose radikala prema liberalima Branik napominje da „Oni dugo nisu hteli ni da čuju za kakvu pogodbu sa liberalnom strankom“ pošto su se plašili da će se koalicija raspasti nakon izbora, i da će radikali ponovo ostati opozicija, ali je ova bojazan otklonjena preciznim sporazumom.

Istaknuti srpski liberal iz Ugarske Paja Janković ističe da stvaranje liberalno-radikalne koalicije u kraljevini predstavlja „Uskrs narodne politike u Srbiji“ ističući da „U celoj liberalnoj stranci nema ni jednog čoveka koji bi ovakvom sjedinjenju protivan bio. U radikalnoj stranci je samo jedan čovek ustao protiv sloge u narodu. To je Pera Todorović, onaj isti što je od naprednjaka toliko gonjen bio, i koji je na posletku oslobođen da svojim goniteljima pomogne.“ Srpski liberali u Ugarskoj svakako nisu gajili simpatije prema radikalima u Srbiji, kako zbog ideoloških razmimoilaženja, još više zbog veza koje je radikalna stranka održavala sa frakcijom okupljenom oko Jaše Tomića i Zastave koja će se uskoro i konstituisati kao Srpska narodna radikalna stranka u Ugarskoj. Međutim, patriotizam je nadvladao strančarenje i srpski liberali Ugarske su unisono podržali koaliciju za nacionalni spas Srbije od pogrešne politike naprednjačke stranke i neophodno približavanje Rusiji.

Milutin Garašanin je već unapred odlučio da bez obzira na ishod izbora vlada mora ostati nepromenjena, a svestan svog rejtinga u narodu imao je za cilj da uz pomoć policijske represije obezbedi maksimalno polovinu poslanika. Šef srbijanske vlade je tokom priprema za izbore obavestio sreske vlasti širom Srbije da će u slučaju neuspeha na izborima odgovornost morati da snese policija. O predizbornoj atmosferi koja je vladala u Srbiji najbolje svedoči glasilo Srpske liberalne stranke u Ugarskoj rečima: „Srpska vlada, pošto je svojom nesavesnom radnjom dovela Srbiju do Slivnice, umesto da je kao nesposobna da upravlja zemljom sišla sa svog mesta i ustupila isto pametnijim i patrijotičnijim ljudima, ona je ostala i dalje… Ali ona (vlada) je mesto toga dala narodu 26. aprila najgroznije terore, kakve nije trpio ni od Turaka. Služila se svim sredstvima da dođe do većine u skupštini, pa kad nije mogla uspeti, onda je narodne poslanike žandarima terala iz skupštine u zatvor.“ Političkih list srpskih liberala iz Vojvodine Branik konstatuje da su u Srbiji pogažene sve građanske slobode, a da sloboda štampe uopšte ne postoji, zapažajući u ime srpskih liberala Ugarske: „Kad imamo ovaka fakta pred očima, mi se čisto čudimo, kako se i održavaju srpski opozicioni listovi“.

Da bi se pojačala represija, ratno stanje je ukinuto tek nekoliko dana pre izbora, a njihovu regularnost je u potpunosti osporio i austrougarski poslanik u Srbiji. O ishodu izbornih rezultata u Srbiji među prvima je javio i list Miše Dimitrijevića: „Danas znamo i rezultat. Opozicija broji preko 70 poslanika, od kojih polovina pripada liberalnoj, a polovina radikalnoj stranci; vlada broji ispod 70 poslanika“. Vlada je uz sva nezakonja ustvari dobila otprilike onoliko koliko je nudila radikalima pre izbora, pa je da bi se obezbedila većina, kralj Milan naknadno imenovao određeni broj poslanika, neke opozicione je na putu ka skupštini policija uhapsila, a četvorica su jednostavno fizički izneti sa zasedanja Skupštine. Na taj način su naprednjaci ponovo uspostavili većinu. Osećanje srpskih liberala iz Ugarske prema ovoj situaciji izrazio je Branik zapažanjima: „Imenovani poslanici držaće naprednjacima dušu, produžiće im bedni život… Naprednjačko nasilje je besprimereno i nema mu i nema mu ravna u istoriji parlamentarne borbe“; „Naprednjaci upravo upropastiše Srbiju“.

Srpski liberali iz Ugarske su sa pravom bili „uvereni da ako srpska skupština bude slobodno radila, da Garašanin neće ni 24 sata duže ostati ministar“. I pored svih nezakonja prilikom prvog skupštinskog glasanja, za vladine predloge glasalo je 80 poslanika, a protiv 68. O provizorijumu koji je stvoren od skupštine nedvosmisleno govori matematika, naime skupština je izvorno pre kraljeve i policijske intervencije trebalo da ima 121 poslaničko mesto. Pošto je ovakva skupština završila sa radom,  Branik je izneo stav srpskih liberala iz Ugarske u vezi sa ovom lakrdijom: „Komedija je svršena“ – rekao je slavni muzičar Betoven kada je umirao. Komedija je svršena! Mogli smo i mi reći kada smo čuli da se srpska skupština razišla… Primila je one predloge koje je Garašanin podneo i sada može ići. Više je i onako ne trebaju. Dokle i koliko su je trebali dotle su je držali na okupu.“

Neregularno političko stanje u Srbiji dublje je anatagonizovalo sve zamršenije bračno stanje vladarske porodice. Uzroci sukoba su pored lične, porodične prirode, do tada već kristalno jasno bili i političke prirode. Došlo je do direktne konfrontacije kraljeve austrofilije i kraljičinog rusofilstva, kao i smernica u kom duhu prestolonaslednik treba da bude vaspitan. Milanov strah i rusofobija su posebno porasli nakon puča u Bugarskoj, gde je grupa bugarskih oficira zabacila sa prestola kneza Aleksanda Batenberga. Shvativši šta se desilo popularnom pobedniku srpsko-bugarskog rata, Milan se uplašio scenarija koji bi mogao da zadesi njega koji je u tom slučaju bio osramoćeni gubitnik.

Labilnost kralja Milana je ponovo eskalirala u toku leta 1887. godine, kada je doneo odliku da, ili protera kraljicu iz zemlje, ili ukoliko mu to ne pođe za rukom abdicira i imenuje namesništvo. Kako bi ga odgovorio namera i sprečio da sa sobom u propast povuče i naprednjačku vladu, Milutin Garašanina je iz protesta podneo ostavku, a Austrougarska i Nemačka su munjevito reagovale u cilju zaštite svojih interesa Milanovim održanjem na vlasti. Milan se ipak pribrao i pronašao je umerenije rešenje – sačinio je ugovor sa kraljicom po kome će ona sa prestolonaslednikom boraviti godinu dana u inostranstvu, dok ne dođe do konačne odluke o njegovom vaspitanju. Kralj Milan je ponovo odložio krizu, a Garašanin, delimično zadovoljan ishodom je povukao ostavku.  Međutim ovaj put je za Garašanina bilo prekasno. Pošto je smatrao da je Garašanin u poslednjem sporu bio više naklonjen kraljici, Milan je definitivno odustao od njega. Kako potpuno nije odustao od ideje o abdikaciji i namesništvu kralj je počeo da razmatra koji bi političar bio najpodobniji za navedenu poziciju. Uprkos austrougarskom nastojanju da mandatar bude provereni Nikola Hristić, kralj je počeo da se okreće ka liberalu Jovanu Ristiću smatrajući ga da, obzirom da je već jednom bio namesnik, ima više iskustva i spremnije će reagovati ako se kralj konačno odluči za abdikaciju. Nakon pregovora u kojima je kralj prihvatio Ristićev program i ideju o formiranju koalicione liberalno-radikalne vlade, uz obavezu da u toj vladi ne budu učesnici Timočke bune, 13. juna 1887., kralj Milan je zvanično dao mandat Jovanu Ristiću.

Povodom promene vlade u Srbiji odmah se oglasio Miša Dimitrijević: „Zbila se u Srbiji u najvećoj tišini „bez ikakvog šuma i klopota“ promena kabineta… Umesto Garašanina dolazi Ristić na čelu koalicione liberalsko-radikalske vlade… Zamršena je i zapletena ostavina, što je naprednjaci novoj vladi u nasleđe ostavljaju. O kad bi je ova mogla Cum beneficio inventarii primiti. Ali su naprednjaci grešili na račun zemlje, na pravdu srpskoga naroda. Ugled pak jedne čestite kuće zahteva da se poplaćaju i lakomislene obaveze i bludnog sina te kuće… Liberalna i prečišćena radikalna stranka ovako udružene predstavljaju ogromnu snagu. Za njih se danas može reći da imaju za sobom ceo narod. Ta snaga jedina je u stanju, da mašinu državnog života srpskog svrne sa ovoga nesrećnog i vratolomnog puta na dobar i pravi put.“

Dimitrijević staje u odbranu protiv teza iz tadašnje pro-naprednjačke publicistike, da je Jovan Ristić prihvativši mandat za formiranje vlade otvoreno istupio protiv kraljice Natalije: „Odnošaji srpske kraljevske porodice nisu ni bili predmet dogovora između kralja Milana i Ristića, te onda nije ni moguće, da je Ristić obećao kakvu potporu planova kralja Milana. A Ristić nije imao ni povoda, da se meša u porodične odnošaje svoga vladaoca… Ovo smo dužni bili navesti, jer vidimo, kako se Ristiću nepravedno dodeljuje glavna uloga, koju bajagi Garašanin nije hteo da primi, a Ristić je onda prihvatio“.

Politički program liberalsko-radikalske koalicije baziran je na principima koji su formulisani još prilikom sklapanja koalicije, tj. na ustavnim reformama, približavanju Rusiji, ali i održavanju dobrih odnosa sa Austrougarskom (bez ustupaka kada su u pitanju ključni nacionalni interesi). Kralj je program prihvatio, ali je tražio etapnu i odloženu primenu pojedinih odredbi. Milan je posebno insistirao na odlaganju koalicionog dogovora i zahtevu Rusije o povratku srpskog mitropolita Mihajla na položaj sa kog je nezakonito zbačen. Na kraju, još jednom, po nagovoru Austrougarske, odustavši od abdikacije, definitivno je rešio da ne dozvoli mitropolitov povratak, bez obzira na sve dogovore.

  Branik nedugo nakon formiranja Ristićeve vlade piše o političkom stanju u Srbiji: „Od kako je Ristićevo ministarstvo postalo u Srbiji, naša prekosavska braća malo su odanula dušom. Srbija koja je bila dovedena već do rupca propasti, u poslednjem času je sretno izbavljena“.„Naprednjaci, koji žale što su vlast izgubili, kad ne mogu drukčije, pokušavaju, da novu vladu denunciraju kod Austrije, kako bi ovu razdražili protiv Srbije, te da pomoću austrijskom obore Ristića. Nesretnici! Iz vlastoljublja postadoše i izdajnici.“

  Na samom početku nove vlade u Srbiji došlo je i do događaja koji su radikali nazvali „narodni odisaj“ – nakon proruskih/antiaustrougarskih demonstracija u Beogradu, u organizaciji radikala širom Srbije došlo je do odmazde i revanšizma prema naprednjacima što je rezultiralo sa oko 300 linčovanih lokalnih naprednjačkih prvaka, od čega 140 sa smrtnim ishodom. Beogradska vrhuška napredne stranke se izvukla bez nasilja – najveći incident je bilo razbijanje prozora na kući Milutina Garašanina.  Zanimljivo je da srpski liberali iz Ugarske, a posebno Mihajlo Polit Desančić koji se ponovo u punoj snazi politički i publicistički aktivirao, nisu „narodni odisaj“ uopšte komentarisali.

Pišući o novoj vladi Branik jasno stavlja do znanja da je favorit Srpske liberalne stranke u Ugarskoj Ristićeva Liberalna stranka, a ne cela opozicija. Za srpske liberale iz Ugarske nije prihvatljiva radikalska teza o potpunoj decentralizaciji: „Potpuna decentralizacija uprave teško da bi odgovarala potrebi zemlje i zadatku srpske države. Srbija treba poštenu, slobodoumnu, ali i – jaku vladu. Ona treba još uvek da čuva interese celine.“ Branik posebu pažnju poklanja novoj srpskoj vladi i teškoćama koje je nasledila: „Položaj sadašnje vlade nije lak. Ona mora da računa sa raznim elementima; mora da se stara, da ne dođe u sukob sa onima, koji bi mogli škoditi Srbiji i sadašnjoj politici srpske države. Ne ide sve tako glatko, kao što to spolja izgleda. Ona je popustila u crkvenom pitanju jer je naišla na takve prepreke, koje nije mogla ukloniti. Da to nije učinila, morala bi odstupiti, i bog zna šta bi bilo od Srbije, kad bi u ovom ozbiljnom vremenu došla u ruke naprednjačke.“

Došlo je do održavanja novih izbora za skupštinu 29. septembra 1887. godine. Liberali i Radikali su ovaj put na izbore izašli odvojeno i na taj način omogućili kralju da u slučaju eventuelnih sporenja postane arbitar. Nakon izbora ovo se zaista i desilo. Liberali su dobili 59, a radikali 87 skupštinskih mandata i njihov dalji odnos je zavisio od računice kralja Milana, tj. koliko će od vladinih poslanika koje on imenuje pripasti kojoj strani. Nakon kraljeve podele mandata liberali su imali 95, a radikali 103. Ovakav rezultat i kraljeva odluka nisu zadovoljile ni jednu od stranaka što će biti osnov mnogih konflikata koji će među njima u narednom periodu izaći na videlo.

O Ristićevom liberalsko-radikalskom kabinetu koji je potvrđen septembarskim izborima detaljne analize je iznosio i Mihajlo Polit Desančić. U koalicionoj vladi on je video spas od dotadašnjeg potčinjenog položaja Srbije prema Austrougarskoj i mogućnost obnove pro-ruske srpske državne politike i jačanja ruskog geopolitičkog uticaja na Balkanu. Kao veoma iskusan političar i najiskusniji srpski liberal Ugarske, Polit je bio svestan komleksnosti političkih procesa i potrebe da se otupi oštrica austrougarskog javnog mnenja prema srpskoj koalicionoj vladi, stoga se javnosti obratio rečima: „Za Ristića ne može se reći da on perhorescira prijateljski odnošaj sa Austrijom. To u Ristića nije nikad bilo i nije moglo biti, jer kao pravi srpski državnik ma kakve simpatije i antipatije imao, on se ne može oteti činjenici, da Srbija ima stotinu i stotinu materijalnih interesa, koji je upućuju na prijateljski odnošaj sa Austrijom. Zato što Ristić neće i ne može Srbiju da odstrani od naravnog opravdanog upliva Rusije, iz toga još ne sleduje, da mora zauzimati neprijateljski položaj prema Austriji.“  Polit i Ristić su bili stari znanci još sa studija u Parizu, obojica su bili prvaci srpskih liberalnih stranaka, ali učestalost njihovih kontakata i lična bliskost nije bila po Politovim rečima srazmerna navedenim činjenicama. Polit je isticao da nije posebno politički sarađivao sa Ristićem, zbog čega mu se ne može spočitati pristrasnost i subjektivnost u ocenama ovog srbijanskog državnika. Ovome kontrira kasnije navedena činjenica o Politovom i Ristićevom razgovoru povodom analize novonastalih prilika zbog Austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, kada je Ristić konstatovao da će okupacija trajati znatno duže nego što se u prvi mah činilo. Međutim, nekoliko meseci kasnije, početkom 1888. godine, Polit je podvrgao Jovana Ristića prvim kritikama, zamerao mu je pogrešne taktičke procene koje bi mogle loše uticati na budući ugled liberalne stranke u Srbiji. Po Politovom sudu Ristić nije smeo da dozvoli da dođe u poziciju u kojoj ga Milan pomoću sitnih kalkulacija sa radikalima može ukloniti te da je morao podneti ostavku vlade nakon kraljeve skupštinske besede u kojoj se pozitivno izjasnio prema naprednjacima i kraljevog odbijanja da se vrati mitropolit Mihajlo.

Nedugo nakon izbora na geopolitičkom planu došlo je do zatezanja odnosa između Austrougarske i Rusije, što je pretilo da rezultira ratom. U ovakvim okolnostima, Austrougarska, Velika Britanija, Nemačka i austrofilski kralj Milan su zahtevali od Jovana Ristića da jasno definiše svoju poziciju, očekujući da zauzme pro-austrougarski stav. Ristić je pokušavao da izbegne i diplomatski uvije svoj odgovor ali je na kraju kralju dao odgovor u vidu retoričke figure – da ako je zadovoljna minimalnim dobicima Srbija može da se osloni na Austrougarsku, ali ako želi široku nacionalnu politiku u šta spada i prisajedinjenje Hercegovine i Bosne, Srbija se mora čvrsto vezati za Rusiju. Pošto je Ristićevo držanje bilo neprihvatljivo za kralja Milana i njegove inostrane mentore, kako bi eliminisao liberale, kralj se poslužio starim lukavstvom – zavadi pa vladaj, te počeo da favorizuje radikale kako bi oni srušili Ristićevu vladu. Na dopunskim izborima 23. decembra, radikali su se nadmetali kao favorizovana dvorska stranka. Osokoljeni od strane kralja Milana, radikali su odmah počeli da dovode u pitanje očuvanje koalicione vlade i da postavljaju ulimatume Ristiću vezane za personalna rešenja pojedinih ministara. Smatrajući ovakav način komunikacije neadekvatnim, Ristić je 29. decembra 1887. godine, podneo ostavku vlade.

U odbranu Ristića stala je Srpska liberalna stranka iz Ugarske, tekstom u Braniku: „Ristić je vrlo dobro uradio, što je sastavio saveznu vladu. Time je pokazao da je hteo sporazum da je hteo u društvu sa radikalima da zaleči rane Srbije“; „Isto tako Ristić je dobro uradio što se nije primio da posle pada savezne vlade, sastavi kabinet iz čistih liberala. Ovako je neverstvo palo na radikale“.

Novu vladu Srbije formirali su radikali, prihvativši sve uslove i sva personalna rešenja koje je kralj Milan želeo. Organ Srpske liberalne stranke Ugarske je značaj nove vlade okarakterisao rečima: „Naprednjaci su mrtvi; njih nije mogao niko oživiti. A Ristića je trebalo ukloniti, Radikali se evo dadoše upotrebiti, da se obori Ristić. No ne samo to. Oni ostaviše za sobom vrata otvorena kroz koje srpski neprijatelji mogu proći. Ovo ministarstvo priklonilo je glavu, pognulo se i prihvatilo spoljnu politiku naprednjačku, koja je Srbiju udaljila od Rusije.“  Veći broj kraljevih dokazanih kadrova koji nisu imali nikakve veze sa radikalima (čak su učestvovali u njihovom progonu) je zauzeo pozicije članova vlade. Na mesto predsednika vlade postavljen je radikalski prvak Sava Grujić, kom se kralj Milan revanširao za poslušnost time što ga je unapredio u čin generala i amnestirao sve preostale radikale (i one u emigraciji), izuzev Nikole Pašića. Radikali su planirali da dovedu do demokratizacije i decentralizacije društva, a prvi zakon koji su usvojili bio je Zakon o opštinama. Jedno od strateških opredeljenja radikala je bila i potpuna sloboda štampe.

 Mihajlo Polit Desančić je o namerama nove radikalske vlade izneo svoj sud: „Istina, narod u Srbiji je posve demokratski narod, i zato i njegove ustanove moraju biti demokratske. Al u tome leži velika zabluda, da zato što je narod u Srbiji demokratski, da valja poći radikalnim pravcem. Radikalizam znači rušenje postojećih ustanova i građenje sasvim novih. Ta pojava može postojati kod starih država, gde radikalizmom tek valja stvoriti demokraciju. U Srbiji radikalizmu nikad potrebe bilo nije.“

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja