СРПСКЕ СЛИКАРКЕ 20. ВЕКА

18/07/2022

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Давне 1971. год. у публикацији Аrt news објављен је есеј Линде Ноклин, под називом Why have there been no great women artists? где је постављено питање дискриминације и изопштавања уметница. Иако су жене биле присутне у свим сферама уметности, њихов рад није вреднован на исти начин као код мушких уметника. Жене сликарке у Србији имају посебну улогу, као симбол отпора и јачања статуса жена уопште. Постати сликарка било је тешко. Ликовна критика није гледала истим очима женске и мушке сликаре. Само ретке од тих жена биће уписане златним словима у историју уметности, као што је Надежда Петровић и Оља Ивањицки, док су друге неправедно скрајнуте или потпуно заборављене. Овим радом ћемо се присетити управо тих мање-више заборављених српских сликарки 20. века, које су стварале своју уметност у специфичним идеолошким оквирима и друштвеним условима.

Иначе, почетак 20. века представља преломну тачку у српском сликарству. Српска слика покушава да се ослободи дотадашњих устаљених канона и академизма. Стварање модерне српске слике у бурном 20. веку, обележиле су генерације сликара који су припадали различитим покретима и правцима. На сликарско платно су пренети положај и улога жена у друштвеној стварности, начела јавног морала, као и разни стереотипи. Стога можемо ишчитавати различите обрасце патријархалне идеологије са слика. Почетком 20. века жене се на сликама баве искључиво женским пословима, и то у кући. Из тог времена нема приказа жена на улици, у кафани или у било ком јавном простору. Касније се на сликама јављају прикази радница и сељанки, али у једном меланхоличном и резигнираном ставу, најчешће у полупрофилу. Занимљива је чињеница да на сликама нема приказа старијих жена, за разлику од представа старијих мушкараца, и то као мудрих и зрелих.

Бети Вукановић (1872-1972) рођена је као Бабет Бахмајер, а касније се удала за српског сликара Ристу Вукановића. Бети је један од најзначајнијих представника пленериста (сликање у природи, ван атељеа) у Србији. Сликала је портрете, пејзаже (са мотивима из вардарске Македоније, Србије и Босне) и мртву природу. Сматра се зачетницом уметничке карикатуре код нас. Још 1902. год. њене карикатуре су се нашле у роману Општинско дете, Бранислава Нушића. Широј уметничкој јавности представила их је на „Ладиној” изложби 1910. године. Верује се да је њене карикатуре чувао и краљ Петар I Карађорђeвић. Аутор је преко 500 карикатура, од чега је сачувано 140, и већина је акварелисана. Њена последња карикатура је највероватније Аутокарикатура, објављена у листу Политика, априла 1949. године. Њене графике нису наишле на заинтересованост Београђана, за разлику од Рима, где је италијански краљ купио две њене графике. Педагошки рад у Београду, у сликарко-цртачкој школи, започела је заједно са супругом, 1900. гододине и наставила цео живот да се бави тиме. Под педагошким вођством Бете Вукановић формира се група сликарки у Србији почетком 20. века, која представља сасвим нову појаву за то доба. Једна од првих слика које је Бети насликала у Србији је била Крсна слава. Слика је била изложена и награђена на Светској изложби у Паризу 1900. год. За време балканских ратова и Првог светског рата радила је као болничарка добровољац. Уз остале рањенике, неговала је и супруга, који је оболео од тифуса и са којим се пребацила у Француску. Намеравали су да се по завшетку рата заједно врате у Београд, али, њен „дугачки Херцеговац”, како га је звала, умире у Француској 1918. године. По повратку у Београд, проналази уточиште у педагошком и стваралачком раду. Израдила је нацрт за ратну новчаницу од 50 динара, чија је прва партија издата марта 1915. године. За време Другог светског рата одбила је да се учлани у покрет Културбунд, говорећи да себе сматра Српкињом. Сликала је до смрти, која ју је задесила у 101. години живота.

Анђелија Лазаревић (1885-1926) била је талентована сликарка и књижевница, ћерка лекара и књижевника Лазе Лазаревића. Писала је поезију, посебно песме у прози, али и приповетке, од којих су најзначајније Паланка у планини и Лутања. Милош Црњански је био одушевљен њеним писањем, па ју је наговорио да штампа своје стихове и прозу. Због болести је више пута прекидала школовање, завршавала разреде ванредно, али није одустајала. Ванредно је похађала сликарску школу код Бете Вукановић и управо је она заслужна што је акварел постао омиљена техника Анђелије. Омиљени мотив на њеним сликама је био пејзаж и њега је радила на свим својим путовањима. Сачувана су њена два портрета, а последњих година бавила се и акварелом. Њен начин сликања окарактерисали су као умерени минхенски импресионизам. Излагала је на многим групним изложбама, али самосталну изложбу није имала. Њен сликарски и књижевни опус је малобројан. Многа дела су изгубљена у рату. Сачувано је око 15 њених познатих радова. Анђелијин рад је често прекидала болест, а на крају и прерана смрт, у четрдесетој години живота.

Наталија Цветковић (1888-1928) још је једна од ученица Бете Вукановић. Касније школовање је наставила у Минхену и Паризу. Њен сликарски рад одликује деликатан колорит, окренут акварелу. Сликарски опус који је оставила иза себе састоји се од портрета, претежно женских, и пејзажа. Први пут је излагала 1904. године на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду. По вредностима које је поставила у акварелу, критика је сврстава у сам врх српског сликарства с почетка 20. века. Учествовала је као болничарка добровољац у балканским ратовима и тада је била ратни сликар. Ова сликарка умрла је са непуних 40 година и готово одмах пала у заборав.

Видосава Ковачевић (1889-1913) припадала је првој генерацији српских сликара с почетка 20. века, која је успела да у потпуности превазиђе конзервативни академизам 19. века. Припадала је кругу уметника који су потекли из Уметничко-занатске школе Ристе и Бете Вукановић. Била је једна од првих српских сликарки које су се школовале у Паризу. Стварала је у кратком периоду, од 1905. до 1913. године, током ког је прешла пут од реализма до импресионизма. Посебну пажњу сликарка је поклањала психологији личности, карактерологији покрета, емоционалности и душевном стању. Управо ово је уочљиво на највреднијим делима њеног опуса: Студија за покрет, Банаћанин, Предео са моста, Плажа и Глава девојчице. Њено дело Глава девојчице је уље на платну и ову слику критичари сматрају ремек-делом своје епохе. Умрла је изненада у 24. години живота од галопирајуће туберкулозе. Њен сликарски рад је био тек у узлету, тако да она никада није успела да се позиционира међу српским сликарима. Велики број њених радова изгубљен је у Првом светском рату, а неке је однела у Париз, тако да је пала у заборав. Кључну улогу у ревалоризацији стваралаштва Видосаве Ковачевић одиграо је Павле Бељански, који нам је открио ову уметницу специфичних вредности и увео је у његову антологију.

Лиза Крижанић, рођена као Драгиња Марић (1905-1982), припада генерацији младих уметника који су стварали између два рата. Усавршава се на Сорбони. Лиза је у Паризу живела заједно са својом другарицом Десанком Максимовић. Тада је у Паризу живело много наших уметника, па ће тамо упознати Саву Шумановића и Зору Петровић, са којом ће остати другарица до краја живота. На Монмартру ће Лиза одржати своју прву и једину самосталну изложбу. У Паризу је букнула и њена љубав са Пјером Крижанићем, чувеним карикатуристом и критичарем. По повратку у Београд склопили су брак. У сликарском опусу Лизе Крижанић преовладава употреба уља на платну, нешто мање темпере, пастела и акварела, а главни мотиви су мртва природа и пејзажи Београда и Дубровника. Њено стваралаштво припада реализму и интимизму, понекад прожето колористичким експресионизмом. Најпознатији њени радови су: Поглед на Београд, Сунцокрети, Цвеће… Поред сликања, бавила се цртежом, мозаиком и смишљањем духовитих реченица за карикатуре свог мужа, Пјера Крижанића. Због своје изузетне лепоте била је модел многим тадашњим познатим сликарима (Зора Петровић, Кумрић, Јоб, Узелац, Милуновић…). Преко 40 сликара је насликало њен лик. Била је једна од ретких жена која је возила аутомобил и поред тога што ондашње друштво није благонаклоно гледало на то. Међутим, Други светски рат променио је много тога у животу брачног пара Крижанић и целокупног уметничког друштва тадашњег Београда. Тешко се мири са губитком пријатеља, који су или убијени, или напустили земљу. Учествовала је са колегама уметницима на изради мозаика Девојка са бакљом, који је постављен у Југословенском драмском позоришту. Тада ће се завршити и њен брак са Пјером. Све више се повлачи у себе и посвећује сликању.

Зора Петровић (1894-1962) једна је од најзначајнијих представника колористичког експресионизма у сликарству Србије између два рата. Мада се њено сликарство на почетку стваралаштва сврстава у потску конфигурацију, да би потом направила заокрет ка експресионизму, којем је остала верна до последњих својих дела. Карактеристика њеног сликарства је брз, широк потез четкицом преко платна, без непотребног детаљисања форме. Фигуре на њеним сликама су изобличене и деформисане, али пуне унутрашње снаге, наглашене густом колористичком пастом и светлом. Теме таквих слика су најчешће актови жена из народа и нешто мање ентеријери и портрети. Сликарство је студирала у Пешти, а усавршавала у Паризу. Била је дугогодишњи професор на Академији ликовних уметности у Београду. Учествовала је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Њени радови се данас могу видети у Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности у Београду и у колекцији Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду.

Лепосава Бела Ст. Павловић (1906-2004) била је академски сликар, виши стручни сарадник и лектор на Београдском универзитету, професор француског и преводилац са румунског језика, као и добротвор. Писала је предговоре у бројним каталозима, одржала велики број предавања, штитила ауторска права свог рођака Слободана Јовановића, саветовала млађе, давала слике у хуманитарне сврхе и слично. Народном музеју у Београду поклонила је сопствену збирку слика, а Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду поклонила је 154 своја цртежа, а своју библиотеку даровала је Богословији Епархије шумадиске у Крагујевцу. Потиче из угледне београдске породице интелектуалаца. Дом породице Павловић проглашен је спомеником културе и налази се под заштитом Градског завода за заштиту споменика. Основну школу и гимназију завршила је у Паризу, а потом Лицеј француског института у Букурешту, где је учила и сликарство у атељеу Јона Стеријадија. Студије сликарства је наставила у београдској Уметничкој школи код Бете Вукановић, где је дипломирала 1930, а потом и магистрирала 1932. године. Током живота била је принуђена да се бави и другим пословима, али никада није престала да се бави сликарством, илустрацијом и цртежом. Била је пријатељица и дворска дама краљице Марије Карађорђевић. Њено сликарство одликује поетика новог реализма, умерени експресио-низам, поетски реализам и интимизам. Извела је неколико скулптура, од којих се данас зна за четири. Највећи број њених радова налази се у Народном музеју у Београду и Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду.

Љубица Цуца Сокић (1914-2009) била је српска сликарка, академик САНУ. Њен отац Манојло Сокић, био је народни посланик, први власник и главни уредник листа Правда, човек изизетно широке културе. Љубица је гимназију похађала у Београду, где јој је професор цртања била Зора Петровић, са којом се касније и спријатељила, док јој је на Краљевској уметничкој школи предавала чувена Бета Вукановић. И сама Љубица је касније била професор на Академији ликовних уметности у Београду, где је предавала акварел, а затим и сликарство. Усавршавала се у Паризу, где је почела да учи графику. Рана фаза стваралаштва Љубице Сокић била је интимистичка, сликајући углавном мртву природу, пејзаже, портрете и фигуре. Потом наступа фаза наглашеног реализма. Уметност соцреализма никада није прихватила. Средином шесте деценије дефинитивно ће напустити миметички реализам и упутити се у правцу апстракције. Ову фаза сликарка назива „чистилиштем”, фазом интерпретације доживљеног, док је стручњаци дефинишу као посткубистичку. Након што је наследила атеље Зоре Петровић у згради Коларчеве задужбине, коначно је могла да отпочне са континуираним радом. Уз сликарство и педагошки рад, бавила се илустрацијом књига и часописа, израдом скица за филмове. Илустровала је више од тридесет дечјих књига. Излагала је на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству.

Милица Зорић Чолаковић (1909-1989) била је уметница таписерије. Миличин отац био је ујак чувене сликарке Надежде Петровић. Уметнички пут започела је сликањем по стаклу, да би се потом посветила таписерији. Њен уметнички рад на таписерији издваја се по посебној техници, композицији и симболици, што јој је обезбедило јединствено место у историји југословенског модернизма. Инспирацију је проналазила у фолклору и митологији старих Словена. Све је почело 1950. године када је отпутовала у Париз, где је обишла велику изложбу мексичке уметности. За непуне две деценије оставила је иза себе око двеста таписерија. У стварању таписерија одступала је од класичног приступа, јер је оригиналне везове комбиновала са својим делима, спајајући мотивске елементе прошлости и савре-меног доба, сама је правила боје и сама је изводила вез, уз помоћ ткаља и везиља из народа. Њене таписерије излагане су на око 15 самосталних и 40 групних изложби у земљи и иностранству. Била је супруга познатог политичара Родољуба Чолаковића и њен приватни живот био је веома интригантан. Заједнички легат Милице и Родољуба Чолаковића налази се у виду галерије, у склопу Музеја савремене уметности, у згради коју су они завештали Београду. Легат је отворен 1980. године и чува збирку од 92 дела најпознатијих југословенских уметника. Део легата су завештали и Музеју Семберије у Бијељини.

Милена Павловић Барили (1909-1945) је српска сликарка између два рата и једини афирмисани представник надреализма у српском сликарству. Њен уметнички опус чини преко 300 радова, велики број скица и цртежа. Нарочито је приметан број портрета и аутопортрета, које је сликала од најранијих дана, па све до њујоршког периода. Њене слике прожима бајковитост, усамљеност и сета. Њен сликарски таленат је био запажен у Паризу, већ после прве самосталне изложбе 1932. године, док у Краљевини Југославији њена уметност није наилазила на разумевање. Писала је поезију на српском, италијанском, француском и шпанском језику. Њене илустрације у елитном модном часопису Вог, постижу запажен успех. Проширује свој рад на комерцијалном дизајну, реклами за текстилну индустрију, ради неку врсту инсценације за артикле највећих модних кућа. Радила је портрете људи из високог друштва и костиме за чувени балет Себастијан, Ђанкарла Менотија, у духу италијанског барока. Иначе, Милена је била чукунунука настарије Карађорђеве ћерке, Саве Карађорђевић Ристић. Њен отац потиче из чувене пармске породице Барили која је дала велики број уметника. Убрзо након рођења констатована јој је болест срца, која ће бити и узрок њене преране смрти. С друге стране, здравствени проблеми допринели су да активно проживи свој кратак живот, много ради и остави велики број дела иза себе. Живела је номадским начином живота све до 1939. године,  када је отишла за САД. Њено дело је домаћој јавности откривено тек 50-их година 20. века, захваљујући сликару, критичару и историчару уметности Миодрагу Протићу.

Оља Ивањицки (1931-2009) као своју примарну уметност бира сликарство, мада је студирала и завршила вајарство. Од Фордове фондације добила је средства за путовање и студирање у Америци. Била је једина жена у Медиали, новом уметничком покрету који је основан средином 20. века, с циљем да Европу донесе код нас. Студирање у Америци и идеје Медиале, Оља комбинује у једну целину – поп арт. Шездесетих  година прошлог века прва је почела са поп-артом у Београду. Њена мултимедијалност и свестраност су се огледале на различите начине. Вршила је перформансе, сличне онима које данас изводи Марина Абрамович. Слике јој обилују портретима, ликовима, сликама андрогених бића која личе на анђеле, или пак на лица из апстрактних делова људске подсвести. Углавном је користила тамне боје, са обавезно присутним извором светлости, који је приказан јарким, светлим бојама. Чест мотив на њеним сликама је Мона Лиза, чији лик се не мења, већ футуристичка позиција у коју је смештена. Хиперпродукција слика Оље Ивањицки сведочи о њеном специфичном изразу у уметности. Насликала је фантастичних 20.000 слика. Њене слике налазе се у многим светским музејима и галеријама: музеј „Метрополитен”, Музеј модерне уметности и факултет „Добс Фери” у Њујорку, Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду, Музеј града Београда, Градски музеј у Ровињу, као и у Фонду Оље Ивањицки. Урадила је и неколико архитектонских пројеката, опробала се као костимограф у Народном позоришту у Београду, у оперети Слепи миш, са модном кућа „Мона” урадила је ревију Тесла и колекцију Његош. Године 1995. насликала је пророчанску слику, на којој је био и, тада само бизнисмен, Доналд Трамп са црвеном краватом, кога је уврстила у значајне људе око којих се „врти време”. Изабрана је за најбољег сликара 20. века у бившој Југославији. Иако је желела, никада није примљена у САНУ, јер су је критичари сматрали „естрадним уметником”.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања